Drina

Po geografskom položaju, Drina zauzima centralno mesto zapadnog dela Balkanskog poluostrva i pripada slivu Save. Svojim slivom i mrežom, Drina povezuje manje predeone celine severo-zapadne Crne Gore, istočne Hercegovine i Bosne i zapadne Srbije, počevši od Pivske župe i Drobnjaka, preko Bihora, Mataruga, Bukovice i Starog Vlaha, zatim Azbukovice, Rađevine, Osata, Jadra, Pocerine, Gornjeg i Donjeg Birača i Majevice, do Mačve i Semberije. Drina nastaje od Tare i Pive, kod Šćepan-Polja, i na svom putovanju do ušća u Savu, niže Bosanske Rače, dugom ukupno 346 km, zadržava glavni meridijanski pravac od juga ka severu. U svom gornjem i srednjem toku, od Šćepan-Polja do Zvornika, omeđena brojnim planinama, čini povremena, veća ili manja, skretanja ka severo-zapadu ili severo-istoku, odakle i potiče naziv kriva Drina.

Drina, sa svojim pritokama, preseca gotovo čitav istočni Dinarski planinski sistem, pa je i reljef njenog sliva specifičan. Od juga ka severu, smenjuju se, u prilično pravilnom nizu, visoke, srednje i planine niže visine, počevši od crnogorskih planina, gde su izvorišta njenih sastavnica Tare i Pive i kojima dominiraju Sinjajevina (2.277 m) i Durmitor (2.520 m), preko Maglića (2.380 m), Jahorine (1.910 m) i Vučevice (1.491 m) u gornjem toku; zatim: Devetaka (1.424 m), Javora (1.537 m), Zvijezde (1.675 m), Tare (1.544 m), Jagodnje (939 m) i Boranje (730 m) u njenom srednjem toku, do Majevice (915 m) i Gučeva (779 m) u donjem toku Drine, kada ona prelazi u Panonsko-posavsku niziju. U pojasu planina srednje visine, Drina preseca planinske vence i tu se u njenoj dolini smenjuju duboke i dugačke klisure sa manjim proširenjima, koja se obično nalaze oko ušća njenih pritoka. Najduže klisure su Međeđanska, kod ušća Lima, između Goražda i Višegrada, koja je dugačka 26 km i duboka preko 700 m i Klotijevačka, pre jezera Perućac, dugačka 38 km i duboka do 1.000 m.

Klimatske prilike sliva Drine uslovljene su stalnim opadanjem nadmorske visine, koja se kreće u rasponu od visokih planina do Panonske nizije. Zbog toga se i njen sliv nalazi pod uticajem različitih klimatskih režima. Tako je izvorišna i najviša oblast Drine, u Crnoj Gori, pod uticajem mediteranske klime, koji se, mada oslabljen, oseća još i u gornjem delu sliva, do Srbinja (Foče), odakle preovladava umereno-kontinentalna klima, dok u donjem slivu, niže Zvornika, ona sasvim prelazi u kontinentalnu. Ove promene najbolje se zapažaju u godišnjoj količini padavina. Visokoplaninski predeli primaju 2.000-3000 mm, srednje planine oko 1500 mm, a niske, od 800 do 1000 mm atmosferskog taloga. Količina padavina, pak, smanjuje se niz njen tok, mada ne i pravilno, jer tu pravilnost narušavaju lokalni uslovi. Takva je i raspodela padavina tokom godine, pri čemu godišnje količine ravnomerno rastu od Šćepan-Polja, gde najsuvlji mesec dobija 4,2% ukupne godišnje količine padavina, do Loznice, gde je prosek viši i iznosi 7,1%. Posmatrano u celini, sliv Drine u proseku godišnje prima 1.030 mm padavina i po tome spada u bogate tokove.

Nizvodno od Klotijevca, desna strana Drine je od krečnjaka, pa je ta obala izrazito strma i nad njom se, skoro vertikalno, diže planina Tara. Na njenim padinama su mnoga kraška vrela, među kojima je najpoznatije ono u Perućcu. Od njega počinje rečica Vrelo, duga samo 365 m, zbog čega je i zovu reka dugačka kao godina. Ona je veoma bogata vodom, koja u Drinu otiče niz tri prelepa vodopada.

