Diktatori bez šminke

Biografija puna laži

U NOVIJOJ svetskoj istoriji, podrazumevajući pod tim period od početka dvadesetog veka do naših dana, prodefilovalo je na političkoj sceni ili se na njoj još šepure svojim medaljama i lentama, počasnim doktoratima i akademskim titulama, više od šezdeset diktatora. U tu brojku nisu uračunati oni iz Latinske Amerike koji su preko noći dolazili na vlast i sa nje odlazili pre nego što su uspevali da zapamte put od svog kabineta do nusprostrija u predsedničkim palatama.

Vlast su osvajali uglavnom nasiljem. Dodatnu nesreću za svet, a naročito za njihove podanike, predstavljala je njihova težnja da tako osvojenu vlast zadrže novim nasiljima - bar doživotno.

Po oficijelnim biografijama i pojedinim romansiranim epizodama iz njih, svi diktatori neobično liče jedan na drugog. To su obično anđeli odeveni pretežno u generalske uniforme da bi lakše bili prepoznatljivi.

U friziranju diktatorskih biografija učestvuju, po pravilu, čitavi timovi, a svoj nemali doprinos pružali su i oni sami. Ukupan rezultat je groteskan. Tako ispada da su poznate njihove najskrivenije misli i najtananija osećanja, a da se ne znaju tako banalne stvari kao što su datumi i godine njihovih rođenja!

JUGOSLOVENI su godinama slavili Titov rođendan sa osamnaest dana zakašnjenja. Kad je to, najzad, otkriveno, objašnjenje koje je dato bilo je u najmanju ruku smešno. Da sve bude gore nego što jeste, ispostavilo se da ni sam slavljenik nije znao kad je rođen! Uzgred rečeno, čitav Titov život vrvi od sličnih "grešaka" i "crnih rupa".

Građani Ugande nikad nisu saznali tačnu godinu rođenja svog diktatora Idija Amina.

Ništa u boljem položaju nisu bili ni Iračani sa Sadamom Huseinom.

Bivši podanici centralnoafričkog cara Bokase i danas nagađaju koliko je njihov imperator imao dece. Kao olakšavajuća okolnost moglo bi da se uzme to što ni on sam nije znao.

Mnogi detalji, koji su uklanjani iz tih biografija, u dobroj meri mogli bi da objasne potonje ponašanje vlastodržaca.

Rodonačelnik čitave plejade diktatora marksističke provijencije Vladimir Iljič Lenjin rođen je, u Simbirsku, odsečenom od sveta, kao treće od šestoro dece u porodici Uljanovih. Roditelji su mu bili obrazovani: otac školski inspektor, majka, Nemica po rođenju, znala je pored maternjeg i ruskog, francuski i engleski, a bila je i muzički obrazovana, što je u to vreme bila privilegija samo imućnih.

Ono što se manje zna ili uopšte ne zna, to je da je Volođa, kako su ukućani zvali budućeg "učitelja proletarijata" kao beba imao nenormalno veliku glavu i veoma tanke, krhke noge, i da je često padao na glavu zbog njene težine. Prohodao je tek u trećoj godini.

Sve do pete godine roditelji su strahovali da im Volođa umno zaostaje u odnosu na vršnjake. A onda se dogodio volšebni preokret: naučio je, uz majčinu pomoć, da čita i piše. Od tada pa sve
do završetka fakulteta, što se umnog napredovanja tiče, ispoljavao je sjajne rezultate. Ali, nešto nije moglo da se ispravi u njegovom slučaju. Ostao je do kraja života nedruželjubiv i "zakopčan".

Ni kao dete, ni kasnije, u zrelim godinama, pa sve do smrti, nikada nije ispoljavao emocije pred drugima niti pak nežnost prema bližnjima.

Nije se družio ni sa vršnjacima, ali ni sa ženama. Njegovi biografi uspeli su s teškom mukom da nađu samo jednu ženu koju je, izgleda, voleo. Ali, to nije bila njegova životna saputnica Nadežda Krupskaja. I to, po svoj prilici, nije bila telesna već neka druga vrsta ljubavi.

Sentimentalnost u privatnom životu, kao i u politici, Lenjinu je bila potpuno strana.

VOLOĐIN brat Aleksandar Uljanov, pripadnik tajne organizacije "Narodna volja", obešen je zbog učešća u neuspelom atentatu na ruskog cara Aleksandra Trećeg. Imao je tada 21 godinu, a Volođa sedamnaest. Nastojanje Lenjinove majke (kojoj je u međuvremenu muž umro) da izbavi sina završilo se neuspehom. Car je odbio njenu molbu da mu poštedi život.

