Nebojša Romčević

Lica:
1. Petar, 25
2. Petar2, on, posle 30 godina
3. Petar2, on, sa 12 godina
4. Jelena
5. Jelena2, ona, posle 30 godina
6. Jelena3, ona, posle svega, persona muta
7. Baki, 25
8. Baki2, on, posle 30 godina
9. Baki3, on, sa 12 godina
10. Lola
11. Žaklina

Pošto nikada ne pišem predgovore, molim čitaoca da na ovaj izuzetak obrati pažnju.
Ovo je prilično neobičan komad. Ima samo tri glavna lika, koji se pojavljuju u tri razdoblja života; kao deca, kao mladi i kao zreli ljudi. Ono što je važno istaći jeste da su svi likovi istovremeno na sceni, u metafizičkom i nepromenjivom prostoru Petrovog stana. Pozornicu nikako ne treba deliti na „prostor mlađih” i „prostor starijih”, već treba koristiti čitavu scenu za sve likove. Njihovi životi odvijaju se u istom prostoru u različito vreme.
Nije potrebno tražiti glumce razlitičitih generacija koji liče jedni na druge. Dovoljno će biti da pripadaju istom tipu. Preko šminke, a naročito kostima, moguće je uspostaviti jedinstvo, na primer Petra kao dečaka, kao mladića i kao zrelog čoveka, tako što će svaki lik imati dominantnu i prepoznatljivu boju kostima.
Najvažnije je, naravno, jedinstvo koje se ostvaruje glumačkom igrom. Glumci koji igraju jedan lik u različitim generacijama moraju zajedno da uspostave karakteristične pokrete, intonaciju, temperament, tikove i sl. toga lika.
Pokušao sam da jedinstvo unutar istog lika u različitim generacijama uspostavim sintaksički. Čitalac će takođe primetiti i da je za različite generacije korišćen različit font.
Komad nije lak za čitanje i traži punu koncentraciju čitaoca. Didaskalije su od najveće važnosti i molim čitaoca da ih ne preskače.
Autor
Neophodno predznanje: Čuvena pesma iz filma Diplomac – „Mrs. Robinson” u izvođenju Pola Sajmona i Artura Garfankla.

1.1. SCENA
Zvuci sa televizora koji se ne vidi. To su zvuci sa košarkaškog treninga, lupanje lopte, škripa patika, dovikivanja i povremeni zvuk pištaljke.
OFF (komentator): ...i na kraju, da čujemo kakva su očekivanja beka Petra Milosavljevića. Petre, šta vi očekujete u nedelju?
OFF (Petar): Pa, evo, znači, svi znamo šta je madridski „Real” i šta je finale Kupa šampiona. Nezahvalno je prognozirati. Atmosfera u ekipi je odlična. Ja sam optimista pred nedeljni meč.


1.2. SCENA
(Petar se vraća sa treninga, nosi sportsku torbu. Užurbano nekoga zove na telefon. Prostor je klasična soba sa foteljama, kaučem, stolom. Ono što je važno, to je velika uokvirena fotografija Petra i Bakija, zagrljenih, u košarkaškim dresovima, sa širokim, vedrim osmesima.)
PETAR: Halo, tata! „Tofaš”!! Kako „šta je 'Tofaš'”? Turski prvoligaš, bre! Samo ako pobedimo u nedelju. Javili se danas. Kako, bre, nisi čuo za „Tofaš”? Pa i ja bih u „Kinder”. Kome si pričao da ću igrati za „Real”? Pa ti nisi normalan! Znaš li ti koliko bekova ima na tržištu?! (Pauza.) Biće jedno 500.000 dolara. (Pauza.) Ma šta pričaš, bre! Ti tolike pare nisi video ni u bioskopu! A, to tebe boli. E, pa i mene zabole. Ja ću da igram za „Tofaš”, a ti, ćale, igraj za „Real” i uzmi im sto miliona! Gde ti je sad tvoj Baki, najbolji igrač u Evropi! Što njega ne zovu u „Tofaš”? Gde da ga zovu? U NBA? Ovo je dobro, ha, ha...pa šta ako mi je najbolji prijatelj, kakve to veze ima? Ti si meni otac, pa se ponašaš kao skot. Uzećemo Kup šampiona, a ja ću lepo da uzmem to pola cigle, a znaš šta ću tebi da dam? E, baš to! Nek' ti Baki da! Ima da kupim „mercedesa” za pola para i dođem da te zgazim. Što sad plačeš? Alo, tata...(Veza se prekinula. Petar govori slušalici.) Malo ti je para, džukelo matora? Je li? E, pa crkni.
(Sedne na trosed. Uzima papir i olovku.)
PETAR: „Mercedes”, sa svim erbegovima, abeesovima, klimama i džidžama... to ne može da bude više od sto hiljada. Ostaje mi četiristotine hiljada... Satelit... nek bude hiljadu, hiljadu i po...
(Buka spolja, utrčava Petar2, pocepan, raščupan, krvavog nosa. Petar2 je, naravno, Petar, ali stariji trideset godina. To primećujemo po istim tikovima, sintaksi, istim omiljenim bojama, načinu češljanja, sedenju. Naravno, iako se dva toka priče odigravaju u istom prostoru, ne odigravaju se u isto vreme, pa tako likovi iz jednog vremena ne primećuju likove iz drugog vremena. Petar2 je prilično ruiniran, hramlje, gricka donju usnu u konstantnoj nervozi i životnom nezadovoljstvu.)
PETAR2 (Viče nekome napolju.): I neću da stavljam te vaše klipane u tim, zato što su nesposobni, glupi i nedaroviti, kao i njihovi roditelji! A vi crknite!
(Doleti gomila predmeta. Petar2 hitro zatvara i zaključava vrata i beži iza fotelje.)
PETAR: Adaptiraću stan... ovaj zid ima da se ruši... ma kakva adaptacija, kupiću stan... Ćaletu kuća na moru... stan na moru... mesec dana na moru... dosta mu je sedam dana u banji. Ma šta će on u banji...
(Napolju buka i dalje traje. Lupanje na vrata.)
JELENA2 (spolja): Petre, otvaraj vrata, ubiše me!
(Petar2 otključava, upada Jelena2, koja je u još gorem stanju. Inače, ona je bivša lepotica, sada prekomerno ugojena, od idućeg meseca počinje rigoroznu dijetu, menja garderobu i počinje ozbiljno da vodi računa o sebi. I bez batina koje je dobila, u prilično derutnom je stanju.)
PETAR: Vajd skrin televizor....
JELENA2 (Petru2): Životinjo sebična! Ja te branim od pobesnelih roditelja, dobijam batine umesto tebe, a ti pobegneš i ostaviš me njima! Bedniče! (Petar2 se hvata za stomak.) Baš me briga za tvoju žučnu kesu! Jao, kako me je zveknuo onaj veliki...
PETAR2 (prpošno): Ko, bre? Živkovićev otac? Pa sad ću da ga pokidam!
JELENA2: Sedi tu i ne seri, Petre!
PETAR2: Dobro, ne moraš da prostariš. Ionako sam imao loš dan.
JELENA2: Je l' treba svake nedelje da te branim od roditelja? Malom Simiću si skoro slomio nos, a malom Živkoviću su oči plave kao da nosi naočare za sunce. Zašto biješ tu decu na treningu?
PETAR2: Zašto?! Onaj klempavi Živković već zbog fizionomije zaslužuje smrtnu kaznu, a ne batine. A Simić se malo trudi na treningu... i nije platio članarinu...
PETAR: Bolje da uzmem „poršea”...
JELENA2: To nije razlog da ih prebiješ.
PETAR2: Nije razlog?! Pa mi moramo da budemo prvi u ligi! Moramo! Meni je dosta neuspeha! Ja hoću tu titulu!
JELENA2: Ama, to su deca od dvanaest godina i radi se o četvrtoj pionirskoj ligi, čoveče božji!
PETAR: How much is this „rolce-roys”? Give me one...
JELENA2 (Petru2): O čemu se radi?
PETAR2: Rekao sam ti.
JELENA2 (povišenim tonom): O čemu se radi? (Petar2 obori pogled.) Je l' opet o njemu? Šta je sad?
PETAR2: Bolje da ne znaš... (Sedne pored Petra na trosed. Sede potpuno na isti način, isto se češkaju iz uha.)
JELENA2: Izdržaću...
PETAR2: Film. Snimaju film o njemu!
JELENA2: Šta kažeš?
PETAR2: Režira Ričard Cauberg! Četiri „Oskara”! A znaš ko će njega da igra?
JELENA2: Neću da znam! (Stavlja prste u uši.) Ta-ta-ta... ne čujem te! (Vadi prste iz ušiju.) On? Nije valjda! To ne može da bude, čoveče božji!
PETAR2 (ne bez zadovoljstva): Jeste. Tvoj Robert Miler!
(Jelena2 poklopi uši.)
PETAR: (”daje intrevju”): Well, I am glad to be in „Tofash”... Yes...
PETAR2 (Jeleni2): To još nije najgore.
