Čarls Bukovski

Ljubav za 17 ½ dolara
Prva Robertova želja - kad je počeo da misli o takvim stvarima - bila je da se ušunja noću u Muzej voštanih figura i
vodi ljubav s voštanim damama. Ipak, to je izgledalo isuviše opasno. Ograničio se na vođenje ljubavi sa statuama i
manekenima u svojim seksualnim fantazijama i tako živeo u svetu mašte.
Jednog dana, kad je stao kolima ispred semafora, pogledao je u ulaz neke radnje. Bila je to jedna od onih radnji koje
prodaju sve i svašta - ploče, taburete, knjige, sitne gluposti, smeće. Video ju je kako stoji u dugoj crvenoj haljini.
Nosila je naočare bez okvira, bila je lepo građena; dostojanstvena i seksi, kakve su nekad bile. Prava otmena kurva.
Onda se upalilo zeleno pa je morao da vozi dalje.
Parkirao je nedaleko odatle i peške se vratio do radnje. Stao je napolju kod kioska s novinama i posmatrao je. Čak su
i oči izgledale stvarno, a usta su bila veoma strasna, neznatno napućena.
Robert uđe i pogleda raf sa pločama. Sad joj je bio bliži i krišom ju je merkao. Ne, nisu više pravili takve. Imala je
čak i visoke štikle.
Prodavačica mu priđe. "Mogu li vam pomoći?"
"Samo razgledam."
"Ako išta želite, slobodno mi recite."
"Razume se."
Robert je prišao lutki. Nije bilo etikete sa cenom. Pitao se da li je na prodaju. Vratio se do rafa sa pločama, uzeo
jeftin album i platio ga prodavačici.
Kad je sledeći put obišao radnju, lutka je još bila tu. Robert se malo promuvao, kupio pepeljaru u obliku sklupčane
zmije, zatim izašao.
Kad se treći put našao u radnji, upita devojku: "Da li je maneken na prodaju?"

"Maneken?"
"Da, maneken."
"Hoćete li da je kupite?"
"Da, vi prodajete stvari, zar ne? Da li je maneken na prodaju?"
"Samo trenutak, gospodine."
Devojka je otišla iza zavese. Zavesa se razmaknu i pojavi se neki stari Jevrejin. Na košulji su mu nedostajala
poslednja dva dugmeta, video se dlakavi trbuh. Ljubazno je delovao.
"Hoćete manekena, gospodine?"
"Da, ako je na prodaju."
"Pa...u stvari nije. Vidite, to je neka vrsta eksponata, kao štos."
"Hoću da je kupim."
"Pa, da vidimo..." Matori Jevrejin priđe lutki i poče da je opipava, dodirujući haljinu, ruke. "Da vidimo...mislim da
bih mogao da vam dam ovu...stvar za sedamnesti i po dolara."
" Uzimam je." Robert izvadi dvadeseticu. Prodavac izbroja kusur.
"Nedostajeće mi", rekao je. "Ponekad izgleda gotovo stvarna. Da je umotam?"
"Ne, uzeću je takvu."
Robert podiže lutku i odnese je do kola. Položio je na zadnje sedište. Ušao je i vozio do svog stana. Srećom, nije
bilo nikoga u okolini kada je stigao, i on je neprimećeno unese. Stao je nasred sobe i posmatrao je.
"Stela", rekao je. "Stela, kurvo!"
Prišao je i opalio joj šamar.. onda je dočepao njenu glavu i poljubio je. Dobar poljubac. Penis poče da mu se kruti
kad je zazvonio telefon. "Halo", javio se.
"Roberte?"
"Aha. Ja sam."

"Ovde Hari."
"Kako si, Hari?"
"Dobro, šta mi ti radiš?"
"Ništa."
"Mislio sam da svratim. Doneću pivo."
"Važi."
Spustio je slušalicu, podigao lutku i odneo je u plakar. Gurnuo je u dubinu plakara i zatvorio ga.
Hari nije imao bog zna šta da kaže. Sedeo je sa svojom limenkom piva. "Kako je Laura?" upita.
"O", reče Robert, "svršeno je između mene i Laure."
"Šta se desilo?"
"Večiti vamp. Stalno na sceni. Bila je nezajažljiva. Nabacivala se gde god stigne - u prodavnici, na ulici, u baru,
svuda i svakome. Uopšte joj nije bilo važno ko je, samo da je muškarac. Napalila se čak i na tipa koji je okrenuo
pogrešan broj. Dojadilo mi."
"Sad si sam?"
"Ne, imam drugu. Brenda. Upoznao si je."
"A, da. Brenda. Nije loša."
Hari je sedeo i pio pivo. On nikad nije imao žensku, ali je uvek pričao o njima. Bilo je nečeg odvratnog u vezi sa
njim. Robert nije obodrio konverzaciju, pa se Hari ubrzo pokupio. Robert otvori plakar i izvadi Stelu.
"Kurvo ženska!" reče. "Varala si me, a?"
Stela je ćutala. Stajala je pred njim, tako nehajna i ukočena. On joj opali šamar. Nema te žene pod suncem koja će
tek tako varati Boba Vilkinsona.
"Pizdo! Jebala bi se i sa klincem u obdaništu kad bi mu se digao, a?"
Ponovo je ošamario, onda je dočepa i poljubi. Ljubio je i ljubio. Zatim je zavukao ruke pod njenu suknju. Bila je
lepo građena, baš lepo građena.

