Volt Vitmen

PROLAZIO SAM JEDNOM
KROZ JEDAN MNOGOLJUDAN GRAD

Prolazio sam jednom kroz jedan mnogoljudan
grad i utiskivao u mozak, buduću
upotrebu, prizore njegove, arhitekturu,
običaje, tradicije,
pa ipak, od čitavog tog grada sada se sećam
samo jedne žene koju slučajno sretoh tamo
i koja me zadrža jer me je volela;
danima i noćima bili smo zajedno – sve
drugo sam odavno već zaboravio,
kažem, sećam se jedino te žene koja se
strasno držala mene,
ponovo lutamo, volimo se, ponovo se
rastajemo,
ponovo me ona drži za ruku, ne smem da odem,
vidim je tesno uz sebe, usne su joj neme i
treperave.

Pesma o meni,20.

Sta je uopste covek?Sta sam ja?Sta si ti?
Sve sto oznacavam kao svoje sopstveno
ti ces izravnati svojim sopstvenim,
inace bi slusati me znacilo gubiti vreme.

U svima ljudima vidim sebe,nista vise i ni zeru manje,
a dobro ili lose sto o sebi zborim,to zborim o njima.

Znam da sam cvrst i citav,
predmeti svemira sto teze istom cilju stalno idu ka meni,
svi su ispisani za mene,a moram saznati znacenje pisanog.

Znam da sam besmrtan,
znam da ovu moju putanju ne moze izbrisati drvodeljin krug,
znam da necu proci kao sara
koju dete useca nocu u vazduh upaljenim prutom.

Znam da sam uzvisen,
ne teram duh svoj da muci se dokazujuci ili objasnjavajuci sebe,
vidim da se elementarni znakovi nikad ne izvinjavaju.

(Smatram,najzad,da se ne ponasam ponosnije
od ravni na kojoj podizem svoju kucu)

Postojim kakav jesam,to je dosta;
ako toga niko drugi na svetu nije svestan,ja ostajem zadovoljan;
i ako su svi toga svesni,ostajem zadovoljan.

Jedan svet je svestan i za mene daleko najveci,
a to sam ja licno;
i svejedno je da li cu postici svoje
danas,ili za deset hiljada godina,ili za deset miliona godina,
mogu to veselo primiti danas,ili cekati sa istim veseljem.

Uporiste moje uglavljeno je i urezano u granit,
smejem se onom sto nazivate rastocenje,
i poznajem obim vremena.

Kao Adam u rano jutro

Kao Adam u rano jutro,
Dok koracam iz svog stana osvezen snom,
Gledaj me kako prolazim, cuj glas moj, pridji,
Takni me, takni dlanom svoje sake telo moje dok
prolazim,
Ne plasi se moga tela .

Sijaj! Sijaj! Sijaj!
Sijaj toplotu svoju, veliko sunce!
Dok suncamo se, nas dvoje zajedno.
Dvoje zajedno!
Duvajte vetrovi juzni, il` duvajte vetrovi severni,
Dan da se beli ili noc da se crni,
U zavicaju, ili mnogo reka i gora za zavicajem,
Sve vreme pevajuci, ne mareci za sve vreme
Dok smo nas dvoje zajedno.

O zvezde na izlasku!
Mozda ce ona koju toliko volim da izadje, izadje
s vama.
O grlo! O drhtavo grlo!
Zazvuci jasnije vazduhom!
Prodri kroz sume, kroz zemlju.
Ona koju zelim zacelo negde slusa, da ulovi te.

Sipaj slavopojke!
Samotno tu, slavopojke, noci!
Slavopojke samotne ljubavi! Slavopojke smrti!
Slavopojke pod tim tromim zutim krnjim mesecom!
O , pod tim mesecom gde je skoro u more klonuo!
O , bezobzirne , ocajne slavopojke !

Al` tiho! Spusti se nisko!
Tiho! Da mrmorim samo,
A ti pricekaj za tren, ti more promuklo zvucno,
Jer mi se cini da negde cujem odziv drugarice
moje,
Tako slabo, tiho moram da slusam,
Al ne sasvim tiho , jer onda mozda nece odmah
mi doci.

Amo, ljubavi moja !
Ovde sam , ovde!
Zvukom ovim tacno suzdrzanim objavljujem

se tebi,
Ovaj nezni zov za tebe je, ljubavi moja,za tebe.
Nemoj da te nesto drugamo odmami ,
To je zvizduk vetra, nije to moj glas,
To tamo vihori pena morska,
To su senke lisca.
O tmino! O uzalud!
O, vrlio sam bolan i jadovan.
O, smedji oreol na nebu, oko meseca sto klone
u more!
O , uskomesani odrazi u moru!
O grlo! O zatreptalo srce!
A ja uzalud , uzalud pevam cele noci!

O proslosti! O srecni zivote! O pesme radosti!
U vazduhu, u sumama, nad poljima ,
Voljen! Voljen! Voljen !Voljen ! Voljen !
Al nema mi drugarice vise, nema je sa mnom
vise!
Nas dvoje nismo zajedno vise !