JELENA2: Ne znam šta može da bude gore od ovoga.
PETAR2: Partnerka mu je Aurora Hauard.
JELENA2: Tvoja Aurora! To je stvarno strašno! Ja ću sad pišem u Holivud. Ja ću njima sve da kažem... A šta ako i nas stave u film?
PETAR2: Nema šanse. Kada bi se saznalo da mi je upropastio život...
JELENA2: A meni? Pa ja sam bila mis!
PETAR2: A ja sam zbog njega promašio ona slobodna bacanja... sekund i trideset pre kraja...
JELENA2: To će on da krije...
PETAR2: Naravno. Zna da je kriv...
JELENA2: Nemoj da se nerviraš, proradiće ti čir. No, život ide dalje. Sutra ću ovde da posadim japanske ljubičice i rododendrone.
(Sednu pored Petra. Teško uzdišu.)
PETAR: Pošto li je avion...?
PETAR2: Film...Čoveče! Ne mogu da verujem....
JELENA2: Živa nisam...
(Otvaraju se vrata s treskom i upadaju Baki i Jelena, zagrljeni. Baki je blago pripit. Baki je harizmatična zvezda, ali toga ni najmanje nije svestan. Jelena je lepotica. Ista igra koju imamo kada su u pitanju Petar i Petar2, ponavlja se i kada je reč o Jeleni i Jeleni2. Naravno, Posle skoro trideset godina zajedničkog života, Jelena2 je preuzela i nešto od Petrovih gestova i misli, Petar2 od Jelene.)
BAKI (Petru): Peco, druže, imam neviđene vesti!
PETAR: Pio si! (Ošine pogledom Jelenu. Ona ga prkosno gleda.)
BAKI: Samo pola piva, ona me je naterala.
PETAR: To sam mogao i da pretpostavim!
JELENA: Pola čaše, čoveče božji!
PETAR2: Film... ne mogu da verujem.
JELENA2: Snimali su filmove i o Hitleru.
BAKI: Peco, druže, zvali su me!
PETAR: I mene!
BAKI: Nemoj da pričaš! Uuuu!
PETAR: Časna reč! (Pozdravljaju se košarkaški.) Čekaj, a ko je tebe zvao?
BAKI: „Lejkersi”, naravno! A zar nisu i tebe?
JELENA: Jes, ubiše se za Pecom!
PETAR: Pa, nisu me baš zvali „Lejkersi”.
BAKI: Aaa, „Barcelona”? „Kinder”? „Seltiksi”?
PETAR: „Tofaš”...
(Jelena se zasmeje.)
JELENA2: Ali da ga igra Robert Miler... Skandal...
BAKI: „Tofaš”? Pa to je fenomenalno. Oni imaju tim u usponu! S tobom osvajaju prvenstvo dogodine!
JELENA: Ma naravno.
PETAR (Prečuje Jelenin komenta.r): Tačno. Perspekrivan klub. Mali, ali dobro organizovan. Imaju novog vlasnika.
BAKI: Samo da pobedimo „Real” u nedelju, inače, sve propade.
PETAR: Zgazićemo ih!
BAKI: Rasturićemo ih!
PETAR: Srokaćemo ih!
JELENA: Pa dovoljan je Baki sam. Vi ostali ionako samo nosite vodu.
BAKI: Šta to pričaš, Jelena? Gde bih ja bio bez moga Peconija! Pa on me je...
JELENA: ...odveo na prvi trening. Znam celu priču, hvala lepo. Prvog idemo u El Ej da biramo kuću, drugog biramo jahtu, bazene i nakit....
PETAR: Koliko para?
BAKI: Veruj mi da nemam pojma... ti znaš da ja to...
JELENA: Deset miliona dolara!
PETAR: Pa... pa to je... fantastično!
JELENA: Baki vredi više, ali su ga upecali na brzinu.
JELENA2: Možda Aurora Haris treba mene da igra!
PETAR2: Ha, ha... ovaj... možda...
(Petar se trudi da izgleda veselo i oduševljeno Bakijevom perspektivom.)
PETAR i PETAR2: Ja nemam reči.
JELENA: Niko nema reči kada je moj Baki u pitanju
BAKI (Grli i ljubi Jelenu. Petar jedva krije ljubomoru. Jeleni.): S tobom ne mogu da izgubim. (Petru) Ali kako ću bez tebe, druže! Ti mi dođeš nešto kao ćale... (Jeleni) Mi se ne razdvajamo...
JELENA: ...od srednje škole.
BAKI: Tebi... i Jeleni... dugujem sve. (Zasuze mu oči. Zagrli i Petra i Jelenu tako da se njih dvoje gledaju s mržnjom.)
PETAR2: Da je bilo pravde, trebalo je da se film snima o meni!
JELENA2: A što ne o meni?
PETAR2: Dobro, dobro, i o tebi.
(Petar i Jelena se izvlače iz Bakijevog zagrljaja. On otire suze.)
BAKI: Nikad se nećemo razdvojiti. Peco, druže, oćemo onu našu?
(Njih dvojica pevaju neku urbanu baladu, zagrljeni u sevdahu, kao pijanci. Povremeno jedan drugog ljube. Petar zlurado pogleda na Jelenu. Jelena besno krene ka vratima.)
BAKI: Jelena, gde ćeš?
JELENA: Kad budeš hteo da pevaš „onu našu”, znaš gde sam? (Ode.)
PETAR (”naivno”): Šta joj bi?
BAKI: Pojma nemam. Izglednjuje se zbog tih izbora za te mis, pa je sva histerična. Vidimo se sutra na treningu! Čoveče! L.A. Lejkersi!!
PETAR: Lejkersi, majstore, nego šta!
BAKI: I „Tofaš”, care! Uspeli smo!!
(Pauza. Petar gleda u vrata. Petar2 besno ustaje.)
PETAR i PETAR2: Đubre glupo!
PETAR: Njega su našli da igra za „Lejkerse”!
PETAR2: O njemu su našli da snimaju film!
PETAR i PETAR2: Thu, jebem ti život i pravdu ovakvu!
(Obojica besno kruže, jedan za drugim, oko stola.)
PETAR i PETAR2: Šta radim ja celog života! Šta ja radim!!
(Treskaju stolicama.)

JELENA2: Smiri se, Petre.
PETAR2: Nemoj da me umiruješ, bre! Napokon mi je jasno...
PETAR i PETAR2: ...pravda je za idiote kao što sam ja! Za ovakve kretene! Pa on ne ume čestito ni da se potpiše!!
(Bacaju stvari unaokolo i na kraju sednu jedan naspram drugog. Kao da se gledaju.)
PETAR: E, nećeš, druže! Ja da okešavim u „Tofašu”, a ti ćeš da mi se šepuriš po Los Anđelosu!
PETAR2: Kakav sam ja kreten bio kad sam bio mlad. Poštenjačina glupa. Toliko sam učinio za tu svinju... i kako mi se to vratilo. Trebalo me je ubiti. U stvari, za sve je kriv moj otac...
(Petar okreće telefon.)
...”samo pošteno, sine! Rad se isplati, sine! Drugarstvo je iznad svega, sine!”
PETAR: Tata, ja sam. On će stvarno da potpiše za „Lejkerse”.
JELENA2: Pričaš kao da si ti jedini koga je on upropastio. (Gleda se u ogledalo.)
PETAR: Da ga povredim na treningu? Da mu slomim nogu? Misliš da to nije suviše? Dobro...
JELENA2: Pogledaj mene u šta sam se pretvorila?! Ja sam bila mis! Ja sam snimala bilborde za donji veš i za kreme za sunčanje! Sad bih mogla samo da reklamiram pogrebni zavod!
PETAR2: Ti si još uvek lepa... Samo da skineš...
JELENA2: ...jeste, desetak kila.
PETAR2: Čim dođe neki novac, obnoviš garderobu.
JELENA2: Tačno. Ne treba mi puno.
PETAR2: Cipele već imaš.
JELENA2: Samo mi fali neki dobar...
PETAR2: ...kostim! Jeste. Onda bi mogla ponovo...
JELENA2: ...da snimam reklame.
PETAR2: Naravno. Neki put im je potrebna i...
JELENA2: ...i zrela lepota.
PETAR2: A tu uskačeš ti.
JELENA2: Tu uskačem ja. Ja stvarno ne znam što se mi žalimo.
PETAR2: Bez ikakvog razloga. Mi smo odabrali ovaj put.
JELENA2: I šta nam fali?
PETAR2: Ja mislim ništa.
JELENA2: Imamo stan.
PETAR2: Samo ja da probijem ovaj zid ovde...
JELENA2: I imamo jedno drugo.
PETAR2: To ti je tačno.
JELENA2: Šta nas briga što o njemu snimaju film.
PETAR2: Snimali su i o Hitleru.
JELENA2: On je postao roba.
PETAR2: Običan proizvod. Reklamira „Koka-kolu”, tako mator...
JELENA2: Smešno.
PETAR2: Kad bolje razmisliš – tužno.
JELENA2: Stvarno tužno.