Desetak kilometara od Bajine Bašte, kod Rogačice, Drini sa desne strane pritiče istoimena reka. Rogačica izvire na padinama Povlena, na 980 m; dugačka je samo 29 km, ali ima veliki broj manjih pritoka, pa je bogata vodom. Osim toga, Rogačica je interesantna i zbog piraterije, pojave karakteristične za sliv Drine, u kome su mnogi rečni tokovi menjali pravac i iz jednog prelazili u drugi rečni sliv. Najupečatljiviji primer je skretanje reke Jagodnje kod Rogačice; ona je tu, pod uticajem tektonskih pokreta, znatno skratila put do Drine, napustivši svoju staru rečnu dolinu na dužini od 2 km, tako da se sada uliva oko 10 km nizvodnije.

Osnovna odlika sliva Drine jeste njegovo bogatstvo atmosferskom vodom, jer u proseku godišnje prima nešto više od 1.000 mm padavina. Za vodne osobine Drine karakteristična je i činjenica što protiče kroz tri padavinske zone; dolazi iz oblasti visokih planina, koje su pod uticajem mediteranskog padavinskog režima, potom teče zonom kontinentalnog padavinskog režima i završava u oblasti kontinentalno-stepskih kiša. U gornjem toku, do Lima, od koga dobija tačno trećinu svojih voda, proticaj Drine zavisi od proticaja njenih sastavnica, Tare i Pive. U srednjem i donjem toku, Drina više nema tako moćnih pritoka i njen vodni režim prvenstveno zavisi od prirodnih uslova. Najviše padavina izlučuje se u maju i junu, a najmanje u februaru. Kako su mnoge planine u slivu Drine više od 1.000 m, to je na njima udeo snega u godišnjoj sumi padavina veći od 50%. U snežnom pokrivaču akumulirana je velika količina vode i zato je uticaj snežnica na vodni režim Drine izuzetno veliki, pa su najveći proticaji, po pravilu, s proleća, u aprilu i maju. Zbog velikih padavina u pojedinim periodima, naročito kada počne otapanje snega, obično praćeno jačim kišama, Drina zna da se izlije iz svog korita, najčešće u donjem toku, nizvodno od Zvornika. Usled relativno velikog nagiba, voda počne brzo da otiče, pa dolazi do poplava u delu Mačve i Semberije. Od ukupne dužine toka Drine, danas jednu trećinu (115 km) čini jezero. Time je dolina Drine dosta izgubila od svoje lepote, ali se dobilo na drugoj strani: bolje je iskorišćena hidroenergija; smanjene su opasnosti od poplava itd.

Bogatstvo i raznovrsnost biljnog i životinjskog sveta sliva Drine i Podrinja, još jedan su od velikih i nedovoljno iskorišćenih potencijala Srbije. Ovi predeli, bez ikakvog preterivanja, spadaju u najlepše delove Balkana i odlikuju se prisustvom nekih endemskih i reliktnih vrsta biljaka i životinja. Planina Tara je, na primer, zbog svog značaja za ekologiju, proglašena za nacionalni park. U njemu su do sada registrovane 53 vrste sisara, 153 vrste ptica i preko 1.000 biljnih vrsta, 34 šumske i 9 livadskih asocijacija, što predstavlja trećinu flore Srbije. Idući od najnižeg pojasa, gde su zastupljene šume jove i vrbe, povišenjem nadmorske visine smenjuju se zajednice hrasta kitnjaka, cera i sladuna, zatim belog i crnog bora, a u najvišem pojasu nalaze se šume jele, smrče i bukve. Kao kruna, ne samo Tare i Srbije, stoji Pančićeva omorika, koju karakteriše tridesetak metara visoko, vitko i pravo stablo sa piramidalnom krošnjom i tankom korom crvenosmeđe boje. Ona je relikt flore Evrope, a ime je dobila po Josifu Pančiću, velikanu naše nauke, prosvete i kulture, koji je, davne 1887. godine, istražujući Zlatibor i Taru, otkrio ovu vrstu omorike. Uz Drinu i njenu okolinu, mogu se pronaći i druge biljke koje predstavljaju endemite Srbije i Balkana, kao što su: žalosni strupnik, halačija, paštrička obloglavka, bosanska divizma, derventski različak ili prijatna kandilka..Drinu, baš kao i njene pritoke, odlikuje i bogatsvo ribljih vrsta. Zahvaljujući činjenici da Drina menja svoj karakter, prelazeći iz planinske u nizijsku reku, u njoj ima i salmonida i ciprinida, naročito u gornjem i srednjem toku. Od 47 vrsta iz 14 porodica riba, koliko ih ima Drina, u endemične spadaju; svetlica, koja nastanjuje gornji tok kod Srbinja, i crnka, koja je nađena u Zasavici, ostatku starog toka Drine kod Mačvanske Mitrovice. U slivu Drine živi i jedna endemična vrsta paukolikih životinja, pseudoskorpija, Chithonius pancici, koja je takođe dobila ime po Josifu Pančiću. Pronađena je u jednoj pećini kod Perućca i odlikuje je velika (tercijarna) starost. U balkanske endemite spada i nekoliko vrsta stonoga, koje naseljavaju pećinske lokalitete u Podrinju, od kojih su četiri tipa takođe tercijarni relikti. Za Pančića se vezuje i prvi nalaz jedne retke vrste ptica u Srbiji, puzgavca, koju je rodonačelnik naše biologije, otkrio na strmim krševima Gaminske reke u Podrinju. Razvijena je i ornitofauna, pa se mogu sresti kolonije divljih pataka i još desetak drugih vrsta ptica, koje obično naseljavaju prostor oko plićaka i sprudova ili se, bar, neko vreme tu zadržavaju.