SUZE


Suze! Suze! Suze !
U noci, u samoci , suze ,
Po belom zalu kaplju, kaplju, pesak ih upija ,
Suze, ni zvezda da zasija, sve je mracno i
pustosno,
vlazne suze iz ociju umotane jedne glave;
O , ko je taj duh? Taj lik u tami, u suzama ?
Kakva je to grudva bezoblicna, sagnuta , zgurena
na tom pesku?
Suze sto teku, suze jecave, ljuti bolovi pomamnim
kricima prigusivani ;
O ta oluja , otelotvorena , sto dize se , brzim
koracima hita duz obale!
O ta divlja i kobna oluja nocna, s vetrom - o kako
riga, kako ocajnicki!
O senko sto tako sabrana si i uljudna po danu,
smirena izgleda i odmerena koraka,
Ali nocu kada pobegnes, a ne gleda te niko - o ,
onda taj oslobodjeni okean
Od suza! Suza ! Suza !

POSLEDNJE PRIZIVANJE

Na kraju, nezno
Iz zidova mocno utvrdjene kuce,
Iz sklopke spojenih brava, iz zaklona vrata cvrsto
zatvorenih
Neka odlebdim.
Neka se besumno isuljam napolje;
Kljucem blagosti , otkjlucaj brave - sapatom,
Otvori vrata , o duso.
Nezno - imaj strpljenja,
( Snazno me drzis , o smrtno meso,
Snazno me drzis , o ljubavi )

ZBOGOM, MASTO MOJA

Zbogom , Masto moja!
Zbogom mili druze, ljubavi mila!
Ja odlazim, ne znam kuda,
Ni kakvoj kobi, ni da li cu te opet videti.
Zbogom dakle, masto moja .

Jos samo jedno - da se osvrnem za trenutak;
Sve sporije , sve slabije otkucava sat u meni,
Odlazak, sumrak , ubrzo stace srcani damar.

Dugo smo zajedno ziveli, radovali se , milovali ;
Divno ! - a sada rastanak- zbogom , Masto moja .

Pa ipak , da se ne zaletim;
Zaista , dugo smo ziveli , spavali , prociscavali se ,
u stvari se stopili u jedno;
Pa ipak , tako umiremo li, zajedno umiremo ( jeste,
ostacemo jedno)
Odlazimo li ikuda, zajedno idemo u susret onome
sto biva ,
Mozda cemo bogatiji biti i radosniji , i nesto
nauciti,
Mozda me to sada u stvari ti privodis istinskim
pesmama ( ko zna ? )
Mozda to ti zapravo otvaras , okreces bravu smrti -
pa onda , konacno.
Zbogom - i zdravo ! - Masto moja .

ZAR SI OD MENE TRAŽILA SLATKE STIHOVE?

Zar si od mene tražila slatke stihove?
Zar ti se cini da je ovo, što do sada pjevah,
toliko teško slijediti i teško razumjeti?
Zato što ni dosad nisam pjevao
da me ti slijediš i razumiješ-necu ni sada;
Što su, uostalom, takvima kao ti, pjesnici k'o ja?
-ostavi zato moja djela,
I uljujkuj se onim što možeš razumjeti;
Jer ja nikog ne uljujkujem-
i ti me nikada neceš razumjeti.

PJESMA O MENI

Ja svetkujem samoga sebe i pjevam samoga sebe,
a što ja sebi dopuštam, morate i vi sebi dopustiti,
jer svaki atom koji pripada meni, pripada takoder i tebi.
Ja plandujem i pozivam svoju dušu u goste.
Ja ležim i lagodno tracim vrijeme promatrajuci vlat ljetne trave.
Moj jezik, svaki atom moje krvi, stvoren je od ovoga
tla, ovoga zraka,
roden sam ovdje od roditelja rodenih ovdje od
roditelja
isto tako, a i njihovi roditelji isto tako;
ja sada, u mladosti od trideset i sedam godina, u
potpunome zdravlju pocinjem u nadi, da necu
prestati do smrti.
Vjeroispovjesti i škole još neodlucne povuku se ucas,
ocijenjene na svoju pravu cijenu, al se nikada ne zaboravljaju.
Primam u goste i dobro i zlo; ja dopuštam da govori uz
ma kakvu pogibelj priroda bez smetnje s
izvornom, iskonskom energijom.

O KAPETANE! MOJ KAPETANE!

O kapetane! Moj kapetane! Strašna je plovidba svršila!
Pobijedismo! Najgora oluja nije nam broda skršila,
Luka je blizu, zvona cujem, klicanje ljudi i trk,
Dok oci prate cvrsti naš brod, što pristaje smion i mrk!
Ali o srce! srce! Srce!
Na palubi je moj kapetan,
U svojoj rujnoj krvi leži,
Mrtav i ledan.

O kapetane! Moj kapetane! Ustaj! Cuj: zvona biju!
Ustaj! Za tebe trube jece i zastave se viju,
Za tebe vijenci, cvijece, i ljudi što se sticu
Na molo hrpimice. Slušaj! To tebi željno klicu.
O kapetane! Oce!
Ko u snu nekom gledam
U narucju mi ovdje ležiš
Mrtav i ledan.

Usne su mu blijede, mirne, kapetan samo šuti,
Bezvoljno bilo mu stoji, ruke mi ne cuti.
Usidrio se brod naš, dovršen naš je put,
S plovidbe strašne vratismo se, cilj je postignut.
Kliknite obale! Zvonite zvona!
A ja- sjetan i bijedan
Palubom šetam, gdje leži kapetan,
Mrtav i ledan.

