Milica Jakovljević

„Samoća me prati kroz ceo život. Samoća izgrađuje moju samostalnost… Samoća produbljuje, u njoj se razmišlja i izgrađuje se duh, razgovara sa samom sobom, nagrađuju se postupci, usavršava se. Svaki treba da proživi izvesno vreme u samoći da bi upoznao sebe. Mnogi se žale na samoću, a ne shvataju koliko je lepote u tom životu kad je jedini drug knjiga, a lepota prirode horizont života”, poverava po prvi put svoje najintimnije misli Milica Jakovljević u knjizi „Izdanci Šumadije”, koja je skoro šest decenija nakon smrti čuvene spisateljice ugledala svetlost dana.

Pisala je Mir Jam „Izdanke Šumadije” sama i zaboravljena nakon Drugog svetskog rata i sećala se nekih srećnijih vremena kada je optimistična, druželjubiva i puna života očaravala javnost. Njen književni svet, ispunjen lepotom, završio se početkom zime 1952. godine, kada je dobila zapaljenje pluća i umrla. Kako je bila u nemilosti tadašnjih vlasti, vest o njenoj smrti nisu objavile nijedne novine. Sada njena dela doživljavaju brojna izdanja, a autobiografija „Izdanci Šumadije” izlazi prvi put.

Džejn Ostin srpske književnosti
Najčitanija srpska novinarka i književnica između dva svetska rata Milica Jakovljević (1887. Jagodina - 1952. Beograd) detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu. Kako je završila Učiteljsku školu u Beogradu, više od deset godina radila je kao seoska učiteljica. Nakon Prvog svetskog rata, preselila se u Beograd i započela novinarsku karijeru u beogradskim „Novostima”, zatim pisala u „Nedeljnim ilustracijama”, a po oslobođenju bila kratko i novinar večernjeg lista „Glas”. Nije bilo mnogo žena među novinarima u to vreme, a u monografiji o dva veka srpskog novinarstva (1791-1991), među sto najznačajnijih novinara uvrštene su samo tri žene - Maga Magazinović, Desa Glišić i Milica Jakovljević - Mir Jam. Ipak, široj javnosti ostala je poznata po svojoj pitkoj prozi koja je obeležila domaću književnost između dva svetska rata. Pod pseudonimom Mir Jam objavila je više ljubavnih priča i romana, u kojima dočarava život i vrednosti građanske klase u međuratnoj Jugoslaviji. Mnogi su je zvali Džejn Ostin srpske književnosti zbog lakih, ljubavnih sadržaja, jednostavnog i slikovitog stila. Iako je pisala o ljubavi i braku, a njeno naizgled lepršavo štivo upućivalo hiljade mladih devojaka u tajne ljubavi i bračnog života, nikada se nije udala. O njenim najtananijim doživljajima i osećanjima nije se previše znalo.
- Moja baka Zagorka puno je pričala o Milici. O tome kako se oblačila, šminkala, o njenoj skromnosti i gospodstvenosti. Milica joj je govorila kako se nikada neće udati. Živela je povučeno i mnogo se razlikovala od svog brata, poznatog pisca Stevana Jakovljevića, autora „Srpske trilogije” - kaže Marina Ban, sestričina Milice Jakovljević, zahvaljujući kojoj je autobiografski roman „Izdanci Šumadije” danas pred nama.