PETAR2: Dođi da te zagrlim.
(Oboje plaču.)
PETAR: Baki, druže, moraćemo da unesemo neke izmene u naše prijateljstvo.
(MRAK)

1.3. SCENA
(Isti prostor. Ulaze Baki i Petar. Baki unosi Petra, koji je teško povredio nogu.)
BAKI: Polako, druže...
PETAR: Kako boli...
BAKI: Uf, uf...baš si se razbio. Daj da ti podmetnem jastuk...
PETAR: Dobro je tako.
BAKI: Hoćeš da zovem nekog lekara?
PETAR: Ne! Niko ne sme da zna da sam se povredio! Nemoj slučajno da si rekao nekom u klubu!
BAKI: Dobro. Ali, to ti nije pametno, druže. Možeš da se osakatiš tako.
PETAR: Baki, nemoj da sereš! Ja moram da igram to finale u nedelju. Inače ništa od „Tofaša”...
BAKI: Ali, ako si slomio nogu...
PETAR: Baki, ne seri! Šta sereš!
BAKI. Izvini, druže...
PETAR: Šta, bre, „izvini”!? Kad ti kažem da neću o tome da pričam, onda to znači da neću o tome da pričam.
BAKI: Pa izvini, šta da ti kažem.
PETAR: Ti misliš to ide tako jednostavno: „Izvini” i gotovo. (Pauza.) Kako umeš ponekad da me iznerviraš, to nije normalno.
BAKI (obori glavu): U pravu si, druže.
PETAR: Uostalom, ti si kriv što sam zeznuo nogu na treningu...
BAKI: Znam...
PETAR: Da se nisi izmakao...
BAKI: Jeste...
PETAR: Kako si ti blesav, Baki. (Zagrli ga drugarski. Pauza.) Stvarno misliš i nju da vodiš u Ameriku?
BAKI: Naravno, ako pobedimo u nedelju. Što?
PETAR: Ma onako.
BAKI: Ne bih mogao bez nje.
PETAR (Iznervirano): Pa ona to i hoće, da misliš da ne možeš da mrdneš bez nje.
BAKI: Pa i ne mogu.
PETAR: Pa to ona i hoće!
BAKI: Ali kad ne mogu!!
PETAR: Otkud znaš? Jesi li nekada bio s nekom drugom?
BAKI: Ih, nisam ja ti...
PETAR: Alo, dečko, ti si najbolji igrač u Evropi! Ti možeš da imaš koju hoćeš!
BAKI: Stvarno?
PETAR: A ti puštaš da te tretira kao idiota.
BAKI: Ali, kad je volim.
PETAR: A da li ona tebe voli?
BAKI: Naravno.
PETAR: Njen najveći životni uspeh je što je tvoja riba! To ti je kao general među ribama. Ona ide u Ameriku! Njen Baki će da dobije deset cigli! Ej! Gde je tu ljubav? I još je starija osam godina. Ej, osam godina! Matorka.
BAKI: Vidiš, nisam o tome razmišljao.
PETAR: Mnogo si glup, Baki. Ali mnogo.
BAKI: Kad bi me ona ostavila, više ne bih mogao ni da igram.
PETAR (Sa interesovanjem): Stvarno misliš?
BAKI: I ona tako kaže...
PETAR: Ćuti, molim te. Boli me noga kad tako lupaš.
(Otvaraju se vrata uz tresak. Na vratima je pokisla Jelena.)
JELENA: Čoveče božji!
BAKI: Jeco! Ovaj... čekala si me!
JELENA: Da. Sat vremena na kiši, a onda sam otišla u klub da vidim da ti se nešto nije desilo.
BAKI: Onda su ti tamo rekli da se Peca povredio na treningu...
PETAR: Nešto malo.
JELENA: Meni su u klubu rekli da je on išao na tebe da ti slomi nogu, da si se ti izmakao i da se on nabio u reklame!
(Petar se smeje s rezignacijom. Baki skoči ljutito.)
BAKI: To je laž! Ko ti je to rekao? Jebaću im mamu sad!
PETAR: Ma pusti to, Baki. Mogu da nas mrze.
JELENA: Da li se to možda odnosi i na mene?
BAKI: Jeco, šta to pričaš?
PETAR: Ovo je kao kad smo igrali u Berlinu... je l' se sećaš? (Počinje da se zacenjuje. Baki se odmah takođe zaceni. Oni doslovno umiru od smeha. Jelena ih posmatra u nemoćnom besu.)
BAKI: A mali Koreanac pita...(Ne može da izgovori.)
PETAR: ...”jeste li i vas dvojica zajedno”!! (Urnebes.)
BAKI: A izraz lica... kao buldog...
BAKI i PETAR (Zajedno): ...koji žvaće osu!!
(Etida: vrište od smeha. Oči su im pune suza. Jelena kipti.)
BAKI: Jao! Ja sam se... ušorao...(Urnebes. Njih dvojica prelaze u bezglasni smeh, potpuno zacenjeni.)
(Utrčava Jelena2, zadihana i preplašena. Zaključava vrata. Odmah zatim, histerično lupanje na vratima. Ona otvara, utrčava prebijeni Petar2.)
JELENA2 (Ne može da dođe do daha): Idi...ote... ludi...budaletino...umreću...
PETAR2: Zamalo da me pogodi...
(Za to vreme Baki i Petar gotovo su se umirili.)
JELENA (Jedva kontroliše bes, Bakiju): A da li se ti sećaš kada si me tucao na veš-mašini kod Vesne? Kad si odrao kitu na ivicu od mašine?
BAKI (skandalizovan): Oooovaj... he, he...
(Pauza. Petar prsne u nezadrživ smeh zbog Jelenine neumesne blamaže. On pada sa troseda, valja se po zemlji. Baki se s teškom mukom suzdržava da i on ne počne da se smeje.)
JELENA2: Našao si da biješ mafijašku decu! Kud te ne ubi, da me reši bede!
PETAR2 (Jeleni2) i JELENA (Petru): Da li ja na ovo treba da se smejem? Meni je dosta poniženja! Ja ovo više neću da trpim!
PETAR i JELENA2: Šta ti je odjednom?
PETAR2 i JELENA: Znaš ti dobro šta mi je! Dovde mi te je! Ko si ti? Šta si ti?
BAKI: Jelena...
PETAR i JELENA2: Ja znam ko sam. Ali ko si ti?
PETAR2 i JELENA: Ja sam... ja sam...
BAKI: Peco...
PETAR i JELENA2: Kad saznaš ko si, onda mi se javi.
JELENA (Bakiju): A ti biraj! Hoćeš li sa mnom ili s njim! Ti si najbolji igrač u Evropi, ti možeš da biraš društvo. On hoće da te natera da misliš da ne može bez tebe! Njegov je najveći uspeh u životu što je tvoj drug. Biraj, hoćeš li sa mnom ili s njim! BAKI: Ja ne znam šta vam je? Jeste li vas dvoje normalni! Zašto mi ovo radite?
PETAR: (Bakiju) Idi, druže. Čujemo se.
JELENA: To ćemo još da vidimo. (Bakiju) Ideš...
BAKI: Niste normalni... kad poludim, ima oboje da vas...
(Baki i Jelena odu. Petar sedi zamišljen, gleda šta mu je s nogom. Posle uzme udžbenik turskog jezika i vežba.)
PETAR2 i JELENA2: Ti ga još voliš.
JELENA2: Ne. Ti ga još voliš!
PETAR2: Ja?! To je smešno. Ti ga voliš.
JELENA2: Posle svega što mi je učnio?! To je smešno.
PETAR2: A šta je onda ovo? (Izvlači ispod kreveta album.)
JELENA2: Ostavi to!
PETAR2: Šta su onda ovi isečci iz novina? Misliš da ja ne znam. (Čita) „Baki super-zvezda NBA”, „Bakić MVP u NBA”, „Bakić po četvrti put u ALL STAR utakmici”, „Bakic the magnificant!” Misliš da ja ne znam?
JELENA2: A šta je onda ovo? (Izvlači drugi album s drugog mesta.)
PETAR2: Ostavi to!
JELENA2: „Bakić igrač br.1 u NBA”, „Bakić u Niksima za pedeset miliona”, „Bakićev dres u Medisonu”, „60 koševa u finalu NBA”, „Najbolji igrač na svetu”, „Bakich better than Jordan”...
PETAR2: Čoveče božji...
JELENA2: Mi imamo problem.
PETAR2: Veliki. Mada, kako vidim, i kod tebe su ti isečci stari po dvadeset godina.
JELENA2: Tačno. Konačno... mi smo s tim čovekom bili bliski...
PETAR2: Najbliži...
JELENA2: Sasvim je logično.
PETAR2: Logično.
JELENA2: Da pratimo njegovu karijeru.
PETAR2: Ali to nije nikakva kompenzacija...
JELENA2: Ni govora.
PETAR2: Osim toga, šta fali našim životima?
JELENA2: Ništa. Samo ja malo da oslabim. Da bacimo albume?
PETAR2: Sutra.
