Amadeo Modiljani

Kod nas se izgovara i Modiljani, nadimak Modi asocira na Francusku reč "maudit", što znači "proklet"

Amadeo Modiglani
"Ukleti slikar" s Monparnasa, nenadmašan i jedinstven, kao umetnik i kao boem
čiji buran i dramatičan život i dan-danas zadivljuje.

Rođen 12.jula, 1884.godine u Livornu, Modijeva kreativna lutanja bila su začinjena drogom, alkoholom i ženama.Zaljubljen u poeziju,aristokratskog izgleda, čas razdragan, čas tužan, Modiljani je bio u razdoru sa samim sobom.Znao je noćima da raspravlja o Bodleru i Malarmeu, i svojim prijateljima je često recitovao. Njegova ljubav prema poeziji bila je dirljiva, ali ono što je njegove prijatelje još više fasciniralo, bila je njegova odlična memorija i to u momentima kada je bio najpijaniji. Detinjstvo je proveo u blagostanju u gradu nezavisnog duha, otvorenog poznatom i nepoznatom, trgovini i svim vrstama uticaja. U Livornu su u to vreme radili Tomazijevi, Oskar Gilja, Đovani Bartolena, Ulvi Lijedi, a i mladi umetnici kao što su Nomelini, Natali, Romiti,Benvenuti, Gambođi.Prekinuvši klasično školovanje zbog bolesti,Modiljani počinje svoje slikarsku avanturu1898. Njegov prvi i jedini učitelj bio je Guljelmo Mikeli,(post-makjajolista).Slikarstvo studira u Firenci oduševljavavajući se starim slikarima 14. i 15. veka.Žudnja za umetnošću i novim saznanjima, nagnala ga je 1901.godine na put po Italiji.Njegove oči uživaju u neprocenjivom blagu Napulja, Kaprija, Rima Firence, Venecije...Osećajući se sputanim, posle kratkog boravka u Veneciji, 1906. godine kreće u Pariz.Meka moderne umetnosti u koju se dolazi na hodočašće, okupila je u to vreme čitav niz evropskih slikara koji su se tu nastanili aktivno stvarajući. Pesnici, muzičari, pisci, slikari, prosjaci i prostitutke i svi oni poznati i nepoznati, i puni nade. Na domaku noći i tame, Pariz je živeo punim plućima.Kafane su bile prepune i iste kako ih je Van Gog slikao, a zvezdana noćna svetlost slivala se niz pariske pločnike obasjane noćnim fenjerima.
http://www-cgrl.cs.mcgill.ca/~godfried/photos/modigliani.gif
Amadeo Modiglani

Tamo se formirao i poseban pojam „pariska" škola, koji više određuje fenomen nego stil, a kojoj je pripadao i Modiljani, koji je, od kada je došao u Grad svetlosti, zapadao u ozbiljne krize dok nije stvorio svoj stil i sopstvenu umetnost. Po strani od avangardnih pokreta, koje je simpatisao ali im nikada nije pripadao,bio je svedok rađanja i razvoja kubizma, ali ga je on malo zanimao.Jedno se jedino njegovo delo približava kubizmu,( Mladenci,1915) s dve vertikalno oblikovane figure čime je istaknuta ukočenost, a istovremeno i komičnost para, kao da ismeva jednu ljudsku zgodu koja je strana slikarevom duhu.Njega je u prvim pariskim danima zanimao Sezan. Postavši legendarana figura boemskog života, zgodan i anđeoskog lica, Modiljani je zahvaljujući svom životu, vrlo brzo dobio nadimak "Princ boema". U ateljeu na Monmartru, on je ostavio završena i nedovršena platna, mermerne statue, mermerne fragmente,crteže. Ali nije ostavio graviru koja reprodukuje Blagovesti Simona Martinija, iz Uficija. Nju je stalno nosio sa sobom, kao relikviju koja mu je pomagala da očuva veru u svoje istinsko slikarsko poreklo, srž Sijene u tim linijama koje se pregibaju u punom skladu s blistavošću boja.