Kanjon Drine prirodnjački muzej


Kanjon Drine, najviše poznat po drevnom splavarenju, kroz strme i mračne litice Tare i Sušice, niz valovite i hučne slapove Drine veterani splavarenja spuštali su splavove stoletnih stabala a o tome su pisali mnogi ljubitelji prirode počevši od Aleksandra Deroka do Bogdana Baštovanovića, veterana splavarenja. Danas kanjon Drine više predstavlja izuzetan doživljaj za turiste u šetnji brodom od Perućca.
Kanjon Drine je manje poznat javnosti po naučnim prirodnjačkim znamenitostima koje pretstavljaju prirodnjački fenomen biljnog i životinjskog sveta, jedinstven u Svetu. Raznovrstan geomorfološki sastav, pravac pružanja kanjonskih pritoka Rače, Dervente, Nevenskog potoka, Crnog potoka, Brusnice, Žepe, Rzava i sam položaj planine Tare obezbeđuje posebna mikroklimatska staništa, sa malim klimatskim varijacijama, gde je omogućen opstanak iskonskih prašumskih sastojina endemskih i relitnih biljnih i životinjskih vrsta. Pa kanjoni ovih pritoka su zaklonjena mesta i prestavljaju zbegove (refugione) živog sveta na malim staništima. U njima su minimalna klimatska kolebanja tokom godine tako da su opstale životne forme u ekstremnim uslovima samo u ovim lokalitetima. Tokom istorijke prošlosti smena ledenog i međuledenog doba, u doba glacijacije, uništila je bogatu floru Evrope i tako su ovi lokaliteti prestavljali naknadne centre raseljavanja živog sveta. Neke vrste su opstale i zadržale samo na uskim područjima kanjona i prestavljaju relikte, žive fosile i endeme. Od biljnog sveta najpoznatija je Pančićeva omorika, Dervetanski i Dobrunski različak, kandilica, divlji čubor, Pančićeva mlečika, mlečika kamenjarka, koheja, stamata i druge.

Danas kanjon Drine sa pritokama ima lokalitete pelideminentnih biljnih zajednica gde su nalazišta sa preko trideset drvenastih i preko stotinu zeljastih biljaka na površini od svega 4 ara i to predstavlja evropski fenomen. U ostalim šumama Evrope su dominantne šumske biocenoze gde preovlađuju jedna ili dve biljne vrste.

Postoje retkosti kao što je čista sastojina oraha u Aluškom potoku. Za orah se smatralo da je donesen sa Bliskog istoka. Pelenovom analizom ustanovljeno je da je orah živeo na našem tlu pre šest hiljada godina. Ostaci čistih sastojina nađeni su na Đerdapu na sepentinu i smatralo se da je to jedinstvena divlja sastojina u Svetu. Međutim, takva šuma postoji i u Aluškom potoku i to na krečnjačkoj podlozi.