Kakav je trag ostavila ova porodična tragedija u Lenjinovoj duši, ne zna se pouzdano. Sam Lenjin o tome nikada nije govorio. Po jednima, to ga je veoma pogodilo, jer je Aleksandar presudno uticao na njegovo političko opredeljenje. Drugi ne tvrde da ga je to obradovalo, ali napominju da Volođa nije bio baš u najboljim odnosima sa Aleksandrom. Ima i trećih koji smatraju da je prerana Aleksandrova smrt podstakla kod Lenjina želju za osvetom i da je zbog toga i srušio carizam. Da bi se dokazala ova treća tvrdnja, često se citiraju i Lenjinove reči, koje je navodno izgovorio kada je saznao da je car odbio Aleksandrovo pomilovanje: "Onda ćemo poći drugim putem", prepoznavši u njima revolucionarnu pretnju režimu. Ne zna se pouzdano da li je to on ikada rekao.

Nesporno je, međutim, da je Vladimir Uljanov posle bratove smrti počeo da se približava protivnicama carizma, kao i to da je i Aleksandru i njemu sklonost ka terorizmu bila zajednička, reklo bi se nasledna osobina.

DIKTATURA LENJINA
NA početku dvadesetog veka svet je živeo bez diktatora - sve do stupanja na političku scenu Vladimira Iljiča Lenjina i početka ruskog građanskog rata, koji će kasnije pobednici proglasiti Oktobarskom revolucijom. Lenjin je svoje diktatorske ambicije i postupke ostvarivao pod firmom "diktature proleterijata", tako vešto da su njegovi saborci verovali da im je nalogodavac bio sam Karl Marks.

Dvadesete godine "porodile" su trojicu novih diktatora - Benita Musolinija, J. V. Staljina i Antonija Salazara. (Lenjin je umro 1924, nasledio ga je Staljin)

Tridesetih godina postojećim diktatorima pridružila se petorica novih - Truhiljo (Nikaragva, 1933), car Haile Selasije (Etiopija, 1931), Hitler (Nemačka, 1933), Anastasio Somosa (Nikaragva, 1936) i Francisko Franko (Španija, 1939)

U ONIM prećutnim delovima Staljinove i Hitlerove biografije postoje frapante sličnosti, naročito u periodu koji se odnosi na njihovo najranije detinjstvo.
Hitlerova majka, Klara Pelcl, nesrećno udata Hitler, kao i Staljinova majka Jekaterina Georgijevna, ništa srećnije udata Džugašvili, imale su po tri mrtvorođenčata pre nego što su donele na svet buduće diktatore, Adolfa i Josipa. I Hitlerov otac Alojz, austrijski carinski službenik, i Staljinov otac Visarion, gruzijski seljak, bili su pijanci i nasilnici. I jedan i drugi su bezdušno tukli svoje supruge. I jedna i druga su te torture podnosile bespogovorno, trudeći se da zaštite od njih bar svoje sinove.

Ni Hitler ni Staljin, kasnije, nisu pominjali svoje očeve, prema kojima su gajili mržnju do kraja života. Za razliku od Hitlera, Staljin je to učinio, koliko se zna, samo jednom, 1931. godine, u intervjuu datom nemačkom književniku Emilu Ludvigu, i to samo zato što nije mogao da izbegne odgovor na njegovo direktno pitanje.

Za torture kojima su bili izloženi Hitler i Staljin u najranijem detinjstvu saznalo se tek posle njihove smrti, od onih koji su neposredno bili prisutni tim porodičnim masakrima.

U sećanjima koje su zajednički opisali Hitlerov polubrat Alojz i polusestra Angela, na jednom mestu u knjizi daje se prikaz surovog očevog prebijanja Adolfa, dok njihova maćeha pokušava da zaštiti sina: "Videvši da otac ne može da savlada svoj neobuzdani gnev, ona, uplašena, odlučila je da zaustavi to zlostavljanje. Poturila je svoja leđa i tako pokušala da zaštiti Adolfa, ali to nije moglo da ga spase očevih udaraca."