ZA BRODOM MORSKIM

Za brodom morskim, za zviždećim vjetrima,
Za sivobijelim jedrima zapetim za oblice i konopce,
Dolje, mirijade, mirijade valova hrle, podižu svoje
vratove,
Smjerajuć u neprekidnu dotoku ka brodskome tragu,
Valovi okeana što ključaju i grgljaju, veseli uhode,
Valovi, lelujavi valovi, bistri, hiroviti, prpošni
valovi,
Ka toj virovitoj struji, radosni i plutasti, zavojiti,
Gdje velika lađa, jedreći i vrludajući, raspršuje
površ,
Veći i mani valovi u širu okeanskom čeznutljivo
plove,
Brazda morskog broda koji prođje ljeska se,
vragolasta na suncu,
Šarena povorka, s mnogim mrljom od pjene i
mnogim dijelovima,
Što prati gordi i žurni brod, u brazdi što prati...

Običnoj Prostitutki

Budi sabrana - sa mnom možeš biti mirna -
ja sam Volt Vitman, slobodouman i bujan kao priroda.

Dok te sunce ne odstrani, ni ja te neću oterati.
Dok ti vode ne uskrate blistanje i šuštanje,
neće ti ni reči moje uskratiti blistanje i šuštanje.

Moja devojko, ugovaram s tobom sastanak,
i obavezujem te da se pripremiš,
da budeš vredna mene.
Obavezujem te da budeš strpljiva i savršena,
Dok ja ne dodjem.

Do tada, pozdravljam te značajnim pogledom,
da me ne zaboraviš.

IZ HUČNOG OKEANA IZ GOMILE

Iz hučnog okeana iz gomile jedna kap nježno kanu
Na mene, šapućući, Volim te, skoro mi je mrijeti,
Prevalih goleme pute samo da te gledam, taknem,
Jer ne bih mogla umrijeti dok te jednom ne vidim,
Jer bojah se da bi poslije mogla te izgubiti.

A sad smo se sreli, pogledali, mirni smo,
Vrati se bez brige u okean, moja ljubavi,
I ja sam dio toga okeana, moja ljubavi, nismo tako
silno razdvojeni,
Pogledaj tu golemu vrtnju, povezanost svega, kakvo
savršenstvo!
Ali mene, tebe, neodoljivo more će sad rastaviti,
Tek načas nas ralučujući, ali nas ne može razlučiti zauvijek;
Budi strpljiva – malo samo – znaj da pozdravljam
zrak, more i zemlju
Svakog dana u zalaz, tebi u čast, moja draga
ljubavi.

Usuđuješ li se sada, o dušo


Usuđuješ li se sada, o dušo,
Da izađeš sa mnom prema predelu
nepoznatom
Gde nema ni tla stopalima ni staze da se
njome krene?

Nema tamo mape ni vodiča,

Ni glasa da zazvuči, ni dodira ruke ljudske,
Niti lica mesa ružičasta, ni usana, ni
očiju nema u toj zemlji.

Ne poznajem je, o dušo,
Niti je ti poznaješ, prazno je sve pred nama,
Sve čeka nesanjano još u tom predelu, toj
nedokučivoj zemlji.

Sve dok spone ne popuste,
Sve spone osim večnih, Vremena i Prostora.
Ni tama, sila teže, čula, ni jedna granica
da ne međi nas.

A onda probijamo napolje, lebdimo
u vremenu i Prostoru, o dušo, pripremljeni
za njih,
Jednaki, opremljeni najzad (o radosti!
o plode svega!) da ispunimo ih, o dušo.

Jednoj lokomotivi u zimi

Ti da budeš moj recitativ,
Ti u nasrtljivoj oluji baš kao sada, u snegu,
a zimski je dan na izmaku,
Ti sva u oklopu, a odmereno tvoje dvojstvo
kuca i damaranje je tvoje potresno,
Tvoje crno cilindrično telo, zlatan tuč i
srebrnasti čelik,
Tvoje teške bočne šipke, poluge paralelne
što povezuju, vrte se, lete bočno kao čunkovi,
Tvoj metrički dah, čas nabujalo brektanje
i grohot, čas istanjen u daljini,
Tvoj veliki istureni fenjer učvršćen s
prednje strane,
Tvoje duge, blede, zabledele zastavice pare,
nežnim purpurom natopljene,
Gusti i tmasti oblaci izrigani iz tvog
dimnjaka,
Tvoj spojeni oblik, opruge tvoje i ventili,
treperavo blistanje tvojih točkova,
Voz vagona iza tebe, poslušan, u živahnom
sledu,
Kroz buru ili tišinu, sad brzo, sad tromo,
ali pouzdanim tokom;
Ti što primer si savremenoga - amblem
pokreta i snage - damar kontinenta,
Hajde jednom posluži Muzu i stopi se sa
stihom, baš kako te ovde gledam,
U oluji, provalama, udaraca vetra, u snegu
što pada,
Danju kada zvuči opomena tvog glasnog zvona,
Noću kad se njišu tvoja nema signalna
svetla.
Lepotice razjarena grla!
Kotrljaj se mojom pesmom sa svom tvojom
muzikom bezakonom, svetiljkama tvojim
što njišu se u noći,
Sa pomamnim zviždukom tvog smeha što
odjekuje, tutnji kao zemljotres, sve
uzrujava,
Sebi si potpuni zakon, čvrsto se držiš
sopstvenog koloseka,
(Strana ti je prijazna slatkoća suzne
harfe ili okretnog klavira)
Stene i bregovi uzvraćaju odjek treperavih
tvojih krikova
Hitnutih preko prostranih prerija, preko
jezera,
Slobodnim nebesima puštenih, radosno i
snažno.