JELENA2: Dobro. Sutra bacamo te proklete albume.
PETAR2 (Posle pauze): Kako sam mogao da promašim? Kako?
JELENA2: Igrao si povređen, osakatio si sebe... (Petar2 uzima video-kasetu i krene u drugu sobu.) Nemoj, molim te... pašćeš u depresiju. Ja ne mogu da te iz toga izvlačim! (Jelena stavlja ruke na uši. Iz druge sobe čuje se zvuk s televizora.)
KOMENTATORSKI OFF: Kakva drama! Ovako nešto ne bi izrežirao ni Alfred Hičkok! Sekund i trideset stotinki do kraja velikog finala Kupa šampiona. „Real” vodi s pola koša, a mi imamo dva slobodna bacanja. „Realove” zvezde i trener Sančez protestuju, ali uzalud. Uzalud je, gospodine Sančez. Evo, na snimku se jasno vidi da je Ramirez napravio prekršaj. Sve je u rukama iskusnog Milosavljevića! Smeši li nam se to veliki prelazni pehar Evropske košarkaške federacije? Oči cele zemlje uprte su u tvoju zlatnu levicu, Petre! Napred! (Pauza. Huk.) Promašaj... imamo još jedno slobodno bacanje. Velika dvorana Nacionale je proključala. Još možemo da dobijemo produžetke. Još sve nije izgub... šta je to uradio Milosavljević!! (Urlanje publike.) Kakav promašaj! On je promašio čitav koš. I tablu i obruč! Kao da je šutirao nogom! Šta se desilo! Ja ne mogu da verujem! Ovo je neviđeno! On kao da je namerno promašio ceo koš! Španski košarkaši su u delirijumu! Šta je uradio Milosavljević!! Pre nego što je šutirao, nešto je dobacio Bakiću... o čemu se ovde radi?? Kakva tragedija!
JELENA2: Petre, molim te!!
(Jelena istrči. Petar iz tajnog mesta u kauču vadi džoint, pripaljuje, stalno se preslišavajući turski. Posle nekoliko trenutaka ulazi Petar2, obazre se da vidi da li je Jelena2 u blizini, pa s istog mesta vadi džoint i pripaljuje. Sedne pored Petra, na isti način prekrsti noge, na isti način se zavali, odbijajući dimove i trljajući povređenu nogu. Ustanu, hramajući dođu do velike fotografije na kojoj su zagrljeni Petar i Baki. Obojica gledaju Bakija.)
PETAR: „glupi Baki”, „slinavi Baki”, „Baki medved”...
PETAR2: Kakav igrač... kakav genije...
PETAR: „Baki-govno”... u „Lejkersima”.
PETAR2: Kakav kreten. Sve si dobio. A gde sam ja ostao...
PETAR: E, nećeš si ga majci...
PETAR2: Pizda ti materina...
(Petar i Petar2 se okrenu jedan prema drugome i kao da se zaista gledaju. Petar2 se cinično smeška. Petar se strese i odhramlje napolje. Ulazi Jelena2. Petar2 se brzo otarasi džointa.)
JELENA2: Jesi li se nagledao? Sad si u depresiji?
PETAR2: Ja sam uvek u depresiji. Danas mi ono mafijaško žgebe kaže „moj tata veli, pazi - 'veli', da vas pamte samo što ste promašili slobodna bacanja u finalu”...kako sam ga slatko aknuo... svog ga je krv oblila.
JELENA2: A to uopšte nije tačno. (Svečano) Evo, dobio si poziv za proslavu godišnjice kluba!
PETAR2 (Oduševljeno poskoč.i): Šta kažeš!?
JELENA2 (Čita): Dragi Petre, pozivamo vas na proslavu sedamdeset godina našeg i vašeg kluba...
PETAR2: (Zgrabi pismo): Setili su se! Setili i oprostili! Jelena! (Grli je, pleše s njom.) A zašto da me se ne sete? Jeste, promašio sam ta slobodna bacanja, ali sam zadužio klub.
JELENA2: Dao si im svoje najbolje godine.
PETAR2: A zdravlje?
JELENA2: O tome da i ne govorim.
PETAR2: Istina, promašio sam ta slobodna bacanja...
JELENA2: Pa neće biti da je jedan kup šampiona vredniji od...
PETAR2: Da! Od, od... šta je vrednije od kupa šampiona?
JELENA2: Život, čoveče božji! (On je sumnjičavo pogleda.) Barem moj život!
PETAR2: Ti to ne možeš da razumeš.
JELENA2: Šta god da je bilo ti si to platio - karijerom, nogom... i mojim životom.
PETAR2: Ti i ne znaš zašto sam promašio.
JELENA2 (Stavlja prste u uši): Ta-ta-ta... ne čujem te!
PETAR2: Dobro, dobro... ionako ništa nisam rekao.
JELENA2: U svakom slučaju, pojavićemo se tamo u punom svetlu... srpski Džo di Mađio i Merilin Monro!
PETAR2: Tako su zvali tebe i njega.
JELENA2: To nije tačno! Uostalom, to je svejedno. Ti i ja ćemo se pojaviti u punom sjaju. Neka misle da smo ovih trideset godina proveli u apsolutnoj sreći i nirvani.
PETAR2: Zar nismo?
JELENA2 (Gorko se osmehne, pa nastavi): Džo di Mađio, nacija okreće svoje usamljene oči na tebe... (Petar2 se žacne) Izvini... Od ovoga trenutka ja sam na dijeti. A i ti.
(Kucanje. Ponovo kucanje. Ključ u bravi. Otvaraju se vrata. Ulaze Lola i Žaklina.
Lola je u neverovatnom miniću, polugola, na neverovatno visokim štiklama, na kojima se s mukom kreće. Žaklina je obučena lepo, ali promišljenije i manje izazovno na prvi pogled.)
LOLA: Ima li koga? Peco! Još nisu došli s treninga. Hajde, ulazi. Žaklina!
ŽAKLINA (Nevoljno): Dobro...
LOLA: Mislim, jebote, što si pošla sa mnom ako ćeš da budeš ovakva celo veče?
ŽAKLINA: Zato što si me ti molila da ti pomognem da odvojiš tog... Bakija.
LOLA: „Tog Bakija”?? Čoveče! Ne mogu da verujem da nikad nisi čula za Bakija? Ni za Pecu?
ŽAKLINA: Mene ne interesuju sportisti.
LOLA: Pa njih dvojicu zovu Sajmon i Garfankel srpske košarke!
ŽAKLINA: Sajmon i ko?
LOLA: Neki jebeni matorci... fudbaleri. Čoveče, da si videla golu Bakijevu sliku u „Vogu”... kakvo dupence!

ŽAKLINA: Idi, molim te...
LOLA: A tek da mu vidiš...
(Žaklina vadi knjigu iz torbe.)
LOLA: Šta radiš to?
ŽAKLINA: Nisam pipnula istoriju, a sutra je pismeni.
LOLA (Otme joj knjigu): A znaš kakav je tvoj Petar?
ŽAKLINA: Zar niste vas dvoje u šemi?
LOLA: Pa i nismo... (Odvažno pali cigaretu.) Kresnuli smo se nekoliko puta i to je sve. On je tvoj tip. On je fenomenalan. Zabavan, duhovit, ima dobro dupence. Ludilo u krevetu.
ŽAKLINA: Pa što mi ga daješ?
LOLA: Zato što sam bila s njim da bih došla do Bakija. On mora da bude moj. Mora! Đurićka samo što nije umrla danas u školi kad sam joj rekla da ću da kresnem Bakija i da će da me vodi u Ameriku. Sve je tu: mrežaste čarape, halteri, izdepilirala sam se do krvi... jesi ti ponela kurtone? Kako si mogla da zaboraviš kurtone, ženo? Ja imam samo pet. Daću ti jedan.
ŽAKLINA: Ma šta će mi?
LOLA: Pa za Petra. Ja bih se kresnula s nekim kad bi mi ti tražila.
(Pauza. Lola pali novu cigaretu. Žaklina uzima knjigu.) Žaklina, smiri se, molim te. Opusti se. Jebote, ne znaš koliko mi ovo znači. Đurićka će direktno da umre kad joj budem pričala.
(Ulaze Baki i Petar s treninga.)
BAKI: Ovaj... Peco, ovde su neke devojčice...
PETAR: To je to iznenađenje...
BAKI: Dobro veče.
LOLA: Ćao...
BAKI: Ako Jelena čuje za ovo...
PETAR: Opusti se, druže i uživaj.
BAKI: Ne znam...
PETAR: Ovo je... (Ne može da se seti Lolinog imena), a ovo je njena drugarica...
LOLA (Bakiju): Gledala sam sve tvoje utakmice u zadnje tri godine. Ono protiv „Makabija”, onaj ulaz i kucanje... čoveče! Odlepila sam!
BAKI: A...
PETAR: Šta ćete da pijete?
LOLA: Imaš viski?
ŽAKLINA: Ja ću neki đus...
