Prijem
Portal
Galerija
Traži
Registruj se
Pristupi
MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Od svakog po nešto
Sub Okt 03, 2009 5:32 pm
Romantika
Piše: Simonida Kažić
Ne kažem da se ne dešava, idealan muškarac sa avionom ili slučajni prolaznik, kasnije savršeni muž, ali verovatnoća je vrlo diskutabilna. Slična onoj u kojoj vam pada saksija na glavu ili dobijete sedmicu na lotou
Saša me je sinoć naterala da ponovo, po ko zna koji put, odgledamo Gordost i predrasude. Mala, bezbolna ženska terapija. Bezopasnija od, recimo, skraćivanja šiški do pola čela, drastične promene boje kose, velikog spremanja i neracionalnog izbacivanja stvari iz kuće, pomeranja teškog nameštaja po feng šuiju ili sumanutog trošenja ogromne količine novca bez koncepcije, na krpe koje neko vreme odstoje u ormaru, a onda se poklanjaju u humanitarne svrhe.
Nekako sam uspela da skinem sa Fejsbuka svoju dvanaestogodišnju ćerku i pokušam da je bar na trenutak vratim u romantični devetnaesti vek.
Posle samo nekoliko kadrova mala se setila:
- Ma, gledala sam ja ovo. To su one luzerke koje žele da se bogato udaju. I na kraju će se udati. Bezveze.
Eto, kako se na samom početku ubije sva, iako sasvim izvesna, romantika.
- Nije baš tako - Saši se ovaj brutalni rezime filma, napravljen po romanu njene omiljene Džejn Ostin, nikako nije dopao.
- Prvo, kako možeš da kažeš da su one luzerke. Možda su siromašne, ali su lepe i pametne...
- I samo pričaju o muškarcima.
- Sve mi je upropastila. Kako sad da gledam film - žalila mi se Saša.
- Probaj bez predrasude, na primer.
Saši je, iz nekog razloga bila neophodna debela doza romantike, pa smo film ipak odgledale. Ne onako kako smo planirale, jer svaki je dijalog bio smešan, a svaka romantična scena u najmanju ruku patetična.
- Bolje da smo gledale neki horor - rekla je na kraju.
U ovakvim okolnostima, sa ovoliko gordosti i predrasuda, da.
Šta je danas uopšte romantično? U pravom životu i filmovima u kojima nam se romantika servira kao dobro osmišljeni koncept.
Dugo mi je trebalo da se setim nekog svog originalnog romantičnog muškarca. Kako stvari stoje, nije ih bilo mnogo. Pobednik je svakako izvesni romantičar koji je živeo u Italiji i u vreme najgorih sankcija se pojavio u belom kapetanskom odelu, sa Ret Batler brčićima.
- Skarlet, došao sam po tebe. Brodom te vodim daleko odavde.
- Misliću o tome sutra - odgovorila sam kao i svaka prava Skarlet.
A onda sam razmišljanje još jednom odložila za sutra, pa opet za još jedno sutra i sve tako dok se on nije pokupio i otišao. Sam sa Ret Batler brčićima.
- Šta se čudiš, mala je na tebe - konstatovala je Saša. - Ti u sebi nemaš ni trunčicu romantike.
A ona je kao ima. Potrebu za romantikom osetila je naprasno u poslednje vreme. I to je sve uticaj loših filmova i knjiga na njenu napaćenu dušicu.
Ubitačne ženske knjige koje se štancuju kao novčanice za vreme inflacije.
One su obične i prosečne, uglavnom nesrećne i nezadovoljne sobom i svojim životima. Do pola knjige, onda se pojavi on, tajanstveni zgodni slučajni prolaznik, za koga se na kraju obavezno ispostavi da je smrtno zaljubljen u nju, veoma nežan, dobar i nenormalno bogat. Šta je posle bilo nikada ne saznamo, ali nije ni važno. Važno je da su se sve junakinje štancovanih knjiga, bez obzira na godine, izgled i mentalni sklop dobro udale i rešile sve svoje probleme. Romantično, nema šta.
U filmovima je romantika pomerena na viši nivo. Prezgodni, tajanstveni muškarac izvodi razvedenu domaćicu majku na večeru, svojim avionom u San Francisko, na vrh neke zgrade jer je baš odatle pogled veličanstven.
Ne kažem da se ne dešava, idealan muškarac sa avionom ili slučajni prolaznik, kasnije savršeni muž, ali verovatnoća je vrlo diskutabilna. Slična onoj u kojoj vam pada saksija na glavu ili dobijete sedmicu na lotou.
Poznajem jednog takvog, slobodnog, simpatičnog i prebogatog, naizgled pravog kandidata za ostvarenje svih ženskih snova. Nema ni 75 godina, nema ni 160 cm visine i neopevana je stipsa. To je, da se ne lažemo, najbolje što može da se nađe u stvarnom životu.
Neki istraživači iz Edinburga objavili su studiju koja je pokazala da gledanje romantičnih komedija može uništiti nečiji ljubavni život, jer kod gledateljki stvara potpuno nerealna ljubavna očekivanja. Fanovi filmova kao što su Notting Hill i Odbegla mlada ne umeju da komuniciraju sa partnerima. Većina njih zna da je ideja o savršenoj vezi nerealna, ali su nesvesni koliko mediji na njih utiču.
- Ne razumem šta hoćeš da kažeš? Ja sam idiot što sam osetila potrebu za minimumom romantike u sopstvenom životu.
Dobro, sve je to normalno ukoliko ste u stanju da odredite meru tog minimuma.
- Ne, znam. Možda neki cvetić.
- Ti mrziš cveće.
- Iznenadni seksi vikend van grada.
Bio bi masakriran što nije na vreme javio i potpuno joj porušio sve planove.
Morala sam, kao odgovorna prijateljica, da je podsetim na još par romantičnih primera koji su se katastrofalno završili.
- Sećaš se kada te je poslednji put probudio u tri ujutro da čuješ vašu pesmu?
- Pijana budala.
- A kada je poslao šezdeset ruža?
- To se šalje tek kad umreš.
Ali ona je odlučila da od romantike ne odustaje. I da više ne pristaje na manje od onoga što joj se servira u površnim knjigama i na istim takvim DVD-evima.
- Današnji romantični filmovi gledaocima pružaju nerealan, naivan i prečesto aseksualan prikaz likova i događaja - lepo je jednom objasnio Danijel Voters.
On pravi filmove koji se bave onim što, kako je rekao, svi volimo da radimo i u čemu uživamo, a to je seks. Pošto je njega, da se ne lažemo, sve manje, sve više postaje jedna od retkih romantičnih stvari. Eto, seks je dovoljno romantičan. I šta biste više.
Piše: Simonida Kažić
Ne kažem da se ne dešava, idealan muškarac sa avionom ili slučajni prolaznik, kasnije savršeni muž, ali verovatnoća je vrlo diskutabilna. Slična onoj u kojoj vam pada saksija na glavu ili dobijete sedmicu na lotou
Saša me je sinoć naterala da ponovo, po ko zna koji put, odgledamo Gordost i predrasude. Mala, bezbolna ženska terapija. Bezopasnija od, recimo, skraćivanja šiški do pola čela, drastične promene boje kose, velikog spremanja i neracionalnog izbacivanja stvari iz kuće, pomeranja teškog nameštaja po feng šuiju ili sumanutog trošenja ogromne količine novca bez koncepcije, na krpe koje neko vreme odstoje u ormaru, a onda se poklanjaju u humanitarne svrhe.
Nekako sam uspela da skinem sa Fejsbuka svoju dvanaestogodišnju ćerku i pokušam da je bar na trenutak vratim u romantični devetnaesti vek.
Posle samo nekoliko kadrova mala se setila:
- Ma, gledala sam ja ovo. To su one luzerke koje žele da se bogato udaju. I na kraju će se udati. Bezveze.
Eto, kako se na samom početku ubije sva, iako sasvim izvesna, romantika.
- Nije baš tako - Saši se ovaj brutalni rezime filma, napravljen po romanu njene omiljene Džejn Ostin, nikako nije dopao.
- Prvo, kako možeš da kažeš da su one luzerke. Možda su siromašne, ali su lepe i pametne...
- I samo pričaju o muškarcima.
- Sve mi je upropastila. Kako sad da gledam film - žalila mi se Saša.
- Probaj bez predrasude, na primer.
Saši je, iz nekog razloga bila neophodna debela doza romantike, pa smo film ipak odgledale. Ne onako kako smo planirale, jer svaki je dijalog bio smešan, a svaka romantična scena u najmanju ruku patetična.
- Bolje da smo gledale neki horor - rekla je na kraju.
U ovakvim okolnostima, sa ovoliko gordosti i predrasuda, da.
Šta je danas uopšte romantično? U pravom životu i filmovima u kojima nam se romantika servira kao dobro osmišljeni koncept.
Dugo mi je trebalo da se setim nekog svog originalnog romantičnog muškarca. Kako stvari stoje, nije ih bilo mnogo. Pobednik je svakako izvesni romantičar koji je živeo u Italiji i u vreme najgorih sankcija se pojavio u belom kapetanskom odelu, sa Ret Batler brčićima.
- Skarlet, došao sam po tebe. Brodom te vodim daleko odavde.
- Misliću o tome sutra - odgovorila sam kao i svaka prava Skarlet.
A onda sam razmišljanje još jednom odložila za sutra, pa opet za još jedno sutra i sve tako dok se on nije pokupio i otišao. Sam sa Ret Batler brčićima.
- Šta se čudiš, mala je na tebe - konstatovala je Saša. - Ti u sebi nemaš ni trunčicu romantike.
A ona je kao ima. Potrebu za romantikom osetila je naprasno u poslednje vreme. I to je sve uticaj loših filmova i knjiga na njenu napaćenu dušicu.
Ubitačne ženske knjige koje se štancuju kao novčanice za vreme inflacije.
One su obične i prosečne, uglavnom nesrećne i nezadovoljne sobom i svojim životima. Do pola knjige, onda se pojavi on, tajanstveni zgodni slučajni prolaznik, za koga se na kraju obavezno ispostavi da je smrtno zaljubljen u nju, veoma nežan, dobar i nenormalno bogat. Šta je posle bilo nikada ne saznamo, ali nije ni važno. Važno je da su se sve junakinje štancovanih knjiga, bez obzira na godine, izgled i mentalni sklop dobro udale i rešile sve svoje probleme. Romantično, nema šta.
U filmovima je romantika pomerena na viši nivo. Prezgodni, tajanstveni muškarac izvodi razvedenu domaćicu majku na večeru, svojim avionom u San Francisko, na vrh neke zgrade jer je baš odatle pogled veličanstven.
Ne kažem da se ne dešava, idealan muškarac sa avionom ili slučajni prolaznik, kasnije savršeni muž, ali verovatnoća je vrlo diskutabilna. Slična onoj u kojoj vam pada saksija na glavu ili dobijete sedmicu na lotou.
Poznajem jednog takvog, slobodnog, simpatičnog i prebogatog, naizgled pravog kandidata za ostvarenje svih ženskih snova. Nema ni 75 godina, nema ni 160 cm visine i neopevana je stipsa. To je, da se ne lažemo, najbolje što može da se nađe u stvarnom životu.
Neki istraživači iz Edinburga objavili su studiju koja je pokazala da gledanje romantičnih komedija može uništiti nečiji ljubavni život, jer kod gledateljki stvara potpuno nerealna ljubavna očekivanja. Fanovi filmova kao što su Notting Hill i Odbegla mlada ne umeju da komuniciraju sa partnerima. Većina njih zna da je ideja o savršenoj vezi nerealna, ali su nesvesni koliko mediji na njih utiču.
- Ne razumem šta hoćeš da kažeš? Ja sam idiot što sam osetila potrebu za minimumom romantike u sopstvenom životu.
Dobro, sve je to normalno ukoliko ste u stanju da odredite meru tog minimuma.
- Ne, znam. Možda neki cvetić.
- Ti mrziš cveće.
- Iznenadni seksi vikend van grada.
Bio bi masakriran što nije na vreme javio i potpuno joj porušio sve planove.
Morala sam, kao odgovorna prijateljica, da je podsetim na još par romantičnih primera koji su se katastrofalno završili.
- Sećaš se kada te je poslednji put probudio u tri ujutro da čuješ vašu pesmu?
- Pijana budala.
- A kada je poslao šezdeset ruža?
- To se šalje tek kad umreš.
Ali ona je odlučila da od romantike ne odustaje. I da više ne pristaje na manje od onoga što joj se servira u površnim knjigama i na istim takvim DVD-evima.
- Današnji romantični filmovi gledaocima pružaju nerealan, naivan i prečesto aseksualan prikaz likova i događaja - lepo je jednom objasnio Danijel Voters.
On pravi filmove koji se bave onim što, kako je rekao, svi volimo da radimo i u čemu uživamo, a to je seks. Pošto je njega, da se ne lažemo, sve manje, sve više postaje jedna od retkih romantičnih stvari. Eto, seks je dovoljno romantičan. I šta biste više.
VedranaModerator
Datum upisa : 28.02.2009
Re: Od svakog po nešto
Čet Okt 08, 2009 8:16 am
Je li ovo i moj rat?
Autor: Drago Pilsel
Između hrabroga kolege Dragana Jerinića (kolumna "Butmirski put"), koji za nasilje u Širokome Brijegu indirektno tereti Sulejmana Tihića i SDA, i lukavoga kolege Borisa Dežulovića (kolumna "Kalibar inteligencije"), koji zauzima neutralniji stav, biram ništa ili odlučno možda.
