Pojam religije

Religija je pojava sa kojom se covjek susreo veoma davno, ali koja i danas nakon nekoliko milenija, kao individualna i drustvena pojava, kao segment individualne i drustvene svijesti, ne gubi na znacaju i aktuelnosti.
Termin religija je latinskog porjekla koji ima nekoliko etimoloskih odredjenja. Prema jednoj grupi odredjenja ona oznacava vjerovanje u jednog boga i jednu zajednicu, kao i jednog vladara, koje zajedno obuhvata vjerovanje u jednu religijsku istinu. Prema drugim odredjenjima religija predstavlja uspostavljanje zavjeta, veze ili povezanosti sa bozanskim bicem, crkvom kao bozanskom ustanovom i ljudima, i tumaci se kao izdvajanje necega od obicnih stvari, sto znaci uspostavljanje odredjenih odnosa postovanja prema necemu, a posebno prema bozanstvu.
Etioloska objasnjenja rijeci "religija" su medjusobno slicna, ali i razlicita, dosta fluidna i neprecizna, zbog cega se treba obratiti paznja na teorijska objasnjenja i definisanja religije.
Toma Akvinski i sv.Avgustin smatraju da je religija nacin sporazumjevanja i postovanja boga, dok Kant smatra da je to upoznavanje nasih moralnih duznosti u obliku bozijih zapovjesti, a Hegel smatra da je religija samosavjest bozanskog duha. Marksistici orjentisani teoreticari religiju odredjuju kao oblik drustvene nadgradnje koja je neprestano izdignuta iznad nivoa materijalne produkcije i ekonomske strukture drzava. Religija je shvacena i kao samosvijest i samoosjecanje covjeka koji sebe ili jos nije stekao ili je sebe potpuno izgubio.
Postoje razlicita shvatanja i tumacenja pojma religije, i prema nekim od njih religija se smatra kao pogled na svijet ili pogled na sveto i vjerovanje u nadprirodno. U skladu sa ovim shvatanjima religija je:

-kosmogonija, odnosno shvatanje porjekla svijeta i njegovog tvorca;
-soteorologija, tj. shvatanje o spasenju i vjecnosti;
-eshatologija, odnosno shvatanje o sudnjem danu i carstvu
bozijem;
-teodicija, shvatanje o trpljenju na ovon svijetu i utjeha koju pruza bozanstvo;

Religija se moze shvatiti i kao izraz covjekove potrebe za sigurnoscu ili kao sustinska vrijednosna komponenta i izvoriste dobrog, istinskog i lijepog, ili pak kao kultura koja moze da ima oksiolosku ili vrijednosnu, kongnitivnu ili saznajnu, normativnu ili propisnu i emocionalnu ili osjecajnu dimenziju. Neki cak smatraju religiju kao izvor outdjenja ljudi, odnosno kao fantasticno prikazivanje stvarnosti.
Sa individualnog gledista religija je shvacena kao oblik trazenja potpune sigurnoscu pred smrcu kao prirodnim fenomenom, jer smisao i svijest o smrti izazivaju u covjeku otpor i zelju da to ne bude zavrsetak postojanja. Glavni problem u religiji je apsolutna buducnost, a ne samo odnos u realnom svijetu na osnovu vjerovanja u pojedine dogme.
Bitna odlika za postojanje religije uopste je i postojanje i institucionalnog nivoa posmatranja religije, koji se ogleda u organizaciji i institucionalizaciji religije na religijske ustanove i svestenike kao glavne vjerske funkcionere.

Религија је друштвена појава која подлеже одређеним законима настајања, развоја и нестајања. Религију можемо дефинисати и као духовну повезаност једне групе људи са неким вишим, светим бићем, односно Богом. Бог (на санскритском “господар хлеба”) је људска замисао о некој натприродној, оностраној сили. И сама реч религија води порекло од латинске речи “religare” што значи поново свезати, преповезати. Дакле, религија је облик друштвене свести у коме се природне и друштвене силе приказују као натприродне, независне од човека, природе и историје. Свака религија подразумева више или мање једноставно учење које се односи на суштину, сврху и порекло свега постојећег. Такође, свака религија подразумева одређене облике верских заједница, као и одређене обреде, ритуалне радње које се обављају на посвећеним местима, односно у одређеним институцијама (цркве, џамије, синагоге, храмови...).

