Beogradska ka5anija
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

20. 10. 1944: Šta se zaista dešavalo Empty 20. 10. 1944: Šta se zaista dešavalo

Uto Okt 20, 2009 4:03 am
Прокламовани циљ совјетско-бугарско-албанске инвазије Србије био је борба против Немаца. У стварности, немачки пораз је овом инвазијом само одложен

Због политике Запада, у целој Источној Европи питање демократија или комунизам решавали су совјетски тенкови. Тако се основна идеја маневра југословенских комуниста састојала у избијању на Дунав, односно на југословенско-румунску границу, ради спајања са очекиваном Стаљиновом војском. Тренутак спајања они су рачунали као дан победе у грађанском рату.
Битка за Србију - коју је ваљало прећи да би се избило на Дунав - комунисти су започели одмах после капитулације Италије. Они су нападали, а четници су се бранили.

Чињеница да је Црвена армија прешавши Дунав 5. септембра 1944. године најпре срела четнике, а не комунисте, симболично доказује да је победник Битке за Србију на бојном пољу Дражина војска. Битка за зеленим столом давно је већ била изгубљена, поништивши победу српске војске, као и у многим другим случајевима, од ослобођења Косова и Метохије 1878. године до наших дана.

Средином септембра 1944. године у Србији су се налазиле две велике групе комунистичких јединица. Прва је била на југу и крајњем истоку, под командом Коче Поповића, сада са око 15.000 бораца. Поповићеви партизани граничили су се са четницима изнад Ниша и Јастрепца. Друга група комуниста, под командом Пеке Дапчевића, протезала се од Горњег Милановца до Таре и Повлена, са такође око 15.000 бораца. Насупрот Дапчевићевим јединицама стајале су највеће четничке формације, под непосредном Дражином командом.

После 11. септембра главни четничко-комунистички фронт успостављен је на линији Рудник - Сувобор - Повлен - Јагодња. У позадини фронта, у Јадру, четници су спремали контраофанзиву ради враћања Дапчевићевих дивизија у долину Западне Мораве, а затим даље према западу. Почетак контраофанзиве утврђен је за 24. септембар, а окосницу удара требало је да чини 4. група јуришних корпуса.

Контраофанзива је одложена јер је 22. септембра почела совјетска инвазија Србије. У Србију је ушло 414.000 црвеноармејаца.1 Три дана пре тога, српску границу прешла је комплетна бугарска армија, а нешто касније са југа су позване и две албанске дивизије. Свеукупно, под командом совјетског маршала Толбухина, у инвазији Србије учествовало је преко милион војника.

Толбухин је све три бугарске армије 19. септембра послао правцем од Цариброда и грчке границе до албанске границе и горњег тока реке Дрине. Совјетска 57. армија кренула је 22. септембра са линије Цариброд - Дунав, са задатком да овлада простором до средњег и доњег тока Дрине. Најзад, 46. совјетска армија упућена је 27. септембра са линије Дунав - Темишвар, правцем Тиса - Дунав - Београд. Бугарска војска већ је имала пет дивизија у Србији и три дивизије у Јужној Србији (Македонији). Те јединице налазиле су се у саставу Хитлерове солдатеске до 9. септембра, када су Бугари прешли у супротни табор. Бугарска фашистичка влада понудила је предају Американцима још 10. фебруара 1944. године. Услов је био задржавање територија добијених од Хитлера, тј. Јужне Србије и грчке Тракије. Американци и Енглези одговорили су да ‘‘савезничке територије не могу да буду у питању да би се утицало на Бугарску'‘.

С друге стране, Совјетски Савез је одлагао преговоре о капитулацији Софије, ‘‘док се савезничке снаге не приближе Бугарској'‘, како је то Молотов 12. марта саопштио британском амбасадору. Савезничке снаге о којима је говорио Молотов биле су, наравно, совјетске. Тек по упаду Црвене армије у Румунију, 23. августа, Молотов је изјавио како могу да почну ‘‘преговори о примирју, које је Бугарска затражила фебруара 1944'‘.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

20. 10. 1944: Šta se zaista dešavalo Empty Re: 20. 10. 1944: Šta se zaista dešavalo

Uto Okt 20, 2009 4:03 am
Совјетске трупе избиле су на бугарску границу 1. септембра. Пет дана касније, Молотов је објавио да се Совјетски Савез ‘‘сматра од тога часа у рату са Бугарском'‘. Формулација ‘‘од тога часа'‘ била је важна због плана који су Совјети утаначили са тројицом прокомунистички настројених министара бугарске владе. Совјетски Савез је објавио рат Бугарској у седам сати увече 5. септембра, да би ова тројица у поноћ затражила, и добила, примирје. Следећег дана Црвена армија је упала у Бугарску, а у Софији је проглашена комунистичка влада.