Podsetila ga je na profesorku algebre iz srednje škole. Stela nije imala gaće na sebi.
"Kurvo nad kurvama", rekao je, "ko ti je skinuo gaće?"
Penis mu je bio priljubljen uz nju. Nije bilo uvertire. Robert je bio strahovito popaljen. Zavukao ga je među njene
butine. Bilo je glatko i tesno. Nabadao je. Na trenutakse osetio manje idiotski, i on poče da je ljubi niz vrat, krešući
je.
Robert je oprao Stelu krpom za sudove, smestio je u plakar iza kaputa, zatvorio plakar i čak uspeo da ulovi
poslednju četvrtinu meča detroistskih Lavova protiv losanđelskih Ovnova na televiziji.
Vremenom, Robertu je išlo sve bolje. Popravio je neke detalje. Kupio je Steli nekoliko pari gaćica, pojas za čarape,
najlonke, narukvicu.
Kupio joj je i minđuše, i bio je prilično šokiran kada je uvideo da njegova ljubav uopšte nema uši. Svejedno je
prikačio minđuše lepljivom trakom.
U njihovom odnosu bilo je mnogih prednosti - nije morao da je izvodi na večere, na zabave, na glupe filmove; sve te
prizemne ovozemaljske stvari koje toliko znače običnoj ženi, međutim, bilo je svađa, čak i sa lutkom. Nije bila
pričljiva, ali je bio siguran da mu je jednom prilikom rekla: "Ti si najveći ljubavnik od svih. Onaj matori Jevrejin je
dosadno vodio ljubav. Ti vodiš ljubav dušom, Roberte."
Da, bilo je prednosti. Ona nije bila kao druge žene koje je upoznao u životu. Nije insistirala da vodi ljubav u
nezgodno vreme. Mogao je da je jebe kad on hoće. I nije dobijala menzis. Stalno ju je jebao. Odrezao je malo kose s
njene glave i zalepio joj između butina.

Veza je počela na seksualnoj bazi, ali se on postepeno zaljubljivao u nju, osećao je kako se to dešava. Pomislio je da
ode psihijatru, zatim rešio da ne ide. Posle svega, zar je neophodno voleti stvarno ljudsko biće? To nikad ne traje
dugo. Previše je razlika među polovima, i ono što počne kao ljubav suviše često završi kao rat.
Osim toga nije morao da leži sa Stelom u krevetu i sluša priče o svim njenim bivšim ljubavnicima. Kako je Karl
imao golemu patku, ali nije hteo da radi one stvari. A Luj je tako dobro plesao, Luj bolje da je postao baletan umesto
što prodaje osiguranje. I kako je Marti stvarno umeo da ljubi. Znao je da uveže jezike. I tako dalje. I tome slično.
Kakve govnarije. Dobro, i Stela je pomenula matorog Ješu. Ali samo jednom.
Robert je bio oko dve nedelje sa Stelom kad se javila Brenda.
"Kaži, Brenda?" rekao je.
"Roberte, ne javljaš mi se."
"Bio sam u velikoj gužvi, Brenda. Unapredili su me u šefa odseka, pa sam morao masu stvari da sređujem na poslu."
"Tako znači?"
"Da."
"Roberte, nešto tu ne štima..."
"Kako to misliš?"
"Znam ti po glasu. Nešto tu ne štima. Šta je to Roberte? Neka druga žena?"
"Nije baš."
"Šta to znači, nije baš?"
"O Isuse!"
"Šta je to? Šta je to? Roberte, nešto tu ne štima. Dolazim kod tebe."
"Sve je u savršenom redu, Brenda."

"Kurvin sine, meni kriješ! Nešto se dešava. Dolazim kod tebe! Odmah!"
Brenda prekide vezu, a Robert priđe Steli, podiže je i gurnu u plakar, duboko u ćošak. Skinuo je kaput s vešalice i
okačio ga preko Stele. Onda je seo i čekao.
Brenda otvori vrata i banu unutra. "Dobro, šta se dešava? Šta?"
"Slušaj, dušo", rekao je, "sve je u redu. Smiri se."
Brenda je bila lepo građena. Sise su joj pomalo visile, ali imala je zgodne noge i prekrasno dupe. Oči su joj imale
neki paničan, izgubljeni pogled. Nikada ne bi uspeo da joj izleči oči od toga. Ponekad bi joj, posle vođenja ljubavi,
oči ispunio kratkotrajni mir, ali nikad ne bi potrajao.
"Nisi me čak ni poljubio!"
Robert se podiže sa fotelje i poljubi Brendu.
"Isuse, zar je to poljubac! Šta je to?", reče ona."Šta se ovde dešava? Govori!"
"Ništa, baš ništa..."
"Ako mi ne kažeš, vrištaću!"
"Kažem ti, ništa se ne dešava."
Brenda vrisnu. Prišla je prozoru i vrištala. Moglo se čuti u čitavom kraju. Onda je prestala.
"Za ime boga, Brenda, nemoj opet. Molim te, molim!"
"Opet ću! I opet! Govori šta ne štima, Roberte, ili ću opet!"
"U redu", rekao je. "Čekaj."
Robert priđe plakaru, podiže kaput sa Stele i izvadi je napolje.
"Šta je to?" upita Brenda. "Šta je to?"
"Maneken."
"Maneken, Misliš..."
"Mislim, zaljubljen sam u nju."
"Gospode! Misliš na to? Tu stvar? Tu stvar?"
"Da."
"Pretpostavljam da je nosiš u krevet? I da joj radiš... da radiš sa tom stvari?"
"Da."
"O..."

Onda Brenda zaista vrisnu. Samo je stajala i vrištala. Robert pomisli da nikad neće prestati. Najednom, bacila se na
lutku i počela da je grebe i udara. Lutka se sruši i tresnu o zid. Brenda istrča napolje, uskoči u kola i divlje ih
pokrenu. Grunula je u ivicu parkiranog vozila, ostvrnula sa i odjurila.
Robert je prišao Steli. Glava joj se bila odlomila i otkotrljala pod fotelju. Na podu su bili tragovi kao od krede. Jedna
je ruka visila za sebe, polomljena, dve žice štrčale su iz ramena. Robert sede u fotelju. Samo je sedeo. Onda je ustao
i prošao u kupatilo, stajao je na minut, zatim se vratio. Stajao je u hodniku i lepo video glavu ispod fotelje. Počeo je
da jeca. Bilo je užasno. Nije znao šta da učini. Sećao se kako je pokopao svoju majku i oca. Ali ovo je bilo drukčije.
Samo je stajao u hodniku, jecao je i čekao. Oba Stelina oka bila su otvorena. Oči su joj bile nehajne i mirne. Zurile
su u njega.