Теорије религије

„Све религије признају битије Божије. Све признају Бога као првоузрочника свега што постоји. Све признају реалну везу божанске силе са човјеком. Све признају да Бог захтијева испуњавање моралног закона, све признају, осим материјалног, и невидљиви свијет; све признају загробни живот.“

– Валентин Свенцицки, О Богу

Постоје три основне групе теорија религије. Према првој, религија је изум једне (обично владајуће односно привилеговане) групе људи као средство заштите привилегија исте те групе људи. Према другој групи теорија, религија је трајна егзистенцијална карактеристика људског бића. Најзад, према трећој групи теорија, религија је само људска склоност ка сујеверју произашла из недовољног познавања праве природе ствари.

Када, где, како и зашто су настале прве религије?

Први облици религије јављају се још у првобитној људској заједници као последица човековог увиђања да се многе ствари у природи дешавју и без његове воље и да он на те појаве не може да утиче нити да их контролише ма колико се трудио. Такве појаве су на пример суше, поплаве, муње, громови и слично. Тако је човек дошао на идеју о постојању виших сила. Тако су у човековом уму настали први облици “богова” који су симболизовали јединствене моћи које суверено владају човековим постојањем. Човек је настојао да ове више силе умилостиви молитвама и жртвовањем.

Подела религије

Постоје две врсте религија , политеистичке религије и монотеистичке религије. За политеистичке религије (грчки: poli - више, много и theos - бог) карактеристично је веровање у више богова, различита божанства која владају различитим секторима природе и људског деловања. Политеизам је карактеристичан за старе, природне, паганске религије. Политеистичке религије су више ритуалне, обредне него теоријске. Политеистичке религије углавном не теже ширењу за разлику од монотеистичких. Најзначајније старе религије су биле политеистичке (египатска, старогрчка, римска, одинизам...). Готово сви народи на тлу Европе су пре примања хришћанства исповедали разне паганске, природне, политеистичке религије. Иако су политеистичке религије по настанку старије од монотеистичких, данас су готово ишчезле (изузетак су хиндуизам и племенске религије).
За монотеистичке религије (грчки: monos - један и theos - бог) је карактеристично обожавање једног бога, и то је основна разлика у односу на политеистичке религије. Друга битна разлика између политеистичких и монотеистичких религија је у томе што су политеистичке религије махом народне религије, док су монотеистичке религије наднационалне и универзалне (изузетак је јеврејска религија) и у начелу се не ограничавају на један клан, племе, народ или државу. Монтеистичке религије настајле су у периоду од шестог века пре нове ере до седмог века нове ере.
У свим монотеистичким религијама могу се наћи извесне заједничке карактеристике. Прва заједничка карактеристика је већ споменути универзални, наднационални карактер. Друга - све монотеистичке религије су откривене, а то значи да су их основали и утемељили пророци - религијски и морални реформатори којима се, сваком понаособ, открио, у духу приказао, бог. Трећа заједничка карактеристика - све монотеистичке религије су сотеролошке (грчки: soter - спасилац) што значи да је пророк у исто време и спасилац, избавитељ народа. Четврта заједничка карактеристика је противчулно, аскетско и асексуално становиште које заузимају све монотеистичке религије, стављајући духовно изнад материјалног и телесног, чак проглашавајући нагоне и страсти злим. Управо ову страну религије оштро су критиковали многи филозофи и научници, међу којима су најпознатији Зигмунд Фројд и Фридрих Ниче. Најзад, све монотеистичке религије су есхатолошке (грчки eshaton - оно крајње) што значи да према овим религијама постоји крај света.
Монотеистичке религије су хришћанство, јудаизам, ислам, a дуалистичка религија је зороастризам.