LOLA: Mislim da si fenomenalan... Ono kad si Kinderu... (Žaklini) Je l' znaš da je „Kinderu” dao šezdeset koševa, čoveče.
ŽAKLINA (”Nezainteresovano”): Ja ne pratim košarku.
BAKI: Stvarno?
LOLA: Ne da ne prati, nego nije ni čula za košarku. Ona misli da se to igra na ledu s palicama, ha, ha... (Niko ne reaguje. Petar donosi viski. Lola popije naiskap. Petar joj sipa drugu čašu.)
BAKI (Žaklini): A šta to čitaš?
ŽAKLINA: Istoriju. Imamo sutra pismeni.
BAKI: Pa, je l' zanimljivo?
ŽAKLINA (Preko volje): Onako...
LOLA: Kako je ovde vruće... (Skida providnu košulju i ostaje u nekoj vrsti korseta.)
PETAR: Uau!
BAKI (Žaklini): Pa o čemu učite?
ŽAKLINA: Uzroci i povodi Prvog svetskog rata. (Svaki Žaklinin pogled na Bakija je prodoran i vrhunac zavođenja. Ona ga gleda izazovno, i svaka njena rečenica kao da ima dvostruko značenje.)
BAKI: To je ono kad je Hitler napao Poljsku?
ŽAKLINA: Pa, ne baš...
BAKI: Pa o čemu je?
ŽAKLINA: Nema veze s košarkom.
LOLA: Naravno da nema veze. Zato je i dosadno. Da je videla kako si dao trojku u poslednjoj sekundi protiv „Žalgirisa”, drugačije bi mislila. Kakva je to trojka bila...
PETAR: Jeste, to je bila baš super trojka.
LOLA (Ustane i nagne se tako da joj Baki gleda u gaćice.): Uzeo je loptu ovako...
BAKI: Jao, to je ono s ubistvom u Sarajevu? Onaj Gavrilo Princip i te fore...
ŽAKLINA: Jeste.
BAKI: Kako to da nikad nisi gledala košarku?
ŽAKLINA: Pa ne znam...
BAKI: Imaš lep osmeh. Da li bi gledala zbog mene?
ŽAKLINA: Ne verujem. Ti umeš samo da igraš košarku?
BAKI: Pa, u tome sam najbolji.
ŽAKLINA: Ne znam. To i nije nešto. Zavisi.
PETAR: To i nije nešto?!
LOLA: Ona samo čita te knjižurine...
BAKI (Žaklini): Treba da učim istoriju?
ŽAKLINA (Misteriozno se smeši): Možda je to put. Zavisi. Probaj.
LOLA (U panici.): Što mi se nešto igra... valjda ovaj viski... (Počinje da igra nespretno u pokušaju da zavede Bakija. Na štiklama na kojima je, to je sasvim nemoguće.)
BAKI (Sedne pored Žakline): Hajde, nauči me nešto.
ŽAKLINA: Pa ne znam šta te zanima. Uzroci ili povodi za Prvi svetski rat? Ili posledice?
BAKI: Ovaj, ja inače ne razmišljam o posledicama.
LOLA: Uh, što sam raspoložena za seks. Je l' još neko raspoložen za seks. Baki?
(Pauza. Konsternacija.)
PETAR: Pa, ako Baki nije raspoložen, tu sam i ja, da utrčim s klupe... ha, ha...
(Žaklina ustaje.)
BAKI: Gde ćeš? Šta je bilo s uzrocima?
ŽAKLINA (Petru): Gde je WC?
PETAR: Druga vrata levo u hodniku.
(Žaklina odlazi levo u „hodnik”. Baki upitno gleda Petra. Petar mu daje znake. Žaklina se vraća.)
ŽAKLINA: Izvini, gde se pali svetlo?
LOLA: Ja ću da ti pokažem...
PETAR: Baki će da ti pokaže.
ŽAKLINA: Molim te, ne mogu da nađem u mraku...
BAKI: Nema problema...
(Njih dvoje izađu sa scene. Kratka pauza. Lola počinje da plače.)
PETAR: De, de... šta ti je sad?
LOLA: Kako bi se ti osećao kad bi ti najbolja drugarica ovo uradila!
(Petar je zagrli, „utešiteljski”.)
LOLA: Kako je mogla? Kako su ljudi zli!
PETAR (Koji je lagano miluje po butinama.): Potpuno si u pravu.
LOLA: Ne mogu da verujem... (Rida.)
PETAR: Ne treba to tako tragično da shvataš... (Zavlači joj ruku pod suknju.)
LOLA: Šta to radiš?
PETAR: Tešim te. Zar nisi rekla da si raspoložena za seks?
LOLA: To sam rekla... onako...
PETAR: Šta sad ovo znači?
LOLA: Izvini... ja... ovo nikad nisam radila. Nemoj da se ljutiš na mene. Hoćeš da budemo prijatelji?
PETAR: Neću da budem prijatelj.
LOLA: Nemoj, molim te, da se ljutiš. Ja... moram da idem.
PETAR: Toliko mi obećavaš i sad...
LOLA: Izvini, ja sam nevina.
PETAR: Ti?
LOLA: Da.
PETAR: Što mi nisi rekla?
LOLA: Ne bi zvao.
PETAR: To je tačno.
LOLA: Idem ja onda kući... Nemoj da se ljutiš.
PETAR: Šta mi vredi.
(Lola ode. Posle nekoliko sekundi Petar osluškuje. Petar2 ulazi na vrata, vraća se s nekakvog džoginga, boli ga noga.)
PETAR2: Šta ja ovo izigravam? Koga, ovako ćopav, hoću da prevarim?! Neka svi vide do čega me je taj čovek doveo. I o kome snimaju filmove! Evo, gledajte svi! (Izuva se i masira nogu. Posle nekoliko trenutaka, izlazi Žaklina iz WC-a, popravlja kosu i suknju. „Stidljvio” gleda u pod.)
PETAR: Ideš kući?
ŽAKLINA: Moram da učim.
PETAR: Ah, da, zamalo da zaboravim. Istorija.
ŽAKLINA: Jeste. Drago mi je što smo se upoznali. Doviđenja. (Prema WC-u.) Ćao, ljubavi!
PETAR: Ti mora da si odlična u školi.
ŽAKLINA: Najbolja.
(Izađe.)
PETAR2 (Vadi džoint.): Zbog koga se ja akam? Zbog nje? Šta je ona meni? Šta sam ja njoj? (Pripaljuje.) Što ja da nju puštam da me kinji. Ako joj se ne sviđa, molim!
(Na vratima iz pravca WC-a pojavljuje se Baki, raščupan.)
BAKI: Čoveče! Nisam znao da i ovo postoji!
PETAR: C, c, c... kako te, bre, nije sramota?
BAKI: Molim?
PETAR: Ja ću morati Jeleni da kažem za ovo! Ja se čak osećam delimično odgovorno za ovo što se ovde desilo.
BAKI: Zašto da joj kažeš?
PETAR: Zato što ona ne zaslužuje da je varaš. Možda se ona i ja ne slažemo baš najbolje, ali mislim da je to razlog više da joj kažem. Ako ti se ne sviđa, to je tvoj problem. Ja znam koliko si ti za nju vezan i da ovo može da ti bude problem pred utakmicu u nedelju, ali o tome je trebalo ranije da misliš. Jelena je razumna i možda neće da te šutne. Uostalom, razumećeš me jednog dana.
PETAR2 (Mrmlja sve vreme.): Dosta je bilo! Neće ona meni da vodi život...
BAKI: Ne. Ja te već sada razumem. Reci joj. I treba da joj kažeš.
PETAR: Da joj kažem?
BAKI: Pa naravno.
PETAR: Ali, čoveče, ona će da te ostavi!
BAKI: Sad imam Žaklinu.
PETAR: Ama, kakvu Žaklinu, idiote! Ona zna samo uzroke i povode Prvog svetskog rata! U nedelju je veliko finale! Ti ne možeš da pogodiš koš kad si u svađi s Jelenom!
BAKI: Vreme je da naučim. Mislim da ću uz Žaklinu da igram mnogo bolje. Dosta mi je Jeleninog tutorisanja.
PETAR: To, to je nemoguće! Ta klinka nema pojma o basketu.
BAKI: Mislim da sam se zaljubio.
PETAR: Ne dolazi u obzir. To ne možeš da mi uradiš. Odnosno Jeleni. Uostalom, izvoli, ti kaži Jeleni. Meni ne pada na pamet da joj zabijem nož u srce. Onakvoj devojci. Ona je, bre, mis Jugoslavije! Samo, ja ti kažem, bez nje, ti ne možeš da igraš. Zapamti to. Ti bez nje ne postojiš!
PETAR2: Ko je ona uopšte? Ko se seća da je ona bila lepotica?
BAKI: Druže, ne sekiraj se. U nedelju razbijam Špance i ti odlaziš u „Tofaš”! Ništa se ti ne sekiraj. Razbiću ih ja sam. (Baki izađe.)
PETAR: E, pa nećeš! Nećeš! Nećeš! Gotov si, prijatelju. Bez Jelene si propao. Ti ćeš da igraš u „Lejkersima”, a imaš ribu koja uči istoriju Prvog svetskog rata... somino.