Crtež je za Modiljanija bio dar prirode kojeg je očuvao netaknutog i branio čitavog života.Bio je rođeni crtač, što se vidi po njegovim prvim radovima, koji su danas skoro svi izgubljeni. Između 1911 i 1912, Modiljanija je zanimala skulptura, ali se zbog slabog zdravlja opredeljuje za slikarstvo.Zna se za njegovih 25 skulptura od kojih su sve od kamenog peščara.Najveći broj se nalazi uSAD. Nadahnut afričkom umetnošću, Sezanovim slikama i Brankuzijevom skulpturom, on lagano traži sopstveni put. Njegova lutanja traju do 1917. godine, kada se posvećuje portretima i aktovima. Modiljani je svoje stvaralaštvo vezao za klasiku i tradiciju koja je u njemu, kao Italijanu, ostala do kraja živa i prisutna. Odan čoveku i isključivo slikar portreta i aktova, koje je znao ekspresionistički da izduži i prelomi on je bio pre svega pesnik tuge i sete. Svi ti likovi, optočeni elegantnim i manirizovanim crežom nose u sebi i čežnju, i tugu i setu nad zagonetkom života. Razvio je veliko prijateljstvo s poljskim pesnikom i kupcem njegovih dela,Leopoldom Zborovskim i njegovom ženom Hankom.Oboje će naći mesto na njegovim slikama.

Pol Gijom, mladi i ambiciozni art diler,glavni kupac njegovih radova tri godine, Žan Kokto, osetljivi kicoš sa oštrim licem i aristokratskom ravnodušnošću.Portretisao je Brankuzija, koji je delio njegov entuzijazam za skulpturu, Kislinga, Sutina, kao i bezbroj žena koje je voleo, a koje su njega volele još više. Nepoznate žene, zauvek besmrtne u Istoriji umetnosti.Posebno mesto zuzima engleska pesnikinja Bijetris Hejstings i Žana Ebitern, najveća ljubav njegovog života. Senzualne, ponekad besramne, ali nikad vulgarne, čulne i čedne. Pune poetske misterije, izduženog vrata, one predstavljaju jedinstveni spoj čulnog i duhovnog. Veoma je teško, naročito u figurama žena, otkriti šta je u njima uzneto, a šta poniženo.To je moguće samo ako umemo da shvatimo slikarevu prirodu u kojoj se stapaju čovek i umetnik koji zna koliko uzbuđuju radosti tela i koliko je dostupno i nedostupno prevazići ih. Sa očima punim tople tajne, u njima se nazire sukob putenosti i osećanja, drevnog zadovoljstva i tek otkrivene drame. Poput Dučićeve ljubavne lirike,one su bujne i raskošne, često duboko melanholične, a ponekad pomalo koketne, dok u sebi nose beskrajnu i večnu tugu.

Ovi dugovrati portreti,ove nage žene što trijumfuju i koje nas danas toliko fasciniraju, tada nisu imale isti uspeh. Pa ni približan. Tokom kratkog i dramatičnog života, njegova najdublja tuga, ona koja je uništila njegovu dušu, potkopala njegovu bolest, mnogo više od loših uslova za život, alkohola i droge, bila je činjenica da njegov genij nije bio prepoznat.

Energija zapanjujuće snage, koju je u svom delu i životu oličavao,ovaj neshvaćen i nesrećni anđeo, ugasila se jednog hladnog januarskog jutra, 1920.godine.Umro je u 36.godini,od tuberkuloze, nedostatka hrane, želje da se leči i nedostatka entuzijazma.On koga nisu razumeli tokom života, postao je legenda nakon smrti, kako obično biva. Svoj život Modiljani je okončao u bolnici Milosrđa, dozivajući svoju majku i uzdišući: "Draga Italijo". Narednog dana, njegova žena, Žana Ebitern, se u osmom mesecu trudnoće, bacila sa osmog sprata. Modiljanijeve zadnje reči u taksiju koji ga je vozio u bolnicu bile su: " Poljubio sam svoju ženu. Zakleli smo se na večitu sreću." Njeni roditelji nisu dozvolili da ona počiva kraj jednog Jevrejina, te dvoje ljubavnika nije sahranjeno zajedno. Priređena mu je veličanstvena sahrana, a oko hiljadu ljudi je pratilo je povorku sve do Per-Lašeza.Tek posle tri godine Ebiternovi će pristati da promene odluku i tako danas dvoje ljubavnika koji su se jedno drugom zakleli na " večitu sreću" počivaju u istoj grobnici.