Prvi piše: "Nije više pitanje hoće li se Federacija BiH raspasti nego kada će to biti, za mjesec, dva ili tri, i hoće li taj raspad biti krvav ili je moguć politički dogovor. Možda čak i na (današnjem) sastanku u 'Butmiru'." Jer da je Tihić "odmah nakon stranačkog kongresa ustvrdio da nije pitanje hoće li u BiH doći do sukoba već kada, za mjesec ili dva". Drugi kolega kao da taktizira, pa zaključuje kako su Širokobriježani i Sarajlije petnaestak godina nakon rata opet pamet ubacili u šaržer, te napunili svojom suhom pameću pištolje i kalašnjikove.
Mada mi, feralovski rečeno, prija mogućnost tragikomedije o Hrvatima koji nemaju pametnijeg posla nego se međusobno upucavati i vaditi si noževe i boksere, onako, iz fore, plaši me, naime, da uvaženi novinar Jerinić ne bude u pravu (branio ne branio srpski ugao konflikta, neka svatko zastupa što želi, mirno i polako). Da nedjeljni ulični rat u Širokom Brijegu, u kojem je život izgubio mladić iz Sarajeva, simbolično - dijete iz miješanog braka Bošnjakinje i Hrvata, ima političku pozadinu i da, kako konstatira ovaj kolega, pokazuje da se radi o dobro isplaniranom incidentu u kojem su navijačke skupine tek puki izvršioci, to jest, da se radi o zlodjelu koje ima za cilj potpunu radikalizaciju stanja u državi.
Velim "plaši me", a zapravo želim reći "jako mi je žao". Nije da me nije strah. Nisam ja takva junačina. Užasavam se svih naoružanih idiota. Nego nekako smatram da bi bilo za očekivati da ovi iz SAD i EU, već danas u "Butmiru", prišarafe te idiote i njihove nalogodavce. Nema ama baš nikakve logike u tome da sve ode k vragu (Bosna i Hercegovina prije svih).
Jer, situacija je za Baracka Obamu (koji je ovamo poslao zamjenika Josepha Bidena da to pojasni), i za čelnike EU, kristalno jasna, za razliku od 1991. i 1992. Može gospodin Dodik grintati koliko ga je volja, može se nadvikavati sa Silajdžićem ili natjecati sa Tihićem na to koliko tko može pljunuti ili piškiti najdalje, mogu li Čović i hadezeovci kibicirati čekajući neku mrvicu do mile volje, međunarodna zajednica neće popustiti razbijačima BiH jer je zacrtano da cijeli zapadni Balkan ulazi u EU. I kraj priče.
Ostalo, koliko će se tko još nakrasti dok ne stignu blagajnice iz Bruxellesa, su, zapravo, kada imamo u vidu ulog, finese. Da podsjetimo: potpredsjednik Sjedinjenih Američkih Država Joseph Biden je, u obraćanju visokim dužnosnicima Bosne i Hercegovine, predstavnicima vjerskih zajednica i drugih bh. institucija u Parlamentarnoj skupštini BiH, u maju rekao da su on i američko rukovodstvo zabrinuti zbog pravca kojim BiH ide i za njenu budućnost.
Istaknuo je da je u protekle tri godine došlo do opasnog uspona nacionalističke retorike. "Kada ćete se umoriti od te retorike", upitao je Biden bh. lidere. Istaknuo je i da se državne institucije, koje treba jačati u procesu priključivanja Bosne i Hercegovine NATO-u i Europskoj uniji, namjerno osporavaju, te da se osporavaju potrebne reforme, a pritom se koriste riječi koje razaraju državu, umjesto da se koriste riječi kompromisa.
"Maksimalizam ne funkcionira. On produbljuje nepovjerenje. To mora prestati", upozorio je Biden. Kazao je da je, po mišljenju američke administracije, jedini pravi put za BiH da se pridruži Europi kao jedinstvena država. "Sada ste na pogrešnom putu. Morate komunicirati sa svijetom kao jedna zemlja", kazao je Biden, dodajući da država mora imati osnovne stvari, kao što su ovlaštenja za prikupljanje prihoda ili ovlaštenja za pregovore s Europskom unijom i drugim državama. "Možete odabrati taj ili alternativni put, ali onda morate biti svjesni posljedica. Ako se ne uspijete priključiti Europi, bit ćete među najsiromašnijim državama Europe, stvorit ćete etnički kaos", upozorio je američki potpredsjednik bh. lidere. Međutim, ako naprave pravi izbor, Biden je obećao da će SAD stajati uz njih.
On je izrazio i punu podršku visokom predstavniku Valentinu Inzku i Uredu visokog predstavnika, ali je poručio da se SAD neće složiti sa zatvaranjem OHR-a bez ispunjenja svih postavljenih uvjeta. Međunarodna zajednica mora biti uvjerena da su bh. vođe spremni odbaciti retoriku i akcije koje prijete mirovnom sporazumu. Biden je zaključio da se zatvaranje OHR-a neće dogoditi ako bh. vodstvo nastavi s podjelama.
I, to bi bilo to. Ono što će se i danas, na kružoku u bazi "Butmir", manje-više, ponoviti. Naravno, i zbog toga sam izrazio veliko žaljenje, novi incidenti nisu isključeni, pa se tim više moraju zahtijevati istraga i sankcije zbog zločina i nasilja u Širokome Brijegu.
Amerikanci i Europljani u Sarajevo donose novi paket mjera za BiH. Politički analitičari upozoravaju da su navijački neredi dio kontroliranoga kaosa. No nitko se ne usudi izravno imenovati nalogodavce. U Sarajevu se održava međunarodna konferencija o budućnosti BiH, već nazvana "mini-Dayton". Navijački neredi, na prvi pogled nespojivi s tim događajem, prema nekima, dio su scenarija kojim se stanje u BiH nastoji prikazati težim i kaotičnijim nego što jest, kako bi se SAD ovdje ponovno angažirale. Zato se ne zalijećem, iako je ovo definitivno i moj rat. Ako je novinar Jerinić jasniji i bliži istini od benevolentnoga Dežulovića, onda neka Obama pročačka još malo. Nemam ništa protiv. Dragi moji susjedi: nikada niste izgubili BiH, a priča koju trebate ispričati je kako da je cijelu uvedete u Europu.
Autor: Drago Pilsel
Između hrabroga kolege Dragana Jerinića (kolumna "Butmirski put"), koji za nasilje u Širokome Brijegu indirektno tereti Sulejmana Tihića i SDA, i lukavoga kolege Borisa Dežulovića (kolumna "Kalibar inteligencije"), koji zauzima neutralniji stav, biram ništa ili odlučno možda.
Prvi piše: "Nije više pitanje hoće li se Federacija BiH raspasti nego kada će to biti, za mjesec, dva ili tri, i hoće li taj raspad biti krvav ili je moguć politički dogovor. Možda čak i na (današnjem) sastanku u 'Butmiru'." Jer da je Tihić "odmah nakon stranačkog kongresa ustvrdio da nije pitanje hoće li u BiH doći do sukoba već kada, za mjesec ili dva". Drugi kolega kao da taktizira, pa zaključuje kako su Širokobriježani i Sarajlije petnaestak godina nakon rata opet pamet ubacili u šaržer, te napunili svojom suhom pameću pištolje i kalašnjikove.
Mada mi, feralovski rečeno, prija mogućnost tragikomedije o Hrvatima koji nemaju pametnijeg posla nego se međusobno upucavati i vaditi si noževe i boksere, onako, iz fore, plaši me, naime, da uvaženi novinar Jerinić ne bude u pravu (branio ne branio srpski ugao konflikta, neka svatko zastupa što želi, mirno i polako). Da nedjeljni ulični rat u Širokom Brijegu, u kojem je život izgubio mladić iz Sarajeva, simbolično - dijete iz miješanog braka Bošnjakinje i Hrvata, ima političku pozadinu i da, kako konstatira ovaj kolega, pokazuje da se radi o dobro isplaniranom incidentu u kojem su navijačke skupine tek puki izvršioci, to jest, da se radi o zlodjelu koje ima za cilj potpunu radikalizaciju stanja u državi.
Velim "plaši me", a zapravo želim reći "jako mi je žao". Nije da me nije strah. Nisam ja takva junačina. Užasavam se svih naoružanih idiota. Nego nekako smatram da bi bilo za očekivati da ovi iz SAD i EU, već danas u "Butmiru", prišarafe te idiote i njihove nalogodavce. Nema ama baš nikakve logike u tome da sve ode k vragu (Bosna i Hercegovina prije svih).
Jer, situacija je za Baracka Obamu (koji je ovamo poslao zamjenika Josepha Bidena da to pojasni), i za čelnike EU, kristalno jasna, za razliku od 1991. i 1992. Može gospodin Dodik grintati koliko ga je volja, može se nadvikavati sa Silajdžićem ili natjecati sa Tihićem na to koliko tko može pljunuti ili piškiti najdalje, mogu li Čović i hadezeovci kibicirati čekajući neku mrvicu do mile volje, međunarodna zajednica neće popustiti razbijačima BiH jer je zacrtano da cijeli zapadni Balkan ulazi u EU. I kraj priče.
Ostalo, koliko će se tko još nakrasti dok ne stignu blagajnice iz Bruxellesa, su, zapravo, kada imamo u vidu ulog, finese. Da podsjetimo: potpredsjednik Sjedinjenih Američkih Država Joseph Biden je, u obraćanju visokim dužnosnicima Bosne i Hercegovine, predstavnicima vjerskih zajednica i drugih bh. institucija u Parlamentarnoj skupštini BiH, u maju rekao da su on i američko rukovodstvo zabrinuti zbog pravca kojim BiH ide i za njenu budućnost.
Istaknuo je da je u protekle tri godine došlo do opasnog uspona nacionalističke retorike. "Kada ćete se umoriti od te retorike", upitao je Biden bh. lidere. Istaknuo je i da se državne institucije, koje treba jačati u procesu priključivanja Bosne i Hercegovine NATO-u i Europskoj uniji, namjerno osporavaju, te da se osporavaju potrebne reforme, a pritom se koriste riječi koje razaraju državu, umjesto da se koriste riječi kompromisa.
"Maksimalizam ne funkcionira. On produbljuje nepovjerenje. To mora prestati", upozorio je Biden. Kazao je da je, po mišljenju američke administracije, jedini pravi put za BiH da se pridruži Europi kao jedinstvena država. "Sada ste na pogrešnom putu. Morate komunicirati sa svijetom kao jedna zemlja", kazao je Biden, dodajući da država mora imati osnovne stvari, kao što su ovlaštenja za prikupljanje prihoda ili ovlaštenja za pregovore s Europskom unijom i drugim državama. "Možete odabrati taj ili alternativni put, ali onda morate biti svjesni posljedica. Ako se ne uspijete priključiti Europi, bit ćete među najsiromašnijim državama Europe, stvorit ćete etnički kaos", upozorio je američki potpredsjednik bh. lidere. Međutim, ako naprave pravi izbor, Biden je obećao da će SAD stajati uz njih.
On je izrazio i punu podršku visokom predstavniku Valentinu Inzku i Uredu visokog predstavnika, ali je poručio da se SAD neće složiti sa zatvaranjem OHR-a bez ispunjenja svih postavljenih uvjeta. Međunarodna zajednica mora biti uvjerena da su bh. vođe spremni odbaciti retoriku i akcije koje prijete mirovnom sporazumu. Biden je zaključio da se zatvaranje OHR-a neće dogoditi ako bh. vodstvo nastavi s podjelama.
I, to bi bilo to. Ono što će se i danas, na kružoku u bazi "Butmir", manje-više, ponoviti. Naravno, i zbog toga sam izrazio veliko žaljenje, novi incidenti nisu isključeni, pa se tim više moraju zahtijevati istraga i sankcije zbog zločina i nasilja u Širokome Brijegu.
Amerikanci i Europljani u Sarajevo donose novi paket mjera za BiH. Politički analitičari upozoravaju da su navijački neredi dio kontroliranoga kaosa. No nitko se ne usudi izravno imenovati nalogodavce. U Sarajevu se održava međunarodna konferencija o budućnosti BiH, već nazvana "mini-Dayton". Navijački neredi, na prvi pogled nespojivi s tim događajem, prema nekima, dio su scenarija kojim se stanje u BiH nastoji prikazati težim i kaotičnijim nego što jest, kako bi se SAD ovdje ponovno angažirale. Zato se ne zalijećem, iako je ovo definitivno i moj rat. Ako je novinar Jerinić jasniji i bliži istini od benevolentnoga Dežulovića, onda neka Obama pročačka još malo. Nemam ništa protiv. Dragi moji susjedi: nikada niste izgubili BiH, a priča koju trebate ispričati je kako da je cijelu uvedete u Europu.
- VedranaModerator
Datum upisa : 28.02.2009
Re: Od svakog po nešto
Čet Okt 08, 2009 8:18 am
Kalibar inteligencije
Autor: Boris Dežulović
Na zidu jedne od ulica koje vode prema stadionu beogradskog Partizana stoji putokaz "Welcome to Alcatraz area" i kratko upozorenje: "Pamet u glavu i metak u cev!" Kako iz bogatog iskustva znamo da se pamet u glavi i metak u cijevi u potpunosti isključuju - pamet u glavi izbija metak iz cijevi, dok metak u cijevi izbija pamet iz glave - bit će da je neznani putokazivač u brzini i žurbi jednostavno pobrkao i permutirao riječi. Na jeziku srpsko-hrvatsko-bosanskih nogobalerskih i fudometaških navijača pravilno se, naime, kaže: "Pamet u cev i metak u glavu!"
Svega dva-tri tjedna nakon linča francuskih navijača u centru Beograda, opet je sva ljudska pamet stala u cijev, ovoga puta u Širokom Brijegu, u Bosni i Hercegovini. Policijska istraga pokazat će je li cijev bila duga ili kratka. Nije to nevažno za pravosudne organe i istinu o incidentu koji je, čini se, Bosnu uzdrmao najozbiljnije od Dajtona do danas, ali za pouku te priče točan kalibar pameti - koji bi odao i cijev u koju je ta pamet stala i vlasnika metka koji je s toga uma sišao - zapravo nije važna. Ovako kako se dogodila i bez obzira na točan identitet ubojice, ta je priča, naime, mogla stati samo u Bosnu i Hercegovinu.