(Petar zavoje na nozi. Ulazi Jelena2, takođe u trenerci.)
PETAR2: Odmah da ti kažem da odustajem od toga da budem Džo di Mađio i Merilin Monro. Posle toliko godina u grobu Džo verovatno i dalje izgleda bolje od mene.
JELENA2: On dolazi u Beograd.
PETAR2: Džo di Mađio?
JELENA2: Ne, nego on. Pravi humanitarnu akciju za decu bez roditelja.
PETAR2: Pih, jeftin propagandni trik. „Iako nemamo roditelje, srećni smo jer pijemo 'koka-kolu'”!
JELENA2: Prilaže dva miliona dolara.
PETAR2: Grize ga savest. Šta je to za njega?
JELENA2: I još tri za igračke za sve vrtiće u gradu...
PETAR2: Uh, baš se pretrgao!
JELENA2: I dva za kompjutere za sve škole u gradu...
PETAR2: Pokušava da otkupi grehe...
JELENA2: I još sedam miliona za opremu svih bolnica u gradu...
PETAR2: Uh, uh, al' je taj grešio!
JELENA2: Poklanja šest fontana, dva mosta, tri biciklističke staze...
PETAR2: Pa on mora da je ubijao!
JELENA2: Dvanaest autobusa, zgradu univerziteta...
PETAR2: Masovni ubica! Koljač!
JELENA2: Dresove za košarkaške klubove...
PETAR2: Lucifer! Sotona! Taj čovek je došao da otvori sedmi pečat! To je strašno!
JELENA2: Mislim da preteruješ.
PETAR2: Zamisli šta je taj radio ako nama, kojima je upropastio život, ne namerava da da ni centa! A ja, ja sam ga odveo na prvi trening. Ja sam mu omogućio da zgrne sve to bogatstvo i da otkupi svoje grehe! Ja! Jebo me otac glupog!
JELENA2: Nemoj da se nerviraš, dobićeš napad astme.
PETAR2: Bubrezi... jao, majku mu njegovu... (Leže na trosed.)
JELENA2: I, naravno, dolazi na proslavu kluba.
PETAR2: Šta? Znaš šta hoće?
JELENA2: Naravno.
PETAR2: Da ja ne dođem.
JELENA2: A ni ja.
PETAR2: Mi smo neprijatni...
JELENA2: Nezgodni svedoci.
PETAR2: Senke iz prošlosti...
JELENA2: Mrlje u njegovoj karijeri...
PETAR2: Ali tu se grdno prevario...
JELENA2: Mnogo grdno. Mi smo tu.
PETAR2: Tačno. Sviđalo se to njemu ili ne.
JELENA2: Mi ćemo sve da kažemo! Javno!
PETAR2: Neka znaju deca u vrtićima s čijim igračkama se igraju...
JELENA2: Mi nećemo...
(Petar2 već hrče. Jelena2, privuče stolicu i posmatra Petra2 dok spava. Na njenom licu, indiferentnost se preobraća u mržnju. Za to vreme, Petar okreće broj na telefonu. Sladi se.)
PETAR: Halo, Jelena, ovde Petar. Slušaj, možda se ti i ja nismo uvek voleli... dobro, mrzimo se. Ali, bolje je da ti ja kažem, nego da pročitaš u novinama. Nije mi lako da ti ovo pričam... (Jedva suzdržava smeh, pravi psihološku pauzu) Vidi... Baki ima drugu. Neka Žaklina. Kamo sreće da sam izmislio! Plašim se za njega. On toliko zavisi od tebe. Možda nije ništa ozbiljno. Mada Baki viče kako se zaljubio, da je shvatio šta je to seks, i slične gluposti. Peva po ceo dan na treningu. Nemoj sad da plačeš! Kaže da si ti santa leda u krevetu, da nemaš pojma o oralnom seksu, da si matora... pa što sad plačeš? Njegove reči, ne pomerio se s mesta! Jeste. Đubre. Nezahvalno. To sam mu i ja rekao. Od mene je tražio da ti ja to kažem, ali ja sam to, naravno, odbio. Što ja da ti pričam u njegovo ime da si glupa, iskompleksirana, histerična, ljubomorna i pohlepna? Neka ti on kaže. Ja ne mislim tako. Slušaj, ako ti nešto treba... (Ona je prekinula vezu.) He, he, he...
PETAR2 (Iznenada se prene iz sna, pogleda Jelenu2): Što me gledaš tako? Što me gledaš tako?!
MRAK.

1.4. SCENA
(Petar2 i Jelena2 se pripremaju za proslavu. On oblači smoking, ona večernju haljinu. Oboje su egzaltirani. Petar spava u fotelji.)
PETAR2: Kako si lepa!
JELENA2: Kako ti dobro stoji taj smoking!
(On je zagrli.)
PETAR2: Dame i gospodo: Džo di Mađio i Merilin Monro!
JELENA2: Hvala, hvala...
PETAR2: Jelena, večeras je...
JELENA2: Noć istine.
PETAR2: Trideset godina!
JELENA2: Trideset, vala baš!
PETAR2: Trideset godina...
JELENA2: Trideset godina čekamo ovu noć!
PETAR2: Ali smo je zato dočekali. Lepši nego ikad! Lepši nego iko!
JELENA2: Tačno je da nam je učinjena nepravda.
PETAR2: ...ogromna...
JELENA2: ...da smo žrtve...
PETAR2: ...i to kakve...
JELENA2: ...ali preživeli smo. Gledajte nas. Mi optužujemo!
PETAR2 (Patetično) Tu smo! Živi smo! Opstali smo. Dok se vi molite neonskom bogu koga ste stvorili!
JELENA2 (Patetično): Lažnoj veličini!
PETAR2: Mi vam se noćas smejemo! I vašem idolu!
JELENA2: Mi vas žalimo jer ne znate istinu!
PETAR2: Mi smo stena!
JELENA2: Mi smo ostrvo!
PETAR2: A stena ne oseća bol!
JELENA2: A ostrvo nikada ne plače...
(Pauza. Oboje su potreseni.)
PETAR2: Jelena... a šta ono beše istina?
JELENA2: Bože, kao da ne znaš.
PETAR2: Ma znam, ali sam zaboravio neke detalje.
JELENA2: Koje detalje?
PETAR2: Pa... ovaj... ja znam da nam je on upropastio život...
JELENA2: ...tačno...
PETAR2: Ali nikako ne mogu da se setim kako?
JELENA2: Čoveče božji! Kako si to mogao da zaboraviš? Kako to smeš da zaboraviš!?
PETAR2: Nemoj da vičeš. Idemo tamo, na proslavu Kluba da ga raskrinkamo i optužimo pred svima.
JELENA2: Tačno.
PETAR2: Ali, šta ćemo da kažemo?
JELENA2: Ja ne mogu da verujem!
PETAR2: Pa ti mi reci!
JELENA2: On je... on je... on je nas ostavio. On nas je napravio ovakvima! On! Gledaj! Gledaj nas!!
(Gledaju se kao na početku scene. Duga pauza.)
PETAR2: Ja... meni se ne ide na tu proslavu.
JELENA2: Siguran si? Toliko si to želeo...
PETAR2: Ja sam samo čovek koji je promašio slobodna bacanja u finalu Kupa šampiona, sekund i trideset pet stotinki pre kraja.
JELENA2: A ja sam samo žena čoveka koji je promašio slobodna bacanja u finalu Kupa šampiona. (Pauza.) No, život ide dalje. Sutra ću ovde da posadim japanske ljubičice i rododenrone...
(Sedne pored Petra2, nasloni glavu na njegovo rame. Lupanje na vratima. Petar se budi, poskoči. Otvara vrata. Na vratima je Jelena, koja ga odmah odalami tako da padne. Jelena mu odmah skače na grudi i pokušava da ga izgrebe po licu.)
JELENA: Crve! Bedniče! Ti si mu doveo Žaklinu! Skloni te ruke da ti iskopam oči. (Ujeda ga.) Koja te noga boli? Ova? (Udara ga po nozi. On zapomaže.) Kako si mogao to da mi uradiš?! Kako, svinjo! Ja sam svoj životni koncept zasnovala na tome da ću jednom biti njegova žena, da ću da živim u Los Anđelosu i da ću da džogiram na plaži... sa zlatnim retriverom, bre! Ćuti! Sedam godina radim ja na njemu. Sedam godina! Pazim šta jede, šta pije, kada leže, kada piša! Sedam godina gladujem, crkavam po teretanama, okapam po solarijumima, da mu budem lepa kad sazri za NBA ligu. Ćuti!! Možda si ti od njega napravio košarkaša, ali ja sam od njega napravila muškarca! Ja! Od misionarske poze do šezdesetdevetke! Dok sam njegova devojka, ja sam neko! A sad? Sad sam niko! Zašto si mi to uradio, skote prokleti! On ima tebe, a šta je sa mnom?