Prvi poljubac
Radoznale čitateljke njenog vremena pokušavale su da saznaju s kim se druži i kako živi ova zanosna spisateljica koja je u ljubičastoj pelerini, doterana i negovana, sa dugim loknama, šetala ulicama Beograda. Ali se Mir Jam vešto skrivala iza svoga rada i tvrdnje da se druži mahom sa svojom porodicom (imala je dve sestre i brata). „Izdanci Šumadije” pokazuju da je ovo bilo daleko od istine. Lepa i smerna Mir Jam, patrijarhalna devojka iz dobre kuće, imala je i burne ljubavi.
- U rukopisu je moja prababa opisala ceo svoj život, njene ljubavi, njenu porodicu i tadašnji Beograd i zato je vredno da se to objavi jer mnogi detalji koje sam do sada pročitala o Milici Jakovljević nisu tačni - dodaje Marina.
Beogradske komšije su govorkale da njenu kuću posećuje jedan od najpoznatijih, najpopularnijih i najprivlačnijih glumaca u to vreme - Boža Nikolić. Ipak, to je bilo sve što su saznali jer je Mir Jam svakako bila obožavalac pozorišta. Tvrdili su i neki prijatelji da je Boža želeo da se venčaju, ali Mir Jam navodno nije htela. Nisu ni sumnjali da Boža jeste možda bio najveća ljubav čuvene Mir Jam, ali ne i jedina. Ljubav prema Slovencu Vitoju, kome je posvetila roman „Slovenačka gora”, bila je veoma strasna, a školska simpatija Sveta večito je patio za njom… Vitoj je imao veliki uticaj na njen život i poziv novinara. Čitala je stalno njegove članke u „Jutru”, trudila se da piše kao spisateljica, gradila svoj stil… On je bio zaslužan i za prvi njen poljubac:
- Drugog dana ja i Vitoj izašli smo pre podne sami u šetnju. Vodio me u park Tivoli. Kako je to divan park, svetao, pun cveća, pokraj jednog malog jezerca. Seli smo na klupu. Pričali i zaćutali. Ptičice su cvrkutale oko nas, deca se u dolini igrala, senke drveća pokrivale nas, jezero je bilo mirno, a moja duša ustalasana. Vitoj mi se najednom naže niže, obgrli mi ramena i poljubi mi usne - otkriva Mir Jam.
Opisuje Mir Jam u „Izdancima Šumadije” svoje romantično rodno mesto, burni predratni Beograd, život za vreme austrougarske okupacije, palanački život, mesta gde se izlazilo u njeno vreme, događaje u Kraljevini Jugoslaviji, koju je očigledno volela, kao i sve njene narode… To je detaljna i veoma intimna priča o odrastanju, školovanju i ljubavi, o smrti sestre i roditelja, koja nam otkriva i zanimljivosti iz života značajnih ljudi tog doba. U „Izdancima Šumadije” nalazi se srž svih romana Mir Jam koji osvajaju čitaoce širom Srbije.

Autobiografija Mir Jam na kioscima
„Izdanci Šumadije”, dugo zagubljeni intimni spis tajanstvene Mir Jam, može se kupiti na trafikama širom Srbije. Još jedno delo nedavno „vaskrsle” srpske spisateljice, na osnovu čije knjige „Ranjeni orao” je Zdravko Šotra načinio atraktivnu seriju, ugledaće svetlost dana punih 57 godina nakon smrti Milice Jakovljević. Spisateljica nije stigla da u svoju autobiografsku prozu unese sve podatke koje je nameravala, nije stigla da je stilski dotera, ali to ne umanjuje vrednost ovog teksta. Pored iscrpne biografije Mir Jam, knjiga nudi i brojne podatke o palanačkom životu, o životu za vreme austro-ugarske okupacije, o starom Beogradu. Objavljena dela
Romani: „Ranjeni orao”, „To je bilo jedne noći na Jadranu”, „Nepobedivo srce”, „Otmica muškarca”, „Greh njene mame”, „U slovenačkim gorama”, „Samac u braku”, „Mala supruga”.
Zbirke pripovedaka: „Dama u plavom”, „Devojka sa zelenim očima”, „Časna reč muškarca”, „Sve one vole ljubav”.
Pozorišni komadi: „Tamo daleko”, „Emancipovana porodica”. Slobodne ljubavi
„Mladići moga doba bili su veliki kavaljeri, a njihova pažnja se sastojala u poklanjanju knjiga… Mladići su idealisti, umeju da vole, a devojke patrijarhalne i samo će je dobiti putem braka. Slobodne ljubavi nije bilo tada. Ukrade se po neki poljubac, i to je sve. Garsonjere nisu postojale. Zar bi se usudio ijedan mladić da pozove devojku u stan? Bilo je u Kragujevcu jedno sokače, gde su bile poznate kuće sa crvenim fenjerima, i mladići su tamo išli, da se zabave. A pokraj devojačkih kuća prolazili su sa ljubavlju i strahopoštovanjem, i prema materama. Mladić je krio svoj seksualni život, jer su hteli da u očima devojaka budu idealni… Lepa su ta vremena bila, kad je vladalo uzajamno poverenje i poštovanje.“ – piše u „Izdancima Šumadije“ Mir Jam.

Milica Jakovljević (poznata pod pseudonimon Mir Jam; rođena 22. aprila1887. u Jagodini, preminula 22. decembra 1952. u Beogradu) je bila srpska književnica. Detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu, a nakon Prvog svetskog rata preselila se u Beograd. Novinarsku karijeru je započela u beogradskim „Novostima“, a nastavila u „Nedeljnim ilustracijama“. Pod pseudonimom Mir Jam objavila je više ljubavnih priča i romana.