Za većinu osoba religija je organizirani sistem vjerovanja i bogoslužja koje stavljaju Boga u središte.
Za neke druge religija označava vjerovanje u veći broj bogova a postoje i osobe koje ne posjeduju neku tradicionalnu vjeru ili religiju već prakticiraju neku vrst vjerovanja na svoj lični način, nevezano od organizovanih religija. Ipak većina zemaljskog stanovništva vjeruje da je nekakva vrhunaravna sila uticala na stvaranje svijeta i da ima bar donekle uticaj i na život pojedinaca.
U današnje vrijeme religija je sistematizirana na primitivne religije: animizam i supernaturalizam te svjetske religije: teizmi i sistemi apstraktnih vjerovanja (taoizam, budizam).

Glavne svjetske religije:

-kršćanstvo (oko 2,1 milijardi vjernika)
-islam (oko 1,5 milijardi vjernika)
-hinduizam (oko 900 miliona vjernika)
-kineska tradicionalna religija (oko 800 milona vjernika)
-budizam (oko 500 milona vjernika)
-narodne (etničke, tradicionalne) religije (oko 300 milona vjernika)
-afričke tradicionalne religije (oko 100 milona vjernika)
-sikizam (oko 20 miliona vjernika)
-spiritizam (oko 15 miliona vjernika)
-judaizam (oko 14 miliona vjernika)
-bahai (oko 7 miliona vjernika)
-jainizam (oko 4,2 miliona vjernika)-
-Cao Dai (oko 4 miliona vjernika-)
-shinto (oko 3 miliona vjernika-)
-Tenrikyo (oko 2 miliona vjern-ika)
-neopoganizam (oko milion vj-ernika)
-univerzalizam (oko 800,000 -vjernika)
-rastafarijanizam(oko 600,00-0 vjernika)

Drevne religije-:wicca

Vedrana ::Glavne svjetske religije:

-neopoganizam (oko milion vj-ernika)

Drevne religije-:wicca

Ja bih u taj "neopOganizam"

'Ajd ti, pa ako je dobro, eto i mene

.:: Bog ::.

Bog je jedan od termina kojim se opisuje savršeno, nadljudsko biće, za koje mnogi ljudi veruju da je tvorac univerzuma. Koncept verovanja u jednog Boga je princip monoteizma.

Neke religije, mogu uključivati i antropomorfne osobine Boga, dok druge smatraju da je nemoguće i uvredljivo zamišljati Boga u fizičkoj formi. Neki smatraju da je Bog oličenje apsolutnog dobra, dok drugi smaraju da je Bog iznad ljudskog shvatanja moralnosti.

Bogovi kod antičkih Grka

Grci su bili umetnici da zaodenu istinu i stvarnost u ruho legende, a bogatstvom mašte i lepotom reči, boja i oblika oni su besmrtne bogove spustili među smrtnike, dok su ljudima u isto vreme, kroz apoteozu, otvorili put do vrhova Olimpa i božanskog života. Grci su jedini antički narod koji se nije plašio da sa finom i diskretnom ironijom pokaže da su ljudi stvorili bogove, a ne bogovi ljude i da bogovi postoje ljudi radi, a ne ljudi radi bogova. U toj slobodi da kroz kosmogonije, teogonije i gigantomahije ruše, kad im ustreba ili kad im se prohte, stvaraju i dovode nova božanstva, leži snaga grčkog duha, hrabrost celog jednog etnosa, slobodnog i podjednako nezavisnog i prema nebu i prema zemlji.

Bog u pravoslavnom učenju

BOG - BOŽANSTVO (gr: Θεος – Θεοτης, lat. Deus, Dominus deus - najviša suština (Biće), lična božanska egzistencija). Tvorac neba i zemlje, svega vidljivog i nevidljivog - Tvorac svekolike Vaseljene (Univerzuma). Pravoslavna teologija, dajući apofatičko tumačenje božanske suštine, više voli kategoriju tajne i slavoslovnih pojmova kad govori o Bogu, jer je to ime koje je iznad svakog imena (Filip. 2,9). U areopagitskom spisu "O božanskim imenima" pokazuje se da se Bog ne može čak ni definisati, niti ograničiti stvorenim predstavama, te da je sam pojam Boga relativan zato što se on odnosi na Njegov odnos sa tvorevinom, a ne na tajnu Njegove transcendentne suštine, odnosno na "nadsuštastvenu suštinu" (up. Nebeska jerarhija, XV, 2).

