Čovek sa gvozdenom maskom

U zatvoru Pinerolo, zatim na ostrvu Sveta Margarita i u Bastilji,
decenijama je bio zatvoren čovek čije lice niko nije video. O ovom
zatvoreniku ispredale su se brojne fantastične priče, koje su vekovima
budile interesovanje i maštu

U petak, 18. septembra 1698. godine, u tri sata popodne, upravnik
Bastilje, Sen Mars, ulazio je u zamak. Sa njim u kočiji je bio
muškarac, kojeg je već čuvao u Pinerolu i Svetoj Margariti.

Bio je to neobičan zatvorenik. Po naređenju Sen Marsa, njegovo lice bilo je
sakriveno venecijanskom maskom od crnog velura. Bela kosa, sjajne oči i
blještavi zubi, bilo je sve što su kroz otvor maske mogli da vide
službenici državnog zatvora dok je izlazio iz kočije. Jedva se mogla
naslutiti tamnija boja njegove puti.
Odmah je odveden u ćeliju
u kuli Bizinier. Uveče ga kraljev predstavnik u Bastilji i major Rozarž
prate do mesta koje mu je dodeljeno: sobičak u kuli Bertodier. Njegove
generalije misteriozne su koliko i njegovo lice: 'Njegovo ime se ne
izgovara', napisaće predstavnik u svoj dnevnik.
U zamku se ne
zna za razlog njegovog boravka u zatvoru: oko novog zatvorenika lebdi
veo tajne. Maskirani čovek je pod strogom stražom. Na ostrvu Sveta
Margarita ulaz u njegovu sobu bio je blokiran sa troje vrata. Ne veruje
se čak ni stražarima. Jelo mu donose dvojica zamenika upravitelja, ili
Sen Mars lično

NEVEROVATNE PRIČE
Kako se pričalo, poznata maska bila je od gvožđa ili je bila
pojačana gvozdenim okvirom, pa su stoga zagonetnog zatvorenika prozvali
Gvozdena maska. Pisci i ostali, ispisivali su najapsurdnije priče koje
su ulevale stravu i užas.
Pisalo se da je jednog dana na ostrvu
Sveta Margarita zatvorenik urezao nekoliko reči na srebrnom tanjiru,
koji je zatim bacio kroz prozore svoje ćelije u pravcu ribarskog
brodića usidrenog u podnožju dvrđave. Vlasnik brodice je uzeo tanjir i odneo ga upravitelju.
'Da li ste pričali ovo što je napisano na tanjiru? Da li je još neko ovo video?', upitao je Sen Mars.
'Ne znam čitati, a pronašao sam ga malopre i niko drugi ga nije video', odgovorio je čovek.
'Idite, život vam je pošteđen zahvaljujući činjenici da nikad niste naučili da čitate', rekao mu je Sen Mars.
Pričalo se i o jednom berberinu u čije je ruke dospela košulja od
finog i skupog materijala, koju je nosio zatvorenik. Na košulji je bilo
ispisano nekoliko reči. Berberin je odneo košulju Sen Marsu, ali iako
je bio neuk kao i ribar, dva dana kasnije nađen je mrtav u svom krevetu.
I pored raznoraznih pretpostavki, misterija je ostala neotkrivena.
U jednom periodu vladavine Luja XV pričalo se da su odani podanici Luja
XIV bili ubeđeni da je pokojni kralj imao samo brata Filipa Orleanskog,
koji je bio dve godine mlađi od njega. Međutim govorkalo se da je
istina drugačija.
Ana od Austrije rodila je 5. septembra 1638.
blizance: prvi, budući kralj Luj XIV, rođen je sredinom dana, dok je
drugi došao na svet u osam i trideset uveče. Da ne bi kasnije došlo do
nesporazuma oko naslednika, odlučeno je da se prikrije rođenje jednog
deteta, da se nesretnik sakrije na sigurno mesto i drži daleko od
radoznalih pogleda.
Po tome bi Gvozdena maska bio brat Luja
XIV, žrtva državnih interesa i slave velikog kralja. Međutim,
istorijska stvarnost se slabo podudara sa ovom smelom pretpostavkom.
Godine 1679. maskirani zatvorenik je bio jedini zatvorenik u Pinerolu,
tada francuskom dominionu. Nakon tog datuma tragovi vode do ostrva
Sveta Margarita, a zatim do Bastilje. Ali, šta pre? Kakav je život
vodio navodni brat kralja Luja XIV, od 1638. do 1679. - ili ovih 41
godinu?



