Vojvodjanske legende, priče i predanja

Tužne priče iz banatskih dvoraca

Čudne su priče vezane za banatske dvorce. Brojne legende kao da još uvek kruže prašnjavim sokacima okolnih sela. Guske još uvek lete šorovima, devojke sanjare o prinčevima, mirisi dunja provejavaju po pendžerima... Čudnovata atmosfera. Toliko priča više nigde u Banatu ne može da se nađe. Nažalost, malo je ovih priča obznanjeno...
Malo je onih koji znaju legendu o vatrama na Svetog Iliju, o krivcima Jagodića, o tajnama Daniela, izgubljenim snovima jednog slikara... Jednom rečju, Vojvodina je priča o usamljenim, bajkovitim mestima nekadašnjih veleposedničkih, vojnih, trgovačkih i zanatskih porodica tadašnje Austrougarske monarhije koja će, verovatno, zauvek ostati tajna za sve nas.
Naše uzbudljivo i na momente nostalgično putešestvije započeli smo posetom nekadašnjem lovačkom zamku Kaštel erdeljskog grofa Lukača Lazara, koji se nalazi u Ečkoj, na teritoriji opštine Zrenjanin. Pustaru Ečku je na licitaciji komorskih dobara kupio Jermenin Lukač Lazar 1781. godine. Imanje i dvorac je 1870. godine otkupio grof Feliks Ornonkur. Kompleks dvorca u Ečki je okružen manjim parkom, a nekada je činio veću ambijentalnu celinu u kojoj je grof Feliks Ornonkur postavio parkovsku skulpturu, fontanu i drugi mobilijar. Vlasnik je bio nadaleko poznat odgajivač rasnih paradnih konja. U okolini dvorca se nalaze crkva, ribnjak i vodotoranj koji celom kompleksu daju izuzetan ambijentalni i prirodno-ekološki značaj. Kao što je za svaki dvorac vezana poneka priča po kojoj su oni i prepoznatljivi, tako se i za Kaštel vezuje jedna čudna legenda koja govori o snazi i neprolaznosti ljubavi.

Nesrećna ljubav
Pre mnogo godina, putujuća družina Jove Čizmića stigla je do zamka u Ečki. Već sutradan, pored malog vodoskoka zamka, počela je da se gradi bina. Tri spahijine ćerke su sa zanimanjem pratile ove pripreme, a najviše pažnje su posvetile jednom prelepom mladiću. Kada se spustila noć, predstava je počela. Nakon njenog završetka glumci su izašli da se poklone, a pred ćerkama spahije je ponovo stajao onaj isti lepi mladić. Od uzbuđenja, najjače je ciknula najmlađa kćerka. Još dugo nakon predstave, mlada devojka se nije odvajala od lepog glumca. Primetivši opasnost, stari spahija je glumcima platio mnogo više od obećanog i otpustio ih. No, mladić nije otišao sa trupom. Danima se sakrivao u senci hrastova ogromnog parka u Ečki. Spahija ništa nije primećivao, sve do jedne večeri, kada ga je probudio lavež pasa. Izašao je na terasu i ugledao ih u dubini parka. Odvezao je pse i pustio ih na mladića. On je počeo da beži, ali je stigao samo da utrči u kulu, koja se nalazila preko puta glavne zgrade zamka. Tu su ga psi sustigli i rastrgli. Devojka se nikada nije udala, ostala je da živi u zamku Ečke sve do smrti. Interesantno je da je kula u kojoj je nesrećno zaljubljenog glumca sustigla zla sudbina još uvek oronula i napuštena. Nekoliko puta je do njenog ulaza dovlačen materijal za obnovu i dovođeni su neimari sa juga. No, svaki put neposredno pre nego što bi radovi započeli, po legendi, iz unutrašnjosti bi se čulo režanje. Psi koji su rastrgli mladića, sada su postali njegovi čuvari. I dan-danas, velikim se parkom Ečke, posebno u najsenovitijim delovima, mogu primetiti mladi parovi. Kažu da je hladovina ovoga parka lekovita. Devojka koja ostane bez mladića (ode od nje ili umre), dolazi u hladovinu visokog drveća, nadajući se da će ga videti. Čitavu ovu priču je zapisala pred smrt upravo najmlađa spahijina kćer. Jedino u svom zapisu nije navela da li je ona u svojim šetnjama parkom uspevala da pomiluje dušu rastrgnutog glumca. Ali, postoji delimičan odgovor i na ovo pitanje. Starice iz sela i dan-danas govore kako je kneginja pri povratku iz šetnje kroz šumu vrta bivala samrtno bleda, i kako bi joj se ruke nekontrolisano tresle. Kada bi nakon izvesnog vremena uspevala da se smiri, palila je sveću kraj vodoskoka gde su nekada glumci montirali binu i kulise.