Stari zavet

Predstavu o Bogu dao je sami Bog u svojim delima projavljivanja u tvorevini i u Svome dolasku Ovaploćenjem Sina u istoriji. Sa svim teofanijama (bogojavljanjima) kojih je Stari Zavet pun, ipak se u njima podvlači sveopšta transendentnost Boga. "Ja sam onaj koji jesam" (Izl. 3,14). Bog ima egzistenciju u sebi; nema drugo načelo ili cilj. Ovu ideju preuzeo je Novi Zavet, postapostolski spisi i prvi simboli hrišćanske vere, u kojima se Bog naziva Θεοτης, načelo egzistencije. On je Tvorac svojom voljom, ali tvorevina nije od njegove suštine.

Novi zavet

Kao i Stari Zavet (Is. 40; Ps. 104; Dan. 6,20), Novi Zavet takođe upotrebljava samo ipostasnu kategoriju onda kad se odnosi na Boga (Dela 14,15). Teofanije (bogojavljenja) Staroga Zaveta koncentrišu se u velikoj epifaniji ili božanskom "snishođenju" (συγκαταωασις), ili Ovaploćenju Sina Božijeg, preko kojeg je omogućena ne samo religija nego i oboženje, jer Ovaploćeni Logos uzima ljudsku prirodu u svoju ipostas. Ovaploćenje razotkriva ipostasni i epifanijski karakter Boga punog sažaljenja i ljubavi prema čoveku, Boga koji "silazi" da celiva i zagrli svoj lik metnut u tvorevinu (Luka 7,11,15,10; 19,1; Jovan 5,2).

Za razliku od Starog Zaveta, Novi Zavet govori jasno o Bogu-Svetoj Trojici: Ocu, Sinu i Svetome Duhu. Hrišćanski trinitarni monoteizam jeste struktura najviše ljubavi. Trojičnost je odnos koji prevazilazi dualizam (dvojnost) na kojem je konstruisana starozavetna teologija.

Bog u pravoslavnim spisima

prave razliku između:

* Božanstva, suštine ili zajedničke prirode Boga
* Onoga što postoji oko suštine ili svojstava Božijih.

Oni govore o apsolutnoj transcendentnosti same suštine, o njenom apofatičkom karakteru. Ono što je suština Božija jeste van svakog afirmativnog ili negativnog poređenja sa svetom. Božanstvo (Θεοτης) ne može biti poistovećeno ni sa jednim svojstvom ili delanjem Boga. Termini teologije posmatraju, dakle, odnos između nas i Boga, a ne između nas i njegove suštine. Takođe, patristička teološka tradicija razlikuje:

* Zajedničku prirodu
* Ipostas Trojice

Ipostasi su nešto drugo od njihove zajedničke suštine ili njihovih zajedničkih delanja. Otac nije ime prirode ili delanja ili zajedničkog svojstva, nego ipostasi. Zato ipostasna, lična, svojstva ne treba da se mešaju sa zajedničkim identičnim svojstvima božanstva (poistovećujući prirodu Božiju sa nerađanjem, koje je svojstvo Oca, Evnomije pogrešno zaključuje da Sin nema božansku prirodu).