Kada sam počeo da učim

Kada sam počeo da učim prvi mi se korak
toliko dopao,
Sama činjenica svesti, ti oblici, moć kretanja,
Najmanji insekt ili životinja, čula, vid,
ljubav,
Prvi korak, kažem, toliko me uplašio i
dopao mi se,
Jedva da sam pošao i jedva da sam poželeo
da pođem dalje,
Već da stanem i dangubim sve vreme, da to
pevam oduševljenim pesmama.

Pesnici budući

Pesnici budući! Govornici, pevači,
muzičari budući!
Nije današnjici dano da me pravda i
odgovori čemu sam kadar,
Nego vama, novom jednom rodu, domaćem,
atletskom, kontinentalnom, većem od
ranije znanog;
Dižite se! Jer vi me morate opravdati.

Ja lično samo pišem reč-dve nagoveštaja
za budućnost,
Ja samo napredujem za trenutak, da okrenem
se i pohitam natrag u tamu.

Čovek sam koji tumara, a ne zaustavlja se
sasvim, pa na vas pogled slučajan skreće
i zatim odvraća lice,
Prepuštajući vama da dokažete ga i
odredite,
Očekujući ono glavno od vas.

Sedim i gledam napolje


Sedim i gledam napolje na sve jade sveta
i na sva tištanja i sramotu,
Čujem tajne grčevite jecaje mladića što
sebe muče teskobom, skrušeni posle
počinjenih dela,
Vidim u prostom životu majku koju deca
njena zlostavljaju, pa umire zanemarena,
izmoždena, očajna,
Vidim ženu koju muž njen zlostavlja, vidim
nevernog zavodnika mladih žena,
Opažam rane od ljubomore i ljubavi
neuzvraćene, koje neko hoće da sakrije,
vidim te prizore na zemlji,
Vidim delovanje bitke, kuge, tiranije,
mučenike vidim i zatočenike,
Posmatram glad nasred mora, posmatram
mornare kako bacaju kocku, ko će biti
ubijen da održi živote ostalih,
Posmatram omalovažavanje i ponižavanje
radnika, siromaha, i Crnaca, i sličnih,
od strane oholih osoba;
Sve to – svu tu bedu i ropac beskrajni
vidim dok sedim i gledam napolje,
Vidim, čujem i ćutim.

Izmirenje

Reč preko svega, lepa kao nebo,
Lep taj rat i sva njegova dela pokolja
moraju vremenom potpuno da se izgube,
Da ruke sestara Smrti i Noći neprestano
blago
Ispiraju iznova, i iznova uvek, ovaj
ukaljani svet;
Jer neprijatelj moj mrtav je, čovek
božanstven kao i ja mrtav je,
Gledam ga kako leži bela lica i nepomično
u kovčegu - prilazim bliže,
Saginjem se i lako dodirujem usnama belo
lice u kovčegu.

SPAVAČI
1

Po svu noć lutam u svom priviđenju,
Koračam lakim korakom, hitro i bešumno koračam
i zastajem,
Naginjem se otvorenih očiju nad sklopljene oči
spavača,
U lutanju svome zbunjen, van sebe, neskladan,
protivurečan,
Zaustavljam se, piljim, naginjem se i zastajem.

Kako svečano izgledaju, ispruženi i nepomični,
Kako spckojno dišu malena deca u kolevkama
svojim.

Kukavne crte razočaranih, blede crte leševa,
olovnosiva lica pijanica, bolesnosiva lica
onanista,
Rasporena tela na bojištima, ludaci u svojim sobama
sa čvrstim bravama, jurodivi, novorođeni što se pomaljaju
na vratima i samrtnici sto se pomaljajju na vratima,
Noć sve njih prožima i omata.

Bračni par spava spokojno u svojoj postelji, on sa
dlanom na ženinom bedru, a ona sa dlanom na
bedru muževljevom.
Sestre spavaju u ljubavi, jedna uz drugu, u svom
krevetu,
Muškarci spavaju u ljubavi, jedan uz drugog, u
svom,
A majka spava sa odojčetom, briž1jivo povijenim.

Spavaju slepci i spavaju gluvonemi,
Zatvorenik spava dobro u tamnici, spava odbegli sin;
Kako spava ubica kojega će sutra obesiti?
A ubijeni, kako li on spava?

Žena čija je ljubav neuzvraćena spava,
I muškarac čija je ljubav neuzvraćena spava,
Glava finansijera što čitav dan je kovala planove
spava,
I jarosne i podmukle ćudi, sve, sve to spava.

Stojim u tami klonula pogleda uz one sto najgore
pate i one najbespokojnije,
Smirujući rukama mašem tamo-amo koji prst nad
Njima,
Nemirni tonu u svoje postelje, u nestalan san.
Sada proničem tamu, nova se bića pojavljuju,
Zemlja se povlači od mene u noć,
Videh da beše lepa, a vidim da i ono sto nije Zemlja
jeste lepo.
Idem od postelje do postelje, spavam tesno uz
druge spavače, uz sve redom.
Sanjam u svome snu sve snove drugih snevača,
I postajem ti drugi snevači.
Ja sam ples - zasvirajte! Napev me hitro kovitla,

Onaj sam koji se večno smeje - mladi je mesec
i sumrak,
Vidim skrovite nežnosti, vidim duhove hitre ma gde
pogledao,
Skrovišta i opet skrovišta duboko u zemlji i moru
i gde ni zemlje nema ni mora.