Romani Milice Jakovljević, poznatije kao Mir-Jam, obeležili su domaću književnost između dva svetska rata. Naizgled površno i lepršavo štivo, protkano nežnim osećanjima i večitom temom – ljubavlju, nudi presek zbivanja u Srbiji tridesetih godina 20. veka


Pod pseudonimom Mir-Jam objavila je više ljubavnih priča i romana. Stvarnu vrednost njenih dela predstavlja i autentično oslikavanje života i vrednosti građanske klase u međuratnoj Jugoslaviji, koje Milici Jakovljević donosi naziv Džejn Ostin srpske književnosti. Međutim, slavna srpska književnica je doskora bila osporavana. Donedavno, kada bi se reklo da neki pisac piše kao Mir-Jam, to bi značilo da taj pisac nema nikakvu literarnu vrednost.

Devojka iz dobre kuće
Milica Jakovljević je rođena 22. aprila 1887. u Jagodini. Detinjstvo i mladost provela je u Kragujevcu, a sa trideset i dve godine, 1919, došla je u Beograd i postala novinarka. Govorila je ruski i francuski. Imala je reputaciju lepe, smerne, vredne devojke iz dobre kuće. Postoje glasine da je imala dosta prosaca, ali ona nije htela da se udaje. U to vreme su se građanske devojke „na vreme" udavale, osnivale porodicu i imale decu, kao što su nalagali red i običaj. U prestonicu je došla sa bratom i sestrama, koje su se u Beogradu poudavale, jedna za muzičara ruskog emigranta, a druga za crnogorskog vajara. Njen brat Stevan Jakovljević (pisac dela Srpska trilogija), takođe se oženio, i samo ona je ostala „usedelica". Novinarsku karijeru započinje u beogradskim Novostima i nastavlja u Nedeljnim ilustracijama.

Tajna strasna ljubav
Tridesetih godina 20. veka šetala je beogradskim ulicama u ljubičastoj pelerini, doterana i negovana, sa dugim loknama, i pomalo ekscentrična. Prosto je bilo nemoguće da poznata i lepa spisateljica nema udvarača. Radoznale čitateljke pisale su i pitale je s kim se druži i kako živi. Ona je odgovarala da mnogo radi i da nema vremena za druženje, ali da jednom nedeljno priređuje žureve za sestre, brata i njihove porodice i da joj je to jedini provod. Čini se, ipak, da ovo nije bila potpuna istina. Njene komšije su primetile da je iz njene kuće jednom prilikom izašao Boža Nikolić, jedan od najpoznatijih, najpopularnijih i najprivlačnijih glumaca u to vreme. Mir-Jam je bila fanatičan obožavalac pozorišta i odlazila je na sve premijere. Oni koji vole sve da znaju o pozorištu i oko njega, brzo su primetili da se posle Božinih premijera na scenu donosi jedna neobična korpa od pruća sa drškom u obliku srca, sa crvenim ružama. Saznali su da ih šalje Mir-Jam. Ovo je bio znak da između njih ima nešto. Ipak, to je bilo sve što su saznali. U Beogradu se nigde nisu zajedno pojavili. Kako se kasnije saznalo, on je svojim prijateljima govorio da želi da se venčaju, ali ona nije htela. Bili su u zrelim godinama, ona je imala već četrdeset, a on pet godina više. Komšije su i dalje govorile da primećuju kako on povremeno posećuje Mir-Jam, ali nikada iz kuće nisu izašli zajedno, niti je on ostajao da prespava kod nje. Iako je u Beogradu njihova veza bila tajna, na putovanja su išli zajedno, odsedali u najboljim hotelima, a njihovu intimu su znale samo hotelske sobe. Ova tajna ljubav je potrajala desetak godina. Ne zna se zašto su se razišli, jedino je poznato da se on posle izvesnog vremena oženio, osnovao porodicu i svoju bivšu dragu, iako je od nje bio malo stariji, nadživeo šesnaest godina. Ona je nastavila da piše. Beograd je između dva svetska rata živeo svoje najbolje dane. Junaci romana Mir-Jam su se kretali u tom ambijentu, ponašali se po bontonu i trudili da izgledaju lepo, ali je, ipak, sve nestalo u jednom danu. Počeo je rat.