Hari se probudio u svom krevetu, s mamurlukom. Teškim mamurlukom.
„Jebem ti“, procedio je.
U sobi je bio mali lavabo.
Hari je ustao, olakšao se u lavabo, pustio vodu da ga ispere, onda sagnuo glavu pod slavinu i otpio vode. Pljusnuo je vodu preko lica i obrisao ga krajem majice.
Godina je bila 1943.
Hari je pokupio neku odeću s poda i počeo polako da se oblači. Roletne su bile spuštene i bilo je mračno, osim tamo gde je sunced probijalo kroz rupe na njima. U sobi su bila dva prozora. Otmeno mesto, nema šta.
Izašao je na hodnik do kupatila, zaključao vrata i seo na šolju. Čudo da je još uvek mogao da kenja. Već danima nije jeo.
Isuse, pomislio je, ljudi imaju creva, usta, pluća, uši, pupkove, polne organe i ... kosu, pore, jezike, ponekad zube, i sve ostalo... nokte, trepavice, prste, kolena, stomake...
Bilo je nečeg tako zamornog u svemu tome. Zašto se niko nije bunio?
Hari je dovršio stvar grubim toalet-papirom. Kladio bi se da gazdarice pansiona brišu dupe nečim boljim. Sve te religiozne dame sa svojim davno mrtvim muževima.
Digao je pantalone, pustio vodu i izašao, niz stepenice i na ulicu.
Bilo je 11 pre podne. Hodao je ulicom. Mamurluk je bio brutalan, ali nije mu bilo krivo. To mu je govorilo da je bio negde, na nekom dobrom mestu. Usput je našao pola cigarete u džepu od košulje. Stao je, zagledan u zgnječeni kraj pikavca, pronašao šibicu, pokušao da pripali. Plamen nikako da uhvati. Nije odustao. Posle četvrte šibice, koja mu je oprljila prste, uspeo je da izvuče dim. Zagrcnuo se, kašljao. Osetio je kako mu stomak poigrava.
Pored njega je prošao automobil. Unutra su sedela četiri mladića.
„Umri smrade!“ dreknuo je jedan ka Hariju.
Ostali su se smejali. Onda su nestali.
Harijeva cigareta je još gorela. Ponovo je povukao. Digao se uvojak plavog dima. Voleo je taj uvojak plavog dima.
Hodao je na toplom suncu, misleći: hodam i pušim cigaretu.
Hari je hodao sve do parka kod biblioteke. I dalje je povlačio dimove iz cigarete. Onda je osetio vrelinu opuška na usni i nerado ga odbacio. Ušao je u park i hodao dok nije našao mesto između jedne statue i žbunja. Statua je predstavljala Betovena. I Betoven je hodao, oborene glave, s rukama na leđima, očigledno mozgajući o nečemu.
Hari se ispružio na travu. Pokošena trava je prilično bockala. Bila je šiljata, oštra, ali imala je lep, čist miris. Miris spokojstva.
Sićušne bubice počele su da se roje oko njegovog lica, u nepravilnim krugovima, presecajući putanje jedna drugima, ali nikad se ne sudarajući.
Bile su samo trunke, ali su i te trunke tražile nešto.
Hari je pogledao kroz trunke u nebo. Nebo je bilo plavo, užasno visoko. Hari je i dalje gledao u nebo, pokušavajući da dokuči nešto. Ali ništa nije dokučio. Nikakav osećaj večnosti. Ili Boga. Čak ni Đavola. Ali prvo traba naći Boga da bi našao Đavola. Takav im je redosled.
Hari nije voleo duboke misli. Duboke misli mogu da odvedu dubokim greškama.
Zatim je mislio malo o samoubistvu... opušteno. Kao što bi većina ljudi mislila o kupovini cipela. Osnovni problem u vezi s tim bila je misao da samoubistvo možda vodi u nešto još gore. Ono što mu je stvarno trebalo bila je ledenohladna boca piva, s pomalo vlažnom etiketom i onim magičnim svežim graškama na površini stakla.
Hari je zadremao... da bi ga razbudili glasovi. Glasovi jako mladih učenica. Kikotale su se.

„Ooooo, gledaj!“
„On spava!“
„Da ga probudimo?“
Hari je žmirkao na suncu, škiljio je u njih korz gotovo zatvorene kapke. Nije baš bio siguran koliko ih je, ali video je njihove raznobojne haljine: žute i crvene i plave i zelene.
„Vidi ga! Baš je lep!“
Smejale su se, kikotale, zatim su otrčale.
Hari je ponovo zatvorio oči.
Šta se dogodilo?
Nikad mu se još nije desilo nešto tako sveže i radosno. Nazvale su ga „lepim“. Kakva ljubaznost!
Ali one se neće vratiti.
Ustao je i hodao do ivice parka, uz aveniju. Našao je klupu i seo. Na susednoj klupi sedeo je drugi klošar. Bio je mnogo stariji od Harija. Iz klošara je zračilo nešto teško, mračno, odbojno, što je podsetilo Harija na njegovog oca.
No, pomislio je Hari, nepravedan sam.
Klošar je pogledao u Harija. Imao je sićušne oči, bez ikakvog izraza.
Hari mu se slabašno nasmešio. Klošar mu je okrenuo leđa.
Onda je doprla buka sa avenije. Mašine. Bio je to vojni konvoj. Dug niz kamiona punih vojnika. Vojnici su bili nagurani, spakovani unutra, visili su sa bokova kamiona. Svet je bio u ratu.
Konvoj je sporo prolazio. Vojnici su ugledali Harija na klupi. Onda je počelo. Hor zvižduka, ruganja i psovki. Drali su se ka njemu.
„Ej, pidzo!“
„Dezerter!“