Dobro oni rade svoj posao, te božanske kalfe,
Samo od mene ne mogu ništa da sakriju, a i ne bi,
kad bi i mogli;
Računam, ja sam im šef, a oni me i ljubimčetom
čine,
I okružuju me i vode me i trče preda mnom dok
hodam,
Da otkriju mi svoja lukava skrovišta, znak mi dadu
pruženim rukama i nastave put;
Dalje se krećemo, mi vesela banda nitkovska! Sa
vikom radosne muzike i obesno zalepršanim
zastavama ushita!

Ja sam glumac, glumica, glasač, političar.
Iseljenik i izgnanik, zločinac koji je bio na
optuženičkoj klupi,
Onaj koji je čuven bio i onaj koji ćc čuven da
bude prekosutra,
Mucavac, dobro oblikovana osoba, istrošena ili
slabašna osoba.
Ja sam ona koja se ukrasila i splela kosu u
iščekivanju,
Danguba ljubavnik moj došao je, i tama je.

Tamo, udvostruči se i primi me,
Primi mene i mog ljubavnika, on me nece pustiti
da pođem bez njega.

Valjam se po tebi kao po krevetu, prepuštam se
sutonu.
Onaj koga zovem odaziva se i zauzima mesto mog
ljubavnika,
On tiho ustaje sa mnom iz kreveta.
Tamo nežnija si od mog ljubavnika, meso njegovo
znojno je bilo i dahtavo,
Još osećam vrelu vlagu koju mi ju ostavio.

Ruke su moje ispružene, pružam ih u svim pravciima,
Hoću da napipam senovitu obalu kojoj putuješ.

Tamo, budi oprezna! Šta je to što me dodirnu?
Mišljah, otišao je ljubavnik moj, inače su on i tama
jedno,
Ja čujem kucanje srca, ja sledim, ja čilim.

2

Silazim smojim zapadnim pravcem, tetive moje
mlitave su,
Miris i mladosti kroz mene struje i ja sam njihova
brazda
To je moje lice, izborano i žuto, umesto lica one
starice,
Sedim duboko u slamnoj stolici i pažljivo krpim
čarape mog unuka
I to sam ja, ta besana udovica što gleda napolje
u ponoć zimsku
Vidim iskre zvezdanog bleska na ledenoj i bledoj
zemlji.
Vidim pokrov, a ja sam taj pokrov, omotavam telo
jedno i ležim u kovčegu,
Mračno je ovde pod zemljom, nema tu ni zla ni bola
tu je praznina, ne slučajno.
(Čini mi se da sve što na svetlosti je i vazduhu
mora da bude srećno.
Ko god nije u svom kovčegu i mračnom grobu, neka zna, dovoljno
mu je dano.)

3

Vidim lepog džinovskog plivača. Kako pliva go kroz
vrtloge morske,
Smeđa njegova kosa priljubila se ravno uz glavu
on zamahuje odvažnim rukama, otiskuse se
nogama,
Vidim njegovo belo telo, vidim mu oči neustrašive,
Mrzim brze vrtloge, što bi da ga zavitlaju glavačke o stene.

Šta to činite, vi kavgadžijski crveno posprskani
talasi?
Hoćete da ubijete odvažnog džina, ubijete ga u cvetu
njegovog doba muževnog?

Uporno i dugo, on se bori,
Zbunjen je, izudaran, isprebijan, izdržaće koliko i snaga mu,

Vrtlozi žustri od krvi su njegove pegavi, oni ga
odnose, vitlaju, okreću,
Lepo njegovo telo nose vrtlozi što kruže, neprestano
udaraju njime o stene,
Brzo i daleko od oka odnose neustrašivi leš.

4

Okrećem se, ali ne oslobađam se,
Smeten sam, čitam iz prošlosti, još jednom, no još
u tami.

Obalu seče britki ledeni vetar, tutnje topovi
brodoloma,
Stišava se oluja, evo mesec stiže tumaravo kroz
pljusak.

Gledam kako brod bespomoćno srlja u svoj svršetak,
čujem lomljavu pri udarcu, čujem urlike strave,
sve su slabiji i slabiji,

Ne mogu da im pomognem ovim prstima što se krše,
Mogu samo da pohrlim do talasa, da me oni
promoče i smrznu se na meni.

Tragam zajedno s mnoštvom, nikoga sa broda more
ne naplavljuje a da živ je;
Izjutra pomažem da se mrtvi pokupe i poslažu u
redovima u jednom ambaru.

5

Sada nesto o davnijim danima ratnim, o porazu kod
Bruklina;
Vašington stoji usred položaja. stoji na ušančenin
brežuljcima sred gomile oficira,
Lice mu je hladno i vlažno, ne može da priguši
suze,
Stalno prinosi očima dogled, izbledela je boja sa
njegovih obraza,
Vidi pokolj južnjačkih ratnika koje su mu roditelji
njihovi poverili.

Opet on, konačno i najzad, kada je proglašen mir;
Sad stoji u sobi stare krčme, prolaze svi voljeni
vojnici,
Oficiri se bez reči i polako približavaju, po redu,
Vođa ih grli oko vrata i ljubi u obraz,
On spušta lak poljubac na te vlažne obraze, na
jedan za drugim, rukuje se i oprašta sa vojskom.