Visarionom prebijanju sina često je bio je prisutan i Josipov ispisnik i prijatelj iz detinjstva Imeršvili. Prema njemu, te batine koje je on dobijao "bile su strašne", iako ih, po njegovoj oceni, "nije zasluživao". Imeršvili smatra da su baš te batine i načinile Staljina "mračnim i okrutnim, kakav je bio i njegov otac".

Mnogi smatraju da korene užasa u Trećem rajhu i Staljinovim logorima smrti treba tražiti u detinjstvu tih diktatora.
Staljin je ostao bez oca u 11. godini, Hitler u 14. Prvi je od oca nasledio sklonost ka alkoholu, drugi ka nasilju. Hitlerova jedina sestra Paula tvrdi u svojim sećanjima da ju je brat jednom prilikom istukao, isto onako kao što je nekada njega tukao njihov otac - bez nekog naročitog razloga. Ona je tada imala osam, a on 15 godina.

Oko Staljinovog pijanstva mišljenja su podeljena. Mnogi tvrde da je pio umereno, naročito posle smrti svoje druge supruge Nadežde Alilujeve, ali nije malo ni onih koji smatraju da se nije ni treznio, optužujući ga istovremeno da je on od najmlađeg sina Vasilija načinio notornog alkoholičara tako što ga je kao malog terao da mu "pravi društvo", dolivajući mu stalno
u čašu gruzijsko vino iz flaše koja mu je uvek bila nadohvat ruke.

Ni Hitler, ni Staljin, kao uostalom ni Lenjin, ali i mnogi drugi diktatori, nisu znali za sentimentalnost ni u privatnom ni u političkom životu. Prošle godine je otkriven dokument iz kojeg se vidi da je Hitler lično potpisao naredbu da se usmrti jedna njegova rođaka, unuka njegovog strica, Alojzija. Ona je bolovala od šizofrenije i po nacističkim shvatanjima o čistoti nacije, nije imala pravo na život. Postupajući po Hitlerovom naređenju, upućena je u koncentracioni logor u Hartjamu, u Gornjoj Austriji, gde usmrćena u gasnoj komori.

Staljin nije ispratio do večne kuće svoju drugu suprugu Nadeždu Alilujevu, majku njegove dece, koja je 1932. godine izvršila samoubistvo. Kasnije, za vreme Drugog svetskog rata, odbio je čak i da razgovara o ponudi Nemaca da razmeni svog sina Jakova, koji se nalazio u njihovom zarobljeničkom logoru. (Kako je reagovao "hazjajin" kada je da njega stigla vest da je njegov štićenik i saveznik Tito razmenio sa Nemcima svoju ljubavnicu, može samo da se nagađa)
Srećno detinjstvo nije imao ni Saparmurat Nijazov, aktuelni diktator Turkmestana, nekadašnje sovjetske republike, koja je prerasla u samostalnu državu posle raspada SSSR. Oca, koji je poginuo u Drugom svetskom ratu, nije zapamtio, a majka i brat su mu stradali za vreme zemljotresa 1948. godine, pre nego što je napunio osmu godinu. Od tada pa sve do osamnaeste godine živeo je u domovima i internatima, ispunjen gorčinom i mržnjom prema rođacima koji su odbili da ga prihvate, kao i vršnjacima koji su bili bolje sreće od njega. U takvim, sve drugo samo ne prirodnim ambijentima, izrastao je u iskompleksiranu, nasilnu i bezobzirnu ličnost, čija je jedina opsesija bila da postane u životu "neko", ne birajući sredstva kako da taj svoj cilj i ostvari. A kad se konačno dočepao vlasti, pokušao je - i u tome je, bar do sada, uspevao - da višestruko nadoknadi sve ono što mu je u mladosti nedostajalo.


VOĐE IZ - RATA
DRUGI svetski rat pogodovao je sedmorici diktatora da dođu na vlast - šahu Rezi Pahlaviju, Josipu Brozu, Enveru Hodži, Kim Ilsungu, Mao Cedungu, Čang Kajšeku i Ahmedu Sukarnu. Sa političke pozornice su sišli Adolf Hitler i Benito Musolini. Prvi je izvršio samoubistvo, drugog su streljali italijanski partizani.
Najmanje diktatora se pojavilo pedesetih godina - Alfredo Stresner (Paragvaj, 1952), Fransoa Divalije (Haiti, 1957) i Fidel Kastro (Kuba, 1959). Svet su napustili Truhiljo (ubijen, 1953) i Staljin (umro, 1953).
Šezdesete godine donele su šestoricu novih diktatora - Moamera Gadafija (Libija, 1961), Park Čunghija (Južna Koreja, 1961), Ferdinanda Markosa (Filipini, 1965), Čaušeskog (Rumunija, 1965), generala Suharta (Indonezija), i Gnasingbe Ejademu (Togo, 1976).