Kako bi koji kamion prošao, sledeći je nastavljao:
„Diži dupe sa te klupe!“
„Siso!“
„Pederu!“
„Pičokaro!“
Bio je to veoma dug i spor konvoj.
„Ajde, pridruži se!“
„Naučićemo te da ratuješ, kličpane!“
Lica su bila bela i žućkasta i crna, cvetovi mržnje. Onda je matori klošar skočio sa svoje klupe i viknuo ka konvoju:
„Srediću ga umesto vas, momci! Borio sam se u prvom ratu!“
Iz kamiona su se smejali i mahali:
„Sredi ga, ćale!“
„Prosvetli tu bitangu!“
Onda je konvoj iščezao.
Svašta su bacili na Harija: prazne limenke piva, limenke koka-kole, narandže, bananu.
Hari je ustao, podigao bananu, ponovo seo, oljuštio je i pojeo. Bila je predivna. Onda je našao narandžu, oljuštio je, sažvakao i progutao njeno meso i sok. Našao je još jednu narandžu i pojeo je. Onda je pronašao upaljač koji je neko bacio ili ispustio. Kresnuo ga. Palio je.
Prišao je klošaru na susednoj klupi, isturivši upaljač.

„Ej, šefe, da nemaš pljugu?“
Sitne oči piljile su u Harija. Delovale su pljosnato, kao da su zenice odstranjene. Klošareva donja usna je zadrhtala.
„Voliš Hitlera, a? progovorio je veoma tihim glasom.
„Slušaj, šefe“, rekao je Hari. „Zašto ne bismo otišli nede, ti i ja? Možda se ogrebemo za piće.“
Matori klošar je prevrnuo očima. Na trenutak, Hari je video samo zakrvavljene beonjače. Onda su oči pogledale u Harija.
„Ne sa... tobom!“
„Važi“, rekao je Hari. „Vidimo se...“
Matori klošar ponovo je prevrnuo očima i ponovio, samo glasnije:
„Ne sa... tobom!“

Hari je polako izašao iz parka i usmerio se ka svom omiljenom baru. Bar je uvek bio tamo. Hari je bukvalno bacio sidro u taj bar. Bilo je to njegovo nebo. Nemilosrdno i egzaktno.
Usput je prošao pored praznog placa. Gomila sredovečnih ljudi igrala je bezbol. Bili su van forme. Većina je imala trbušine, bili su mali rastom, debelih butina, gotovo kao žene.
Hari je stajao i posmatrao. Sve je bilo tako jalovo. Čak je i lopta delovala tužno, uzalud poskakujući naokolo.
„Zdravo, Hari, kako to da nisi u baru?“
Bio je to stari mršavi MekDaf, pućkao je svoju lulu. MekDaf je imao oko 62 godine, uvek je gledao pravo ispred sebe, nikad nije gledao u drugoga, ali je ipak video čoveka iza svojih cvikera. I uvek je bio u crnom odelu s plavom kravatom. Dolazio je u bar svakog dana oko podne, pio dva piva, zatim odlazio. I nisi mogao da ga mrziš niti da ga voliš. Bio je kao kalendar ili čiviluk.
„Krenuo sam“, rekao je Hari.
„Idem s tobom“, rekao je MekDaf.
I tako je Hari hodao sa starim mršavim MekDafom i stari mršavi MekDaf pućkao je svoju lulu. MekDaf je uvek držao tu lulu pripaljenu. To je bilo ono glavno u vezi s njim. MekDaf je bio svoja lula. Zašto da ne?

Hodali su tako, ćuteći. Nije bilo šta da se kaže. Stali su kod semafora, MekDaf je pućkao lulu.
MekDaf je uštedeo svoj novac. Nikada se nije oženio. Živeo je u dvosobnom stanu i ništa nije radio. Dobro, čitao je novine, ali bez naročitog interesovanja. Nije bio religiozan. Alil ne iz ubeđenja. Jednostavno zato što nije mario za ovo ili ono stanovište. Kao kad nisi republikanac zato što ne znaš šta je republikanac. MekDaf nije bio ni srećan ni nesrećan. Ponekad bi se malo unervozio, nešto bi ga uznemirilo, i na delić sekunde užas bi se pojavio u njegovim očima. Zatim se naglo gubio... kao kad muva sleti... pa hitro odleti na neko mesto koje više obećava.
Stigli su do bara. Ušli su.
Uobičajena ekipa.
MekDaf i Hari našli su stolice za šankom.
„Dva piva“, obratio se barmenu dobri stari MekDaf.
„Kako si, Hari?“ upitao je jedan od gostiju.
„Evo guram“, rekao je Hari.

Krivo mu je bilo zbog MekDafa. Niko ga nije pozdravio. MekDaf je bio kao deo inventara. Nije ostavljao utisak na njih. Zapažali su Harija jer je bio klošar. Osećali su se superiorno u odnosu na njega. To im je bila potreba. MekDaf ih je samo činio ravnodušnim, a takvi su već bili.
Ništa se posebno nije dešavalo. Svi su sedeli nad pićem i cimali. Poneki su imali toliko mašte da se jednostavno napiju kao stoke.
Bajato subotnje popodne.
MekDaf je zvao svoje drugo pivo i bio tako ljubazan da naruči Hariju još jedno.
MekDafova lula bila je užarena od šest sati neprekidnog rada.
Dokrajčio je svoje drugo pivo i izašao iz bara, a Hari ostao da sedi sam, sa ostatkom ekipe.
Bila je to spora subota, ali je Hari znao da treba samo da izgura dovoljno dugo tu. Subotnje veče bilo je najbolje, naravno, da se ogrebeš za piće. Ali nije bilo gde da se ode do tada. Hari je izbegavao gazdaricu pansiona. Plaćao je nedeljno i vće je devet dana kasnio.
Postajalo je užasno mrtvo između pića. Gosti, njima je bilo dovoljno da sede negde. Na to ih je terala opšta usamljenost i potajni strah, kao i potreba da budu zajedno i ćaskaju malo, to ih je opuštalo. A Hariju je trebalo samo piće. Mogao je večito da pije a da mu opet nije dosta, nikad nije bilo toliko pića da ga zadovolji. Ali ostali... oni su samo sedeli, i s vremena na vreme razgovarali nešto, šta god to bilo.