6

A sad, šta mi je pričala majka jednoga dana, kada
smo zajedno sedeli za ručkom;
Iz vremena kad beše skoro odrasla devojka, a
živela je kod kuće sa roditeljima, na starom
imanju.

Žena Indijanka dođe jednom u vreme doručka na
staro imanje;
Na leđima je nosila svežanj rogoza za pletenje
stolica,
Njena kosa, ravna, sjajna, gruba, bujna, upola je
obavijala njeno lice,
Njen korak beše nesputan i gibak, a kad je
govorila glas njen je zvučao izvanredno.

Moja majka je očarana i zadivljena gledala tu
tuđinku,
Gledala je svežinu njenog uzdignutog lica i punih
i gipkih udova,
Što ju je više gledala, sve više ju je volela,
Nikada pre ne beše videla tako čudesnu lepotu i
čistotu.
Posela ju je na jednu klupu uz kameni pervaz
ognjišta, skuvala je za nju hrane. Nije imala zu
nju posla, ali joj je dala sećanje i nežnost.
Žena Indijanka ostala je čitavo dopodne, a oko
sredine popodneva otišla je;
O, mojoj majci je vrlo teško palo što mora da je
pusti.
Čitave je nedelje mislila o njoj, mnogo je meseci
motrila neće li doći,
Sećala je se mnogo zima i mnogo leta,
Ali žena Indijanka nikada nije došla, niti se o njoj
ikada više čulo.

7

Prizor blagosti leta - dodir nečeg neviđenog –¬
ljubav svetlosti i vazduha,
Ljubomoran sam i prijaznost me potpuno svladala,
Poći ću da se i sam ljubakam sa svetlošću i
vazduhom.
O ljubavi i leto, u snovima ste i u meni,
Jesen i zima su u snovima, farmeru uspeva trud,
Stada i žetve rastu, ambari su napunjeni.
Elementi se stapaju u noći, brodovi manevrišu u
snovima,
Brodar brodi, izgnanik se vrada kući,
Begunac se vraća nepovređen, useljenik je kod kuće
posle meseci i godina,
Siromašni Irac živi u jednostavnoj kući svog
detinjstva, mežu dobro mu znanim susedima i
licima,
Oni ga pozdravljaju toplom dobrodošlicom, on je opet
bosonog, zaboravlja da je imućan,
Holanđanin plovi kući, i Škotlanđanin i Velšanin
plove kući, i stanovnik Sredozemlja plovi kući,
U svaku luku Engleske, Francuske, Španije, ulaze
brodovi krcati putnicima,
Švajcarac korača prema svojim brdima, Prus ide
svojim putem, Mađar svojim putem i Poljak
svojim putem,
Vraća se Švedanin, i vraćaju se Danac i Norvežanin.

Oni koji putuju kući i oni koji putuju od kuće,
Lepi izgubljeni plivač, onaj razočarani, onanista,
žena kojoj ljubav nije uzvraćena, finansijer,
Glumac i glumica, oni koji su prošli svoje uloge i
oni koji čekaju da započnu,
Odani dečak, muž i žena, glasač, kandidat koji je
izabran i kandidat koji je propao,
Velikan koji je već poznat i velikan koji će to
postati bilo kad od sutra,
Mucavac, bolesnik, savršeno oblikovana osoba,
ružna osoba,
Zločinac sa optuženičke klupe, sudija koji ga je
osudio, rešiti advokati, porota, publika,
Onaj koji se smeje i onaj koji plaše, plesaš, ponoćna
udovica, žena Indijanka,

Sušičavac, bolesnik od crvenog vetra, idiot, onaj
kome je nanesena nepravda,
Antipodi i svako između ovog mesta i njih u tami,
Kunem se, sada su svi izjednačeni - nijedan nije
bolji od drugoga,
Noć i san su ih sličnim učinili i oporavili.

Kunem se da su svi oni lepi,
Svako ko spava lep je, svaka je stvar u nejasnoj
svetlosti lepa,
Najpomamnije i najkrvavije je prošlo, i sve je mir.
Mir je uvek lep,
Mit neba ukazuje na mir i noć.
Mit neba ukazuje na dušu,
Duša je uvek lepa, pokazuje se više ili se pokazuje
manje, dolazi ili zaostaje,
Dolazi iz svog ograđenog vrta i milo motri sebe i
okružava svet,
Savršene su i čiste genitalije sto su prethodno mlaz
izbacile, i savršena je i čista materica što se sljubljuje,
Glava dobro izrasla skladna je i čista, i utroba i
zglobovi skladni su i čisti.

Duša je uvek lepa,
Svemir je sasvim u redu, svaka stvar je na svome
mestu,
Ono sto se zbilo na svome je mestu i ono sto čeka
biće na svome mestu,
Nastrana lobanja čeka, vodenasta ili trula krv čeka,
Dete proždrljivca ili venerišnog bolesnika dugo čeka,
i dete pijanice dugo čeka, i sam pijanica dugo
čeka,
su odmakli nastaviće put kada im dođe red, a
oni daleko zaostali krenuće napred po svom redu,
Šta različito je, neće biti manje različito, no svi će
oni strujati i sjediniti se - evo sad se sjedinjuju.

8

Spavači su vrlo lepi dok leže razodeveni,
Oni struje, za ruke se držeći, povrh čitave zemlje
od istoka do zapada dok leže razodeveni,
Azijat i Afrikanac drže se za ruke, Evropejac i
Amerikanac drže se za ruke,
Učeni i neuki drže se za ruke, muško i žensko drži
se za ruke,
Gola ruka devojke prelazi preko golih grudi njenog
ljubavnika, oni se pripijaju bez požude, njegove
usne pripijaju se uz njen vrat,
Otac drži svog odraslog ili nedoraslog sina u naručju
s bezmernom ljubavlju, a sin drži oca svog u
naručju s bezmernom ljubavlju,
Seda kosa majke sija na belom zglavku kćeri,
Dah dečaka dahu se čoveka pridružuje, prijatelj
prijatelja grli,
Učenik ljubi učitelja i učitelj ljubi učenika, nanesena
nepravda je ispravljena,
Zov roba sjedinjuje se sa zovom gospodara,
i gospodar pozdravlja roba,
Zločinac izlazi iz tamnice, ludak ozdravlja, mine
patnja bolesnika,
Prestaju znojenja i groznice, bolesno grlo postaje
zdravo, sušičava pluća oporavljaju se, uboga
nevoljna glava oslobođena je,
Zglobovi reumatičara pakreću se lako ko i pre, i
lakše nego ikada,
Dušnici i prolazi se otvaraju, uzeti postaje gibak,
Oni otekli i oni u grču i oni što pate od navale
krvi bude se u dobrom stanju,
Oni prolaze kroz okrepljenje noći i kroz hemiju
noći, pa se bude.
I ja izlazim iz noći,
Odsutan sam neko vreme, o noći, ali ti se opet
vraćam i volim te.

Zašto bih se bojao da sebe tebi poverim?
Ne bojim se, ti si mene dobro unapredila,
Volim bogati dan što hita, ali ne napuštam onu u
kojoj sam tako dugo ležao,
Ne znam kako sam došao iz tebe i ne znam kuda ću
poći s tobom, ali znam, dobro sam došao i dobro
ću poći.

Prestaću samo neko vreme biti s noći, i ustati na
vreme,
Provešću samo neko vreme biti s noći, i ustati na
Vreme,
Provešću dan kako treba, o majko moja, i kako
treba vratiću se tebi.

DOK LEŽIM SA GLAVOM U TVOM KRILU, CAMERADO

Dok ležim sa glavom u tvom krilu, kamerado,
Ponavljam svoje priznanje, ponavljam šta sam
rekao tebi i slobodnom prostoru,
Znam da sam nespokojan i da činim da to i drugi
bivaju,
Znam da su reči moje oružja puna opasnosti, puna
smrti,
Jer ja se suprotstavljam miru, bezbednosti i svim
zakonima ustaljenim, da bi ih poremetio,
Pošto su me svi porekli, odlučniji sam nego bih
ikad bio da su me svi prihvatili,
Ne hajem i nikada hajao nisam ni za iskustvo,
oprez, većine, niti za podsmeh,
I pretnja onog što se naziva paklom jedva da mi
išta znači;
I primamljivost onog što se naziva rajem jedva da
mi išta znači;
Dragi camerado! Priznajem da sam te nagovarao
da kreneš sa mnom napred, i još te nagovaram,
a predstave nemam gde nam je odredište,
Niti da li pobeda nas čeka, ili ćemo biti potpuno
savladani i poraženi.

Nečujan jedan strpljivi pauk

Nečujan jedan strpljivi pauk, -
Zapazio sam ga gde na maloj uzvišici stoji
samotan,
Zapazio kako, da istraži pustu ogromnu
okolinu,
Ispušta iz sebe vlakna, vlakna, vlakna,
Stalno ih odmotavajući, stalno ih
odapinjući neumorno.

A ti, o dušo moja, evo te gde stojiš,
Opkoljena, izdvojena, u bezmernim okeanima
prostora,
I neprekidno razmišljaš, odvažuješ se,
hitaš, tražiš sfere da ih povežeš,
Sve dok most koji će ti potreban biti ne
oblikuje se, sve dok gipko sidro ne
učvrsti se,
Sve dok paučinasta nit koju hitaš ne
zakači nešto, o dušo moja.

... a pre nego kaze:"Ko god ponižava drugog, mene ponižava
I što god je učinjeno ili rečeno na kraju se vraća meni."

... je deo :



Verujem u tebe dušo moja, onaj drugi koji sam ja
ne treba da se ponižava do tebe,
A ti ne treba da se poniziš do drugoga.

Planduj sa mnom na travi, razveži čvor u svom
grlu,
Ne želim reči, niti muziku ili rimu, niti ono
uobičajeno, niti predavanje, čak ni ono najbolje,
Volim samo zatišje, zuj tvog prigušenog glasa.

Sećam se kako smo jednom ležali u takvo jedno
prozirno letnje jutro,
Kako si smestila glavu koso preko bedara mojih,
pa se blago preokrenula, nadnela nad mene
I odvojila mi košulju od grudne kosti, i zaronila
jezikom do mog ogoljenog srca,
I pružila ruku dok mi nisi osetila bradu, i pružila
ruku dok mi nisu dotaknula stopala.

Brzo se uzdigao i raširio se ako mene spokoj i
saznanje koje prevazilazi sve dokaze na tom
svetu,
I ja znam da je ruka Gospoda obećanje moje
sopstvene ruke,
I znam da je duh Gospoda brat mog sopstvenog
duha,
I da su i svi ljudi, ikada rođeni, braća moja,
a žene sestre moje i ljubavnice,
I da greda spojnica stvaranja jeste ljubav,
I bezbrojni da su listovi žilavi i oni što po poljima
klonu;
I smeđi mravi u malim vrtinama pod njima,
I mahovinaste kraste po prečkama ograde, kamenje
nagomilano, zova, divizma i bobičavo grmlje.

deo "Spavač"a :

... A sad, šta mi je pričala majka jednoga dana, kada
smo zajedno sedeli za ručkom;
Iz vremena kad beše skoro odrasla devojka, a
živela je kod kuće sa roditeljima, na starom
imanju.