Англоамеричка дипломатија, која је у свему овоме заобиђена, сада се наједном уплашила последица дотадашње сопствене политике. Било је, наиме, јасно да ће Стаљин, супротно одлукама Техеранске конференције, употребити бугарске трупе за бољшевизацију Грчке и Југославије. Зато је Москви већ 19. септембра упућен предлог допуне услова за прелазак Бугарске на савезничку страну. Британски делегат Странг тражио је да се у услове унесе одредба према којој бугарске снаге ‘‘не могу да се употребе на савезничким територијама без претходног пристанка одговорне савезничке владе'‘. Реч је о грчкој и југословенској влади, које су се налазиле у Лондону. ‘‘Ако би се бугарске снаге представиле као ослободиоци грчких и југословенских територија, утисак на народ би био ужасан'‘, рекао је Странг.

Бугарске фашистичке трупе морале су да се повуку из Грчке и Југославије још крајем августа. Био је то услов за прихватање примирја, са којим су се Совјети сложили 20. августа, али га нису испоштовали. Они су најзад, 26. октобра, изјавили како ‘‘сматрају да су се све окупационе бугарске снаге повукле из Грчке и Југославије и да бугарске трупе сада у Југославији нису окупационе, већ оперативне снаге под командом маршала Толбухина'‘. Није изостала ни иронична примедба: ‘‘Изгледа да се то примило са општим разумевањем'‘. Заправо, Бугари су се повукли из Грчке, али су на југословенској територији само заменили фашистичка обележја комунистичким и од окупатора проглашени ослободиоцима. Черчилова конфузна идеја да ће Југославија бити комунистичка земља, али под британским, а не совјетским утицајем, доживљавала је крах.

Прокламовани циљ совјетско-бугарско-албанске инвазије Србије био је борба против Немаца. У стварности, немачки пораз је овом инвазијом само одложен. Најјачи ударац Хитлеру могао се задати директним нападима на Берлин са истока и запада. Тако је и било договорено: совјетске трупе требало је да напредују према Берлину истовремено са англоамеричким искрцавањем у Нормандији, 6. јуна. Али, Стаљин је најпре одложио, а затим зауставио покрет Црвене армије према немачким границама. На овај начин он се светио Америци и Британији што се до тада нису довољно ангажовале у рату. С друге стране, искрцавање у Нормандији усмерило је пажњу Немаца на ту страну, што је дало могућност Совјетима да део својих трупа пошаљу на југ, ради бољшевизације балканских држава.

Стигавши на југословенску границу, Совјети нису скривали своје намере. Дозволу за прелазак границе тражили су само од своје испоставе у виду Комунистичке партије Југославије, игноришући краља и легалну владу, па макар она била и Шубашићева. Шест дана по преласку границе, 28. септембра, на московском радију је објављено да је циљ совјетске инвазије Југославије завођење комунистичког режима. То је речено у следећој форми: ‘‘Совјетска команда примила је услов који је постављен с југословенске стране: да ће на територији Југославије, у областима где ће се налазити јединице совјетске армије, деловати администрација Националног комитета ослобођења Југославије'‘. ‘‘Југословенска страна'‘ је Комунистичка партија, а ‘‘Национални комитет ослобођења'‘ је комунистичка влада, тј. Авној. Била је то класична окупација, јер су југословенску страну представљале друге партије и институције. Комунистичка странка представљала је само Совјетски Савез. Браћа Кнежевићи пишу:

Главни разлог упада совјетских снага био је: да се униште снаге генерала Михаиловића у Србији, да се иза трупа совјетске војске и Бугара заведе власт комуниста и да се изврши физичко уништење свих потенцијалних непријатеља бољшевизације Југославије - да се изврши револуција као она 1917. у Совјетском Савезу, тако да Тито може да се одржи на власти и без присуства совјетске војске и Бугара.