Godine bede i siromaštva
Za Mir-Jam su ratne godine bile period siromaštva, gladi i bede. Njen jedini prihod bio je honorar iz Nedeljnih ilustracija i isplata za objavljene romane. Nije imala ušteđevine, a ni vrednosti za prodaju, od kojih su mnogi živeli za vreme rata. Njen brat Stevan je bio u zarobljeništvu, a sestre su imale decu i porodice, pa je ona brinula i o njima. Događalo se da posle posete neke bogate prijateljice ili bogate čitateljke, srećne što je upoznala slavnu književnicu, ispod pepeljare ili vaze nađe koverat sa novcem. U početku je novac ljutito vraćala, a kasnije je bez reči prihvatala ovu pažnju. Mir-Jam nije morala tako da živi jer su joj listovi Obnova i Novo vreme nudili da piše za njih za dobru platu. Ipak, ona je verovala da iz ovog rata mora da izađe neokaljanog obraza. Odbila je poziv da sarađuje u okupacionim dnevnim listovima, pod izgovorom da je umorna i stara. Međutim, 1945. godine, uprkos iznurenosti i godinama, dakle još umornija i starija, ipak je pokušala da piše u Glasu, koji je nastavio da izlazi u Beogradu. Tada su Politika i Borba imale status saveznih glasila, a Glas je bio republički list. Redakcija se nalazila u Vlajkovićevoj 8. Nažalost, Milica Jakovljević je izgubila svoju šestomesečnu borbu da ostane u novinarstvu 1945. godine. Po tadašnjim pravilima Udruženja, novinar koji je šest meseci bez posla gubi status novinara.

Posleratne godine
Doživela je već jedan rat posle koga je došao mir, radost i njeni uspesi u književnosti. Čekala je da i ovaj prođe, a u njenom čekanju je nekom advokatu prodala svoja autorska prava na romane, što autori rade samo ako su u velikoj bedi. Ali, prodala je prava na objavljene romane, a ne i na one koje će napisati jer je bila ubeđena da će posle rata još mnogo i dugo pisati. Kada je najzad stigla sloboda, mnogi pisci, slikari i glumci koji nisu bili u partizanima proglašeni su za „buržujsko đubre", a u toj gomili se našla i Mir-Jam. Neki su brzo skinuli ljagu, pisci su pisali o novom poretku, slikari slikali partizanske bitke, ali Mir-Jam nije uradila ništa od toga. Nova vlast je volela dodvoravanja, a kako ona nije imala nameru nikome da se dodvorava, bez objašnjenja je ubrzo odjeknula ružna etiketa za lošeg pisca da piše kao Mir-Jam. Ta etiketa se održala do danas. Prijatelji i poznanici su je izbegavali jer je bilo opasno vreme, a ona označena kao politički neprijatelj. Svi njeni prijatelji iz građanske društvene klase bili su uplašeni, odricali su se mnogih opasnih prijatelja, među kojima je bila i Mir-Jam.
Sve to, naravno, nije bilo lako i ostavilo je traga na njoj. Nisu joj bili potrebni ni pomoć i zaštita rođenog brata Stevana Jakovljevića, proslavljenog solunca i pisca čuvene Srpske trilogije, koji je posle rata bio narodni poslanik i član Prezidijuma Savezne narodne skupštine. Jer, ona je imala svoje dostojanstvo i činjenice koje su dovoljno govorile o njoj.

Molba za penziju
Pred kraj života, Milica Jakovljević bila je u velikoj oskudici i nevolji, tako da je zakucala na vrata svoga udruženja, na čiju je adresu stiglo ovo njeno, svojeručno napisano, pismo:
„Počela sam novinarsku karijeru 1. juna 1921. g. i radila neprekidno do 6. aprila 1941. g. u dnevnom listu Novosti (prvih pet godina) i Nedeljnim ilustracijama (15 godina). Moj lični rad počinje sa učiteljskim pozivom od 1906. do 1919. g. i sa godinama novinarskog rada navršila sam 33 godine službe 1941. i time stekla pravo na punu penziju. Za sve vreme bila sam član Udruženja novinara. Molim Udruženje novinara da mi izda uverenje o godinama mog novinarskog rada radi regulisanja penzije".
Udruženje joj je odmah izdalo uverenje o priznavanju novinarskog staža (19 godina, 10 meseci i 24 dana) „u svrhu regulisanja penzije". Ali, nema podataka o daljem toku zahteva. S obzirom na to da je već sledeće, 1952. godine umrla usamljena i zaboravljena, može se pretpostaviti da je nije dobila ili, bar, da je nije dugo uživala. Ipak, kada su svođeni računi za dva veka srpskog novinarstva (1791-1991), među sto najznačajnijih novinara uvrštene su samo tri žene - Maga Magazinović, Desa Glišić i Milica Jakovljević Mir-Jam.

Usamljena u smrt
Javnosti nije poznato kako je Mir-Jam provela poslednje godine života. Početkom zime 1952. godine dobila je zapaljenje pluća koje je za nju imalo koban ishod. Umrla je 22. decembra okaljanog imena i dela. Vest o njenoj smrti nisu objavile nijedne tadašnje novine. Oni koji su je dobro poznavali tvrde da je njena smrt došla mnogo ranije, kada je prestala da piše priče o svom svetu, koji je imao mnogo vrlina i mana, ali je bio ispunjen lepotom.