Piše: Žika SREĆKOVIĆ
NISU imali preterano srećno detinjstvo ni neki diktatori koji su imali oba roditelja. Majka potonjeg diktatora Ugande Idija Amina napustila je supruga i dom (ako se to stanište uopšte moglo nazvati domom) pre nego što je ovaj i stigao da upamti očev lik. Odrastao je uz majku koja nikada nije imala vremena za njega, jer se bavila prodajom talismana i svog tela ne bi li se prehranili. Prepušten ulici, Amin je brzo shvatio da se jedino može osloniti na sopstvene pesnice. Obilato ih je koristio i kao dečak, i kao mladić, (bio je armijski šampion u boksu), i kao diktator. Oca je sreo kasnije, kada je već bio odrastao i kada mu nije bio potreban. Kako tada nisu imali šta da kažu jedan drugom, nisu se više ni sastajali.

Srećno detinjstvo nisu imali ni mnogi diktatori čiji su roditelji imali stabilne brakove i živeli, uz svu bedu, u ljubavi i slozi.
Budući jugoslovenski diktator Tito morao je da čeka u red ne bi li mu roditelji posvetili ljubav i pažnju. Izgubivši strpljenje napustio je dom. Kako nije osetio njihovu ljubav, nije imao šta da prenese ni na svoju decu.
U mnogo dužem redu na nežnost i ljubav čekao je Titov prijatelj, diktator Centralnoafričke Republike i njen kasniji car, Žan Bedel Bokasa, koji je imao jedanaestoro braće i sestara. Nedostatak ljubavi u mladosti nije ga, međutim, omeo da kasnije ispoljava ljubav prema drugim ljudima. Ali voleo ih je na pomalo neuobičajen način. Kao dezert.

BOKASA je imao, po sopstvenoim priznanju, više od pedesetoro dece. (Zbog njihovog nestašluka i svojih prevelikih državničkih briga nikad nije uspeo da ih prebroji.) Ipak, jedan od problema bolje je rešio od svog oca. Bokasa stariji nije mogao u svakom trenutku da se seti imena i likova svoje dece. Bokasa mlađi taj tehnički problem rešio je na originalan način. Sva njegova deca nosila su na reverima bedž sa njegovim likom. Tako je on mogao u svakom trenutku da identifikuje svoje potomke kada su se igrala ili tukla sa decom iz susednog dvorišta.

Koliko su ti njegovi mališani morali dugo da čekaju da stignu na red da bi ih pomilovao bar po glavi, to oni najbolje znaju. Bokasa nije bio strog otac. Jedino je branio deci da jedu ljudsko meso u neograničenim količinama. Ne zato što je u osnovi bio humanista već što je smatrao da ljudsko meso ne doprinosi da deca očvrsnu. Zato su svi njegovi sinovi sanjali da što pre porastu i postanu carevi, kako bi jednog dana mogli da uživaju bez ikakvog ograničenja u omiljenoj poslastici svog očvrslog oca.
Tekući diktator Ekvatorijalne Gvineje Teodoro Obijagng Nguema Mbasongo tukao se za roditeljsku ljubav i naklonost sa još devetoricom braće. (U njegovom plemenu i domu ženska deca se ne iskazuju čak ni zbirno). Tu, s teškom mukom zadobijenu ljubav, preneo je potom na celu naciju. Da bi to postigao morao je da prevali dug put. Prvo je morao da osvoji vlast. Da bi to ostvario, morao je,
za početak, da ubije strica. Kad je pokopao strica i njegove pristalice, nastavio je da ubija kako tu njegovu ljubav ne bi zloupotrebljavali i oni koji je ne zaslužuju. Prema njegovoj računici, što manje ljudi uživa u njegovoj ljubavi, to im veće parče te ljubavi pripada.

