Kristijan Johan Hajnrih Hajne

Lorelaj

Ja ne znam šta treba da znači
Ta tako tugujem,
O nekoj starinskoj priči
Jednako umujem.
Tu mirno protiče Rajna,
Hladno je, hvata se mrak!
Na vrhu brega igra
Poslednji sunčev zrak.
A na tom bregu se vidi
lepote devojke stas;
Ona sva u zlatu blista,
I zlatnu češlja vlas.
Sa zlatnim češlja je češljem,
I peva još uz to,
A glas od pesme zvuči
Silno i čudesno.
Lađara u malom čunu
Njen divlji zanosni ton;
Na stene ne gleda dole,
Već gore gleda on.
I sad lađaru i čamcu
Ja mislim da je kraj:
A sve to sa svojom pesmom
Učini Lorelaj.

Da utopim dušu moju

Da utopim dušu moju
U krinove čašice,
Nek krinovi pesmu zapoju
Od moje miljenice.
A pesma nek zuji, nek zvoni
K’o poljupca njezina glas,
Što mi ga nekad pokloni
Divan – predivan čas.

Jedna se odroni zvezda

Jedna se odroni zvezda
sa svoje visine jasne!
Ono je ljubavi zvezda
Što tamo pada i gasne.
Sa jabukova stabla
padaju hrpe cveta,
Vetri stižu i tim se
Igraju, vesela leta.
Labud ribnjakom kruži
I peva, i pesma zvoni
Sve tiše, i pevač beli,
U grob vodeni roni.
Sve je nemo i mračno!
Cvet je razduvan ceo,
Zgasla je zvezda i s pesmom
Poton’o labud beo.

Lotovoj ruži dotuži

Lotovoj ruži dotuži
Sunčev presvetli zrak,
Sagla se, skunjila se,
Pa ceka da dođe mrak.
A dragan je mesec budi
Bledanom mesečinom,
A ona mu daje da je ljubi
Po licu nevinom.
Pa svetli, pa cveta, pa gleda
Gore na dragana,
Miriše, pa plače, pa drkće
Od jada slađana.

Na moru

Plavo je more blistalo
U zadnjem sjaju dana;
Mi ćuteci smo sedeli
Kod sama ribarskog stana.
I magla bi, i huknu bič,
i galeb svud kružit’ stade;
Iz tvog oka premilog
Za suzom, suza ti pade.
Ja videh na ruku ti belu
Drobne su suze pale,
Ja kleknuh i s ruke bele
Sve ispih suze male.
Od onog časa pust je život moj,
Duh mre u čežnjam’ kobnim;
Ta nesreća i žena jadna
Otrova me suzama drobnim.

U obliku nejednakom…

U obliku nejednakom
Blizu tebe uvek stojim
Uvek tužim i ti uvek
Bol zadaješ grud’ma mojim.
Kad kroz bašte mirisave
Leti hodiš hodom milim,
pa leptira zgaziš malog,
zar ne čuješ kako cvilim?
Kad uzbereš ružu koju
Pa, s veseljem detinjijem
rašcipaš je, zar ne čuješ
Kako jecam bolom svijem?
I kad ruže raščupane
Usudi se trnje koje,
Pa mi meki prst ubode,
Zar ne čuješ boli moje?
Zar ne čuješ u mom glasu
Moje muke što me guše?
Noću jecam i uzdišem
Iz dubine tvoje duše.

Imaš biser…

Imaš biser, dijamante
I sve za čim svet uzdiše;
Ti najlepše oči imaš -
Moja mila, šta ćeš više?
Tvoje mile, divne oči
Iz srca mi izmamiše
Bezbrojne i večne pesme -
Moja mila, šta ćeš više?
Tvoje mile, divne oči
Mnogim bolom mene biše;
Ti me njima upropasti -
Moja mila, šta ćeš više?

Dva brata

Na bregu, na visini,
Dvore krije noćni mrak;
A pod njima u dolini
Zveči mača udar jak.
To su braća što u jadu
Ljuto dele megdan ljut.
Kaži ko to braću mladu
na krvavi nagna put?
Laurino oko jasno
među braćom zače boj;
Oba brata ljuba strasno,
Oba daju srce njoj.
Al s kog ginu njene grudi?
S kog je zgara plamen lud?
Ne, to niko ne presudi -
Maču ti izreci sud!
I boj poče, sve zvek življi,
Mač udara o mač jak;
Čuvajte se borci divlji,
Zlu kob hrani noćni mrak.
O, krvava braćo, jao!
Jao dolo krvava!
Gle, do borca borac pao,
Kroz njih ljuta mača dva. -
Stoleća su prošla mnoga,
Mino mnogi naraštaj;
Pusti dvori s visa svoga
Tužno motre kobni kraj.
Al još noću senke dve
Po dolini blude toj;
I ponoćni čas kad bije,
Braća počnu krvav boj.

Childe Harold

Jedna crna barka
Na turobni jedri put.
U njoj ćute poniknute
Straže mrtvog, ko kam krut.
Lica snena, otkrivena,
leži mrtav pesnik bled;
Još dva modra oka s odra
U sjaj neba dižu gled.
Sa dva zvoni kao boni
Verenice ninfe klik,
A valovi o čun ovi
Lome se ko bol i krik.