PETAR: Ima mene? Ama, šta hoćeš ti? Misliš da je samo tebi teško? I meni je teško! Grozno mi je! Ujeo bih se za glavu od muke! On ide u „Lejkerse”, a ja u „Tofaš”! On je najbolji igrač na kontinentu, a ja se uvlačim treneru za minutažu. Ja treniram po šest sati dnevno, njemu trening i ne treba. On je i pre deset godina igrao isto kao i danas – najbolje, a ja sam i pre deset godina igrao isto kao i danas – „onako”. Ja sam „onako”! I sve to radi bez ikakvog napora. Njega sve to uopšte ne zanima previše. S istom tom strašću je mogao da bude i poštar ili taksista. A kao vrhunac, on je toliko veliki da ne mora da bude svestan svoje veličine. Ja sam pre deset godina kupio album da u njega lepim svoje intervjue. Znaš koliko sam popunio? Tri strane! A za to vreme njega golog slikaju za „Vog”, on daje intervjue za „L'Ekip”, „Mondo del basket”, „Giganti del basket”. Njega nose na rukama! Da li ti možeš da zamisliš kako boli ta razlika u aplauzima publike. On izaziva delirijum, a ja dobijam isto koliko i fizioterapeut! Njemu je to normalno. Ja bih ubio za delić svega toga. Za jedan njegov dan ja bih dao ceo svoj život. Zašto da ja budem Artur Garfankl celog života? Hoću i ja da budem Pol Sajmon. Ja volim košarku više od njega, treniram više od njega, a on ima sve, dok ja strepim da li ću otići u turski „Tofaš”. Ja sam na „diklofenu” i treniram s puknutim ligamentima da to niko ne primeti. Dok smo zajedno u timu, ja sam ipak neko. Ja sam njegov najbolji drug. Deo njegovog svetla pada i na mene. A sada... Mislio sam, ako ga odvojim od tebe, to će ga razbiti, igraće loše. A on je juče na treningu dao sedamdeset trojki uzastopno! Sedamdeset!
JELENA: Oboje smo zaboravili jedno: on je bog!
PETAR: Bog...
JELENA: Njemu niko ne treba.
PETAR: ...jači od svih...
JELENA: On je nas prerastao.
PETAR: On ide dalje...
JELENA: A da se ne okrene...
PETAR: On ništa ne mora da zasluži...
JELENA: ...jer mu sve već pripada...
PETAR: Možda mu ni do sada nismo bili potrebni...
JELENA: Nismo...
PETAR: Pustio nas je da verujemo...
JELENA: ...mislili smo da smo važni...
PETAR (Počinje da se smeje): A mi smo samo obični ljudi...
JELENA (I njoj počinje da biva smešno): ...najobičniji...
PETAR (Smeh se pojačava): Prosek...
JELENA: ...šećerna vodica.
PETAR: „Onako” ljudi!
JELENA: „Nit' smrde nit' mirišu”!
PETAR: „Zlatna sredina”.
JELENA: Za nas je važno učestvovati!
(Pauza.)
PETAR: Ostavio nas je.
JELENA: Šta ćemo sad?
PETAR: Pa, pošto se on izmakao, ostali smo ti i ja.
JELENA: Da?
PETAR: Mislim da ti i ja...
JELENA: Treba da budemo zajedno.
PETAR: Bar neko vreme...
JELENA: Mesec, dva.
PETAR: Da. Dok ne prođe kriza.
JELENA: Dok se ne osposobimo? Mislim da si u pravu. Sutra ću ovde da zasadim japanske ljubičice i rododendrone.
PETAR: Znači, slažeš se? Složila si se. (Pauza.) Šta ćemo sad? Da te poljubim?
JELENA: Može.
(Oboma je vrlo neprijatno.)
PETAR: Čoveče, ala je ovo uvrnuto...
JELENA: Najbolji Bakijev drug...
PETAR: I njegova devojka...(Poljubi je stidljivo.) Eto.
JELENA: Šta ćemo sad? Možda bi trebalo... još da se ljubimo?
PETAR: Može... (Opet se ljube.) Probaj da me zagrliš.
JELENA: Može. (Grle se i ljube.) Šta ćemo sad?
PETAR: Možda bi sada trebalo da vodimo ljubav?
JELENA: Bolje da se tucamo.
PETAR: Može.
(Ležu /možda na pod/ tako da ih publika ne vidi, ali ih odlično čuje. Kucanje na vratima.)
PETAR2: Ako je neki naoružani roditelj, pusti ga.
(Jelena2 otvara. Na vratima je Baki2, u sasvim običnom odelu, u ruci drži buket i flašu uvijenu u jeftin papir. Jelena2 vrisne i zatetura se.)
JELENA2: Baki!
PETAR2: Baki!
BAKI2 (Govori s diskretnim engleskim naglaskom): Ćao! (Ljubi ih, njih dvoje stoje otvorenih usta.) Šta se radi?
PETAR2: Baki? A gde su badigardi, skupoceno odelo, limuzine...?
BAKI2 (Odmahne rukom): Koga briga!
PETAR (Jeleni): Sad bi ja trebalo da ti skinem brushalter.
JELENA: Može.
PETAR: I da te ljubim tu...
JELENA: Važi.
JELENA2 (Fascinirano): Baki...
PETAR2 (Isto tako): Baki. Najbolji beli igrač svih vremena...
BAKI2: Koji vam je pakao? To sam ja, Baki.
PETAR2: Da. Osam puta MVP.
JELENA2: O njemu su pisali pesme...
PETAR2: Deci davali ime po njemu...
(Baki2 je potpuno zbunjen.)
JELENA: Možda bi ja trebalo tebe ovde da ljubim?
PETAR: Može.
JELENA2: Doneo mi je cveće...
(Stavlja cveće na neko istaknuto mesto.)
PETAR2: A meni piće...

(Stavlja piće pored cveća.)
BAKI2: Peconi, Jelena, šta vam je?
(Petar2 i Jelena2 sednu i gledaju ga.)
PETAR2 (S divljenjem): Baki...
JELENA2 (Isto): Da.
JELENA (Petru): Hoćeš da uzdišem?
PETAR: Može.
BAKI2 (Petru2): Ti hramlješ?
PETAR2: Da. Ona stara povreda.
BAKI2: Koja?
PETAR2: Ona, s treninga... vi ste me povredili.
BAKI2: Stvarno? Izvini.
(Jelena uzdiše.)
PETAR2: Zbog nje sam morao da prestanem da se bavim košarkom.
BAKI2: Izvini, druže... šta da kažem. Ispao sam rupa na guzici.
PETAR2: Nema veze. Nije mi se ni išlo u „Tofaš”.
BAKI2: Šta to beše?
PETAR2: Važno je da ste vi došli.
JELENA2: Da. Sve je kao nekad. Mi smo tu i vi ste tu...
BAKI2: Izvinite, koji vam je kurac? Što mi persirate? Kakva je ovo zajebancija! Pičkomatere!
JELENA2: Ah, imamo nešto da vam pokažemo.
(Vadi albume sa isečcima.)
PETAR2: Jelena, nemoj sada da mučiš našeg gosta. Sigurno ste umorni?
BAKI2: Petre, Jelena, prestanite da me zezate! Koja vam je to fora!
PETAR: Možda bi trebalo sad da ga... znaš...
JELENA: Može.
PETAR2: Hoćete nešto da popijete?
JELENA2: Tu vam nije udobno. Hoćete u fotelju?
BAKI2: Ovo stvarno nije u redu. Nismo se videli dvadeset pet godina, a vi me pravite budalom.
JELENA2: Trideset godina.
BAKI2: Thu... to je đavolski mnogo godina. Pola života!
PETAR2 I JELENA2: To je ceo život.
BAKI2: Tačno. Kada samo pomislim šta mi se desilo za to vreme: pet brakova, osmoro dece...
PETAR2 I JELENA2: Devetoro.
BAKI2: Tačno. Izlapeo sam. Šta ste vas dvoje radili sve to vreme?
JELENA2: Baš ništa.
BAKI2: Molim?
PETAR2: Čuo si je. Baš ništa. Živeli smo tvoj život. Naš život je trajao 1'35''.
BAKI2: Ne razumem. Kako neko može da živi moj život? Ne razumem.
JELENA2: (Pokaže na albume) Eto...
BAKI2: Ovo je neko zezanje? Odvikao sam se od našeg humora, pa ne kapiram baš najboljšije.
PETAR2: Niko se ovde ne zeza.
JELENA: Možda bi ja sad trebalo da...
PETAR: Može...
BAKI2: Ja ništa ne razumem. Vi kao da mene optužujete za nešto.
PETAR2: Ni govora. Pričaj, kako si ono kucao u finalu plej-ofa preko Klajva Bombute?
JELENA2 (Prekorno): Petre...
PETAR2: Samo sam hteo da mi kaže... dobro. Uostalom, šta hoćeš da mu radimo? Da mu sipam vitriol u oči?
JELENA2: Čoveče božji!
BAKI2 (Lupi se po čelu.): „Čoveče božji!” To je bila tvoja uzrečica!