Ono što se znalo i prije početka istrage, a kamoli njezinoga kraja, jeste sljedeće: pred utakmicu sa Sarajevom u Široki Brijeg je stigla velika grupa gostujućih takozvanih navijača. U kaosu koji je nastao, gostujući navijači sukobili su se sa širokobriješkim Hrvatima i tamošnjim hrvatskim policajcima. Tko je prvi zapucao - hrvatski policajac, širokobriješki Hrvat Oliver Knezović ili sarajevski Hrvat Vedran Puljić, navijač Sarajeva - utvrdit će istraga. Kako bilo, u pucnjavi je nastradao širokobriješki Hrvat Željko Zadro, njegov prijatelj Oliver Knezović, veteran Tutine Kažnjeničke bojne, izvadio je kalašnjikov i zapucao prema navijačima Sarajeva, u općem metežu pucala je i policija, a na asfaltu, u lokvi krvi, na kraju je ostao mrtav Vedran Puljić.
Oliver Knezović sam se predao policiji, ali je već dan kasnije, prilikom posjete obitelji, jednostavno išetao iz zatvora i nestao, nakon čega su zbog "propusta" u službi suspendirana dva policajca, Hrvati Ivan Barić i Marinko Barbarić. I dok je portparol federalnog MUP-a, Hrvat Robert Cvrtak, uvjeravao kako je raspisana operativna policijska potraga, a Interpol BiH uzvraćao da nisu dobili nikakav nalog za međunarodnu potjernicu, Knezović je mirno - onako kako je išetao iz širokobriješkog zatvora - išetao i iz Bosne i Hercegovine, te kao vlasnik dvojnog državljanstva, uljudno pozdravivši hrvatske policajce i carinike s obje strane granice, pobjegao u Republiku Hrvatsku. Koja, nota bene, ne izručuje svoje građane. Na kraju svega, javio se i Hrvat Stanko Sopta, general Hrvatskog vijeća obrane i Tutin nasljednik na čelu zloglasne Kažnjeničke bojne, te javno pozvao svog vojnika Knezovića, da se mirno preda policiji.
To, dakle - uhvatite zraka, jer ovo će sad potrajati - da u navijačkim neredima nastrada Hrvat koji je, navodno, teško ranio Hrvata, da se ne zna je li u njega pucao Hrvat u civilu ili Hrvat u policijskoj uniformi, da se Hrvat u civilu potom preda Hrvatima u policijskoj uniformi, da potom jedni Hrvati u policijskoj uniformi za odbjeglim Hrvatom raspišu potjernicu, da ga drugi Hrvati u policijskoj uniformi puste da pobjegne iz zatvora, da ga treći Hrvati u policijskoj uniformi puste da napusti zemlju, da ga četvrti Hrvati u policijskoj uniformi puste na teritoriju Hrvatske, a peti Hrvati u policijskoj uniformi čuvaju odbjeglog Hrvata od izručenja, da nakon svega Sarajlije traže da bude nađen, uhapšen i osuđen Hrvat koji je ubio Hrvata, da širokobriješki Hrvati demonstriraju tražeći od hrvatske policije da ne progoni širokobriješkog Hrvata zbog ubojstva sarajevskog Hrvata, optužujući sarajevskog Hrvata da je napao širokobriješke Hrvate i odobravajući bijeg širokobriješkog Hrvata, a da istog Hrvata na predaju poziva sam hrvatski general, i da cijeli taj hrvatsko-hrvatsko-hrvatski galimatijas iz temelja uzdrma odnose Hrvata sa Bošnjacima - to je, dakle i nažalost, moguće samo u Bosni i Hercegovini.
Gdje je, dakle, greška?
Ne treba biti pažljivi čitatelj da bi čak i u takvom kaosu lako bila pronađena "greška": ubijeni navijač Sarajeva, pripadnik vesele družine razigrana naziva "Horde zla", koje su u Široki Brijeg stigle, ili su pak poslane napraviti sranje, potpuno nepredviđeno - i svugdje, osim u Bosni, sasvim slučajno - bio je Hrvat. Ta mala, sitna greška dramatično mijenja stvar: u reportaži "Slobodne Dalmacije" iz Mostara, gdje su takvi neredi očekivani na utakmici Zrinskog i Veleža, građani su zahvaljivali "i Bogu i Alahu što navijač ubijen u Širokom Brijegu nije bio Musliman, jer bi rat počeo već sutra, a ovako možda i neće".
Ta je, eto, greška moguća samo u Bosni, kao što samo u Bosni to uopće može biti greška.
Pamet u cijev i metak u glavu! Pod tim su motom Širokobriježani i Sarajlije petnaestak godina nakon rata opet pamet ubacili u šaržer, te napunili svojom suhom pameću pištolje i kalašnjikove. A kad je pamet u cijevi, kaže forenzička nauka, kvocijent inteligencije se mjeri prilično malim kalibrom.
Autor: Boris Dežulović
Na zidu jedne od ulica koje vode prema stadionu beogradskog Partizana stoji putokaz "Welcome to Alcatraz area" i kratko upozorenje: "Pamet u glavu i metak u cev!" Kako iz bogatog iskustva znamo da se pamet u glavi i metak u cijevi u potpunosti isključuju - pamet u glavi izbija metak iz cijevi, dok metak u cijevi izbija pamet iz glave - bit će da je neznani putokazivač u brzini i žurbi jednostavno pobrkao i permutirao riječi. Na jeziku srpsko-hrvatsko-bosanskih nogobalerskih i fudometaških navijača pravilno se, naime, kaže: "Pamet u cev i metak u glavu!"
Svega dva-tri tjedna nakon linča francuskih navijača u centru Beograda, opet je sva ljudska pamet stala u cijev, ovoga puta u Širokom Brijegu, u Bosni i Hercegovini. Policijska istraga pokazat će je li cijev bila duga ili kratka. Nije to nevažno za pravosudne organe i istinu o incidentu koji je, čini se, Bosnu uzdrmao najozbiljnije od Dajtona do danas, ali za pouku te priče točan kalibar pameti - koji bi odao i cijev u koju je ta pamet stala i vlasnika metka koji je s toga uma sišao - zapravo nije važna. Ovako kako se dogodila i bez obzira na točan identitet ubojice, ta je priča, naime, mogla stati samo u Bosnu i Hercegovinu.
Ono što se znalo i prije početka istrage, a kamoli njezinoga kraja, jeste sljedeće: pred utakmicu sa Sarajevom u Široki Brijeg je stigla velika grupa gostujućih takozvanih navijača. U kaosu koji je nastao, gostujući navijači sukobili su se sa širokobriješkim Hrvatima i tamošnjim hrvatskim policajcima. Tko je prvi zapucao - hrvatski policajac, širokobriješki Hrvat Oliver Knezović ili sarajevski Hrvat Vedran Puljić, navijač Sarajeva - utvrdit će istraga. Kako bilo, u pucnjavi je nastradao širokobriješki Hrvat Željko Zadro, njegov prijatelj Oliver Knezović, veteran Tutine Kažnjeničke bojne, izvadio je kalašnjikov i zapucao prema navijačima Sarajeva, u općem metežu pucala je i policija, a na asfaltu, u lokvi krvi, na kraju je ostao mrtav Vedran Puljić.
Oliver Knezović sam se predao policiji, ali je već dan kasnije, prilikom posjete obitelji, jednostavno išetao iz zatvora i nestao, nakon čega su zbog "propusta" u službi suspendirana dva policajca, Hrvati Ivan Barić i Marinko Barbarić. I dok je portparol federalnog MUP-a, Hrvat Robert Cvrtak, uvjeravao kako je raspisana operativna policijska potraga, a Interpol BiH uzvraćao da nisu dobili nikakav nalog za međunarodnu potjernicu, Knezović je mirno - onako kako je išetao iz širokobriješkog zatvora - išetao i iz Bosne i Hercegovine, te kao vlasnik dvojnog državljanstva, uljudno pozdravivši hrvatske policajce i carinike s obje strane granice, pobjegao u Republiku Hrvatsku. Koja, nota bene, ne izručuje svoje građane. Na kraju svega, javio se i Hrvat Stanko Sopta, general Hrvatskog vijeća obrane i Tutin nasljednik na čelu zloglasne Kažnjeničke bojne, te javno pozvao svog vojnika Knezovića, da se mirno preda policiji.
To, dakle - uhvatite zraka, jer ovo će sad potrajati - da u navijačkim neredima nastrada Hrvat koji je, navodno, teško ranio Hrvata, da se ne zna je li u njega pucao Hrvat u civilu ili Hrvat u policijskoj uniformi, da se Hrvat u civilu potom preda Hrvatima u policijskoj uniformi, da potom jedni Hrvati u policijskoj uniformi za odbjeglim Hrvatom raspišu potjernicu, da ga drugi Hrvati u policijskoj uniformi puste da pobjegne iz zatvora, da ga treći Hrvati u policijskoj uniformi puste da napusti zemlju, da ga četvrti Hrvati u policijskoj uniformi puste na teritoriju Hrvatske, a peti Hrvati u policijskoj uniformi čuvaju odbjeglog Hrvata od izručenja, da nakon svega Sarajlije traže da bude nađen, uhapšen i osuđen Hrvat koji je ubio Hrvata, da širokobriješki Hrvati demonstriraju tražeći od hrvatske policije da ne progoni širokobriješkog Hrvata zbog ubojstva sarajevskog Hrvata, optužujući sarajevskog Hrvata da je napao širokobriješke Hrvate i odobravajući bijeg širokobriješkog Hrvata, a da istog Hrvata na predaju poziva sam hrvatski general, i da cijeli taj hrvatsko-hrvatsko-hrvatski galimatijas iz temelja uzdrma odnose Hrvata sa Bošnjacima - to je, dakle i nažalost, moguće samo u Bosni i Hercegovini.
Gdje je, dakle, greška?
Ne treba biti pažljivi čitatelj da bi čak i u takvom kaosu lako bila pronađena "greška": ubijeni navijač Sarajeva, pripadnik vesele družine razigrana naziva "Horde zla", koje su u Široki Brijeg stigle, ili su pak poslane napraviti sranje, potpuno nepredviđeno - i svugdje, osim u Bosni, sasvim slučajno - bio je Hrvat. Ta mala, sitna greška dramatično mijenja stvar: u reportaži "Slobodne Dalmacije" iz Mostara, gdje su takvi neredi očekivani na utakmici Zrinskog i Veleža, građani su zahvaljivali "i Bogu i Alahu što navijač ubijen u Širokom Brijegu nije bio Musliman, jer bi rat počeo već sutra, a ovako možda i neće".
Ta je, eto, greška moguća samo u Bosni, kao što samo u Bosni to uopće može biti greška.
Pamet u cijev i metak u glavu! Pod tim su motom Širokobriježani i Sarajlije petnaestak godina nakon rata opet pamet ubacili u šaržer, te napunili svojom suhom pameću pištolje i kalašnjikove. A kad je pamet u cijevi, kaže forenzička nauka, kvocijent inteligencije se mjeri prilično malim kalibrom.
- VedranaModerator
Datum upisa : 28.02.2009
Re: Od svakog po nešto
Čet Okt 08, 2009 8:19 am
S druge strane žice
Autor: Nataša Krsman
Pao nam je mrak na oči. "Čitava država će uskoro ostati bez struje", reče direktor "Elektroprivrede BiH", koji se nije oglasio zato što je glavni grad te države bio u mraku desetak časova, nego zato da priskoči u pomoć političkom rješenju povodom slučaja "Elektroprenos BiH".
Ova kompanija jeste slučaj i to je jasno svima koji su pratili dešavanja u vezi s njom bar godinu i po unazad. No, pošto se u BiH sve prati sporadično i površno, "Elektroprenos" je postao slučaj kada se umiješao visoki predstavnik sa svojim rješenjima koja su iz RS glatko odbijena i to ne bez argumenata. Argumentacije nije nedostajalo ni predstavnicima FBiH, posebno onima koji su zaposleni u "Elektroprenosu".
To smo mogli vidjeti u emisijama skoro svih televizija, ali nigdje tako jasno kao u programu jednog javnog emitera čiji je mlađahni voditelj i urednik svojim gostima iz oba entiteta zapjenušano objašnjavao da "oni iz RS to neće da prihvate", te da "ne vjeruje u ove njihove tvrdnje". Kada nas je voditelj sa stavom uspio uvjeriti da su problemi sa električnom energijom u Sarajevu nastali zbog rušilačkog faktora zvanog Milorad Dodik, upalilo se i svjetlo, i lampice.
Pa, taj nestanak struje u Sarajevu u kvartu gdje su smještene državne i federalne institucije nije ni mogao biti slučajan jer valjda je neki faktor i trafo-stanica, kako sam direktor kaže, stara 32 godine. Mašala! Trebala je biti obnovljena i prije nego što se znalo da će "Elektroprenos BiH" postojati.
Bez obzira na visok napon i stanje sa strujom, za argumentaciju iz RS uvijek je kasno jer je iznose kada problem eskalira i onda nije teško pokazati prstom na krivca.
Zapjenušanih voditelja nije manjkalo ni na drugim emiterima, razlika je samo u temi, polu i decibelima prilikom nadvikivanja sa gostima. Mnogo je tiše bilo na sarajevskim ulicama dok su protestovali nosioci ratnih priznanja, nego u televizijskim studijima. Uštede na bivšim borcima mnogo su manje povrijedile nosioce ratnih priznanja nego visoke ograde koje su ih dočekale ispred zgrada Vlade i Parlamenta FBiH. Opet u TV studiju žučna rasprava o ratnim zaslugama i herojima rata. Osim što se ne zna ni karakter rata o kome s ponosom pričaju, nije jasno ni ko se za šta borio, ni od kuda jedni s ove ili s one strane žice.