ZAGONETNI NESTANAK
S druge strane, i te kako dobro se znalo pod kakvom je strogom
kontrolom, tokom monarhije, bilo rođenje prestolonaslednika. Kada se to
zna, teško je i pomisliti da je jedno od dvoje dece Ane od Austrije moglo netragom nestati.
Kako god bilo, svi su se slagali u jednom - da se radi o ličnosti
od posebne važnosti i iz visokog plemstva, pošto joj je, i pored
strogoće, ukazivana posebna pažnja. Ako nije bio kraljev brat, onda je
sigurno potomak kraljevske krvi ili plemstva.
Da li je to bio
Luj, grof od Vermandoa, sin kralja i lepe Lujze de la Valier? Njegova
neposlušnost mogla ga je dovesti u Bastilju. Nezgoda je u tome što su
sve ličnosti o kojima se nagađalo vrlo brzo umirale. Zatočeništvo
Gvozdene maske trajalo je od 1679. do 1703. godine.
Ali, zar ne
postoji neka važna ličnost iz vremena vladavine Luja XIV koja je na
misteriozan način nestala i čiji službeni datum smrti nije siguran?
Postoji i spomminje se jedna takva ličnost, iako niko mnogo u to ne
veruje, pošto se radi o, verovali ili ne, velikom Molijeru. Ovo tvrdi naučnik Anatol Loken.