Šume prašumskog tipa jedino su se u Evropi zadržale na Balkanu. Poznata je prašuma u Perućici, a manje je poznato da postoje takve šume i na rubovima kanjona Drine, kao što je Topli do, ili na primer bukova šuma u kanjonu Rače na površini od 5,5 hektara.

Kanjon Drine nije poznat samo po posebnoj flori i fauni. Refugijalna biljna staništa Drine i pritoka su stalno boravište mrkog medveda karakterističnog za istočnu Bosnu i zapadnu Srbiju. Uobičajni kosmatoliski oblik medveda Evrope ima stalna boravišta i zimovnike u kanjonskim pećinama, ima tamniju boju i dostiže težinu preko 350 kilograma. Smatra se najpribližnijim oblikom savremenika pećinskog čoveka. U vrletima kanjona stalno mesto boravka je i divokoze koja se spušta i do nadmorske visine od 300 metara što prestavlja jedinstven slučaj u Svetu. Razlikuje se i od ostalih oblika ove vrste i anatomski. U ostalim krajevima Sveta divokoze žive samo na preko 1000 metara nadmorske visine. Kanjon Drine sa planinom Tarom ima veoma bogatu faunu ptica, gmizavaca, vodozemaca i insekata što prestavlja potrebe dugogodišnjeg opsežnog proučavanja.

U dvogodišnjem fitecenološkom proučavanju kanjona Drine dr. Vojislav Mišić sa

Biološkog instituta iz Beograda, sa saradnicima potvrdio je dugo osporavanu tezu od naučnih krugova Zapada o refugialnim staništima. Sa evidencijom naučnih radova ustanovljeno je da u kanjonima Balkana u dalekoj prošlosti, u ekstremnim uslovima, jedino moguć bio opstanak pojedinih životnih vrsta i da je naknadno u povoljnim uslovima omogućeno njihovo rasprostiranje.
Postoji jedna interesantna analogija da kanjoni i klisure Balkana nisu bili samo zbegovi biljaka i životinja u ekstremnim uslovima tokom istorije već zbegovi očuvanja kulturne baštine i pismenosti balkanskog naroda po manastirima. Takvi su manastiri u kanjonu Rače, manastir Rača, u kanjonu Rzava Dobrunski manastir, u kanjonu Maleševe manastir Maleševo.
Raško Kojadinović
Rašo Ivanović

Slike kanjona Drine
- foto: Nedjo Rakić

Slike kanjona Drine
- foto: Milisav Mijatović

Perućac je turističko naselje na desnoj obali reke Drine i udaljeno od Bajine Bašta 13 km. Najpoznatije je po HE Bajina Bašta odnosno po jezeru koje je napravljeno zarad ove hidroelektrane. U samom naselju postoji nekoliko kafića, restorana, vila "Perućac" i restoran "Vrelo"
Tu je i lepo uređena plaža sa bazenima za decu, tuševima, kabinama za presvlačenje i prelepim restoranom. Izuzev kupanja, gosti mogu da pecaju, voze se brodom, iznajme kanu ili pedalinu, spuštaju se čamcima Drinom.


U Perućcu na lokalitetu ‘’ Mramorje ‘’ postoji srednjevekovno groblje koje je ispunjeno nadgrobnim spomenicima-stećcima. Najstariji potiču iz XIV i XV veka, a ima ih različitih po veličini i načinu obrade, od krečnjačkih sarkofaga dužine 2 m a širine i visine 1m do položenih nadgrobnih ploča. Ispitivanja 50-tih XX utvrđeno je da je od nekada zabečeženih 200 sada je sačuvano svega 93 spomenika. Samo nekoliko primeraka je ukrašeno klesanjem ( mač, štit, krug i polumesec ).
Zbog svoga značaja lokalite Mramorje je 1968.god. zaštićen kao spomenik kulture od izuzetnog značaja za Srbiju. Slični stećci postoje i u selu Rastištima.