Jedan mistički istočni pokret više je voleo da naglasi apofatička svojstva Boga, na primer:

* Transcendentnost (budući jedan po suštini, van odnosa, Bog ne zavisi od neke druge egzistencije, nije jednak sa bilo čime drugim; On se ne može definisati kroz odnos, jer ima apsolutni, transcendentni karakter)
* Beskrajnost (odsustvo granice ili kraja, mesta u vremenu ili neprostornost, odsustvo početka i svršetka vremena)
* Nepokretivost ili stalnost odsustva razvoja: budući punoća u Njemu samome, (Bog se ne kreće ka višem cilju od Njega)
* Večnost (Bog je iznad svakog vremenskog ograničenja ili određenosti)

To ne znači da je Bog statička, bezlična, nepokretna priroda. Bog kao biće uzima oblik "da bi postojao", ulazi u poredak egzistencije, ulazi u proces postojanja. Ali, u tom kretanju postojanja, priroda Boga se ne transformiše, On ne prima oblik koji pre nije imao, jer Bog ne potpada pod kategoriju ograničene egzistencije, odnosno nije podložan vremenu i prostoru. Suština i egzistencija Boga jesu neuslovljene, pošto se na Njega ne mogu primeniti pitanja kako? kad? i gde? On ne prima oblik koji nije imao, jer je On sam "biće" u apsolutnom smislu. On sam drži kretanje bića (suštine) i ograničava egzistenciju u vremenu i prostoru. Zato osim Boga i tvorevine ne postoji ništa drugo, jer je On beskonačan. Neegzistencija ili ništavilo, kao sam od sebe postojeći entitet, nema postojanje u Njemu. Stvorena tvar i čovek ne mogu biti lišeni egzistencije, sem od Boga.

Što se tiče strukture religioznog čina, Bog kao ipostas ne meša se sa čovekom, kao što ni duša nije istovetna sa Bogom, nego su oni dva subjekta, sjedinjena u ljubavi i blagodati.

Islamsko shvatanje boga

Osnovni koncept Islama je jedinstvenost Boga („tauhid“). Ovaj monoteizam je apsolutan, ne relativan ili pluralistički u bilo kojem smislu. Bog je opisan u Suri al-Iklas (poglavlje 112), na sledeći način:

Reci „On je Bog, Jedan, Samodovoljan gospodar. Nikada nije nastao, niti je bio načinjen. Niko se ne može porediti sa Njim.“

Na arapskom, Bog se naziva Alah, što je spojeno od „al-ilah“ ili „jedini bog“. Alah se prema tome prevodi kao Bog. Iako koriste drugo ime za Boga, muslimani potvrđuju da veruju u isto božanstvo u koje veruju pripadnici judeo-hrišćanskih religija. Ipak, muslimani se ne slažu sa hrišćanskom teologijom po pitanju jednoznačnosti Boga (učenje o Svetoj Trojici i da je Hristos večni Sin Božji).

Ne postoje muslimanske slike ili opisi Boga, jer se smatra da takve umetničke tvorevine vode ka idolatriji, te su stoga zabranjene. Mnogi muslimani smatraju da je Bog bestelesan, što onemogućava bilo kakvu likovnu predstavu. Umesto toga, muslimani opisuju Boga mnogim božanskim atributima koji su pomenuti u Kuranu, i sa 99 imena Alaha. Ali, samo jedna od Sura (jedno poglavlje) u Kuranu počinje frazom „U ime Alaha, Dobrotvornog, Milostivog“. Ovo su posledično najvažnije božanske osobine u smislu toga što ih muslimani najčešće ponavljaju tokom svojih ritualnih molitvi (zvanih salah na arapskom, ili namaz na persijskom).

Bog u budizmu

Buda (Gautama Sidarta) je odbijao odgovore na pitanja o postojanju Boga, i predlagao je da se ne prave mrtve koncepcije, nego da se razvija duhovna snaga, kojom se može doći do odgovora na sva pitanja.

Bog u Zoroastrizmu

Bog u zoroastrizmu, antičkoj religiji koju je u 7. veku p.n.e. osnovao Zaratustra, daleko je kompleksniji pojam negoli u ostalim velikim religijama. Naime, Persijanci su u Bogu uvek videli princip borbe Dobra i Zla, čas je nadvladao jedan,a čas drugi princip. Zbog toga se i kaže da je Zoroastrizam dualistička religija.

Avramske religije

Grupa monoteističkih tradicija ponekad grupisanih zajedno u svrhu upoređivanja, jer se sve odnose na patrijarha po imenu Avram.