Prelepa Emili
Na kraju, u sumrak tog tmurnog subotnjeg dana stigli smo u dvorac Emili. Ime je dobio po prelepoj, plavokosoj Emili udatoj za ugarskog grofa i bogatog plemića Belu Botku. Budući da nije mogao da joj podari ono što je najviše volela, Bela je odlučio da joj pokloni zamak. Pošto nije imala dece, Emili je zavolela zamak kao svoju decu. Seljani Leca su govorili da ga je privela srcu svome. Volela ga je više od života! Imala je običaj da na beloj kuli satima gleda niz klasje zlatnog žita, posmatrajući biroše (sluge) kako rade u polju. Emili se brinula o svima. Bila je voljena, srećna, a opet sa nekom večnom tugom u očima. Tugovala je za decom koju nikada sa voljenim Belom nije mogla imati. Godine su prolazile, a sreća je polako napuštala dom lepe Emili. Bela se propio, a bogatsvo stečeno porodičnim grbom i biroškim znojem na velikom imanju, polako se osipalo. Točak ruleta kazina u Vršcu i Temišvaru igrao se sudbinom Botke. Njen voljeni Botka počeo je da se kocka. Jedne večeri, nemajući ništa da uloži, odlučio je da na kocku stavi jedino što mu je ostalo - dvorac i, kako to obično biva, izgubio.

Munja na Svetog Iliju
Vraćajući se iz Temišvara, Bela je cepao svoje misli smišljajući kako će svojoj Emili saopštiti nesrećnu vest. Kao i uvek kada se vraćao sa daleka puta, Emili je istrčala pred njega da ga dočeka. Naborano Belino čelo govorilo joj je da je neka nesreća na vidiku. U svečanom salonu sedeli su jedno naspram drugog. Muk je parao tišinu. Emili je iščekivala da zlo postane dorečeno. Za samo dva minuta, sve se promenilo. Ustala je bez reči, zastavši kraj stare fotografije iz mladosti sa Belom i njenim zamkom i samo prstom nežno prešla preko slike. U belom plaštu, povijena, prekrivene glave, izašla je. Samo pramen plave kose nazirao se pod svetlošću lampe koju je nosila. Popela se uz stepenice kule. Noć se polako spuštala. Pogledala je ka polju nad kojim se već sunce gasilo. Nekako se sve smirilo. Nemirna tišina je zavladala. Odjednom, belilo je prošaralo tamu te avgustovske noći. Nestala je Emili. Njeno beživotno telo pronađeno je sutradan na zemlji kraj kule voljenog zamka. „Nema više naše Emili", govorili su seljani iz Leca. Nedugo potom umro je i Bela, kažu, od tuge za Emili. A njihov lepi zamak Temišvarska založna banka dala je na licitaciju. Kupio ga je Franc Maj i poklonio svojoj ćerki koja ga je donela u miraz srpskom trgovcu Milanu Kapetanovu, po kojem zdanje i danas nosi ime - Kapetanovo.
Na svakog Svetog Iliju, uveče, sevne munja ka Kapetanovu. Tada se i beli plašt vidi, njena lampa i pognuta silueta. Sutradan, seljani u žitu samo plavi pramen kose pronađu i puste ga niz prste da odleti ka Beli i toliko voljenom zamku...