Biografije mnogih diktatora obiluju "crnim rupama".
Uprkos tome što je godinama bila pažljivo frizirana i peglana, biografija Josipa Broza puna je takvih "rupa". Nikada nije razjašnjeno njegovo učešće, kao i njegovo držanje, u austrougarskom pohodu na Srbiju u Prvom svetskom ratu. Tito u tom okršaju nije učestvovao kao nasilno mobilisani podanik i običan vojnik, poslat mimo svoje volje protiv svoje slovenske "braće", već kao pripremani i školovani carski pitomac, još od 1913. godine. Istina, on na tom kursu nije daleko dogurao. Čin koji je stekao odgovarao je onom koji je zaradio i Hitler bez ikakve škole. Ali, kaplari su bili ti koji su revnosno prenosili sva naređenja više komande, a često su ih sami obogaćivali ne bi li se istakli.

NA terenu gde se nalazila Titova regimenta, u zapadnoj Srbiji, počinjena su najveća zverstva na početku rata, od vešanja civila (muškaraca, ali i žena) preko ubijanja nejači do silovanja. Tito je izbegavao svaki razgovor na tu temu. Možda, prema njegovoj proceni, nije bilo politički zgodno da evocira uspomene iz rata, u kojem se obreo u ulozi okupatora. A možda su razlozi bili i mnogo ozbiljnije prirode.
Ništa nije jasnija ni Brozova kasnija vojnička "karijera", pošto je njegov 25. hrvatski puk neočekivano prekomandovan sa srpskog bojišta u Galiciju.
Period od njegovog ranjavanja, početkom aprila 1915, pa do povratka u Zagreb, 1920. godine, posebno je mutan. Zna se da su mu Rusi ponudili, kao ratnom zarobljeniku, da bira između logora i pristupanja jedinicama sastavljenim od pripadnika slovenskih nacija, koji su se ne svojom krivicom obreli na njihovoj teritoriji. Rusi su nameravali - i to nisu krili pred zarobljenicima - da ih upute u Srbiju ne bi li tako pomogli svojim saveznicima, a oni svojoj slovenskoj "braći" u nevolji. Tito je to odbio. Radije je izabrao sužanjstvo nego da pogazi zakletvu koju je dao Franji Josifu. Tu pogodnost iskoristio je neko od koga bi se to moglo najmanje očekivati - Alojze Stepinac. Ako je Stepinac bio licemer, šta je onda bio Broz?
Treća etapa Titovog života, od Kominterninog potrčka do dolaska na čelo KPJ, misteriozna je koliko i njegov dotadašnji vojnički i privatni život.

DOŽIVOTNI VLADARI
PRIRODNOM smrću, dok su još bili na vlasti, umrli su Josip Broz Tito (SFRJ), Kim Ilsung (DR Koreja), Mao Cedung (NR Kina), Čang Kajšek (Tajvan), Lenjin i Staljin (SSSR), Francisko Franko (Španija), Enver Hodža (Albanija), Antonio Salazar (Potrugal), Hafez el Asad (Sirija), ajatolah Ruholah Homeini (Iran), Gnasigbe Ejadema (Togo), Fransoa Divalije (Haiti), Luis Somosa Debajle (Nikaragva).

Piše: Žika SREĆKOVIĆ
NI do danas nije razjašnjeno da li je indonežanski diktator Ahmed Sukarno bio sin oca muslimana i majke Induskinje, kako je to zapisano u njegovoj zvaničnoj biografiji, ili je pak bio, ono što su svi tvrdili u njegovom rodnom mestu, Surabaji, na Javi, vanbračni sin nekog nadničara koji je radio na plantažama kafe. Ako je ovo drugo tačno, onda je donekle i razumljiv taj biografski falsifikat. Zar bi bilo uputno da se u biografiji "oca nacije" i "velikog vođe revolucije" nađe podatak koji bi upućivao na to da je njegova majka varala supruga?

Nije sporno da je Sukarno mrzeo Holanđane. To čak deluje vrlo patriotski, a Holanđani, kao okupatori, ruku na srce, nisu ni zasluživali bolji tretman. Ali, s druge strane, taj njegov patriotizam ima pomalo neprijatan vonj. On je mrzeo iz dna duše jedne okupatore, Holanđane, ali je tesno sarađivao sa drugim, Japancima, šaljući, na njihov zahtev, svoje zemljake na prisilan rad u Burmu, Tajland i Maleziju. Vlada u Tokiju je videla u njemu savršenog kvislinga, ali nije uspela da ga ustoliči, jer je u međuvremenu izgubila glavu pokušavajući da spase sopstvenu stražnjicu. Sukarno se potom vratio svojim znatno pouzadnijim neprijateljima, Holanđanima, i podario je svojim zemljacima slobodu, a oslobodicoima se ne gleda u zube već kroz prste. Zar to nisu učinili i Srbi u Titovom slučaju?