Od 1850.god. počinje velika potražnja za četinarskom građom, jer počinje njen izvoz. Zbog toga šume u Srbiji nisu više bezvredne kao ranije ada su se mogle slobodno krčiti, jedno su pod kontrolom još od 1820.god. i naredbe kneza Miloša pod kontrolom bile šume u kojima se mogla žiriti stoka. Tara je jako zgodna za izvoz građe jer se u neopsrenoj blizini nalazi Drina koja služi za transport trupaca. Do 1881.god. Tara je ’’ opšte narodno dobro ’’ kada se donosi prvi Zakon o šumama i od tada se javljaju oblici vlasništva nad šumama. Razgranišenje vlasništva završeno je konačno 1909.god. kada postoje : državne, opštinske, seoske, manastirske i privatne šume.
Ubrzo se pojavljuju strugare ručne i potočare, a nešto kasnije i na parni pogon, a jedna takva Josifa Trebinjca iz 1897.god. predstavlja prvi industrijski pogon u Bajinoj Bašti. Od 1965.god. počinju se koristiti moderni banseci. Tara je poečela snabdevati brojene stugare ne samo na teritoriji sreza račanskoga već i brojne duž Drine, Save ili Dunava.
Trgovaca drvnom građom ( japijom ) 1877.god. u Bajinoj Bašti bilo je 36, ali njihov broj se kasnije smanjuje. Prvi veći zakupci seče drveta na Tari bili su beogradski industrijalac Dušan Sirotanović 1893.god., a zatin i Prometna banka iz Beograda od 1902.god. Prometna banka je napravila i prvu šumsku prugu od Bukovog brda do Osluše, gde su debla otiskivana do Borove ravni, a zatim uz pomoć drvene riže ( veštačkog točila ) sve do same reke Drine na mestu sela Beserovine. Veštačlo točilo je bilo napravljeno u obliku slova ’’ C ’’ da bi se smanjila brzina balvana pri izlasku iz nejga u reku Drinu. Sistem je radio do 1909.god. kada je rasturen, a točilo je prodato za ogrev a pruga je premeštena u Alušku planinu. Na nju se nastavljala žičara koja je išla kroz kanjon Dervente i sve do Predovog krsta. Na preovom krstu formirano je čitavo malo naselje za službenike Prometne banke i radnika na seči drveta. Naselje pored koliba za stanovanje i službenih prostorije imalo je pekaru, kuhinju, kafanu, dućan i ribnjak. Kada je ponestalo stabala za seču žičara je produžena na brdo Sjenič, a zatim i do Batura i tada je bila dugačka 15 km. Puni vagoni su prirodnim padom nosili 4 m3 oblove građe, a prazni su se vraćali iz pomoć druge žice.
Po početku Prvog svetskog rata rad na žičari je prekinut, a Austorugarska vojska preuzima 1916.god. žičaru i mobiliše lokalno stanovništvo, te je oni koriste do septembra 1918.god. Prometna banaka je ponovo preuzima početkom 1919.god. i eksploatiše do 1931.god, a 1925.god. sagradila je prugu Tara – Križevac, a od Križevca do Drine vodila je žičara. Od 1928.god. posao Prometna banka premešta u selo Zaovine i sada se građa prevozi do Višegrada odakle se transportuje Drinom.
Prvi splavovi počinju od 1856.god. a snabdevali su Kneževinu Srbiju drvenom građom. Prvi splavari su slabo poznavali Drinu, pa su se pre polaska na put opraštali od rodbine kao da polaze u rat. Posebna opasnost po splavare bile su vodenice na Drini i Savi jer je bilo i smrtnih slučajeva i podbijanja splavova pod vodenice. Od 1878.god. Drina postaje granica između Srbije u Austro-Ugarske pa je svaki splavar morao imati pasoš i samo u slučaju neke nezgode mogao je svoj splav privezati za bosanski obalu Drine i nije se smeo udaljavato od obale više od 12 koraka ( toliko je bio dugačak konopac za vezivanje. Nisu smeli takođe ni razgovarati sa meštanma iz Bosne.
Poslovina sprovođenja građe do Beograd u ime Prometne banke u Bajinoj Bašti vršio je Radisav Mitrović, narodni poslanik 34 godine neprekidno i predsednik opštine. Za istoga Feniks Kanic navodi da je ovaj ’’ grof od Tare ’’ po pisanju štampe ( 1897 ) uz pristanak državnih organa 1891-93.nezakonitom sečom smrče i jele na Tari oštetio državu za oko 240.000 dinara.
Splav je pravljen od balvana koja su iz pomoć klanfi povezana, ali je mogao biti napravljen i od rezane građe. Transport je bilo sastavlje od većeg broja splavova, auvek su snažniji i iskusniji išli prvi. Polazak je uvek bio u ponedeljak, a jedini dan u godini kada splavari nisu radili, osim nedelje bio je sv.Nikola jer su ga svi splavari slavili kao svog zaštitnika. Građa se transportovala do Šapca Drinom, a od Sapca Savom do strugara kojih je bilo i na Dunavu. Do 1919.god splavari su se kući vraćali peške od Sremske Rače, a posebno je karakteristično drugarstvo i slolidarnost koja je bila razvijena kod ovih ljudi.
Godine 1914. splavarenje se prekida, a splavari su pomogli užičkoj vojsci da krajem avgusta pređe Drinu na mestu današnjeg mosta. Od 1916.god. do kraja rata na Drini se spalavari u ime Austro-Ugarske.
Kada je 1919.god. Prometna banaka nastavila sa radom na Tari trgovina ’’ japijom ’’ naglo se razvija. Javlja se nedostatak iskusnih splavara, pa se pojavljuje i Zagorka Božić, možda jedina žena splavar na Drini. Pored broja povećava se i veličina splavova. Od 1931.god. Prometna banaka je prešla sa Tare ka Zaovinama kao i neki drugi trgovci sa strane, a na tarskoj strani ostaje Industrijska banka iz Bajine Bašte i nekoliko manjih trgovaca iz Bajine Bašte. Velika ekonomska kriza krajem 20-tih XX pogodila je i trgovinu građom pa se sada javlja i višak splavara, a pored posla transporta građe oni počinju i sa transportom ogrevnog drveta tako da je poslao splavara postao mnogo naporniji. Iako je 1937.god. skočla cena građe nije se poboljšao položaj ranika, pa su se oni organizovali u sindikat i započeli štrajk 10.april – 15.maj 1937.god. koji je okončan tako što je vođe štrajka Miloje Rajaković, ministar socijalne politike i narodnog zdravlja koji je inače bio iz Bajine Bašte, optužio za komunizam i delatnist protiv kralja i države na sastanku sa njima, pa su oni odustali od daljeg štrajka. Vođe su i pored toga osuđene na zatvorske kazne i oduzimanje zvanja splavara, što je viši sud kasnije odbacio. Ipak Industrijska banaka je posle ovoga povećala plate splavarima
Rat je ponovo prekinuo rad, a račanska četa koja se okupila početkom avgusta 1941.god.na Tari sprečavala je ponovno započeto splavarenje. Drina ponovo počinje biti granica sada između Srbije i NDH. Početko aprila 1942.god. masa izbeglica je iz Istočne Bosne navalila da beži ispred ustaša prkeo Drine u Bajinu Baštu. Splavali su se samoinicijativno uključili u spašavanje nesrećnjika. Ipak nisu uspeli svima da pomognu jed se 5. maja dogodio stravičan masakr. Do tada su splavari od mesta DŽanići do gvozdenog mosta na Drini prebacili 18.000-20.000 ljudi. Oni su primljeni u Bajinoj Bašti, a zatim su se razišli po čitavoj Srbiji. Od maja 1942.god. splavarenej na Drini organizuju Nemci sa nemačkom zastavom na početku i oružanom pratnjom na poslednjem splavu sve radi zaštite od ustaša koji su kontrolisali levu obalu Drine. Nemci napuštaju Bajinu Baštu septembra 1944.god., a inđinjerci NOVJ tražili su građu za podizanje mosta na savi kod Beograda. I pored opasnosti od ustaša splavari iz Bajine Bašte prihvatili su izazov. Na splavovima su napravljeni zakloni od kamenja i krenuli su 15.februara 1945.god. Od Banje Koviljače nisu mogli dalje pa je građa prebačena do Šapca železnicom i dalje Savom doBeograda.
Posle rata se menjaju uslovi za splavarenje.Sečenje građe se prvo pomera ka crnogorskim planinama u slivu reke Drine, a preduzeća koja rukovode splavarenje veome često se menjaju što samo predstavlja nagoveštaj da je splavarenju došao kraj. Gradnja Zvorničkoj jezera promenila je bitno način splavarenja jer je jezero usporilo, pa čak i onemogućilo splavarenej na stari način. Ovo je poskupelo transport te se od 1951.spalavari sve manje. Konačno je prekinuto 15.juna 1963.god. početkom gradnje brane u Peruđcu. Posle ovoga splavovi su samo sporadična pojava, a poslenji azbeleženi su spustili Fočani 1974.god.
O splavarenju na Drini veoma lepo svedočanstvo ostavio je Bogdan Baštovanović u svojoj knjizi Sto godina spavarenja na Drini ( 1981 ). Sam dugogodišnji splavar građu je sakupio u razgovorima sa preživelim splavarima, ali i istrživanju splavarske arhive i literature.
Marko Kovačević

Splavarenje Drinom - 1958. godinaNekada, iako težak i naporan rad splavara bio je ispunjen mnogim dogodovštinama, pa evo nekih od njih.
Splavarilo se iz Višegrada do Zvornika, tu se za građu uzimao novac, pa ponovo za Višegrad ili Žepu, na nove splavove. U blizini mesta gde se dopremala građa jedna muslimanka se setila i od svoje dve sobe napravila konak za splavare. Imala je dve cene prenoćišta, ako hoćeš da spavaš u krevetu 5 banki a na klupi samo 1 banka. Umorni splavari većinom su uzimali krevete, misleći da će se u njima lepo odmoriti za sutrašnji povratak. Jedino je Novak Mihajlović uvek spavao na klupi i kaže: „Dam brate banku i spavam k'o čovek". Svi su se tome čudili kako, kad je već primio platu a muči se na klupi. „Nisam lud da dam 5 banki, pa da me svu noć stjenice nosaju io krevetu". Isti ovaj Novak, kako je sebe često predstavljao, Mihajlović blizu Drine, (stanovao je na ušću) jedne ratne godine bio je uhapšen od četnika. Dok je čekao na saslušanje u hodniku četničkog štaba, iz jedne kancelarije je izašao podebeo četnik. Videvši da ovaj izlazi iz zgrade, setio se, stao ispred njega i na očigled ostalih iz hodnika kao da i on treba da izaće a prikriven debelim četnikom izašao. Koračao je lagano do prvog ćoška a onda „bugija". Tako su počeli, ako se i ja dobro sećam, njegovi partizanski dani. A njegova žena Ljubica često ga je_klela. Te da Bogda ovo te da Bogda ono. „Ja sam na to navikao", govorio je Nole, „Ona meni kaže da Bogda irko, a ja njoj, vučući zemlju na te".

Đurić Slavimir - Arap, tada zaposlen u Crnom Vrhu, radio je kao odpremač građe iz raznih delova Tare i Žepe. Svaki put kad su se splavari vraćali iz Zvornika kroz Bajnu Baštu uzimali su namernice i odeću za one koji su ostali na odpremnom mestu. Tako i Slavku žena svaki put pošalje pečenu kokošku. Prvim dvema se obradovao, ali mu kod šeste- sedme, bi nešto sumljivo. Došao kući i pita: „Šta ti je ženo, jesi li poludela pokla sve kokoši" „Joj Slavko, nešto kokoši kunjaju pa ko velim da ne propadnu".

Šalili su se na svoj a i na tuđi račun splavari i šumari. Neko je proneo vest, eto u šali. da je Arap iznenada umro. Kao i svaki loš glas brzo se pročuo čaršijom. Jedino Slavku niko nije rekao da je umro. Sledećeg jutra, dok se magla još dizala već je bio na radnom mestu. Stajao je okrenut leđima kad mu prišao kolega Dojčilo Despotović i, ne sluteći da ono iz magle izbija silueta „pokojnog" Arapa. Pozdravio ga je sa dobro jutro. „Pokojnik" se okrenuo, odpozdravio i sam je se prepao gledajući izbezumljeno bledo lice svog kolege, kao da je video vampira noge ga izdaju, pada. „Šala" je nesvesno uhvatila maha da je već prvog dana pola familije obukla u crno.

Jednom prilikom vraćajući se sa Strugare na pola puta sretne se sa svojom ženom. „De si povela kravu, Trnjina" „Izgleda da krava traži vola, pa je povela kod Dobrisava“ Arap se nasmeja pa reče: „Slušaj Trnjina ako ti hoćeš da ideš kod Dobrisava ti idi a tu kravu vrati u štalu. Nemoj da je vodiš k'o budalu za sobom".