Ноћ уочи упада бугарских јединица у Србију Ј. Б. Тито је побегао од Британаца са острва Вис. Отишао је на совјетску територију, да би четири дана потом још више ограничио слободу кретања енглеским и америчким мисијама код својих јединица. На то су Американци одмах престали да му дотурају помоћ и да одвозе комунистичке рањенике у Бари. Идн се жалио Молотову на одлазак вође југословенских комуниста без поздрава, ‘‘иако смо ми наоружали и опремили маршала Тита и омогућили његове операције. Морам да поновим, сматрали смо увредом оно што се десило'‘. Енглези ипак ништа нису учинили ради ублажавања катастрофалних последица своје југословенске политике. Напротив, и даље су наставили да сарађују са комунистима.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

20. 10. 1944: Šta se zaista dešavalo Empty Re: 20. 10. 1944: Šta se zaista dešavalo

Uto Okt 20, 2009 4:04 am
После совјетско-бугарске инвазије Србије, Немцима је главни стратешки циљ на Балкану постао безбедно повлачење из Грчке. Повлачење су сада планирали, уместо преко Београда, вардарском долином, затим преко Косова и Метохије, Санyака и даље на запад. Бугарска војска није могла, или није желела, да затвори тај правац све док није прошла и последња немачка колона. Бугари су освојили Скопље тек 18. новембра, а Косово и Метохију, уз помоћ 5. и 6. албанске дивизије, крајем децембра. Позив Ј. Б. Тита Албанији да учествује у освајању овог дела Србије није имао везе са борбом против Немаца< реч је о наставку предратне антисрпске политике на Космету.

На северу, совјетске трупе прешле су Велику Мораву 11. и 12. октобра, да би следећег дана запоселе линију Гроцка - Авала - Остружница. Борба за Београд почела је 14. октобра. Совјети су нападали са 4. гардијским механизованим корпусом, 236. стрељачком дивизијом и 1. југословенском самосталном бригадом, састављеном од усташа заробљених у Стаљинградској бици, док су Немци имали Армијску групу ‘‘Србија'‘ са 40 тенкова и 170 топова. Три дана потом Совјети су напредовали до линије железничка станица - Дунав - Ботаничка башта - скупштина - група министарстава - Чукарица. После крвавих борби 17. и 18. октобра Немци су се повукли на линију Калемегдан - Теразије - Славија. Већ следећег дана Црвена армија се пробила до палате ‘‘Албанија'‘. У току ноћи између 19. и 20. октобра пали су Стари град и савски мост. Тиме је операција освајања Београда окончана.

Током напада на Београд Ј. Б. Тито се налазио у штабу маршала Толбухина у Вршцу. Молио је совјетског команданта да ‘‘у Београд прво уђу партизани због велике националне и међународне важности'‘. Толбухин је то саопштио генералу Жданову, команданту 4. гардијског механизованог корпуса. Жданов је одговорио југословенским комунистима: ‘‘Ја надирем према свом плану, а ви напредујте према вашем плану ако можете. Дођите сутра на чај код мене у Београду'‘. Према једном енглеском извору, партизани су Жданова сматрали ‘‘бруталним, уображеним и арогантним, јер није осећао потребу за било каквим заједничким плановима и заједничким операцијама'‘. Он је ипак, по заповести маршала Толбухина, наредио ‘‘посадама тенкова да допусте југословенским партизанима да поседају на тенкове и на тај начин совјетске и партизанске снаге уђу једновремено у Београд'‘.

Освајање Београда поздрављено је у Москви са 24 плотуна из 324 топа.

Иза совјетских трупа у Београд су упали комунисти. У страху од побуне, Ј. Б. Тито је 25. октобра, када је са совјетским генералима дошао у престоницу, замолио да ‘‘извесне јединице Црвене армије остану у Београду'‘.

Браћа Кнежевићи описују даљи развој борби:

После освајања Београда, 4. механизовани гардијски корпус прешао је Саву и после дводневних тешких борби освојио Земун и Бежанијску косу. Корпус је 1. новембра заузео Сремску Митровицу, али је већ 2. новембра био задржан од стране немачке 2. оклопне армије на линији: Илок - Ердевик - Мартинци - Дунав од Вуковара до мађарске границе. Остали корпуси совјетске војске надирали су ка Дрини и ту су задржани 15. децембра од стране немачких 11. и 14. корпуса 2. оклопне армије.