Harijevo pivo bilo je sve tanje. Cilj nije bio da se ispije, jer onda treba kupiti drugo, a on nije imao para. Morao je da čeka i nada se. Kao profesionalni grebator Hari je znao pravilo broj jedan: nikad ne traži piće. Njegova žeđ bila je poenta njihove igre, i svaki zahtev s njegove strane uskratio bi im radost davanja.
Hari je kliznuo pogledom duž šanka. Bilo je četovoro-petoro gostiju. Ne baš puno i nisu mnogo obećavali. Jedan od njih bio je Mank Hamilton. Mank je mogao da polaže pravo na besmrtnost samo zato što je jeo šest jaja za doručak. Svakog dana. Mislio je da mu to daje neku prednost nad drugima. Nije bio neki mislilac. Ali bio je ogroman, širok koliko i visok, bledih ukočenih očiju, bivoljeg vrata, velikih čvornovatih i dlakavih šaka.
Mank je razgovarao sa barmenom. Hari je posmatrao muvu kako gamiže po pepeljari vlažnoj od piva. Muva je šetala između opušaka, zadržala se na jednom koji je bio natopljen pivom, besno zazujala, uzdigla se ravno uvis, zatim kao da je poletela unatrag i ulevo, a onda iščezla.
Mank je bio perač prozora. Njegove spokojne oči pogledale su u Harija. Debele usne razvukle su se u superioran kez. Podigao je svoju bocu, ustao i prešao kod Harija.
„Šta radiš, Hari?“
„Evo čekam da pljusne.“
„Jesi li za pivo?“
„Čekam da pljusne pivo, Mank. Hvala.“
Mank je poručio dva piva. Stigla su.

„Samo da držiš merdevine. Treba nam čovek za merdevine. Ne plaća se mnogo, ali se ipak zaradi nešto. Šta kažeš na to?“
Mank se zezao sa njim. Mislio je da je Hari suviše sjeban da bi to shvatio.
„Daj mi vremena da razmislim o toj priči, Mank.“
Mank je pogledao ka ostalim gostima, sevnuo svoj superiorni kez, namignuo im, zatim ponovo pogledao u Harija.
„Slušaj, sav posao je da čvrsto držiš merdevine. Ja stojim gore i sređujem prozore. Ti samo čvrsto držiš merdevine. To i nije teško, zar ne?“
„Nije teško kao i većina stvari, Mank.“
„Pristaješ, znači?“
„Ne znam baš.“
„Ma hajde! Zašto bar ne pokušaš?“
„Ne umem ja to, Mank.“
Svi su bili zadovoljni. Hari je bio pravi čovek za njih. Rođeni imbecil.
Hari je zurio u sve te boce iza šanka. Toliki dobar provod čeka, toliki smeh, toliko ludilo... skoč, viski, vino, džin, votka i sve drugo. Boce su svejedno stajale tamo, neiskorišćene. Bile su kao život koji čeka da bude proživljen, a niko ga neće.
„Slušaj“, rekao je Mank, „idem na šišanje.“
Hari je ćutao.
Mank se nagnuo bliže. „Svratićemo usput na pivo, a posle te častim još jedno.“
„Idemo...“
Hari je lako ispraznio bocu u svoju žeđ, spustio je na šank. Krenuo je za Mankom napolje. Zajedno su išli ulicom. Hari se osećao kao pas koji prati gospodara. A Mank je bio spokojan, sve mu je teklo po planu. To je bila njegova neradna subota i pošao je na šišanje.
Našli su bar i ušli. Bio je mnogo lepši i čistiji od onog u kome je Hari klošario. Mank je poručio pivo.
Kako je samo sedeo! Čova i po. Još i opušten u svemu tome. Nikada nije mislio na smrt, bar ne svoju.
Dok su tako sedelil, Hari je znao da je pogrešio: neka šljaka od 8 do 5 bila bi mnogo bezbolnija.
Mank je imao bradavicu na desnom obrazu, veoma ležernu bradavicu, nesvesnu bradavicu.

Hari je voleo da pije direktno iz flaše. Mank je izlio deo svog u čašu.
„Hari, treba li ti posao?“
„Nisam razmišljao o tome.“
Hari je gledao kako Mank uzima bocu i cevči pivo iz nje. To je bilo samo nešto što Mank radi, kao da češe nos. Nije žudeo za pićem. Mank je samo sedeo sa svojom bocom i to je bilo plaćeno. A vreme je proticalo kao govna što plutaju niz reku.
Ispili su svoja piva i Mank je rekao nešto barmenu i barmen mu je odgovorio.
Onda je Hari pošao za Mankom napolje. Bili su zajedno i Mank je išao na šišanje.
Našli su berbernicu i ušli. Nije bilo drugih mušterija. Berberin je znao Manka. Dok se Mank uvaljivao u stolicu nešto su rekli jedan drugom. Berberin je raširio čaršav, Mankova glava se izdvojila, bradavica je postojano štrčala na desnom obrazu, a on rekao: „Kratko oko ušiju i nemoj previše na temenu“.
Hari, u agoniji za novim pićem, uzeo je časopis i počeo da ga lista, pretvarajući se da ga nešto zanima.
Onda je čuo kako Mank govori berberinu: „Uzgred, Pole, ovo je Hari. Hari, ovo je Pol.“
Pol i Hari i Mank.
Mank i Hari i Pol.
Hari, Mank, Pol.
„Slušaj, Mank“, rekao je Hari, „da odem ja po pivo dok se ti šišaš?“
Mank je prikovao pogled na Harija: „Ne, uzećemo pivo kad budem gotov.“
Onda je prikovao pogled na ogledao: „Nemoj previše oko ušiju, Pole.“
Dok se svet okretao, Pol je štrickao makazama.
„Kako provod, Mank?“
„Ništa naročito.“
„Ne verujem...“
„Nema šta da veruješ, Pole.“
„Imam, iz onoga što čujem.“
„Šta to?“

„Kako Betsi Ros stalno zove da joj pereš prozore.“
„E, jebi ga, Pole, sereš kao vrana!“
Mank se smejao. Njegov smeh bio je kao sečenje linoleuma tupim nožem. Ili je to možda bio ropac.

Onda je prestao da se smeje. „Nemoj previše na temenu.“
ari je ostavio časopis i pogledao u pod. Linoleumski smeh preneo se u linoleumski pod. Zelen i plav, s ljubičastim dijamantima. Stari pod. Ljuštila su se čitava parčad, otkrivajući podlogu mrke boje. Hariju se sviđala ta mrka boja.
Počeo je da broji: tri stolice za šišanje, pet stolica za čekanje, 13-14 časopisa. Jedan berberin. Jedna mušterija. Jedan... šta?
Pol i Hari i Mank i mrka boja.
Kola su prolazila napolju. Hari je počeo da ih broji, onda prestao. Ne igraj se ludilom, ludilo se ne igra.
Lakše je izbrojati pića u ruci: nula.
Vreme je zvonilo kao zapušeno zvono.
Hari je bio svestan svojih stopala, stopala u cipelama, zatim prstiju... na stopalima... u cipelama.
Mrdao je prstima. Njegov besciljni život koji teče u ništa kao zmija što puzi prema vatri.
Lišće raste na granama. Antilope dižu svoje glave s pašnjaka. Mesar u Birmingemu zamahuje satarom. A Hari sedi i čeka u berbernici nadajući se pivu.
Bio je bez časti, bedniji od psa.
Trajalo je i trajalo i trajalo, i onda je bilo gotovo. Kraj frizerske predstave. Pol je okrenuo Manka tako da sagleda sebe u ogledalima iza stolice.
Hari je mrzeo berbernice. Taj finalni okret u stolici, ta ogledala, sve je to bio trenutak užasa za njega.
Manku nije smetalo.
Gledao je sebe. Proučavao je svoj odraz u ogledalu, lice, kosu, sve. Kao da se divi onome što vidi. Onda je progovorio: „U redu je, Pol. A sad, hoćeš li da skineš malo s leve strane? Vidiš to što malo štrči? To treba poravnati“.
„Da, da, Mank... Evo sad ću...“
Berberin je okrenuo Manka u prvobitni položaj i usmerio se na to što malo štrči.
Hari je gledao u makaze. Mnogo su škljocale, ali su malo sekle.
Onda je Pol ponovo okrenuo Manka ka ogledalu.
Mank je gledao sebe.

Jedva primetan osmeh izvio je desnu stranu njegovih usta. „Odlično“, rekao je, „sad si obavio kako valja“.
Pol je očistio Manka metlicom. Mrtva kosa lebdela je u vazduhu mrtvog sveta.
Mank je gurnuo ruku u džep da plati.
Novčana transakcija zveckala je u mrtvom popodnevu.
Onda su Hari i Mank išli zajedno ulicom ka baru.
„Ništa bolje od šišanja“, rekao je Mank. „Odmah se osećaš kao novi čovek.“
Mank je uvek nosio bledoplave radničke košulje zavrnutih rukava, da pokaže bicepse. Nezgodan tip. Sada mu je falila samo još neka ženica da mu lepo složi gaće i potkošulje, urola mu čarape, i sve to uredno smesti u pregradu komode.
„Hvala ti na društvu, Hari.“
„Nema problema, Mank...“
„Kad se sledeći put budem šišao, voleo bih da pođeš sa mnom.“
„Možda, Mank...“
Mank je išao uz ivičnjak i bilo je kao u nekom snu. Žutom snu. Samo se desilo. A Hari nije znao šta ga je navelo na to. Ali popustio je nekom impulsu. Namerno je posrnuo i svalio se na Manka. A Mank, to brdo mesine, pao je ispred autobusa. Kad je vozač prikočio, čuo se tup udar, ne mnogo jak, ali udar. I eto Manka u slivniku, potšišan, bradavica i sve ostalo. A Hari je pogledao naniže. Vidi-vidi: u slivniku je bio Mankov novčanik. Ispao je iz Mankovog zadnjeg džepa pri udaru, i eto ga sad u slivniku. Samo nije ležao na tlu, već je stajao kao mala piramida.
Hari se sagnuo, podigao ga i gurnuo u prednji džep na pantalonama. Bio je topao i pun blaženstva.
Onda se Hari nagnuo nad Mankom:
„Mank, Mank... kako ti je?“
Mank nije odgovorio. Ali je Hari primetio da diše i nije bilo krvi. I, odjednom, Mankovo lice izgledalo je nekako lepo i galantno.
Sjeban je, pomislio je Hari. I ja sam sjeban. Svi smo na razne načine sjebani. Ne postoji istina, nema ničega stvarnog, ničega nema.
Ali bilo je nečega. Gomila.
„Uklonite se!“ rekao je neko. „Dajte mu vazduha!“
Hari se uklonio. Uklonio se pravo u gomilu. Niko ga nije zadržao.
Hodao je niz ulicu. Čuo je zvuk sirene hitne pomoći. Zavijala je zajedno s njegovom krivicom.
A onda, najednom, krivica je iščezla. Kao kraj nekog davnog rata. Moraš da ideš napred. Sve teče dalje. Kao buve i sirup za palačinke.
Hari je uronio u bar koji nikad ranije nije primetio. Barmen je bio tu. Boce su bile tu. Unutra je bio mrak.
Naručio je dupli viski, cimnuo ga na eks. Mankov novčanik bio je debeo i prepun. Petak mora da je bio dan isplate. Hari je odvojio novčanicu, naručio još jedan dupli. Cimnuo je pola, odao mu poštovanje, zatim ispio ostatak, i prvi put posle dugo vremena bilo mu je baš lepo.