Jači su opet pobijedili i iskoristili nemoć političara u FBiH da se jednom sistemski uredi oblast davanja za boračku populaciju. Eventualna propast stendbaj aranžmana sa MMF-om mogla bi se slomiti na ostalim ugroženim socijalnim kategorijama u FBiH. Neodlučnost parlamentarnih stranaka, po svim pitanjima osim ličnih primanja, dovešće do novih ograda, žica, protesta i pobuna.
Da je klima u Mostaru bolja trebalo je poručiti i sa sastanka predstavnika HDZ BiH i SNSD-a. Složili su se o većini ključnih pitanja. Samo ostalo je nejasno zašto onda hrvatski ministri u Savjetu ministara glasaju kao da se nisu složili. Primjer - tri hrvatska glasa za sistematizaciju u MIP-u koja dokazano ignoriše Hrvate.
Na kraju, ove sedmice Savjet ministara BiH ispunio je sve uslove za liberalizaciju viznog režima! O tome u bh. javnosti k'o o lanjskom snijegu.
Autor: Nataša Krsman
Pao nam je mrak na oči. "Čitava država će uskoro ostati bez struje", reče direktor "Elektroprivrede BiH", koji se nije oglasio zato što je glavni grad te države bio u mraku desetak časova, nego zato da priskoči u pomoć političkom rješenju povodom slučaja "Elektroprenos BiH".
Ova kompanija jeste slučaj i to je jasno svima koji su pratili dešavanja u vezi s njom bar godinu i po unazad. No, pošto se u BiH sve prati sporadično i površno, "Elektroprenos" je postao slučaj kada se umiješao visoki predstavnik sa svojim rješenjima koja su iz RS glatko odbijena i to ne bez argumenata. Argumentacije nije nedostajalo ni predstavnicima FBiH, posebno onima koji su zaposleni u "Elektroprenosu".
To smo mogli vidjeti u emisijama skoro svih televizija, ali nigdje tako jasno kao u programu jednog javnog emitera čiji je mlađahni voditelj i urednik svojim gostima iz oba entiteta zapjenušano objašnjavao da "oni iz RS to neće da prihvate", te da "ne vjeruje u ove njihove tvrdnje". Kada nas je voditelj sa stavom uspio uvjeriti da su problemi sa električnom energijom u Sarajevu nastali zbog rušilačkog faktora zvanog Milorad Dodik, upalilo se i svjetlo, i lampice.
Pa, taj nestanak struje u Sarajevu u kvartu gdje su smještene državne i federalne institucije nije ni mogao biti slučajan jer valjda je neki faktor i trafo-stanica, kako sam direktor kaže, stara 32 godine. Mašala! Trebala je biti obnovljena i prije nego što se znalo da će "Elektroprenos BiH" postojati.
Bez obzira na visok napon i stanje sa strujom, za argumentaciju iz RS uvijek je kasno jer je iznose kada problem eskalira i onda nije teško pokazati prstom na krivca.
Zapjenušanih voditelja nije manjkalo ni na drugim emiterima, razlika je samo u temi, polu i decibelima prilikom nadvikivanja sa gostima. Mnogo je tiše bilo na sarajevskim ulicama dok su protestovali nosioci ratnih priznanja, nego u televizijskim studijima. Uštede na bivšim borcima mnogo su manje povrijedile nosioce ratnih priznanja nego visoke ograde koje su ih dočekale ispred zgrada Vlade i Parlamenta FBiH. Opet u TV studiju žučna rasprava o ratnim zaslugama i herojima rata. Osim što se ne zna ni karakter rata o kome s ponosom pričaju, nije jasno ni ko se za šta borio, ni od kuda jedni s ove ili s one strane žice.
Jači su opet pobijedili i iskoristili nemoć političara u FBiH da se jednom sistemski uredi oblast davanja za boračku populaciju. Eventualna propast stendbaj aranžmana sa MMF-om mogla bi se slomiti na ostalim ugroženim socijalnim kategorijama u FBiH. Neodlučnost parlamentarnih stranaka, po svim pitanjima osim ličnih primanja, dovešće do novih ograda, žica, protesta i pobuna.
Da je klima u Mostaru bolja trebalo je poručiti i sa sastanka predstavnika HDZ BiH i SNSD-a. Složili su se o većini ključnih pitanja. Samo ostalo je nejasno zašto onda hrvatski ministri u Savjetu ministara glasaju kao da se nisu složili. Primjer - tri hrvatska glasa za sistematizaciju u MIP-u koja dokazano ignoriše Hrvate.
Na kraju, ove sedmice Savjet ministara BiH ispunio je sve uslove za liberalizaciju viznog režima! O tome u bh. javnosti k'o o lanjskom snijegu.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Od svakog po nešto
Sub Okt 10, 2009 7:06 am
Razgovori o ozbiljnim naučnim istraživanjima
Piše: Simonida Kažić
Žene koje imaju pozitivan stav o svome telu doživljavaju orgazme u čak 73 odsto seksualnih odnosa
Prošlog petka padala je kiša, pa smo nas četiri odlučile da popodne provedemo kod Mile i preturamo po prepunim torbama koje je prvo nama doneo izvesni šaner. Posle višesatnog vađenja, širenja, gledanja, otimanja, oblačenja i skidanja, potpuno iznurene, popadale smo po kauču i foteljama.
- Toliko sam nesrećna da ni u šanerskim torbama ne postoji ništa za mene. Kako onda da nađem muškarca - Miljana u poslednje vreme sve poredi sa svojim usedeličkim statusom.
- Možda bi trebalo malo ozbiljnije da se pozabaviš tim problemom. Recimo da konsultuješ nekog stručnjaka ili nabaviš stručnu literaturu. Ne mislim na one tvoje knjige, u kojima se glavne junakinje, smotane i matore luzerke, udaju za bogate i prelepe muškarce. Mislim na prave knjige koje su napisali naučnici na osnovu svojih istraživanja.
Pošto je shvatila da nije bila baš najjasnija, Mila je otvorila laptop, nešto otkucala i rekla:
- Eto, ukucala sam na Guglu: ljubav + istraživanja. Sada ćemo videti.
Malo je sačekala, a zatim nastavila:
- Idemo redom: muškarce koji poklanjaju cveće žene smatraju jako dosadnim i neoriginalnim, pokazalo je britansko istraživanje. Čak je 63 odsto njih izjavilo da je cveće živa dosada.
Miljana obožava cveće, Saša i ja ga ne podnosimo, a i Mila je zaključila da postoje mnogo interesantniji pokloni od cveća. Dakle, na našem malom uzorku ovo istraživanje je potvrđeno.
- Da vidimo šta ima još - nastavila je Mila. - Garderoba je ženama važnija čak i od seksa. U zamenu za orman pun nove garderobe većina žena bi se odrekla seksa i na 15 meseci.
Saša se odmah odlučila za seks, ali ona i inače nikada nije preterivala u segmentu krpica i mode.
Dakle, pun orman fenomenalnih stvari ili apstinencija 15 meseci? Teška dilema. Ako bi taj orman bio toliko veliki da u njega stanu ubitačne kombinacije za svaki dan u tih 15 meseci, možda bih razmislila. Mada... Ne, ne, ipak je važniji seks.
Mila glasa za garderobu, ukoliko je to seks s Mišom, a i Miljana više voli dobre krpice od lošeg prolaznog seksa. Istraživanje delimično potvrđeno.
- Do 2015. godine 60 procenata stanova i kuća u SAD imaće dve spavaće sobe, po jednu za svakog supružnika. Dakle, devojke, odvojene sobe ili bračni krevet?
Miljana je svim srcem za zajedničko spavanje. Mila zbog nedostatka još jedne sobe spava u bračnom krevetu s Mišom, iako bi najradije spavala sama, a Saša ni pored rođenog muža nije mogla da zaspi, jer se lepio uz nju i duvao joj u uvo. I ja sam za samostalan odmor.
Dakle, stvar više nego potvrđena, a Mila, potpuno oduševljena svojom idejom, nastavila je da istražuje.
- Najnovije istraživanje kompanije Dureks pokazalo je da su Grci seksualno najaktivniji narod. Ovo je glupo, mi ne poznajemo nijednog Grka.
- Nema veze, vidi ko je najgori, sigurno Srbi - Miljana je odlučila da svoj bes na srpske muškarce i naučno iskali.
- Japanci. Srbi se ne pominju. Pusti sad to, ovo je bolje: „Ozbiljni naučnici, seksolozi tvrde da za ženu nema ničeg uzbudljivijeg od - mirisa znoja muškarca, posebno njenog ljubavnog partnera!“ Fuuuj!
Možda je neka od nas i lagala, ali nismo mogle da pronađemo ništa erotsko u mirisu znoja.
- Američko istraživanje pokazalo je da žene koje imaju pozitivan stav o svome telu doživljavaju orgazme u čak 73 odsto seksualnih odnosa.
- Glupost, orgazam se ne doživljava zbog pozitivnog odnosa prema sopstvenom telu, nego prema ljubavniku - Saša je bila zgrožena tolikom količinom naučnog neznanja, a mi se potpuno složile. Istraživanje je potpuno netačno.
- „Ljubav produžava život“, zaključio je profesor Mark Koen i podsetio na jedno istraživanje koje je pokazalo da su laboratorijski zečevi koje su istraživači mazili živeli 60 odsto duže od onih koje nisu.
- Tačno! - skočila je Miljana. - U stvari, ne znam baš da li je tako, ali nekako osećam.
Dobro, možemo se složiti i na neviđeno poverovati naučnicima. I tako je Mila kao sumanuta po netu nastavila da kopa naučne teze o ljubavi, a mi se sve više smarale: „Muzika je bitan element svake romantične situacije, a istraživanje pokazuje da su dobri, stari sentiši i dalje najseksi, naročito Beri Vajt i Marvin Gej.“
„Nemcima je zdravlje važnije od ljubavi; sedam od deset ljudi iz celog sveta smatra da bi brak trebalo da traje do kraja života, naročito Indonežani i Turci; koncentracija i efikasnost spermatozoida kod muškarca zavisi od toga da li je njegova majka jela crveno meso; oženjeni muškarci koji provode mnogo vremena sa suprugom i decom imaju manje testosterona nego njihovi neoženjeni vršnjaci; Velja Ilić je najseksepilniji političar...“
Molim? Na tom istraživanju smo se sve probudile. „Među predstavnicima oba pola, svih seksualnih opredeljenja ubedljivo je pobedio Velja. Čak 78 odsto žena odgovorilo je da je Velja najzgodniji i najseksepilniji političar, 85 odsto muškaraca smatra da je Velja simbol muškosti i potencije, a skoro 90 odsto homoseksualaca najradije bi otišlo u krevet s Veljom.“
Dakle, ako Miljana posluša Milu i ozbiljno poveruje naučnicima i njihovim istraživanjima, ima samo dve opcije: da pod hitno ode u Grčku i bez obaveza se dobro zabavi ili da kao ozbiljna žena, željna pravog muškarca, pita Velju da li ima brata.
Piše: Simonida Kažić
Žene koje imaju pozitivan stav o svome telu doživljavaju orgazme u čak 73 odsto seksualnih odnosa
Prošlog petka padala je kiša, pa smo nas četiri odlučile da popodne provedemo kod Mile i preturamo po prepunim torbama koje je prvo nama doneo izvesni šaner. Posle višesatnog vađenja, širenja, gledanja, otimanja, oblačenja i skidanja, potpuno iznurene, popadale smo po kauču i foteljama.
- Toliko sam nesrećna da ni u šanerskim torbama ne postoji ništa za mene. Kako onda da nađem muškarca - Miljana u poslednje vreme sve poredi sa svojim usedeličkim statusom.
- Možda bi trebalo malo ozbiljnije da se pozabaviš tim problemom. Recimo da konsultuješ nekog stručnjaka ili nabaviš stručnu literaturu. Ne mislim na one tvoje knjige, u kojima se glavne junakinje, smotane i matore luzerke, udaju za bogate i prelepe muškarce. Mislim na prave knjige koje su napisali naučnici na osnovu svojih istraživanja.
Pošto je shvatila da nije bila baš najjasnija, Mila je otvorila laptop, nešto otkucala i rekla:
- Eto, ukucala sam na Guglu: ljubav + istraživanja. Sada ćemo videti.
Malo je sačekala, a zatim nastavila:
- Idemo redom: muškarce koji poklanjaju cveće žene smatraju jako dosadnim i neoriginalnim, pokazalo je britansko istraživanje. Čak je 63 odsto njih izjavilo da je cveće živa dosada.
Miljana obožava cveće, Saša i ja ga ne podnosimo, a i Mila je zaključila da postoje mnogo interesantniji pokloni od cveća. Dakle, na našem malom uzorku ovo istraživanje je potvrđeno.
- Da vidimo šta ima još - nastavila je Mila. - Garderoba je ženama važnija čak i od seksa. U zamenu za orman pun nove garderobe većina žena bi se odrekla seksa i na 15 meseci.
Saša se odmah odlučila za seks, ali ona i inače nikada nije preterivala u segmentu krpica i mode.
Dakle, pun orman fenomenalnih stvari ili apstinencija 15 meseci? Teška dilema. Ako bi taj orman bio toliko veliki da u njega stanu ubitačne kombinacije za svaki dan u tih 15 meseci, možda bih razmislila. Mada... Ne, ne, ipak je važniji seks.
Mila glasa za garderobu, ukoliko je to seks s Mišom, a i Miljana više voli dobre krpice od lošeg prolaznog seksa. Istraživanje delimično potvrđeno.