* Babizam
* Bahaizam
o Bahajska vera
o Ortodoksna bahajska vera
* Islam
o Ahmadija
o Karidžiti
o Nacija Islama
o Šiiti
o Suniti
+ Vahabiti
o Sufizam
o Zikri
* Druzizam
* Judaizam
o Karaitski Judaizam
o Rabinski Judaizam
o Humanistički Judaizam
* Hrišćanstvo
o Pravoslavlje
o Rimokatolicizam
o Monofizitizam
o Nestorijanstvo
o Protestantizam
+ Anabaptisti
+ Anglikanci
+ Baptisti
+ Luterani
+ Kalvinisti
+ Metodisti
+ Pentikostalci
+ Reformisti
+ Kvekeri
+ Unitarijanci
+ Valdenžani
o Mormoni
o Adventisti
o Jehovini svedoci
* Samarićani
* Mandeizam
* Rastafrijanstvo
* Crni Jevreji


Darmičke religije

Religije zasnovane na konceptu Darme, takođe religije poreklom iz Indije

* Hinduizam
o Agama Hindu Darma (Javanski Hinduizam)
o Šaivizam
o Šaktizam
o Smartizam
o Vaišnavizam (Monoteizam)
o Šest glavnih škola Hindu filozofije
+ Samkhja
+ Njaja
+ Vaišešika
+ Purva mimamsa
+ Vedanta
+ Joga
* Budizam
o Zen budizam
o Mahajana
o Hinajana
+ Teravada
o Vadžrajana (Tantrički Budizam)
* Džainizam
o Digambara
o Švetambara
* Sikizam
* Ajavazi


Otkrivene religije

Religije čiji pripadnici veruju u jednog Boga (klasični monoteizam), i koji slede Indoevropsku kulturu verovanja, filozofije i angelologije.

* Zoroastrizam
* Gnosticizam
o Vasilidijani
o Bogumili
o Borboriti
o Kainiti
o Karpokratijanci
o Katari
+ Markioniti (nisu gnostici u potpunosti)
o Ofiti
o Valentijanci


Domorodačke religije

Usmeno prenošeni kanon domorodačkih naroda. Mnoge od ovih religija uključuju neku vrstu animizma, a mnoge su danas nepostojeće.

* Afričke religije
o Akamba mitologija
o Akan mitologija
o Ašanti mitologija
o Bušongo mitologija
o Bviti
o Dahomej mitologija
o Dinka mitologija
o Efik mitologija
o Egipatska mitologija
o Ibo mitologija
o Isoko mitologija
o Kjukju mitologija
o Lotuko mitologija
o Lugbara mitologija
o Pigmej mitologija
o Tumbuka mitologija
o Joruba mitologija
o Zulu mitologija
* Evropske religije
o Anglo-saksonska mitologija
o Mitologija Baska
o Druidizam (Keltska religija)
o Finska mitologija
o Grčka religija
o Skandinavska mitologija
o Rimska religija
o Slovenska mitologija
* Azijske religije
o Vavilonska i Asirska religija
o Bon (domorodačko tibetansko verovanje)
o Kineska mitologija
o Šinto
o Tengrizam (domorodačko verovanje Mongola, Tatara i Kazaka)
o Jezidis (modifikovano domorodačko verovanje Kurda)
* Religije američkih domorodaca
o Mitologija Abenakija
o Mitologija Asteka
o Mitologija Blekfuta
o Mitologija Čipeva
o Mitologija Krika
o Mitologija Kroua
o Mitologija Guaranija
o Mitologija Haida
o Mitologija Ho-Čunka
o Mitologija Urona
o Mitologija Inuita (Eskima)
o Mitologija Irokeza
o Mitologija Kvakiutla
o Mitologija Lakota
o Mitologija Lenapea
o Mitologija Navahoa
o Mitologija Nutka
o Mitologija Ponija
o Mitologija Sališa
* Religije Okeanije
o Mitologija Aboridžina
o Balineska mitologija
o Mitologija Maora
o Modekngei (Republika Palau)
o Domorodačka religija Naurua
o Polinezijska mitologija