Predveče, Hari je prošetao do Grotonovog restorana. Ušao je i seo za šank. Nikada nije bio tu. Visok, mršav, bezbojan čovek s kuvarskom kapom i musavom keceljom prišao je i nagnuo se preko šanka. Bio je neobrijan i smrdeo je na sprej za bubašvabe. Škiljio je u Harija.
„Tražiš posao?“, upitao je.
Za koji kurac svi hoće da mi uvale da radim? pomislio je Hari.
„Treba nam perač sudova. Pedeset centi sat, plus možeš da vataš Ritu za dupe.“
Kelnerica je prošla. Hari je pogledao u njeno dupe.
„Ne hvala. Sada bih pivo. Flaširano. Bilo koje.“
Kuvar se nagnuo bliže. Iz nosa su mu štrčale dlake, dugačke i crne, kao neplanirani košmar.
„Slušaj, klipane, imaš li ti para?“
„Imam“, rekao je Hari.
Kuvar je malo oklevao, onda se udaljio, otvorio frižider i izvadio bocu. Skinuo je kapicu, vratio se do Harija, tresnuo piće na šank.
Hari je otpio dugačak gutljaj, nežno spustio bocu.
Kuvar ga i dalje proučavao. Nikako da ga provali.
„A sad“, rekao je Hari, „hoću ramstek, srednje pečen, s prženim krompirom, bez previše ulja. I još jedno pivo, odmah.“
Kuvar se nagnuo nad njim kao gnevni oblak, onda se vratio do frižidera i ponovio postupak, sve sa donošenjem boce i treskanjem na šank.
Zatim je prešao do roštilja i bacio šniclu.
Uzdigao se veličanstveni plašt dima. Kuvar je buljio u Harija kroz dim.
Zašto me mrzi? pomislio je Hari. Pojma nemam. Dobro, možda bi mi trebalo šišanje (skinite dosta, svuda, molim vas) i brijanje, a i lice mu je malo izubijano, ali odeća mi je prilično čista. Iznošena, ali čista. Čistiji sam možda od većine u ovom govnjivom gradu.
Kelnerica mu je prišla. Nije bila loša. Ništa posebno, ali nije bila loša. Kosa joj je bila skupljena u punđu, nemarno, uvojci su visili sa strane, Baš lepo.
Nagnula se preko šanka.
„Nećeš da pereš sudove?“
„Plata nije loša, ali nije mi to struka.“
„Šta ti je struka?“
„Ja sam arhitekta.“
„Ti si arhikita“, rekla je i udaljila se.

Hari je znao da nema talenta za konverzaciju. Provalio je da što manje priča to je bolje. Bar što se tiče drugih.
Hari je popio oba piva. Onda je stigla i šnicla sa krompirićima. Kuvar je tresnuo tanjir na šank. Opasno je treskao, nema šta.
Hariju je sve bilo kao čudo. Navalio je, sekao i žvakao. Godinama nije okusio šniclu. Dok je jeo, osetio je kako mu nova snaga navire u telo. Kad ne jedeš često, to je onda pravi događaj.
Čak mu se i mozak smešio. A telo kao da je govorilo: hvala ti, hvala ti, hvala ti.
Onda je završio.
Kuvar je i dalje buljio u njega.
„Dobro“, rekao je Hari, „opet ću sve isto.“
„Opet ćeš sve isto?“
„Aha.“
Kuvar nije mogao da odvoji pogled s njega. Onda je bacio novu šniclu na roštilj.
„I još jedno pivo, molim. Odmah.“
„Rita!“ dreknuo je kuvar. „Daj još jedno pivo!“
Rita je donela.
„Za arhitektu“, rekla je, „mnogo ločeš tu sapunicu.“
„Planiram da dignem nešto.“
„Ha! Nemaš ti to!“
Hari se pozabavio pivom. Onda je otišao do toaleta. Kad se vratio, ispraznio je bocu.
Kuvar se pojavio i tresnuo novu šniclu sa krompirićima pred Harija.
„Posao još čeka ako ga hoćeš.“
Hari je ćutao. Bacio se na novu porciju.
Kuvar se vratio do roštilja gde je nastavio da bulji u Harija.
„Dobićeš dva obroka“, rekao je kuvar, „plus dupe.“
Hari je bio suviše zauzet hranom da bi odgovorio. Još je bio gladan. Kad klošariš, a posebno kad piješ, možeš danima da ne jedeš, često bez ikakve želje za tim, a onda te odalami: nepodnošljiva glad. Počneš da misliš na proždiranje svega i bilo čega: miševa, leptirova, lišća, potvrda iz zalagaonice, novina, čepova, šta god ima.

Sada, baveći se drugom šniclom, Harijeva glad kao da je rasla. Krompirići su bili divni, masni, žuti i vrući, kao sunčeva svetlost, moćna hranljiva svetlost u koju možeš da zagrizeš. A šnicla je bila samo parče nekog jadnog ubijenog stvora, bila je nešto dramatično što hrani telo i dušu i srce, što čini da se oči smeše, što čini svet podnošljivim. Ili da si zaista u njemu. U tom trenutku, smrt nije bila važna.
Onda je završio. Ostala je samo koska od ramsteka, oglodana.
Kuvar je i dalje buljio u njega.
„Opet ću sve isto“, rekao je Hari kuvaru. „Još jedan ramstek i prženi krompir i još jedno pivo, molim.“
„E nećeš!“ dreknuo je kuvar. „Plati i nosi se!“
Obišao je devojku i stao ispred Harija. Držao je notes. Besno je škrabao po njemu. Onda je bacio račun nasred prljavog tanjira. Hari ga je uzeo.
Bio je još jedan gost u restoranu, okrugli ružičasti čovečuljak velike glave i raščupane kose ofarbane u neku obeshrabrujuće smeđu boju. Čovek je ispio silne kafe čitajući večernje novine.
Hari je ustao, izvadio štos novčanica, odvojio dve i spustio ih pored tanjira.
Onda je izašao odatle.
Večernji saobraćaj zakrčio je aveniju. Sunce se nakrivilo nisko iza njega. Hari je bacio pogled na vozače u kolima. Nesrećno su izgledali. Svet je bio nesrećan. Ljudi su bili u mraku. Ljudi su bili uplašeni i razočarani. Ljudi su bili u klopkama. Ljudi su bili defanzivni i mahniti. Osećali su da traće svoje živote. I bili su u pravu.
Hari je hodao dalje. Stao je na semaforu. I, u tom trenutku, javilo mu se neko čudno osećanje. ćao se kao jedini živi čovek na svetu.
Kad se uplalilo zeleno svetlo, zaboravio je sve to. Prešao je na drugu stranu ulice i produžio dalje.

Postoje stepeni ludila, i što si luđi, to je drugim ljudima očiglednije. Najveći deo svog života skrivao sam svoje ludilo, ali ono je tu. Na primer, neko mi govori o ovom ili onom, i dok me ta osoba gnjavi svojim bajatim opštim mestima, desi se da zamislim njegovu ili njenu glavu položenu na panj giljotine, ili ih vidim na ogromnom tiganju, kako se prže i gledaju me unezverenim očima. U takvim situacijama najverovatnije ću pokušati da umaknem, ali ne mogu da izbegnem takve vizije kad mi se ljudi obrate. Ili, kad sam bolje raspoložen, mogu da ih vidim na biciklu, kako se brzo udaljavaju od mene. Jednostavno imam problem sa ljudima. Životinje, njih volim. One ne lažu i retko pokušavaju da te napadnu. Ponekad znaju da budu podmukle, ali to se toleriše. Zašto?
Najveći deo mladosti i srednjih godina proveo sam stešnjen u malim sobama, gledajući u zidove, pocepane zavese, ručke na komodama. Bio sam svestan žena i želeo sam ih, ali nisam hteo da skačem kroz sve obruče da bih došao do njih. Bio sam svestan novca, ali opet, kao sa ženama, nisam hteo da uradim ono što je potrebno da bih došao do njega. Hteo sam samo onoliko koliko mi treba za sobu i piće. Pio sam sam, obično u krevetu, spuštenih roletni. Ponekad sam odlazio u obližnje lokale da overim koga ima, ali to je uvek bilo isto – ništa posebno, a često mnogo manje od toga.
U svim gradovima posećivao sam biblioteke. Otvarao knjigu za knjigom. Retko koja knjiga mi je govorila nešto. Uglavnom su bile prašina u mojim ustima, pesak u mojim mislima. Nijedna nije bila povezana sa mnom ili sa mojim osećanjem: gde sam bio – nigde – šta sam imao – ništa – i šta sam želeo – ništa. Knjige iz prošlih stoleća samo su još više komplikovale misteriju što imaš ime, telo, hodaš naokolo, govoriš, radiš nešto. Niko se nije bavio mojim specifičnim ludilom.
U nekim lokalima postajao sam nasilan, dolazilo je do tuča u kojima sam uglavnom dobijao batine. Ali ja se nisam tukao ni protiv koga posebno, nisam bio gnevan, samo nisam shvatao ljude, to što oni jesu, to što rade, kako izgledaju. Više puta bio sam u zatvoru, izbacivan sam iz soba u kojima sam živeo, spavao sam po parkovima, na grobljima. Bio sam izgubljen, ali nisam bio nesrećan. Nisam bio zao. Jednostavno nisam mogao da shvatim ništa od onoga što je bilo tu. Moje nasilje bilo je usmereno protiv očigledne klopke, vrištao sam, a oni nisu razumeli. Čak i u najgorim tučama pogledao bih svog protivnika i mislio: zašto je besan? Hoće da me ubije. Onda bih morao pesnicama da se branim od zveri koja nasrće na mene. Ljudi nemaju smisla za humor, tako su dosadno ozbiljni u odnosu na same sebe.
Negde usput, a zaista ne znam odakle mi to, počeo sam da mislim: možda bi trebalo da budem pisac. Možda bih mogao da napišem reči koje nisam pročitao, možda bih tako mogao da sklonim tog tigra sa grbače. I tako sam počeo, i protekle su decenije bez mnogo sreće u svemu tome. Sada sam bio ludi pisac. Nove sobe, novi gradovi. Padao sam sve niže i niže. Jednom sam se smrzavao u Atlanti, u baraci od ter-papira, živeći na dolar i po nedeljno. Bez vode, struje, grejanja. Sedeo sam i smrzavao se u svojoj kalifornijskoj košulji. Jednog jutra našao sam patrljak olovke i počeo da pišem pesme po marginama starih novina na podu.
Na kraju, u četrdesetoj, pojavila se prva moja knjiga, mala brošura pesama: Cvet, Pesnica i Zverski Jauk. Poštom je stigao paket knjiga i otvorio sam paket, a unutra su bile te brošure. Prosule se se po ulici, sve te knjižice, i ja sam kleknuo usred njih, klečao sam i podigao Cvetnu Pesnicu i poljubio je. To je bilo pre 30 godina.
I dalje pišem. U prva četiri meseca ove godine napisao sam 250 pesama. I sad osećam kako se ludilo valja kroz mene, ali još nisam napisao reč onako kako to želim, tigar mi je i dalje na leđima. Umreću s tim kurvinim sinom na grbači, ali borio sam se s njim. I ako negde postoji neko ko se oseća dovoljno ludim da poželi da bude pisac, reći ću: samo napred, pljuni u oko suncu, udri po tim tipkama, to je najbolje moguće ludilo, stolećima je potrebna pomoć, ljudski rod vapi za svetlošću, hazardom i smehom. Daj im to. Ima dovoljno reči za sve nas."