Zenski akt u Modiljanijevoj umetnosti


Amadeo Modiljani je bio boemski umetnik par excellence. Njegova posthumna legenda je poznata skoro kao i Van Gogova. U stilistickim odnosima bio je cudak; bio je savremenik kubista, ali ne i deo njihovog pravca, on formira most izmedju generacije Tuluz Lotreka i Art Deco slikara u 20-tim godinama XX veka.
Rodjen je u Livornu 1884. godine. Obe strane njegove porodice bili su Jevreji Sefardi. Amadeo je bio cetvrti i najmladji clan porodice. Modiljani je poceo da uci slikanje zvanicno 1898. godine, a njegov ucitelj je bio Guglielmo Micheli, koji je bio pod uticajem Macchiaioli-ekvivalenta impresionistickog pravca u Italiji. Zatim je otisao u Firencu gde se upisao u Slobodnu Skolu Akta (Scuola Libera di Nudo), zatim je presao u Veneciju gde se upisao u slicnu akademiju. Tu je upoznao dvojicu umetnika koji su bili medju vodecim predstavnicima futurizma: Umberto Boccioni-a i Ardengo Soffici-a. I sto je jos vaznije, ovde je po prvi put upoznao zadovoljstva droge i pica.

U Pariz odlazi 1906., uz pomoc svoje majke. Pariz koji ga je privukao vec je poceo da se vraca u proslost, i bivao je sve vise i vise oprezan novih generacija eksperimentalista koji su se okupljali oko Apolinera, iako se nastanio u Montmartru, koji je u to vreme bio nesumnjivo fokusna tacka avangarde. Zahvaljujuci francuskom anti-semitizmu, otkrio je mnogo snazniji smisao jevrejskog identiteta i njegovi prijatelji iz umetnickog kruga u Parizu su uglavnom bili Jevreji. Ubrzo je izgradio svoju reputaciju po svojoj neumerenosti (imao je naviku potpunog skidanja dok je bio pijan). Vratio se na kratko 1909. god. u Livorno, bolestan i iscrpljen.

Kada se vratio u Pariz, promenio je profesiju,i postao skulptor.Brankuzi je bio njegov ucitelj i dosta uticao na Modiljanija.Postoje i vrlo jasni znaci uticaja umetnosti iz Afrike i Okeanije.U to vreme bio je jako siromasan,njegove su skulpture bile pravljene uglavnom od kamena ukradenog sa gradilista.Ponovo se razboleo i bio primoran da se vrati kuci.Ipak,opet se vratio u Pariz. U Parizu je sada postao specijalista za portrete, cije delikatne stilizacije pokazuju uticaje iz perioda kada je bio skulptor, i cija je elegancija i domisljatost protivrecila njegovoj reputaciji neotasnog ponasanja.

Modiljani je poceo rad na svojoj seriji aktova 1916. Sve ukupno,on je naslikao preko 30 ovih aktova, sto cini desetinu svih njegovih uljanih slika. Ono sto je interesantno i upada u oci jeste cinjenica da nikada za model nije uzimao zenu sa kojom je imao dugu vezu, kao sto je slucaj sa Beatrice Hastings ili Jeanne Hebuterne, kada je u pitanju slikanje akta. Umesto njih, Modiljani je vise voleo da slika kucne pomocnice ili kelnerice,premda je takodje koristio i profesionalne modele, kada su umetnicki dileri uspevali da plate njihov honorar,ali to se retko moglo priustiti. Raspravljalo se i tome da je moguce da je imao i kratke ljubavne afere sa svojim modelima na sta ukazuje atmosfera nabijena seksualnoscu koja vlada na nekim od njegovih platana. Njegovi modeli mogu se podeliti na dva tipa. Najvecu grupu njegovih aktova cine tamnokose zene sa punim grudima i sirokim kukovima, Mediteranke po izgledu, koje naucnici identifikuju kao Venus naturalis muski ideal ljubavi. Drugi tip modela ukljucuje zene opisane od strane Modiljanija kao detinjaste i stidljive i slicne drugom muskom idealu ljubavi, Venus coelestis. Prirodna,srcana Venera, uprotstavljena je nebeskoj.

Kao pravilo, slikama su prethodile preliminarne studije na papiru. Karakteristika ovakvih slika je punoca same postavke, krevet ili sofa na koje je model naslonjen, ili je pozadina naspram koje model pozira vrlo cesto samo povrsno naznacena.Po pravilu, boje su tople, akt je slikan u naturalistickom stilu. Senzualne konture tela modela su jasno definisane oblim linijama ili arabeskama koje vode oci posmatraca oko hijeraticne forme. Nikakva distrakcija nije dozvoljena; telo, cesto skraceno, zauzima najveci deo prostora platna. Neki od Modiljanijevih aktova jasno opisuju zenu kao izlozeni seksualni objekat; neki opruzeni aktovi osobito prikazuju zenu kako se provokativno proteze nudeci sebe posmatracu.Skandalozna priroda nekih od ovih dela ce cak dobiti i javnu osudu.

U neko vreme tokom 1916., Modiljani je presao kod umetnickog dilera Leopolda Zborovskog, sa kojim ce postati vrlo blizak. U aprilu 1917. godine Modiljani se zaljubio u studentkinju umetnosti iz Colarossi skole,Jeanne Hebuterne, sa kojom je ziveo do svoje smrti. Tokom tog perioda, aktovi su i dalje bili jednako zastupljeni kao i portreti. U decembru 1917., odrzana je izlozba Modiljanijevih slika, njegova jedina samostalna izlozba, u Parizu, u galeriji Berthe Weill. Izlozba je nazalost prekinuta od strane policije koja je reagovala na zalbe i konfiskovala nekoliko slika-aktova i crteza, jer su navodno bili uvredljivi.Modiljani, kao umetnik koji je tezio renesansnoj lepoti i idealnom u svojim slikama, distancirajuci sebe od provokativne avangardne umetnosti, svojim slikama je samo izazvao jacanje svoje legende, a prica o zabranjenoj izlozbi idealno reflektuje sustinu njegovih aktova. Sa jedne strane, platna zamisljenih,nagih mladih zena su nesto bozanstveno. Prema recima istoricara umetnosti Giovanni Scheiwiller-a one simbolizuju “kompletno duhovno jedinstvo izmedju umetnika i bica koje je birao za svoje modele”. Sa druge strane, dopadljiv nacin na koji je predstavljeno zensko telo je samo jos vise doprinosilo da Modiljani dobije nadimke koje i danas nosi-“zenskaros” i “boem”. Njegovi zenski aktovi moraju se posmatrati kao mnogo kompleksniji fenomen, nego sto bi se moglo ocekivati na prvi pogled. Njihova priroda je takva, da se umetnikova ideja i njeno predstavljanje, uslovi u kojima je on izvodi i njihov istorijski kontekst jedva mogu razdvojiti jedno od drugog. A sve ovo je povezano sa slikom koja je napravljena o coveku Modiljaniju, njegovom karakteru, moralnosti i nacinu zivota. Naravno, podrazumeva se da niko ne treba da sudi o umetniku na osnovu moralnih kriterijuma i onda ocenjivati njegov rad. Kako je i cesto bilo isticano, njegov zivot, ispunjen siromastvom, bolescu, alkoholizmom, konzumiranjem droge i turbulentnim ljubavnim aferama, nije imalo apsolutno nista sa njegovim radovima.Mozda je bas ova neusaglasenost izmedju njegovog neumerenog zivota i smirenog, uzdrzanog rada, toliko koncentrisanog na formu, ono sto je vodilo do stalnog interesovanja za Modiljanija i njegov zivot tokom citavog XX veka.

Izgleda kao da su njegovi aktovi razapeti izmedju samo dva ekstrema. Neki ih vide kao misteriju, kao izraz nevinosti, dok ih neki vide kao kasni dokaz delikatnog i ugladjenog izgleda ljudskog tela i degenerisanog kulta zene. Njegov poseban pristup aktu lezi u vestoj mesavini tradicionalne teme sa specificno modernim tretmanom zenskog tela, oslobodjenog sve prividne cednosti. Njegovi aktovi su medjusobno mnogo vise povezaniji nego sto je to slucaj sa njegovim francuskim i nemackim savremenicima. U samoj njihovoj tehnici,ali i kompoziciji, njegovi aktovi pokazuju cistu orijentaciju ka majstorima italijanske renesanse, ka Boticeliju, Ticijanu ili Djordjoneu.Modiljani je stoga dotakao predakademsko poglavlje istorije umetnosti, vreme kada se gola Venera ili Danaja, nisu ponavljale u skladu sa katalogom diktiranih poza. Modiljani nikada nije pohadjao zvanicnu umetnicku akademiju, stoga je prisao portretisanju nagog tela okom koje je mnogo vise bilo skolovano istorijom umetnosti , nego akademski naucenom percepcijom akta. Da je mogao da nauci osnovne, akademski normirane koncepte portretisanja u umetnickim skolama Firence i Venecije, sigurno bi imao nebrojene alternativne pristupe studiji akta, za vreme dok je bio u Akademiji Colarossi u Parizu, gde se upisao na casove crtanja.Akademija Colarossi bila je jedna od privatnih institucija, koja je pruzala progresivne alternative drzavnim akademijama. Uloga ovakvih institucija se sastojala pre svega u snabdevanju studenata modelima, cije su poze oni sami mogli da odrede. Za razliku od drzavnih akademija, ovde su mogli da se dostignu vise animirani crtezi. Umesto provodeci sate crtajuci samo jednu pozu , ova akademija je praktikovala tzv. petnaestnominutne aktove, gde je brzo skiciranje poza bilo od primarne vaznosti. Mnogi crtezi su sacuvani iz Modiljanijevih prvih godina u Parizu. U cisto definisanim linijama ranih crteza vec se moze prepoznati virtuoznost njegovih aktova iz 1917.godine.