Sedamnaestog februara 1673. godine, oko pet po podne, na kraju četvrte
izvedbe 'Uobraženog bolesnika', Molier, koji je igrao ulogu Argantea,
najednom je dobio strahovit napad kašlja praćen krvarenjem na usta.
Odmah je prevezen u svoju kuću, u ulici Rišelje, gde je umro oko deset
sati. To tvrde istoričari i poznavaoci velikog autora i komičara. Ali,
to nije tačno, tvrdi Loken. Ništa ne potvrđuje da je Molijer zaista
umro uveče 17. februara 1673. Sve što se zna jeste da je 21. februara
pokopan na groblju parohije S.Eustahio.
Sahrana je ubeležena u
registre parohije S.Eustahio, ali iz neobjašnjivih razloga nema potpisa
svedoka. Tako nedostaje autentičnost i dokument je bez vrednosti. Tek
što je Molijer nestao, visoki krugovi su nastojali ućutkati sva
govorkanja i izbeći sve što
bi moglo pobuditi pažnju na pisca i njegova dela. Od 1673. sve ono što
je podsećalo na pisca, a pre toga je bilo slavljeno, bilo je zabranjeno
i svi se plaše čak i Molijerove senke. Međutim, nakon 1703. ponovo mu
ukazuju poštovanje koje je uživao na dvoru dok je bio živ. Ukratko, još
jedna od pretpostavki, ali bez osnova.
Kada je grad Kazale
(Monferato) potpao pod krunu Francuske, grof Erkole Antonio Matioli,
veoma ambiciozan 37-godišnjak, ali i veliki intrigant, ministar vojvode
od Montove Karla IV Gonzage, igrao je dvostruku ulogu, istovremeno
obmanjujući i vojvodu od Mantove i francuskog kralja. Matioli je želeo
da bude lukav, ali je isto oružje iskorišteno protiv njega.
Opet D'Estrad, ambasador Francuske u Veneciji, praveći se da ne zna za
njegovo delovanje, zakazao mu je sastanak za 2. maj 1679. u šest
ujutro, u crkvi oko kilometar od Torina, da bi mu dao znatnu sumu
novca. Ništa ne sumnjajući, Matioli se uputio na zakazani sastanak.
Diplomata ga je srdačno dočekao i pozvao ga da uđe u kočiju koja se
uputila prema maloj krčmi nedaleko od francuske granice. Za vreme
odmora D'Estrad i Matioli su izašli iz kočije i u istom trenutku se
pojavio konjički odred pod komandom generala Katina koji je uhapsio
Matiolija i stavio mu gvozdenu masku na lice. Silom su ga uvukli u
kočiju koja je u pratnji konjanika došla u Pinerolo. Hapšenje Matiolija
bio je čin koji je država morala držati u tajnosti. Kompromitovani
mantovanski ministar je bio uhapšen na stranoj teritoriji, što je
predstavljalo očito kršenje zakona. Stoga je ovu operaciju trebalo
prikriti velom tajne.
Tako je Luj XIV u pismu upućenom opatu D'Estradu pet dana pre hapšenja naredio da se Matioli privede u Pinerolo i 'zatvori tako da ga niko ne može prepoznati'. Pismo je zaključeno sledećim rečima: 'Nije potrebno da iko sazna šta će se desiti tom čoveku'.
Gotovo sve pojedinosti o zatočeništvu Gvozdene maske - budna
straža, tajna kojom je okružen - savršeno odgovaraju figuri Matiolija,
a potvrda se može naći i u zapisu paroha iz S.Pola koji je 19. novembra
1703. zabeležio: 'Dana 19. u Bastilji je umro Markioli, star oko 45
godina; sahranjen je na groblju u svojoj parohiji u S.Polu, 20. ovog
meseca, u prisustvu majora Bastilje Rozaža i hirurga - majora Reglea,
koji su to i potpisali.




PRIVATNI ŽIVOT
I u dnevniku kraljevog poručnika kao datum smrti Gvozdene maske
zapisano je: '19. novembra 1703. nepoznati zatvorenik, koji je uvek
imao crnu masku, a kojeg je Sen Mars doveo sa ostrva Sveta Margarita,
umro je danas. Ovaj neznanac, koji je ovde zatvoren izvesno vreme,
sahranjen je na groblju S.Pol, u sredu u četiri po podne, 20.novembra.
Očit dokaz da su ovaj zatvorenik i Matioli ista osoba jeste i ovaj datum. Matioli je ustvari
postao Markioli; ali znamo da se pravopis u XVII veku, često menjao.
Međutim, netačne su godine starosti: Matioli nije imao 45, nego 63
godine. A i izvesno je da je priličan broj ljudi u Francuskoj znao
identitet nepoznatog.
Vojvoda Šoazel insistirao je da mu Luj
XIV kaže rešenje ove zagonetke. Kralj mu je odgovorio: 'Kada biste
znali o kome se radi, bili biste razočarani'. Madam Pompadur je takođe,
na nagovor vojvode, nastojala izmamiti priznanje od kralja koji joj je
samo rekao da se radi o 'italijanskom ministru'.
Madam Kampan,
sobarica Marije Antoanete, u svojim 'Uspomenama na privatni život
Marije Antoanete' svedoči o ovoj epizodi. Ona je čula kada je kralj Luj
XIV rekao kraljici da je 'Morepa ubedio da se radi o zatvoreniku
opasnom zbog njegovih intriga i da je prvo čuvan u Pinerolu, a zatim u
Bastilji'.
Iako su mnogi istoričari uspeli da nađu potvrdu da se
pod poznatom crnom maskom krilo lice Matiolija, mnogi i dalje veruju da
je priča potpuno drugačija, i možda je nikada nećemo ni saznati.