За разлику од Армијске групе ‘‘Србија'‘, која је била неупоредиво слабија од јединица Црвене армије, Немци су сада довели бројне и елитне трупе 2. оклопне амрије. Такође, изабрали су повољан положај за одбрану, користећи реке као природне заклоне. Најпре Дунав, који су запосели од Будимпеште до његовог лука у Срему, где нагло скреће на исток. Од тог лука природне препреке преко сремске равнице није било само до реке Босут. Фронт се затим пружао обалама Босута до ушћа у Саву, а затим уз ову реку до оближње Раче, где је ушће Дрине. Према томе, фронт је ишао линијом Дунав - Босут - Сава - Дрина.

Фронт успостављен у Срему од Жданова је преузео 68. стрељачки корпус. Када је и он 25. децембра отишао у Мађарску, на Сремски фронт је дошла 1. бугарска армија. Али већ после неколико дана и Бугари одлазе на север. Тада су на Сремски фронт упућене 1. и 3. југословенска армија, јединице састављене од необучених младића које су комунисти присилно мобилисали по Србији. Најбоље јединице Ј. Б. Тито је оставио у Београду и другим ‘‘ослобођеним'‘ местима, да учвршћују комунистичку власт.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

20. 10. 1944: Šta se zaista dešavalo Empty Re: 20. 10. 1944: Šta se zaista dešavalo

Uto Okt 20, 2009 4:04 am
Сремски фронт није био фронт у правом смислу, већ губилиште противника комунистичке власти. Колико је Срба бачено на немачке митраљезе и минска поља у сремским, као и у семберским равницама, то ни данас није познато, али свакако је реч о десетинама хиљада младића. Озбиљне битке на овом губилишту нису ни вођене. Положаје од новембра и децембра 1944. Немци су задржали све до 15. априла 1945. године, када су морали да се повуку због пораза на другим фронтовима. Повлачење Немаца комунисти су славили као ‘‘пробој Сремског фронта'‘, скривајући поред осталог и чињеницу да су то били немачки положаји највише удаљени од Берлина.

С оне стране Сремског фронта, у Славонији, постојале су партизанске јединице састављене већином од Хрвата, за које су комунисти после тврдили да су биле веома бројне и снажне: 6. и 10. корпус (‘‘Загребачки корпус'‘). Овим јединицама није наређен напад у леђа немачким положајима.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

20. 10. 1944: Šta se zaista dešavalo Empty O autoru

Uto Okt 20, 2009 4:06 am
Милослав Самарџић је рођен 22. новембра 1963. у Александровацу, где је
завршио основну и средњу школу (новинарски смер). Економски факултет у Крагујевцу завршио је 1989, на сектору маркетинг. Као студент завршио
је новинарску школу "Вечерњих новости", у зиму 1983/84. године, и постао један од крагујевачких дописника овог дневника. У ''Погледе'', тада лист студената Крагујевачког универзитета, долази 1984. године. ''Новости'' напушта 1986, због необјављених критичких текстова према
тадашњем режиму. Крајем 1985. у ''Погледима'' постаје уредник рубрике
''Универзитет'', а дужност главног и одговорног уредника преузима 1987. године, на којој с мањим прекидима остаје до престанка изласка
листа, 2005. године.

У уводнику из фебруарског броја ''Погледа'' 1988. Самарџић је објавио
коменатар о вишепартијском систему, што је био први чланак у коме се
вишестраначје код нас помиње у позитивном контексту од 1944. године. У
уводнику мајског броја 1989. објавио је ''Предлог за укидање закона о
заштити имена и лика Ј. Б. Тита'' - први предлог те врсте у земљи. У
новембарском броју 1989. године објавио је први афирмативни чланак о
ђенералу Дражи Михаиловићу, а на насловној страни била је до тада
скривана немачка потерница за ђенералом на 100.000 рајхсмарака у
злату.

Крајем те 1989. године почиње оснивање опозиционих странака у Србији,
којима ''Погледи'' уступају простор и тако постају прво опозиционо
гласило.

Маја 1990. године Самарџић објављује први интервју престолонаследника
Александра Карађорђевића српским новинама.