- Do 2015. godine 60 procenata stanova i kuća u SAD imaće dve spavaće sobe, po jednu za svakog supružnika. Dakle, devojke, odvojene sobe ili bračni krevet?
Miljana je svim srcem za zajedničko spavanje. Mila zbog nedostatka još jedne sobe spava u bračnom krevetu s Mišom, iako bi najradije spavala sama, a Saša ni pored rođenog muža nije mogla da zaspi, jer se lepio uz nju i duvao joj u uvo. I ja sam za samostalan odmor.
Dakle, stvar više nego potvrđena, a Mila, potpuno oduševljena svojom idejom, nastavila je da istražuje.
- Najnovije istraživanje kompanije Dureks pokazalo je da su Grci seksualno najaktivniji narod. Ovo je glupo, mi ne poznajemo nijednog Grka.
- Nema veze, vidi ko je najgori, sigurno Srbi - Miljana je odlučila da svoj bes na srpske muškarce i naučno iskali.
- Japanci. Srbi se ne pominju. Pusti sad to, ovo je bolje: „Ozbiljni naučnici, seksolozi tvrde da za ženu nema ničeg uzbudljivijeg od - mirisa znoja muškarca, posebno njenog ljubavnog partnera!“ Fuuuj!
Možda je neka od nas i lagala, ali nismo mogle da pronađemo ništa erotsko u mirisu znoja.
- Američko istraživanje pokazalo je da žene koje imaju pozitivan stav o svome telu doživljavaju orgazme u čak 73 odsto seksualnih odnosa.
- Glupost, orgazam se ne doživljava zbog pozitivnog odnosa prema sopstvenom telu, nego prema ljubavniku - Saša je bila zgrožena tolikom količinom naučnog neznanja, a mi se potpuno složile. Istraživanje je potpuno netačno.
- „Ljubav produžava život“, zaključio je profesor Mark Koen i podsetio na jedno istraživanje koje je pokazalo da su laboratorijski zečevi koje su istraživači mazili živeli 60 odsto duže od onih koje nisu.
- Tačno! - skočila je Miljana. - U stvari, ne znam baš da li je tako, ali nekako osećam.
Dobro, možemo se složiti i na neviđeno poverovati naučnicima. I tako je Mila kao sumanuta po netu nastavila da kopa naučne teze o ljubavi, a mi se sve više smarale: „Muzika je bitan element svake romantične situacije, a istraživanje pokazuje da su dobri, stari sentiši i dalje najseksi, naročito Beri Vajt i Marvin Gej.“
„Nemcima je zdravlje važnije od ljubavi; sedam od deset ljudi iz celog sveta smatra da bi brak trebalo da traje do kraja života, naročito Indonežani i Turci; koncentracija i efikasnost spermatozoida kod muškarca zavisi od toga da li je njegova majka jela crveno meso; oženjeni muškarci koji provode mnogo vremena sa suprugom i decom imaju manje testosterona nego njihovi neoženjeni vršnjaci; Velja Ilić je najseksepilniji političar...“
Molim? Na tom istraživanju smo se sve probudile. „Među predstavnicima oba pola, svih seksualnih opredeljenja ubedljivo je pobedio Velja. Čak 78 odsto žena odgovorilo je da je Velja najzgodniji i najseksepilniji političar, 85 odsto muškaraca smatra da je Velja simbol muškosti i potencije, a skoro 90 odsto homoseksualaca najradije bi otišlo u krevet s Veljom.“
Dakle, ako Miljana posluša Milu i ozbiljno poveruje naučnicima i njihovim istraživanjima, ima samo dve opcije: da pod hitno ode u Grčku i bez obaveza se dobro zabavi ili da kao ozbiljna žena, željna pravog muškarca, pita Velju da li ima brata.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Od svakog po nešto
Čet Nov 05, 2009 1:09 am
Uticaj Aladinove čarobne lampe na Srpkinje željne ljubavi
Piše: Simonida Kažić
Moja prijateljica mi je sa takvim žarom pričala o savršenim arapskim ljubavnicima da sam u jednom trenutku bila tužna što nisam rođena u Tunisu u 17. veku. Ali samo u trenutku...
Moja prijateljica mi je sa takvim žarom pričala o savršenim arapskim ljubavnicima da sam u jednom trenutku bila tužna što nisam rođena u Tunisu u 17. veku. Ali samo u trenutku...
Mila je bila najiskrenije šokirana:
- Da li znaš da se Tijana zabavlja sa pravim Arapinom, i to ozbiljno.
Mila je Tijanu i njenog crnpurastog dečka srela na rođendanu zajedničke prijateljice i već danima ne može da veruje u to što je videla.
- On i izgleda kao Arapin i zove se Atef, šta god to značilo. Možeš li to da zamisliš?
- Mislim da mogu - rekla sam, jer zaista mogu da zamislim da se naša poznanica zaljubila u jednog takvog. U poslednje vreme sve više žena iz mog okruženja pokazuje neverovatnu zainteresovanost za Egipćane, Tunižane ili Libance. Takvom raspoloženju doprineli su pre svega povoljni turistički aranžmani za bliskoistočne destinacije i nekako nam približili daleki arapski svet. Pre nekoliko nedelja srela sam prijateljicu iz detinjstva, koja mi je rekla da se upravo vratila iz Tunisa. Pošto sam pokazala izvesnu dozu skepse prema destinaciji, satima mi je sa neverovatnim žarom objašnjavala zašto su Arapi idealni muškarci u idealnoj zemlji.
- Za razliku od metiljavog i sebičnog Srbina, koji misli samo na sebe, Arapin se ljubi kao Rudolf Valentino - rekla mi je Zorana. - On glumi neviđenu strast i umire od ljubavi. Iako naravno znam da je sve to šarena laža, bolje se osećam nego kad mi neko glumi ravnodušnost. Arapin ti otvara vrata, pali cigaretu, baca ti se pred noge da bi se osećala posebno. I da, veoma su kreativni u seksu, uvek se zna ko je muško, a ko žensko.
-
OK, Zorana je besna na srpske muškarce, i to s pravom jer ne uspeva da sretne gospodina Zauvek.
- Dobro, ali čemu sve to kada unapred znaš da je lažno. Osim toga, to su letnje avanture u kojima uživaš jako kratko - pokušala sam da uzdrmam njenu novu ljubavnu filozofiju.
- Vidiš, u kući iz 17. veka u Tunisu, u spavaćoj sobi iznad bračnog kreveta stoji ogledalo. Treba li da te podsećam da su Srbi u to vreme ženi stavljali krpu preko lica. Njihova kultura, način života i sve što ih okružuje puno je neke neodređene erotike - oduševljavala se Zorana, a ja sam je već zamislila kako sa Lorensom od Arabije vodi ljubav u kući strasti u centru Susa.
-
Iskreno, ne mogu da se setim ni jednog srpskog seksualnog poduhvata iz 17. veka; OK, možda su Srbi tada voleli da vode ljubav preko krpe, možda neki to rade i danas, ali mora da je bilo i onih koji su to radili drugačije.
- I ne samo to - ne da se Zorana - u istoj spavaćoj sobi je i uljana lampica koja je podešena da gori koliko je ženi potrebno da bude zadovoljena. Za to vreme muškarac se suzdržava. Šta god o njima mislili, oni žene vole, poštuju i trude se oko njih.
-
Sa takvim žarom je pričala da sam u jednom trenutku bila tužna što nisam rođena u Tunisu u 17. veku, a kada sam svom prijatelju prepričala ovo sa uljanom lampicom, slatko se nasmejao i rekao:
- Da, a onda su se provozali na čarobnom ćilimu.
U Srbiji se ogledala na plafon kače odnedavno, a za lampice, naravno, niko nije čuo. Vrhunac naše tradicionalne erotske priče bio je: “Oženiću te jer si lepa i čestita”. Seksualno smo se štrecnuli tek u 18. veku, i to više smešno nego skandalozno: “Trgovac taj i taj razboleo se od sifilistične kurve koju je obilazio u Zemunu” Ni u jednoj kući-muzeju ništa ne miriše na 1001 noć iako smo toliko bili pod Turcima. A to nije dobro jer, kako stvari stoje, u Srbiji je mnogo žena željno ljubavi i nežnosti zbog kojih moraju da putuju u neke druge zemlje i to da dobiju od nekih drugih muškaraca.
Još jedna moja prijateljica vratila se iz Egipta, ushićena i očarana Arapima. Tamo se onoliko koliko je trajao aranžman zabavljala sa izvesnim novinarom iz Kaira po imenu Osama bin Jusuf - zaista se tako zove. I samo dve nedelje posle toga uplatila je sebi i Tunis, čisto da proveri kako je tamo. Ispričala gotovo istu priču o arapskim ljubavnicima:
- Oni stvarno uživaju da zadovolje ženu i to im je mnogo važnije od sopstvenog zadovoljstva. Da ne pričam koliko temeljno dokazuju da te obožavaju i onda kada to više nije potrebno.
-
OK, to sve jeste tačno jer sam se i sama iz Dubaija vratila s idejom da se tamo preselim, a u Bejrut bih otišla već sutra koliko sam zaljubljena u taj grad. Srećom, za Dubai me je prošlo, a u Bejrutu se ponovo ratuje. Tamo sam upoznala razne arapske muškarce koji su mi pričali razne arapske priče. Svi do jednog bili su divni. Svi su me obožavali i ugađali mi, a jedan me je toliko zavoleo da mi je na drugom susretu rekao kako bi voleo da živim sa njim. Njegova ljubav trajala je koliko i moje ne. Iste noći, sa istim žarom, zavoleo je devojku koja je sedela do mene.
Zato ne razumem tu pomamu za Orijentom gde lažni beduini pre podne za turiste prave domaći hleb, uveče se ispred svoje tezge cenjkaju za figuricu Ramzesa i vole bele žene dokle god im traje godišnji odmor.
I da se ne lažemo, nije stvar u savršenim arapskim ljubavnicima, već u umornim Srbima, toliko lenjim da su u većini zaboravili da se bore za žene. Žene, umorne od sopstvene borbe za njih, odlučile su da makar odmor provedu tamo gde će ih voleti. I to je u redu, sve dok je u pitanju neobavezna avantura s obaveznim kondomom.
Ipak, pre nego što sve to postane ozbiljno, razmislite: ako su Arapinova ogledala dokaz slobodne ljubavi, šta je onda njegova kamenovana žena koja je pomislila da je sloboda stvar izbora. I pre nego što to postane ozbiljno, razmislite o ovome. Zove se Banović Strahinja, Srbin je i imao je sve. Osim ogledala.
Piše: Simonida Kažić
Moja prijateljica mi je sa takvim žarom pričala o savršenim arapskim ljubavnicima da sam u jednom trenutku bila tužna što nisam rođena u Tunisu u 17. veku. Ali samo u trenutku...
Moja prijateljica mi je sa takvim žarom pričala o savršenim arapskim ljubavnicima da sam u jednom trenutku bila tužna što nisam rođena u Tunisu u 17. veku. Ali samo u trenutku...
Mila je bila najiskrenije šokirana:
- Da li znaš da se Tijana zabavlja sa pravim Arapinom, i to ozbiljno.
Mila je Tijanu i njenog crnpurastog dečka srela na rođendanu zajedničke prijateljice i već danima ne može da veruje u to što je videla.
- On i izgleda kao Arapin i zove se Atef, šta god to značilo. Možeš li to da zamisliš?
- Mislim da mogu - rekla sam, jer zaista mogu da zamislim da se naša poznanica zaljubila u jednog takvog. U poslednje vreme sve više žena iz mog okruženja pokazuje neverovatnu zainteresovanost za Egipćane, Tunižane ili Libance. Takvom raspoloženju doprineli su pre svega povoljni turistički aranžmani za bliskoistočne destinacije i nekako nam približili daleki arapski svet. Pre nekoliko nedelja srela sam prijateljicu iz detinjstva, koja mi je rekla da se upravo vratila iz Tunisa. Pošto sam pokazala izvesnu dozu skepse prema destinaciji, satima mi je sa neverovatnim žarom objašnjavala zašto su Arapi idealni muškarci u idealnoj zemlji.
- Za razliku od metiljavog i sebičnog Srbina, koji misli samo na sebe, Arapin se ljubi kao Rudolf Valentino - rekla mi je Zorana. - On glumi neviđenu strast i umire od ljubavi. Iako naravno znam da je sve to šarena laža, bolje se osećam nego kad mi neko glumi ravnodušnost. Arapin ti otvara vrata, pali cigaretu, baca ti se pred noge da bi se osećala posebno. I da, veoma su kreativni u seksu, uvek se zna ko je muško, a ko žensko.
-
OK, Zorana je besna na srpske muškarce, i to s pravom jer ne uspeva da sretne gospodina Zauvek.
- Dobro, ali čemu sve to kada unapred znaš da je lažno. Osim toga, to su letnje avanture u kojima uživaš jako kratko - pokušala sam da uzdrmam njenu novu ljubavnu filozofiju.
- Vidiš, u kući iz 17. veka u Tunisu, u spavaćoj sobi iznad bračnog kreveta stoji ogledalo. Treba li da te podsećam da su Srbi u to vreme ženi stavljali krpu preko lica. Njihova kultura, način života i sve što ih okružuje puno je neke neodređene erotike - oduševljavala se Zorana, a ja sam je već zamislila kako sa Lorensom od Arabije vodi ljubav u kući strasti u centru Susa.
-
Iskreno, ne mogu da se setim ni jednog srpskog seksualnog poduhvata iz 17. veka; OK, možda su Srbi tada voleli da vode ljubav preko krpe, možda neki to rade i danas, ali mora da je bilo i onih koji su to radili drugačije.
- I ne samo to - ne da se Zorana - u istoj spavaćoj sobi je i uljana lampica koja je podešena da gori koliko je ženi potrebno da bude zadovoljena. Za to vreme muškarac se suzdržava. Šta god o njima mislili, oni žene vole, poštuju i trude se oko njih.
-
Sa takvim žarom je pričala da sam u jednom trenutku bila tužna što nisam rođena u Tunisu u 17. veku, a kada sam svom prijatelju prepričala ovo sa uljanom lampicom, slatko se nasmejao i rekao:
- Da, a onda su se provozali na čarobnom ćilimu.
U Srbiji se ogledala na plafon kače odnedavno, a za lampice, naravno, niko nije čuo. Vrhunac naše tradicionalne erotske priče bio je: “Oženiću te jer si lepa i čestita”. Seksualno smo se štrecnuli tek u 18. veku, i to više smešno nego skandalozno: “Trgovac taj i taj razboleo se od sifilistične kurve koju je obilazio u Zemunu” Ni u jednoj kući-muzeju ništa ne miriše na 1001 noć iako smo toliko bili pod Turcima. A to nije dobro jer, kako stvari stoje, u Srbiji je mnogo žena željno ljubavi i nežnosti zbog kojih moraju da putuju u neke druge zemlje i to da dobiju od nekih drugih muškaraca.
Još jedna moja prijateljica vratila se iz Egipta, ushićena i očarana Arapima. Tamo se onoliko koliko je trajao aranžman zabavljala sa izvesnim novinarom iz Kaira po imenu Osama bin Jusuf - zaista se tako zove. I samo dve nedelje posle toga uplatila je sebi i Tunis, čisto da proveri kako je tamo. Ispričala gotovo istu priču o arapskim ljubavnicima:
- Oni stvarno uživaju da zadovolje ženu i to im je mnogo važnije od sopstvenog zadovoljstva. Da ne pričam koliko temeljno dokazuju da te obožavaju i onda kada to više nije potrebno.
-
OK, to sve jeste tačno jer sam se i sama iz Dubaija vratila s idejom da se tamo preselim, a u Bejrut bih otišla već sutra koliko sam zaljubljena u taj grad. Srećom, za Dubai me je prošlo, a u Bejrutu se ponovo ratuje. Tamo sam upoznala razne arapske muškarce koji su mi pričali razne arapske priče. Svi do jednog bili su divni. Svi su me obožavali i ugađali mi, a jedan me je toliko zavoleo da mi je na drugom susretu rekao kako bi voleo da živim sa njim. Njegova ljubav trajala je koliko i moje ne. Iste noći, sa istim žarom, zavoleo je devojku koja je sedela do mene.
Zato ne razumem tu pomamu za Orijentom gde lažni beduini pre podne za turiste prave domaći hleb, uveče se ispred svoje tezge cenjkaju za figuricu Ramzesa i vole bele žene dokle god im traje godišnji odmor.
I da se ne lažemo, nije stvar u savršenim arapskim ljubavnicima, već u umornim Srbima, toliko lenjim da su u većini zaboravili da se bore za žene. Žene, umorne od sopstvene borbe za njih, odlučile su da makar odmor provedu tamo gde će ih voleti. I to je u redu, sve dok je u pitanju neobavezna avantura s obaveznim kondomom.
Ipak, pre nego što sve to postane ozbiljno, razmislite: ako su Arapinova ogledala dokaz slobodne ljubavi, šta je onda njegova kamenovana žena koja je pomislila da je sloboda stvar izbora. I pre nego što to postane ozbiljno, razmislite o ovome. Zove se Banović Strahinja, Srbin je i imao je sve. Osim ogledala.
- VedranaModerator
Datum upisa : 28.02.2009
Re: Od svakog po nešto
Pon Jan 04, 2010 6:01 am
Čestitke
Datum: 02.01.2010 17:59
Autor: Nataša Krsman
Čestitke pune optimizma, lijepe želje i široki osmijesi uobičajena su slika na početku nove godine.
Još neko vrijeme ljudi će se sretati, rukovati se i nasmijani se obraćati jedni drugima, a nakon što se naviknu na (n)ovu godinu, vratiće se oblaci i vlastite brige. Lijepo je bar neko vrijeme vjerovati i misliti na bolje dane, rukovati se i družiti se s ljudima bez zadnjih misli i primisli, teorija zavjera i pritajenog straha.
Ništa normalnije od novogodišnje čestitke upućene sasvim nepoznatim ljudima, od ulaska u prodavnicu ili autobus do posjete prijateljima za koje svakodnevno nemamo vremena.
Upravo takvi trenuci jesu svijetla strana života i njegova izvorna vrijednost, a sve ostalo su nametnute obaveze i život po tuđoj mjeri. Novogodišnji prijemi, koje možemo vidjeti svako veče u posljednje dvije sedmice decembra, nisu mjesto iskrenih čestitki upućenih ljudima nego su to piste gdje se s čašom u ruci uz neobavezno ćaskanje odmjeravaju snage i realizuju skrivene namjere.
Bilo bi suvišno tumačiti iskrenost namjera onih koji stišću ruku drugom čovjeku i izgovaraju lijepe želje, a njihova jedina je da se što prije okrenu i odu.
Takvih ćemo se osmijeha na ovom dijelu planete u ovoj godini nagledati kao malo kad do sada. Sve je spremno da igre počnu. Nakon tri godine vlasti ulazi se u finiš, a na poligonu, gdje će se opet odmjeravati snage, skoro je brisan prostor. Svi su se sklonili i čekaju šta će poručiti ljudi sa dosadnih prijema. Uskoro će napustiti debele crvene tepihe i preći će u sportske dvorane da podižu one koji su u novu godinu ušli s iskrenim željama za sebe i svoje porodice.
Godina koja je počela je izborna. Biće važnija negoli ijedna do sada. Svakom ko se zadrži duže od nekoliko dana u BiH jasno je da se ovdje nešto mora promijeniti. Za one koji ovdje borave svakog dana, to je jasno već duže vrijeme, ali im nije jasno da dio opšteg ambijenta kreiraju sami.
U ovoj godini svaki bi pojedinac trebalo da razmisli šta želi, gdje živi i može li nastaviti na isti način. Mijenjanje ambijenta oko sebe može da počne samo promjenom sopstvenog svijeta i načina razmišljanja. Strah, neodlučnost i iščekivanje su stanja koja su na ovim prostorima ukorijenili sila i nepravda.
U ovoj godini treba poželjeti svima više hrabrosti, odlučnosti i inventivnosti, jer tako će početi da postavljaju pitanja i sebi i drugima. Pitanja se boje oni malobrojniji, jer njihovi odgovori su prazni kao i njihove čestitke. Ne treba zanemariti činjenicu da je mnogo manje onih kojima odgovora ovakav svijet u kome su stvorili ambijent ugodan samo sebi.
Dobro zdravlje, sreća, novac i uspjeh apstraktni su pojmovi upućeni onima koji ne kreiraju svoj svijet i naivno vjeruju da je na izvoru života stisak ruke i pogled u oči. Lijepe želje treba pretvoriti u stvarnost, a nova godina već je svakodnevnica.
Datum: 02.01.2010 17:59
Autor: Nataša Krsman
Čestitke pune optimizma, lijepe želje i široki osmijesi uobičajena su slika na početku nove godine.
Još neko vrijeme ljudi će se sretati, rukovati se i nasmijani se obraćati jedni drugima, a nakon što se naviknu na (n)ovu godinu, vratiće se oblaci i vlastite brige. Lijepo je bar neko vrijeme vjerovati i misliti na bolje dane, rukovati se i družiti se s ljudima bez zadnjih misli i primisli, teorija zavjera i pritajenog straha.
Ništa normalnije od novogodišnje čestitke upućene sasvim nepoznatim ljudima, od ulaska u prodavnicu ili autobus do posjete prijateljima za koje svakodnevno nemamo vremena.
Upravo takvi trenuci jesu svijetla strana života i njegova izvorna vrijednost, a sve ostalo su nametnute obaveze i život po tuđoj mjeri. Novogodišnji prijemi, koje možemo vidjeti svako veče u posljednje dvije sedmice decembra, nisu mjesto iskrenih čestitki upućenih ljudima nego su to piste gdje se s čašom u ruci uz neobavezno ćaskanje odmjeravaju snage i realizuju skrivene namjere.
Bilo bi suvišno tumačiti iskrenost namjera onih koji stišću ruku drugom čovjeku i izgovaraju lijepe želje, a njihova jedina je da se što prije okrenu i odu.
Takvih ćemo se osmijeha na ovom dijelu planete u ovoj godini nagledati kao malo kad do sada. Sve je spremno da igre počnu. Nakon tri godine vlasti ulazi se u finiš, a na poligonu, gdje će se opet odmjeravati snage, skoro je brisan prostor. Svi su se sklonili i čekaju šta će poručiti ljudi sa dosadnih prijema. Uskoro će napustiti debele crvene tepihe i preći će u sportske dvorane da podižu one koji su u novu godinu ušli s iskrenim željama za sebe i svoje porodice.
Godina koja je počela je izborna. Biće važnija negoli ijedna do sada. Svakom ko se zadrži duže od nekoliko dana u BiH jasno je da se ovdje nešto mora promijeniti. Za one koji ovdje borave svakog dana, to je jasno već duže vrijeme, ali im nije jasno da dio opšteg ambijenta kreiraju sami.
U ovoj godini svaki bi pojedinac trebalo da razmisli šta želi, gdje živi i može li nastaviti na isti način. Mijenjanje ambijenta oko sebe može da počne samo promjenom sopstvenog svijeta i načina razmišljanja. Strah, neodlučnost i iščekivanje su stanja koja su na ovim prostorima ukorijenili sila i nepravda.
U ovoj godini treba poželjeti svima više hrabrosti, odlučnosti i inventivnosti, jer tako će početi da postavljaju pitanja i sebi i drugima. Pitanja se boje oni malobrojniji, jer njihovi odgovori su prazni kao i njihove čestitke. Ne treba zanemariti činjenicu da je mnogo manje onih kojima odgovora ovakav svijet u kome su stvorili ambijent ugodan samo sebi.
Dobro zdravlje, sreća, novac i uspjeh apstraktni su pojmovi upućeni onima koji ne kreiraju svoj svijet i naivno vjeruju da je na izvoru života stisak ruke i pogled u oči. Lijepe želje treba pretvoriti u stvarnost, a nova godina već je svakodnevnica.
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Od svakog po nešto
Sub Sep 11, 2010 6:35 am
BOLI ME OTOK
Aleksandar Novaković
Napominjem cenjenom publikumu da naslov nije lična, uvredljiva poruka te da je naslov pozajmljen iz „Štefice Cvek u raljama života“ kao imaginarna knjiga koja je uzburkala jugoslovensku javnost ranih osamdesetih prošlog veka. Pročitao sam relativno skoro čitavu seriju članaka u kojima izvesni Jovo Kapičić, držeći devedesetogodišnjak, razglaba o svojoj prošlosti partizanskog komandanta, glavnog jugoslovenskog bezbednjaka koji je jedno vreme, po sopstvenom svedočenju, „bio Bog“, i upravnika golootočke kaznionice. To me je nateralo i da odem na youtube i pogledam intervju koji je s narečenim uradio Jugoslav Ćosić. I, plus, pročitam intervju sa Vladom Arsenijevićem, izdavačem i spisateljem ovdašnjim čija izdavačka kuća je objavila knjigu intervjua „Goli otoci Jova Kapičića“. I onda izbrišem sve što znam o kaznionicama bivše Jugoslavije, represiji, teroru i dođem tako, kao, recimo, potpuno neinformisani deo publikuma do sledećih zaključaka:
1. Jovo Kapičić je napravio Goli Otok da Jugoslavija ne bi postala Staljinov Goli otok,
2. Jovo Kapičić je samo slao ali nije kažnjavao,
3. Niko nije umro na Golom otoku usled mučenja,
4. Goli otok je bio korektivna ustanova iz koje ste priznanjem svojih grešaka mogli da uteknete očas posla, takoreći teleportujete,
5. Jovo Kapičić je svestan da su dobar deo privedenih bili nevini ali, to je bila nužna žrtva,
6. Jovo Kapičić je komunista, antimiloševićevac, Jugosloven, „zelenaš“, titoista, prijatelj srpskog naroda, zagovornik politike Mila Đukanovića,
7. Jovo Kapičić živi u Beogradu,
8. Jova Kapičića vole mladi srpski levičari (moderna levica, ne oni „recidivi mračne prošlosti“,
9. Jovo Kapičić je ogroman kao Durmitor, izgleda sa devedeset i nešto mnogo bolje nego njegovi logoraši koji nemaju ni osamdeset,
10. Jovo Kapičić je, pored svega, i narodni heroj.
Naravno, sve bi ovo bilo tačno pod uslovom da sam dovoljno naivan da poverujem u to. Da li je Jovo Kaspičić bio na pravoj strani? Da, do 1945. godine. Šta je radio u ratu i da li je zaslužio titulu narodnog heroja prepuštam ljudima koji istražuju period Drugog svetskog rata. Istina o Kapičiću je jednostavna: jedan totalitarni komunistički režim se branio od drugog tako što je ofrlje bacao ljude u zatvor. Isti postupak je primenjivan i u borbi protiv „kletog Zapada“: Razlika je jedino bila u lokaciji - nekome „golać“ a nekome Sremska Mitrovica. Nazovimo stvari pravim imenom: zločin je zločin i ne sme ostati nekažnjen. Za zločine počinjene za vreme rata znamo koga treba optužiti: Sile Osovine i njihove lokalne saradnike ali za ono što se dogodilo posle Drugog svetskog rata krivicu snosi isključivo Titov režim i oni koji su ga predstavljali. Oni kao Jovo Kapičić. I, ako nešto znači, verujte, nisam jedini levičar koji ne podnosi Kapičića i totalitarnu vrstu. Zato se i razbesnim kad vidim kako se jedna spodoba iz nedavne prošlosti pojavljuje u emisijama u udarnom terminu umesto na sudu. U stvari, kad pogledate malo bolje, na spisku za „korekciju“ su u Titovoj Jugoslaviji u velikoj meri bili upravo levičari: anarhisti, socijalisti, socijaldemokrate, svi koji su slobodu stavljali na prvo mesto i svi koji su bili prirodna „konkurencija“ Titu.
Ono što me posebno nervira je kako se istorija koristi za prepucavanje a naročito spika koja ponovo vraća nostalgiju za Titovim vremenima i poništava sve gadosti njegovog režima. Neki kažu da je to zavera dece generala koja ne žele da se o njima priča loše pa brišu dokaze, drugi da je to teranje kontre desnici koja pošto-poto želi da uradi nemoguće i prikaže nedićevce i ljotićevce kao patriote a četnike kao dosledne borce za Jugoslaviju. I jedno i drugo je sumanuto, bilo tačno ili ne. Jednostavno, ne može se jedno zlo pravdati drugim zlom. Ako ste demokrate gospodo, budite demokrate i liberalni do kraja i nemojte koristiti neke opskurne likove da se osvetite desnici a ako ste ekstremni desničari onda, molim lepo, izjašnjavajte se tako i batalite „desni centar“, „narodnjačke partije“ i slične odrednice. To je moja poruka i jednima i drugima i baš me briga da li slušaju ili ne. •
Aleksandar Novaković
Napominjem cenjenom publikumu da naslov nije lična, uvredljiva poruka te da je naslov pozajmljen iz „Štefice Cvek u raljama života“ kao imaginarna knjiga koja je uzburkala jugoslovensku javnost ranih osamdesetih prošlog veka. Pročitao sam relativno skoro čitavu seriju članaka u kojima izvesni Jovo Kapičić, držeći devedesetogodišnjak, razglaba o svojoj prošlosti partizanskog komandanta, glavnog jugoslovenskog bezbednjaka koji je jedno vreme, po sopstvenom svedočenju, „bio Bog“, i upravnika golootočke kaznionice. To me je nateralo i da odem na youtube i pogledam intervju koji je s narečenim uradio Jugoslav Ćosić. I, plus, pročitam intervju sa Vladom Arsenijevićem, izdavačem i spisateljem ovdašnjim čija izdavačka kuća je objavila knjigu intervjua „Goli otoci Jova Kapičića“. I onda izbrišem sve što znam o kaznionicama bivše Jugoslavije, represiji, teroru i dođem tako, kao, recimo, potpuno neinformisani deo publikuma do sledećih zaključaka:
1. Jovo Kapičić je napravio Goli Otok da Jugoslavija ne bi postala Staljinov Goli otok,
2. Jovo Kapičić je samo slao ali nije kažnjavao,
3. Niko nije umro na Golom otoku usled mučenja,
4. Goli otok je bio korektivna ustanova iz koje ste priznanjem svojih grešaka mogli da uteknete očas posla, takoreći teleportujete,
5. Jovo Kapičić je svestan da su dobar deo privedenih bili nevini ali, to je bila nužna žrtva,
6. Jovo Kapičić je komunista, antimiloševićevac, Jugosloven, „zelenaš“, titoista, prijatelj srpskog naroda, zagovornik politike Mila Đukanovića,
7. Jovo Kapičić živi u Beogradu,
8. Jova Kapičića vole mladi srpski levičari (moderna levica, ne oni „recidivi mračne prošlosti“,
9. Jovo Kapičić je ogroman kao Durmitor, izgleda sa devedeset i nešto mnogo bolje nego njegovi logoraši koji nemaju ni osamdeset,
10. Jovo Kapičić je, pored svega, i narodni heroj.
Naravno, sve bi ovo bilo tačno pod uslovom da sam dovoljno naivan da poverujem u to. Da li je Jovo Kaspičić bio na pravoj strani? Da, do 1945. godine. Šta je radio u ratu i da li je zaslužio titulu narodnog heroja prepuštam ljudima koji istražuju period Drugog svetskog rata. Istina o Kapičiću je jednostavna: jedan totalitarni komunistički režim se branio od drugog tako što je ofrlje bacao ljude u zatvor. Isti postupak je primenjivan i u borbi protiv „kletog Zapada“: Razlika je jedino bila u lokaciji - nekome „golać“ a nekome Sremska Mitrovica. Nazovimo stvari pravim imenom: zločin je zločin i ne sme ostati nekažnjen. Za zločine počinjene za vreme rata znamo koga treba optužiti: Sile Osovine i njihove lokalne saradnike ali za ono što se dogodilo posle Drugog svetskog rata krivicu snosi isključivo Titov režim i oni koji su ga predstavljali. Oni kao Jovo Kapičić. I, ako nešto znači, verujte, nisam jedini levičar koji ne podnosi Kapičića i totalitarnu vrstu. Zato se i razbesnim kad vidim kako se jedna spodoba iz nedavne prošlosti pojavljuje u emisijama u udarnom terminu umesto na sudu. U stvari, kad pogledate malo bolje, na spisku za „korekciju“ su u Titovoj Jugoslaviji u velikoj meri bili upravo levičari: anarhisti, socijalisti, socijaldemokrate, svi koji su slobodu stavljali na prvo mesto i svi koji su bili prirodna „konkurencija“ Titu.
Ono što me posebno nervira je kako se istorija koristi za prepucavanje a naročito spika koja ponovo vraća nostalgiju za Titovim vremenima i poništava sve gadosti njegovog režima. Neki kažu da je to zavera dece generala koja ne žele da se o njima priča loše pa brišu dokaze, drugi da je to teranje kontre desnici koja pošto-poto želi da uradi nemoguće i prikaže nedićevce i ljotićevce kao patriote a četnike kao dosledne borce za Jugoslaviju. I jedno i drugo je sumanuto, bilo tačno ili ne. Jednostavno, ne može se jedno zlo pravdati drugim zlom. Ako ste demokrate gospodo, budite demokrate i liberalni do kraja i nemojte koristiti neke opskurne likove da se osvetite desnici a ako ste ekstremni desničari onda, molim lepo, izjašnjavajte se tako i batalite „desni centar“, „narodnjačke partije“ i slične odrednice. To je moja poruka i jednima i drugima i baš me briga da li slušaju ili ne. •
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Od svakog po nešto
Sub Sep 11, 2010 6:39 am
Aleksandar Novaković
Urbana legenda govori o košarkaškom meču u fiskulturnoj sali jednog našeg prestoničkog teatra. Utakmica beše znojna i žestoka, pozorišnike popanula pjena bjela i krvava kad, paf, neko očeše ramenom rolo-orman baš pored klupe domaćih. Iz rolo-ormana se razletele hartije i fascikle u svim duginim bojama. - Šta je to? - zapita se nenamerni obijač. - Pusti, radovi mladih pisaca. Nema gde da se drži.
Da legenda ne bude usamljena ide s njom u kompletu i „Jeremijada“ koja glasi:
„Oh, avaj, publikume naš,
novog srpskog teksta nema,
davori Srbijo teatrom škrta,
javašluk ama i kriza budžeta
Mukom guši sav trud naš!“
A sad suve činjenice: na klasama dramaturgije na FDU, BK Univerzitetu i, odskora, Akademiji u Novom Sadu ima, na svakoj godini, sve zajedno desetak do dvadeset studenata. Dakle, mladih, tj. mlađih dramskih pisaca, koji su upisali dramaturgiju u poslednjih deset godina ima između 100 i 150. Ako dodamo toj brojci i mlade dramske pisce ponikle iz drugih škola i koji se intenzivno bave pisanjem može se reći da ih, zajedno, ima preko dve stotine. Među poznatije ili poznate možemo uvrstiti samo nekolicinu. Šta je sa ostalima?
BROJKE NE LAŽU
Znam, reći ćete: Ko zna koliko je među ovih 200 minus 5 netalentovanih, skribomana, lenjih vlasnika diplome koja donosi samo nezaposlenost (ili mutanata sve tri navedene osobine)? Ali, verujte, većina njih nije stigla ni da se prikaže u takvom ili bilo kakvom svetlu. Razlog je jednostavan: bavljenje novim dramskim tekstom je posao koji niko ne radi. Žalosno je to da u mnogim pozorištima sede ljudi koji ne znaju da pročitaju dramski tekst! Kako drugačije objasniti brojne nemušte odgovore koje su davali kolegama koji su se raspitivali za sudbinu svojih pisanija? U ne tako dalekoj prošlosti, u bivšoj SFRJ, tekstovi su, od najgorih do najboljih, čitani detaljno u pozorištima od strane dramaturga. Svako delo je dobijalo kratku recenziju, komentar, bilo šta. O primeru Velike Britanije u kojoj pozorište plaća čitanje autoru i da ne govorimo. Kod nas neće biti ništa pa sve da autor plati da ga čitaju.
Pošaljite tekst dramaturgu pozorišta, što je smislen potez i on će vam reći da je to besmisleno jer sve ide preko upravnika. Jedna mi se dramaturškinja uglednog pozorišta čak požalila da joj upravnik, čim ga nazove, spusti slušalicu. A i vi, šta hoćete? Otkud vam ideja za taj tekst kad njemu/njoj nikad nije pala na pamet? Pošaljite i on će vam reći da ne radi dramaturgov posao. Pošaljite ponovo upravniku i on će vam ispričati svoju gorku životnu priču te predložiti da pronađete renomiranog reditelja koji će moći da „pogura“ vaš tekst. Možda će i pristati da vam igraju tekst iako ste mladi i afirmisani ali, pod uslovom da ga, kao što kaže legenda, sami režirate tekst i da se zadovoljite sa pet stotina evra i novim automobilskim gumama lokalne fabrike što je istinita priča iz jednog provincijskog pozorišta. A ako imate vikendicu u blizini ili neku svojtu - još bolje! Pozorište neće morati da vas ‘rani i poji što vam je itekako olakšavajuća okolnost.
No, kako upoznati tog velikog reditelja? Da li je taj reditelj veliki u jednom, a manji od bubice u drugom pozorištu? Koje mu je prirodno okruženje, čime ga namamiti i, najvažnije: kom klanu pripada? Šta god da pokušate, bez poznavanja „čoveka koji poznaje čoveka koji...“, rizikujete da postanete jedan od onih koje reditelj izbode u privatnom horor filmu, a ovaj se na opšti zabezek ponačini sa urolanim dramskim tekstom kojim izbode i izbedači reditelja na smrt. Bez želje da ulazim u to kako vam je tekst doživeo javnu sudbinu mogu sigurno reći da će se sledeći pojaviti tek za tri-četiri godine, napisali ga vi za Sterijinu nagradu ili ne. Šta bi vi uostalom? U ovoj zemlji direktori mlate glumce, a vi naivno očekujete da će dramaturzi proći bolje.
Dodao bih i to da sam odnedavno počeo sa sakupljanjem dramskih tekstova za jedan pozorišni časopis - od dvadesetak pristiglih tekstova četrnaest je zadovoljavalo sve standarde profesionalnog dramskog pisanja, a sedam autora se posebno izdvojilo. Ne vredi navoditi imena tih mladih autora jer za njih sigurno niko od vas nije ni čuo, ali ti ljudi postoje, pišu stalno i to dobro. Ali, zar je to bitno jer vas čeka ...
... DUBOKA JAMA MARKETINGA I ANONIMNOSTI
Vajkate se radom za marketinšku agenciju (gde zaglavi preko 90 odsto dramaturga), kratkotrajnim dramskim radionicama, konkursima na zadatu temu te opštom krizom („Ako ova zemlja ne može da dobije čestitu Vladu kako će dobiti nov komad u pozorištu?“), ali znate da šaljete tekst na nepostojeći konkurs, po narudžbini i da ono što ste napisali ne zanima nikoga. Pa da, zašto bi vas igrali kad niste poznati? To podseća na neosofistički odgovor seljaka Vuku Draškoviću: „Aj’ ti dođi na vlast pa ću da glasam za tebe!“
Budimo iskreni: previše je haosa u ovoj priči da bi haos bio neorganizovan. Razlog haosa? Sigurnije je i lakše igrati strani tekst uz pomoć ambasade zemlje iz koje potiče autor nego delo domaćeg anonimusa. A ako ne tako - uvek je tu novo čitanje Šekspira, Molijera, Čehova, a možda se omakne i neki Nušić! Mnogima koji su do položaja napredovali najmanje zahvaljujući umetničkom talentu odgovara kulturni genocid u kojem su žrtve i pravi i krivi, bez razlike. Nije bitno što se zbog tog haosa i takvih špekulacija naša zemlja čini pozorišno inferiornom u odnosu na najveći deo Evrope. Navikli smo se mi da budemo inferiorni i u drugim granama. Dodajmo svemu tome vrhunski cinizam s kojim se obraća mladim autorima: „ako vam ne odgovara zvanično vi osnujte alternativno pozorište“, a takvo u Srbiji ne opstaje jer mi nemamo Art Council za finansiranje niti potencionalno veliku publiku za takav tip pozorišta.
Ergo, reforma se sprovodi odozgo, iz dramskog teksta izvedenog na sceni velikog pozorišta koje pripada i onima na čija imena naiđete na nekim od sajtova krcatih dramskim tekstovima. Početak reforme bi bio, kao i uvek, jednostavan - svako treba da radi svoj posao i da za svoja dela ima razumna objašnjenja. A kako stići do reforme to sigurno nećemo saznati od ovakvih „kulturnih poslenika“. •
Urbana legenda govori o košarkaškom meču u fiskulturnoj sali jednog našeg prestoničkog teatra. Utakmica beše znojna i žestoka, pozorišnike popanula pjena bjela i krvava kad, paf, neko očeše ramenom rolo-orman baš pored klupe domaćih. Iz rolo-ormana se razletele hartije i fascikle u svim duginim bojama. - Šta je to? - zapita se nenamerni obijač. - Pusti, radovi mladih pisaca. Nema gde da se drži.
Da legenda ne bude usamljena ide s njom u kompletu i „Jeremijada“ koja glasi:
„Oh, avaj, publikume naš,
novog srpskog teksta nema,
davori Srbijo teatrom škrta,
javašluk ama i kriza budžeta
Mukom guši sav trud naš!“
A sad suve činjenice: na klasama dramaturgije na FDU, BK Univerzitetu i, odskora, Akademiji u Novom Sadu ima, na svakoj godini, sve zajedno desetak do dvadeset studenata. Dakle, mladih, tj. mlađih dramskih pisaca, koji su upisali dramaturgiju u poslednjih deset godina ima između 100 i 150. Ako dodamo toj brojci i mlade dramske pisce ponikle iz drugih škola i koji se intenzivno bave pisanjem može se reći da ih, zajedno, ima preko dve stotine. Među poznatije ili poznate možemo uvrstiti samo nekolicinu. Šta je sa ostalima?
BROJKE NE LAŽU
Znam, reći ćete: Ko zna koliko je među ovih 200 minus 5 netalentovanih, skribomana, lenjih vlasnika diplome koja donosi samo nezaposlenost (ili mutanata sve tri navedene osobine)? Ali, verujte, većina njih nije stigla ni da se prikaže u takvom ili bilo kakvom svetlu. Razlog je jednostavan: bavljenje novim dramskim tekstom je posao koji niko ne radi. Žalosno je to da u mnogim pozorištima sede ljudi koji ne znaju da pročitaju dramski tekst! Kako drugačije objasniti brojne nemušte odgovore koje su davali kolegama koji su se raspitivali za sudbinu svojih pisanija? U ne tako dalekoj prošlosti, u bivšoj SFRJ, tekstovi su, od najgorih do najboljih, čitani detaljno u pozorištima od strane dramaturga. Svako delo je dobijalo kratku recenziju, komentar, bilo šta. O primeru Velike Britanije u kojoj pozorište plaća čitanje autoru i da ne govorimo. Kod nas neće biti ništa pa sve da autor plati da ga čitaju.
Pošaljite tekst dramaturgu pozorišta, što je smislen potez i on će vam reći da je to besmisleno jer sve ide preko upravnika. Jedna mi se dramaturškinja uglednog pozorišta čak požalila da joj upravnik, čim ga nazove, spusti slušalicu. A i vi, šta hoćete? Otkud vam ideja za taj tekst kad njemu/njoj nikad nije pala na pamet? Pošaljite i on će vam reći da ne radi dramaturgov posao. Pošaljite ponovo upravniku i on će vam ispričati svoju gorku životnu priču te predložiti da pronađete renomiranog reditelja koji će moći da „pogura“ vaš tekst. Možda će i pristati da vam igraju tekst iako ste mladi i afirmisani ali, pod uslovom da ga, kao što kaže legenda, sami režirate tekst i da se zadovoljite sa pet stotina evra i novim automobilskim gumama lokalne fabrike što je istinita priča iz jednog provincijskog pozorišta. A ako imate vikendicu u blizini ili neku svojtu - još bolje! Pozorište neće morati da vas ‘rani i poji što vam je itekako olakšavajuća okolnost.
No, kako upoznati tog velikog reditelja? Da li je taj reditelj veliki u jednom, a manji od bubice u drugom pozorištu? Koje mu je prirodno okruženje, čime ga namamiti i, najvažnije: kom klanu pripada? Šta god da pokušate, bez poznavanja „čoveka koji poznaje čoveka koji...“, rizikujete da postanete jedan od onih koje reditelj izbode u privatnom horor filmu, a ovaj se na opšti zabezek ponačini sa urolanim dramskim tekstom kojim izbode i izbedači reditelja na smrt. Bez želje da ulazim u to kako vam je tekst doživeo javnu sudbinu mogu sigurno reći da će se sledeći pojaviti tek za tri-četiri godine, napisali ga vi za Sterijinu nagradu ili ne. Šta bi vi uostalom? U ovoj zemlji direktori mlate glumce, a vi naivno očekujete da će dramaturzi proći bolje.
Dodao bih i to da sam odnedavno počeo sa sakupljanjem dramskih tekstova za jedan pozorišni časopis - od dvadesetak pristiglih tekstova četrnaest je zadovoljavalo sve standarde profesionalnog dramskog pisanja, a sedam autora se posebno izdvojilo. Ne vredi navoditi imena tih mladih autora jer za njih sigurno niko od vas nije ni čuo, ali ti ljudi postoje, pišu stalno i to dobro. Ali, zar je to bitno jer vas čeka ...
... DUBOKA JAMA MARKETINGA I ANONIMNOSTI
Vajkate se radom za marketinšku agenciju (gde zaglavi preko 90 odsto dramaturga), kratkotrajnim dramskim radionicama, konkursima na zadatu temu te opštom krizom („Ako ova zemlja ne može da dobije čestitu Vladu kako će dobiti nov komad u pozorištu?“), ali znate da šaljete tekst na nepostojeći konkurs, po narudžbini i da ono što ste napisali ne zanima nikoga. Pa da, zašto bi vas igrali kad niste poznati? To podseća na neosofistički odgovor seljaka Vuku Draškoviću: „Aj’ ti dođi na vlast pa ću da glasam za tebe!“
Budimo iskreni: previše je haosa u ovoj priči da bi haos bio neorganizovan. Razlog haosa? Sigurnije je i lakše igrati strani tekst uz pomoć ambasade zemlje iz koje potiče autor nego delo domaćeg anonimusa. A ako ne tako - uvek je tu novo čitanje Šekspira, Molijera, Čehova, a možda se omakne i neki Nušić! Mnogima koji su do položaja napredovali najmanje zahvaljujući umetničkom talentu odgovara kulturni genocid u kojem su žrtve i pravi i krivi, bez razlike. Nije bitno što se zbog tog haosa i takvih špekulacija naša zemlja čini pozorišno inferiornom u odnosu na najveći deo Evrope. Navikli smo se mi da budemo inferiorni i u drugim granama. Dodajmo svemu tome vrhunski cinizam s kojim se obraća mladim autorima: „ako vam ne odgovara zvanično vi osnujte alternativno pozorište“, a takvo u Srbiji ne opstaje jer mi nemamo Art Council za finansiranje niti potencionalno veliku publiku za takav tip pozorišta.
Ergo, reforma se sprovodi odozgo, iz dramskog teksta izvedenog na sceni velikog pozorišta koje pripada i onima na čija imena naiđete na nekim od sajtova krcatih dramskim tekstovima. Početak reforme bi bio, kao i uvek, jednostavan - svako treba da radi svoj posao i da za svoja dela ima razumna objašnjenja. A kako stići do reforme to sigurno nećemo saznati od ovakvih „kulturnih poslenika“. •
- MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008
Re: Od svakog po nešto
Ned Jan 02, 2011 7:09 am
Autor: Goran Kojić
Da li je čovek istinski napredovao u poslednjih hiljadu, dve, pet hiljada godina? Ali, pre nego što date odgovor na ovo naizgled lako pitanje, i pre nego, mudro, „triput izmerite“, bilo bi jako dobro da postavimo još nekoliko, nešto lakših pitanja. Npr. da li su današnji duhovnici i duhovni učitelji duhovniji od ondašnjih? Da li su današnji mudraci i filozofi mudriji od ondašnjih?
Da li je čovek 21. veka možda naučio nešto više o najvažnijim stvarima u životu od onog koji je živeo u vreme kada su nastale najstarije nauke o životu?
Nije potrebno da vam sugerišemo odgovor, zar ne?
Zbilja, kuda to ide savremeni čovek? Kuda ide čovečanstvo?
Naravno da ne želimo da vas plašimo kataklizmičnim proročanstvima, procenama, upozorenjima, da se vezujemo u njima za 2012, 2050. ili bilo koju drugu godinu koju su u svoj kalendar kao sudnju upisale ove ili one kulture, duhovne zajednice i sl.
Ali, ne želimo ni da vam kažemo kako je sve na ovoj planeti harmonično, jer i sami vidite da nije.
Ne želimo ni da vas ubeđujemo kako će od npr. 2012. nastupiti doba duhovnosti, jer bi to bilo toliko smešno da biste nas posle toga teško mogli i čitati, a nekamoli uzimati za ozbiljno.
Ne pada nam na pamet ni da vam ispiramo mozak da će to što se nekolicina prebogatih ljudi odlučila da podeli deo svog bogatstva sa onima koji gladuju pokrenuti i ostale „vladare iz senke“ da učine isto.
I baš sad, na početku 2011, želimo da vas podsetimo na ponešto što duboko u sebi osećate, ali se možda i sami plašite da to sebi priznate...
Jer, u duhu onog što je bilo pitanje na početku, mi i nemamo nikakve nove poruke za vas. Naše poruke su deo drevne mudrosti, za savremenog čoveka.
Dakle...
Samo ČIŠĆENJEM SVOGA DVORIŠTA možemo nagnati i komšiju da se pozabavi svojim (a ne da vidimo papirić u tuđem, a smetlište u svom ne).
Samo NEPRESTANIM RADOM NA SEBI možemo da pomognemo i drugima, da ih ohrabrimo da koračaju putem duhovnog razvoja, ka svetlom cilju zelene revolucije, jedine koja može da spase ovu planetu od brzog kraja.
Samo PONAVLJANJEM GRADIVA O ODRŽIVOM RAZVOJU možemo da razmaknemo sumorne oblake profita po svaku cenu, koji su se nadvili ne samo nad globalno zaljuljanom ekonomijom nego i nad celokupnom civilizacijom.
Možda je formalnost kalendarskog početka i suviše trivijalna za ovakve apele, ali je svaki povod nova prilika da se o ovome što više govori.
Pa smo tako i sami rešili da vam ovog puta poželimo ne samo to da budete što zdraviji i što srećniji, već i da budete što vredniji, što čistiji i što istrajniji u nastojanju da doprinesete što skorijem dolasku zelene revolucije, koja će na pijedestal naše perspektive postaviti ne egzodus sa ove planete na Mesec, Mars, ili neku još udaljeniju destinaciju, o kojima se sve više govori kao „rešenjima“ za našu budućnost, nego spas ove naše lepe, čarobne, tako trpeljive, i izdržljive, majke nam Zemlje.
U to ime,
Živeli!
G.K.
Da li je čovek istinski napredovao u poslednjih hiljadu, dve, pet hiljada godina? Ali, pre nego što date odgovor na ovo naizgled lako pitanje, i pre nego, mudro, „triput izmerite“, bilo bi jako dobro da postavimo još nekoliko, nešto lakših pitanja. Npr. da li su današnji duhovnici i duhovni učitelji duhovniji od ondašnjih? Da li su današnji mudraci i filozofi mudriji od ondašnjih?
Da li je čovek 21. veka možda naučio nešto više o najvažnijim stvarima u životu od onog koji je živeo u vreme kada su nastale najstarije nauke o životu?
Nije potrebno da vam sugerišemo odgovor, zar ne?
Zbilja, kuda to ide savremeni čovek? Kuda ide čovečanstvo?
Naravno da ne želimo da vas plašimo kataklizmičnim proročanstvima, procenama, upozorenjima, da se vezujemo u njima za 2012, 2050. ili bilo koju drugu godinu koju su u svoj kalendar kao sudnju upisale ove ili one kulture, duhovne zajednice i sl.
Ali, ne želimo ni da vam kažemo kako je sve na ovoj planeti harmonično, jer i sami vidite da nije.
Ne želimo ni da vas ubeđujemo kako će od npr. 2012. nastupiti doba duhovnosti, jer bi to bilo toliko smešno da biste nas posle toga teško mogli i čitati, a nekamoli uzimati za ozbiljno.
Ne pada nam na pamet ni da vam ispiramo mozak da će to što se nekolicina prebogatih ljudi odlučila da podeli deo svog bogatstva sa onima koji gladuju pokrenuti i ostale „vladare iz senke“ da učine isto.
I baš sad, na početku 2011, želimo da vas podsetimo na ponešto što duboko u sebi osećate, ali se možda i sami plašite da to sebi priznate...
Jer, u duhu onog što je bilo pitanje na početku, mi i nemamo nikakve nove poruke za vas. Naše poruke su deo drevne mudrosti, za savremenog čoveka.
Dakle...
Samo ČIŠĆENJEM SVOGA DVORIŠTA možemo nagnati i komšiju da se pozabavi svojim (a ne da vidimo papirić u tuđem, a smetlište u svom ne).
Samo NEPRESTANIM RADOM NA SEBI možemo da pomognemo i drugima, da ih ohrabrimo da koračaju putem duhovnog razvoja, ka svetlom cilju zelene revolucije, jedine koja može da spase ovu planetu od brzog kraja.
Samo PONAVLJANJEM GRADIVA O ODRŽIVOM RAZVOJU možemo da razmaknemo sumorne oblake profita po svaku cenu, koji su se nadvili ne samo nad globalno zaljuljanom ekonomijom nego i nad celokupnom civilizacijom.
Možda je formalnost kalendarskog početka i suviše trivijalna za ovakve apele, ali je svaki povod nova prilika da se o ovome što više govori.
Pa smo tako i sami rešili da vam ovog puta poželimo ne samo to da budete što zdraviji i što srećniji, već i da budete što vredniji, što čistiji i što istrajniji u nastojanju da doprinesete što skorijem dolasku zelene revolucije, koja će na pijedestal naše perspektive postaviti ne egzodus sa ove planete na Mesec, Mars, ili neku još udaljeniju destinaciju, o kojima se sve više govori kao „rešenjima“ za našu budućnost, nego spas ove naše lepe, čarobne, tako trpeljive, i izdržljive, majke nam Zemlje.
U to ime,
Živeli!
G.K.
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu|
|
|