JELENA2: Znaš li ti šta si nama uradio?
BAKI2: Ja? Ja stvarno... I do not... šta?
PETAR2: Jeste, Baki, hebiga, ona je u pravu.
BAKI2 (Pokušava da se seti): Shit... ljudi... ja ne znam.
PETAR2: Ti ne znaš?
JELENA2: On ne zna.
BAKI2: Ali šta sam uradio? Shit! Ja se ne sećam. Bilo je davno, damn it! Recite! Da možda mogu da popravim. Ja ne znam! Ja sam star. Ja pijem painkiller za loša leđa...
PETAR2: Je l' „diklofen”?
BAKI2: Možda je to meni razjebalo um! Ja ne znam! Honestly!
(Dramatična pauza. Petar2 i Jelena2 se gledaju. Iznenada jurnu na Bakija i zagrle ga, kao što je bilo na početku komada.)
PETAR2 (Rida u naletu sentimentalnosti.): Nek' ide sve u pičku materinu! Baki, prijatelju moj jedini!
JELENA2: Ljubavi moja!
(Ljube se svo troje i plaču. I Baki plače.)
BAKI2: Vas dvoje ste jedino vredno u mom životu.
PETAR2: E, do mojega!
(Svo troje se ljube i smeju. Ovaj stisak i grčeviti zagrljaj traje dugo.)
(Otvaraju se vrata i ulazi Baki. Jelena vrisne.)
JELENA: Nemoj da nas gledaš! Nemoj da me gledaš!
BAKI: Žmurim!
(Jelena i Petar se oblače.)
PETAR: Vidi, Baki... da ti kažem... trebalo je da kucaš, jebote!
JELENA: Ma šta se ti njemu izvinjavaš! Što nama da je neprijatno!? Neka njemu bude neprijatno !
BAKI: Pa meni i jeste neprijatno.
PETAR: Dajte da vidimo šta ćemo.
JELENA: Nema šta da se gleda! (Ljubi Petra. Baki žmuri sve vreme.) Otvori oči i gledaj! (Baki gleda, Jelena ponovo ljubi Petra.)
BAKI2: Ma snimaju taj glupi film o meni. A ja sam sve pozaboravljao. Možda se vas dvoje sećate...
PETAR: Ugušiću se, bre!
JELENA: Jesi video?
BAKI: Jesam.
JELENA: I?
BAKI: Ljubili ste se.
BAKI2: Bila je neka utakmica gde me je Peca gađao loptom...
JELENA i JELENA2: On nije normalan!
PETAR2: „Neka utakmica”, ha, ha... finale Kupa šampiona, ha, ha...
JELENA2: „Neka utakmica”...
PETAR: Pa udari me, siso jedna!
BAKI: Ja tebe da udarim?
JELENA: Udari ga. Pokaži da ti je stalo do mene!
PETAR: Pokaži da si čovek, bre!
JELENA: Hajde!
BAKI2: Pa jesmo li pobedili u toj utakmici...
(Petar2 i Jelena2 se smeju.)
PETAR: Uradi nešto!
JELENA: Hoćeš ponovo da ga ljubim? Volim Petra! Obožavam ga! On je moj! Šta misliš da uradiš? Koga ćeš da odabereš?
PETAR2: Uh, uh, al' si ti izlapeo. Ja sam te gađao loptom umesto da šutiram na koš, sekund i trideset pet pre kraja. Onda sam izgubio angažman u „Tofašu”.
BAKI2: U čemu?
(Opet urnebesan smeh.)
BAKI: Ljudi... pa to je super. Vas dvoje se volite. A ja volim vas dvoje.
JELENA: Ne može!
PETAR: Ne dolazi u obzir!
BAKI: Kako ne razumete?
PETAR: Sve mi razumemo.
BAKI: Sad ja ništa ne razumem.
JELENA: On nas zavitlava.
BAKI2: A što si me gađao loptom?
PETAR2: Hteo sam da izgubimo, pa da ti ne odeš u „Lejkerse”.
BAKI2: Ali, mi smo izgubili, a ja sam otišao u „Lejkerse”.
JELENA2: Ali zato Peca nije otišao u „Tofaš”! (Urnebes.)
JELENA: Idi sada. Šta čekaš?
BAKI: Peco, sutra idemo na put...
PETAR: Ne znam.
BAKI2: Peco, brate, mnogo si glup. Da si rekao: „Baki, nemoj da ideš”, ja ne bih išao.
PETAR2: Stvarno?
BAKI2: Džeralda mi moga!
PETAR: Jelena...?
JELENA: Samo pokušaj.
PETAR2 (Zagrcne se od smeha): A ja... sebi... upropastio život...
JELENA2: Lakše deda, čuvaj srce!
BAKI: Samo još jednom?
(Petar nerzovno šeta.)
BAKI2: A kako je ono bilo sa nama? Ti si bila lep kao mis!
JELENA2. I bila sam mis, dedekanjo izlapeli!
BAKI2: Pa čim si bila moja riba, ha, ha, ha... (Svo troje se smeju.)
JELENA2: Pa, ništa. Vi ste obojica bili zaljubljeni u mene.
BAKI2 I PETAR2: Ooooo!
JELENA2: Jeste, nemojte da serete. Samo, ovaj (Pokazuje na Petra2) je imao bolje dupe i ... eto! Izvini što sam ti slomila srce!
BAKI2: Nema problema... (Opet opšti smeh.)
PETAR: Jelena, samo još ovaj put.
JELENA: Ja sam ti rekla.
BAKI: Peco, druže, ja te molim.
(Među Bakijem2, Petrom2 i Jelenom2 smeh lagano jenjava i na kraju se pretvori u setnu zamišljenost.)
(Vrata se s treskom otvore. Utrčavaju Petar3 i Baki3, dečaci od 12 godina. Petar drži u rukama neki porno-časopis. Baki3 ga juri.)
BAKI3: Petre, da vidim samo još jednom. Nemoj da si derpe!
PETAR3: Ajde, stigni me, Baki-medvede!
(Valjaju se po podu, uz smeh, u borbi za časopis.)
PETAR: Jelena, ja te molim.
JELENA: Ja molim tebe!
BAKI: Kad te molim, Peco!
BAKI3: Da vidim još jednom.
PETAR3: Tiše, Baki. Upašće mi ćale!
BAKI3: Kad te molim, bre, Peco!
PETAR3: Ali da ideš sutra sa mnom na trening.
BAKI3: Kako si dosadan s tom košarkom. Dobro, ići ću. Daj sad da vidim.
(Sede jedan pored drugog na podu i listaju časopis.)
BAKI3: Fu... jeee... i to je pička?
PETAR3: Jeste.
BAKI3 (Posle pauze.): Ne znam šta da ti kažem, brate. Mnogo smešno izgleda.
(Gledaju i dalje.)
BAKI2: Petre? Hoćemo?
PETAR2: Nego šta!
JELENA2: Nećete valjda?
PETAR2: Samo da je nađem...
PETAR: Izvini, Jelena, moram. To radimo pred svaku utakmicu.
PETAR3: Ajde sad, da se vežba. (Otme mu časopis i sakrije ga u krevet.)
BAKI3: Kako si ti naporan.
PETAR3: Hoćeš da budemo Simon i Garfunkles? Hoćeš da odvajaš matorke kao Dastin Hofman? E, onda ima da pevaš!
(Petar, Petar2 i Petar3, vade po gitaru ispod kreveta. Petar2 oduva prašinu s nje.)
JELENA i JELENA2: Vas dvojica niste normalni!! Jebala vas gospođa Robinson, obojicu.
BAKI, BAKI2, PETAR I PETAR2: Pa ti si naša gospođa Robinson!
(Dok štimuju gitare, na vrata ulazi Jelena3, baba. Ona sporim korakom nešto pospremi po sobi. Dolazi do slike Petra i Bakija, prekrsti se i pali kandilo. Sedne i posmatra fotografiju. U to PETAR, PETAR2, PETAR3, BAKI, BAKI2 i BAKI3 počinju da pevaju pesmu iz „Diplomca” - „Mrs. Robinson”)
BAKI3: Jao, ubiće me keva! Furam!
PETAR3: Nemoj da me zezneš.
BAKI3: Vidimo se sutra!
(Pozdravljaju se košarkaški. Baki3 otrči. Petar3 imitira igranje košarke s „nevidljivom loptom”. On „vodi loptu” po sceni, „šutira” itd.)
BAKI: Hvala ti, druže. Vidimo se sutra, pa za pet godina.
(Izađe. Petar zagrli Jelenu i oni gledaju za njim.)
BAKI2 (Potresen): Zbogom. Mislim da se više nećemo videti.
(Izađe. Petar zagrli Jelenu i oni gledaju za njim.)
(Petar3 „vodeći loptu” dolazi na proscenijum.)
PETAR3 (Raširi ruke pobednički.): Pozdravite nove zvezde „Los Anđelos Lejkersa”. Dame i gospodo: Zoran Bakić-Baki i Petar Milosavljević-Peca!!! Jeeee!
MRAK.