BIOGRAFIJA nekadašnjeg albanskog vlastodržca Envera Hodže vrvi od "herojskih" detalja. Iz nje su uklonjeni svi kompromitujući podaci, u potpunosti ili delimičo. Da bi se istakla njegova svestrana državnička kompetentnost, notirano je da je u mladosti bio i diplomatski službenik. On je zaista radio u albanskoj ambasadi, dok je studirao prava u Francuskoj, kao stipendista kralja Zogua. Ali, on je u ambasadi obavljao administrativno-tenhičke, a ne diplomatske dužnosti. Tako je ćata jednim potezom pera unapređen u diplomatu.

Kako status kraljevog stipendiste nije baš i bio neki revolucionarni domet, ovaj podatak je prećutan kao nebitan. Prećutano je i to da studije nije završio. Nije bio jedini neškolovani diktator. Naprotiv, sa završenom velikom maturom bio je obrazovaniji od polovine Titovog Politbiroa. Vešto je porećutano i to da studije nije završio zbog preterane revolucionarne prezauzetosti već zato što je, iako je bio kraljev stipendista, pisao pod pseudonimom pamflete protiv tog istog kralja. Dakle, bio je najuren iz "diplomatske" službe kao licemeran i nelojalan podanik. Ta karakterna devijacija krasiće ga tokom čitavog života.

To što je napredni
omladinac Hodža napadao svog nazadnog kralja jeste za pohvalu, ali to što se nije odrekao te stipendije od mrskog mu Zogua ne svedoči baš o njegovom visokom proleterskom moralu. Sem ako nije u tome prepoznao revolucionarni put kako da sruši monarhiju - finansijski. Da li su anonimnog pamfletistu Envera Hodžu službenici ambasade otkrili po lošem stilu ili po padežnim greškama, to se, naravno, ne može naći u njegovoj biografiji. Ali se može naći podatak da je jedno vreme radio kao trafikant, kako su se u to vreme zvali prodavci duvana. Tačno, pa čak i simpatično. Ali ne baš dovoljno precizno. On jeste prodavao cigarete, samo ne one "monopolske" već švercovane.

U HODŽINOJ oficijelnoj biografiji postoji poveća "crna rupa" koju biografi nisu uspeli da popune tokom četiri decenije. Ona obuhvata period od 1936. do 1942. godine. Gde je bio i šta je radio za tih šest godina budući Titov štićenik i, posle razlaza Beograda Moskve i Beograda, Staljinov miljenik, Bog sveti znati. Možda je Hodža i proglasio svoju zemlju za prvu ateističku državu na svetu, da ga Gospod ne bi ocinkario.

Sirijski diktator Hafez el Asad, koji je umro pre pet godina, u sedmoj deceniji, za 29 godina svoje vladavine nije mogao da se odluči kada je rođen: 1928. ili 1930. godine, pa se oba ova podatka nalaze u njegovim biografijama, koje se mogu smatrati oficijelnim. Malo je poznato da je Hafez promenio svoje izvorno i pomalo nezgodno prezime Al Vahš ("divlja marva") u mnogo agresivnije Asad, koje na arapskom znači "lav", kako bi svojim potencijalnim političkim protivnicima stavio do znanja da se sa njim ne treba šaliti. A da sa njim nije bilo šale, u to su mogli da se uvere njegovi protivnici čim je došao na vlast. Prva njegova mera je bila osnivanje specijalne službe koja bi se bavila opozicijom. Podrazumeva se nimalo nežno.

U Hamu, gde je 1982. godine došlo do ustanka, koji su digli pripadnici Muslimanske braće, vojska, pod komandom Asadovog brata Rifata, ubila je desetak hiljada ustanika. Praktično, uništila je čitav grad.

SVRGNUTI DIKTATORI
PRE nego što im je smrt zakucala na vrata, sa vlasti su uklonjeni diktatori Alfredo Stresner (Paragvaj), Žan Bedel Bokasa (Centralnoafrička Republika), Idi Amin (Uganda), Ahmed Sukarno (Indonezija), Sadam Husein (Irak), car Haile Selasije i Marijam Mengistu (Etiopija), Ferdinad Markos (Filipini), Pol Pot (Kampučija), Rafael Leonidas Truhiljo (Dominikanska Republika), žah Reza Pahlavi (Iran), Čarls Tejlor (Liberija), Žan Klod Divalije (Haiti).