Slobodan Simić- Čuvar i tvorac naše tradicije

Kada pišem o nekom prepuštam se neposrednom uticaju koji njegove
fotografije imaju na mene, neposrednom doživljaju koji one izazivaju.
Niko kao ON, kao Slobodan Simić, iz Paraćina, poznat pod nadimkom
Gulivar, ne može da u meni izazove osećaj TRADICIJE Srbije, Šumadije,
onog majušnog dela ove naše velike plave planete, u kojoj trenutno
živimo. Danas kada se govori o
evroatlanskim integracijama, u vreme kada se proporcija srpskih i
engleskih reči u medjusobnoj komunikaciji mladih, a i nas korisnika
interneta, približava odnosu pola-pola, kada se napuštaju naši izvori,
naše poreklo, a koreni potkopavaju, jedan fotograf uspeva da svojim
višedecenijskim radom čuva osnovne vrednosti tog društva, ali i da ih
stvara. Te vrednosti su porodica, porodični zanati, poljoprivreda,
zemlja i vera.
Nigde kao u fotografijama Slobodana Simića ne može da se uhvati tako
snažna nit koja nas sve povezuje, a to je taj osećaj ljubavi prema
sopstvenoj zemlji, sopstvenom putu, vrednostima, tradiciji. On
predstavlja našu sredinu onakvom kakva je u suštini, sa kojom se možemo
s razlogom ponositi. Govorim o prikazu načina odevanja, o načinu
druženja, o hijerarhiji vrednosti, o pitomom srpskom pejzažu. Naravno
da su koreni svega na selu, na zemlji, da sve proističe iz teškog rada
na samoj zemlji, pa je i Gulivar selo i njegov život izabrao za predmet
svoje stalne obrade.
On je vunderkind u digitalnoj fotografiji, jer je vrlo brzo uočio
sve prednosti koje nova tehnologija pruža današnjem fotografu. Urodjeni
talenat za slikarstvo, superioran talenat za kompoziciju, dao je dela
koja će se pamtiti. Način prikazivanja je uvek i nadasve slikarski i
filmski, gde se odmah prepoznaje glavni predmet ili glavna ličnost
njegove predstave. Odnosi ljudi, stvari i pozadine su uvek u odnosu
tačno izražene hijerarhije, a jasnost u izražavanju je toliko izražena,
da svaka njegova fotografija može poslužiti kao primer za školovanje
budućih fotografa.
Njegov misao je uvek jasna i direktna, ali i uzvišena i najčešće
izlazi iz okvira rama. Iako je na njegovim fotografijama sve rešeno,
stvarnost prikazana hiperrealistički, autorska poetika koja ih krasi,
onaj nevidljivi pečat njegovog autorstva koji nas udara pravo u srce,
je u stvari ona neobjašnjiva draž, koju mnogi fotografi bez obzira na
svoju tehničku spretnost ne mogu da proizvedu u gledaocima.
Kada slika portret, onda je to zaista portret. Njegovi modeli kao da
sve kažu o sebi. Nijedan njegov portret nije uzgredan, a poze, izraz na
licu, položaj ruku, posebno šaka, način gledanja, svetlost, su delo
Slobodanove sposobnosti da iz njih izvuče maksimum, a da opet nema ni
trunke nedostatka spontanosti. Likovi na fotografijama su uvek
kristalno jasno izvučeni iz pozadine i dominiraju slikom. Da bi pojačao
informacije o subjektu Gulivar ih često slika sa nečim što najviše
karakteriše njihov život i ono čime se oni bave.
Tako je na slici Otac Kliment, on prikazan sa velikom crkvenom knjigom sa šakom iznad nje.
Na slici Deda Tika, koga prikazuje u totalu kako sedi ispred svoje
radnje, pozadina je kristalno jasna a čine je svi predmeti kojima se on
služi u svom radu.


Doručak i ručak prikazuje seoskog radnika u trenutku kada već
počinje da jede drugu polovinu vekne hleba, sedeći u uvelom lišću ispod
jednog starog prozora kome nedostaje jedno staklo.
Fotografija pod nazivom Kako pucketa, prikazuje maramom zabradjenu
staricu, u njenom skromnoim seoskom domu, kako sedi na šamlici s dve
mačke u kirlu, šporetom Smederevcem i tipčnim kaučem. Trouglasta
perspektiva daje ovoj slici posebnu dinamiku iako je predstava krajnje
statična. Treća mačka koja se greje pored peći daje posebnu atmosferu
ovoj idiličnoj sceni.

U Busilovcu, U Laništu, u Sicevu – su pejzaži pitomog srpskog sela, obogaćeni stojećim figurama starica.