U njegovim aktovima moze se prepoznati ista tendencija ka ornamentalnoj stilizaciji kao i u njegovim portretima. Opet, to je crtez nezno oblikovanih linija koji istice konture figura naspram pozadinskih planova i koji daje slici elegantnu auru.Redukcija i apstrakcija su Modiljanijeva glavna sredstva kreacije.Osim nekoliko glavnih detalja sobe u kojoj se nalazi model, kontura sofe,jastuka ili bele lanene posteljine, nema niceg drugog sto bi odvuklo paznju od mladih, neznih tela. Stedljiva upotreba boje-obicno karakteristican kajsijasti ton akta u kontrastu sa samo jednim ili dva druga tona dokaz je snazne koncentracije na formu.Stilizovane forme zenskog tela su stoga snabdevene dovoljnim prostorom za njihovo efektno prikazivanje. Zenski likovi koji se prikazuju posmatracu su ponekad cak lazni, u tom smislu,da skoro izgledaju kao da ce ispasti iz slike ka posmatracu; ponekad njihove siroko otvorene oci daju utisak kao da gledaju pravo u njega, u drugim slucajevima, njihove su oci zatvorene, kao da spavaju. Ono sto najvise privlaci paznju kod Modiljanijevih zavodljivih aktova, i ovo je jos jedna razlika izmedju njegove interpretacije i akademskih studija aktova, je njihova nagost, senzualnost, eroticizam, lepota. Ti aktovi nisu prosto opisivanje njihove prirodnosti i njihovo ozivljavanje, kao sto je bio slucaj sa mnogim njegovim savremenicima. Mnogo vise, stilizacija prikazanih tela pridodaje slikama sjaj, eleganciju i visok stepen neprirodnosti.

Modiljanijeva idealizovana percepcija ponovo naglasava njegovu slicnost sa simbolistima i prerefaelitima. Njegovi aktovi su simbolicni u svojoj nagosti, fizickoj prisutnosti; samo postojanje tela formira zagonetku slike, sa nekarakterizovanim pozadinskim detaljima koji su od male vaznosti. Uprkos njihovoj culnosti, ovi aktovi imaju i nesto skulpturalno. Cak i kada su predstavljene koketno, i stoga podsecaju na erotske fotografije, koje su tada bile popularne, njihova senzualnost nikada nije agresivna, vec je uvek umerena i obojena melanholijom. Modiljanijevi aktovi su likovi kreirani od strane umetnika. Njihova lepota emituje kamenu hladnokrvnost i dostojanstvo. Neko bi rekao da je sa serijom aktova koje je naslikao u kratkom vremenskom periodu, Modiljani podigao drugi hram lepote, jer ove slike pokazuju istu zanesenu otmenost kao njegove rezbarije; njihova idealna lepota prosla je istu poetsku transfiguraciju. Pod Modiljanijevim liricnim okom, modeli koji poziraju postali su moderni likovi Venere, kombinujuci duhovnost i slobodu. Nakon njegove koncentracije na akt 1917. godine,u nadolazecim godinama Modiljani je samo povremeno portretisao naga tela.Akt Elvira, naslikan u juznoj Francuskoj 1919., ilustruje svetliju paletu od njegove tipicne za to doba. Frontalna prezentacija stojeceg modela ponovo naglasava vaznost skulptoralnog u Modiljanijevoj slici