Žena Indijanka dođe jednom u vreme doručka na
staro imanje;
Na leđima je nosila svežanj rogoza za pletenje
stolica,
Njena kosa, ravna, sjajna, gruba, bujna, upola je
obavijala njeno lice,
Njen korak beše nesputan i gibak, a kad je
govorila glas njen je zvučao izvanredno.

Moja majka je očarana i zadivljena gledala tu
tuđinku,
Gledala je svežinu njenog uzdignutog lica i punih
i gipkih udova,
Što ju je više gledala, sve više ju je volela,
Nikada pre ne beše videla tako čudesnu lepotu i
čistotu.
Posela ju je na jednu klupu uz kameni pervaz
ognjišta, skuvala je za nju hrane. Nije imala zu
nju posla, ali joj je dala sećanje i nežnost.
Žena Indijanka ostala je čitavo dopodne, a oko
sredine popodneva otišla je;
O, mojoj majci je vrlo teško palo što mora da je
pusti.
Čitave je nedelje mislila o njoj, mnogo je meseci
motrila neće li doći,
Sećala je se mnogo zima i mnogo leta,
Ali žena Indijanka nikada nije došla, niti se o njoj
ikada više čulo.

*

Prizor blagosti leta - dodir nečeg neviđenog –¬
ljubav svetlosti i vazduha,
Ljubomoran sam i prijaznost me potpuno svladala,
Poći ću da se i sam ljubakam sa svetlošću i
vazduhom.
O ljubavi i leto, u snovima ste i u meni,
Jesen i zima su u snovima, farmeru uspeva trud,
Stada i žetve rastu, ambari su napunjeni.
Elementi se stapaju u noći, brodovi manevrišu u
snovima,
Brodar brodi, izgnanik se vrada kući,
Begunac se vraća nepovređen, useljenik je kod kuće
posle meseci i godina,
Siromašni Irac živi u jednostavnoj kući svog
detinjstva, mežu dobro mu znanim susedima i
licima,
Oni ga pozdravljaju toplom dobrodošlicom, on je opet
bosonog, zaboravlja da je imućan,
Holanđanin plovi kući, i Škotlanđanin i Velšanin
plove kući, i stanovnik Sredozemlja plovi kući,
U svaku luku Engleske, Francuske, Španije, ulaze
brodovi krcati putnicima,
Švajcarac korača prema svojim brdima, Prus ide
svojim putem, Mađar svojim putem i Poljak
svojim putem,
Vraća se Švedanin, i vraćaju se Danac i Norvežanin.

Oni koji putuju kući i oni koji putuju od kuće,
Lepi izgubljeni plivač, onaj razočarani, onanista,
žena kojoj ljubav nije uzvraćena, finansijer,
Glumac i glumica, oni koji su prošli svoje uloge i
oni koji čekaju da započnu,
Odani dečak, muž i žena, glasač, kandidat koji je
izabran i kandidat koji je propao,
Velikan koji je već poznat i velikan koji će to
postati bilo kad od sutra,
Mucavac, bolesnik, savršeno oblikovana osoba,
ružna osoba,
Zločinac sa optuženičke klupe, sudija koji ga je
osudio, rešiti advokati, porota, publika,
Onaj koji se smeje i onaj koji plaše, plesaš, ponoćna
udovica, žena Indijanka,

Sušičavac, bolesnik od crvenog vetra, idiot, onaj
kome je nanesena nepravda,
Antipodi i svako između ovog mesta i njih u tami,
Kunem se, sada su svi izjednačeni - nijedan nije
bolji od drugoga,
Noć i san su ih sličnim učinili i oporavili.

Kunem se da su svi oni lepi,
Svako ko spava lep je, svaka je stvar u nejasnoj
svetlosti lepa,
Najpomamnije i najkrvavije je prošlo, i sve je mir.
Mir je uvek lep,
Mit neba ukazuje na mir i noć.
Mit neba ukazuje na dušu,
Duša je uvek lepa, pokazuje se više ili se pokazuje
manje, dolazi ili zaostaje,
Dolazi iz svog ograđenog vrta i milo motri sebe i
okružava svet,
Savršene su i čiste genitalije sto su prethodno mlaz
izbacile, i savršena je i čista materica što se sljubljuje,
Glava dobro izrasla skladna je i čista, i utroba i
zglobovi skladni su i čisti.

Duša je uvek lepa,
Svemir je sasvim u redu, svaka stvar je na svome
mestu,
Ono sto se zbilo na svome je mestu i ono sto čeka
biće na svome mestu,
Nastrana lobanja čeka, vodenasta ili trula krv čeka,
Dete proždrljivca ili venerišnog bolesnika dugo čeka,
i dete pijanice dugo čeka, i sam pijanica dugo
čeka,
su odmakli nastaviće put kada im dođe red, a
oni daleko zaostali krenuće napred po svom redu,
Šta različito je, neće biti manje različito, no svi će
oni strujati i sjediniti se - evo sad se sjedinjuju.