Ne znam lepšu fotografiju Sremskih Karlovaca od one koju je načino ovaj fotograf.
Portreti sveštenika, crkveih dvorišta kojima se oni kreću, figure
starica i staraca u karakterističnim odelima od prirodnih materijala,
toliko su ubedljivi da će poslužiti budućim generacijama kao dokument o
jendom vremenu.
Posebno bih izdvoji fotografiju Učitelj Dragi. Učitelj sedi za
svojim stolom na kome je žuti stolnjak sa teglom meda na kojoj je jedna
kašičica, flašom rakije, pepeljarom i čašom, a iza njega drvena korpica
sa crvenim paradjzom i crvenim i zelenim jabukama, iznad koji se
natkrio jedan prut na kome su nanizana zvona. Ova fotografija je pravo
remek delo. Tekstura svih materijala, uključujući i zidove prostorije
znalački korišćeni da izraze psihologiju ovog starine. Vrhunac je
detalj koga čini muva koja je sletela na učiteljsku ali i težačku
Dragijevu ruku. Na ovoj slici, koju bi 90 posto fotografa uradilo u
crnobeloj tehnici, Slobodan je dao maksimum u svom poimanju kolorita.
Upravo boje, njemu kao rodjenom slikaru, služe da da uverljivost svim
materijalima. Stolnjak je, vidi se od platna, flaša od stakla, kašičica
od metala, lik od krvi i mesa, paradaz i jabuke od organskog
materijala, pruće baš od drveta, a zvona od već prastarog gvoždja.


Drakče i Dragica, muž i žena, koji gledaju negde u daljinu,
raspoloženi su svako na svoj način. I ovo je tipičan Gulivarov rad, gde
je umetnički Drakčeta prikazao potpuno oštro, jer je u pravom i krupnom
planu, Dragicu je malo zamutio, ali istakao vene na njenoj težakoj šaci
koja drži štap, a pozadinu potpuno zamutio, ističući tako ova dva lika
koz hijerarhiju koje su se držali za svog života.
Porteti dva sveštenika prikazao je u za njih neobičnim pozama,
vesele, sa osmehom na licu, podvlačeći vedrinu i pozotivan pogled na
svet kao lepu karakteristiku naše pravoslavne vere.
Retki su fotografi koji će prikazati tako dobro atmosferu za
kafanskim stolom, kao što je to uradio Slobodan na fotografijia Rajačka
Pimnica. Svi akteri ove scene, kao da ne primećuju fotografa, pričaju i
komuniciraju izmedju sebe potpuno slobodno. Svi su osvetljeni
središnjom svetiljkom, tako da je zbog položaja iz koga je snimano
većina likova u senci, a samo nekoliko njih u središtu pažnje, obasjano
punim svetlom. Iza je odličan zid belom bojom krečenih cigala na kojima
vise police sa flašama i jeda slika. Na drvenim gredama vise cegeri i
jakne, a u jednom procepu izmedju dve figure nazire se i tanjir pun
jela. Ova scena ravna je masovnim scenama našeg najvećeg slikara Paje
Jovanovića. Likovi su zauzeti pričama po parovima, prosto se čuje onaj
žamor kafane.
I na ovoj kao i na svim ostalim fotografijama, plastičnost,
trodimenzionalnost i kristalna oštrina glavnih likova su aksiom koga se
Gulivar uvek drži. Raspored svetla je takav da glavne ličnosti
dominiraju. Tamnije partije koje okružuju glavni lik prosto upućuju oko
gde da gleda. U složenijim kompozicijama, Gulivar vodi oko gledaoca
postupno ka glavnoj stvari i ka priči koju priča.
Karatkeristika njegovog metoda stvaranja fotografija jeste
složenost. Snimanje je samo jedna faza, a glavno mesto gde nastaje
slika jeste njegova mračna komora – danas kompjuter, kojim on suvereno
vlada. Tako na svojim slikama on koristi prostore kao što su
eksterijeri i enterijeri, pejzaži, ulice, raskršća, dvorišta, crkve,
kapije, sobe, kafane, da u njih ubaci jednu ili više figura ljudi, a
najčešće su to konkretni likovi. Zato je svaka njegova fotografija
jedna dugo radjena, izradjivana i gradjena kompozicija, koja kada bude
završena, predstavlja delo za divljenje.
Medjutim, kao što rekoh na početku, izad tog realnog sveta, u kome
je svaki materijal prikazan maksimalno verno, gde materijali medjusobno
konkurišu u lepoti i izrazu, autor ih stavlja u takve odnose, da jedni
drugima doprinose i da grade njegovu priču, koja lebdi ispred, iza,
iznad i u nedogled, i čine da njegove fotografije traju u našem
sećanju. Njihova lepota je u pronalaženju, utvrdjivanju i
glorifikovanju tradicije koju ima naše selo, naši ljudi, naša vera i
naša istorija. Sve one imaju jednu bajkovitu i mitsku notu i daju pečat
vanvremenosti ili svoje večnosti.
Autor teksta: Dragan M. Babović - fotograf