Под његовим руководством лист постаје врло читан, а у јуну 1990.
достиже тираж од 200.000 примерака. ''Погледи'' су тада били
најтиражнији и најчитанији друштвено-политички часопис у земљи. Ујесен
1990. године ''Погледи'' први покрећу тему о ратним и поратним злочинима комуниста. Због ове теме, а и неких других критичких чланака, Самарџић се нашао на суду преко 100 пута. Био је оптуживан за вербални деликт и клевету путем штампе, али ни једном није осуђен. Од 1986. до 1993. позиван је на више стотина тзв. информативних разговора у тајну полицију. Полицијски досије, који је видео после 2000. године, састоји се од око 600 страница извештаја о прислушкивању телефона, праћењу рада и кретања. У досијеу се налазе и транскрипти прислушкиваних разговора са војводом Момчилом Ђујићем и другим истакнутим личностима српске емиграције.

''Погледи'' су иступили са универзитета и постали друштвено предузеће
крајем 1990. године. Наредне године Самарџић их откупљује, без имовине, а у замену за право коришћења назива листа преузима обавезу да финансијски и стручно помаже штампање новог студентског листа, ФАКК.

У ''Погледима'', као и у десетак новина и часописа у којима је сарађивао и још сарађује, објавио је преко 1.000 чланака.

Прву књигу написао је и објавио као станар крагујевачког студентског дома, 1989. године. Од те године почиње и проучавање историје Другог
светског рата, а нарочито Југословенске војске, односно четничког покрета ђенерала Драже Михаиловића. Истраживао је архивску грађу у низу музеја и архива. Највише се бавио проучавањем докумената Војног архива у Београду, пре свега његове Четничке архиве, као и Немачке архиве (са преводиоцем). Хиљаде страница пронађених докумената цитира у својим књигама. У тзв. теренском делу истраживања, интервјуисао је око 50 Дражиних четника, већином официра. Зато на пољу историје исказује најплоднији рад и данас је један од наших најбољих познавалаца проблематике Другог светског рата. Његово највеће научно стваралаштво јесте петотома књига о генералу Михаиловићу и четничком покрету, која важи за најобимнију и најдокументованију историју Другог светског рата код нас, са око 3000 страница и око 8000 фуснота.

Као уредник издавачког сектора ''Погледа'', објавио је у Србији петнаестак знаменитих књига српске четничке емиграције.

У међувремену, Самарџић показује занимање за лингвистику и књижевност: године 1995. појавило се прво издање његове обимне студије ''Тајне 'Вукове реформе''', а 2007. први роман ''Борачки крш''. Те године
постао је члан Удружења књижевника Србије.

Објавио је следећа дела:

- "Ђаци на Голом отоку" (1989),

- "Краљ је наш" (1992),

- "Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета" (прво
издање 1996, друго 1997, први том трећег измењеног и допуњеног издања
2004, други том 2005, трећи 2006, четврти 2007; од 2005. године ова
књига се објављује и у меком повезу, мањег обима и формата, а до сада
је објављено 12 наставака),

- "Тајне Вукове реформе" (1995. и 1997),

- "Забрањени очеви у исповестима своје деце" (прво издање 1998, друго
допуњено 2003),

- "Истина о Калабићу" (прво издање 1999, друго 2003, треће измењено и
допуњено 2007),

- "Борбе четника против Немаца и Усташа (1941-1945), Књиге 1- 2" (2006),

- "Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима (2006)",

- "Борачи крш" (2007),

- ''Војвода Момчило Ђујић'' (2008),

- "Ђенерал Дража - Војвода Ђујић, ратна преписка" (2009).

Приређивач је албума четничких фотографија које је јавност први пут
видела: "Албум српских четника ђенерала Драже Михаиловића у 1.000
слика" (први том 1998, други 2000, трећи 2002), "Албум Ђенерала Драже"
(2008) и "Албум Николе Калабића и Горске краљеве гарде".

Сарађивао је у следећим документарним ТВ серијама: "Равногорска
читанка" (2000), "Више од пола века - Кент" (2002) и "Записи из
равногорског покрета" (2007). Тренутно је стручни сарадник на изради
још једне документарне ТВ серије.

Учествовао је на многим трибинама у земљи и у српској емиграцији.

Живи и ради у Крагујевцу. Ожењен је, има двоје деце.
Sponsored content

20. 10. 1944: Šta se zaista dešavalo Empty Re: 20. 10. 1944: Šta se zaista dešavalo

Nazad na vrh
Similar topics
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu