Životinjsko carstvo Srbije

Pripremila: Ana Savić
Sve naše "Zveri"

Životinjsko carstvo Srbije bogato je mnogim vrstama, a najbrojniju
grupu u domaćoj fauni, među beskičmenjacima doduše, predstavljaju
insekti - 20.000 vrsta. Svih ostalih vrsta beskičmenjaka ima blizu
3.000. Među kičmenjacima najbrojnije su ptice, kojih, imajući u vidu
broj redovnih, neredovnih i potencijalno prisutnih ima 382 vrste. Po
broju zatim slede ribe - 110 vrsta, sisari -96 i vodozemci i gmizavci -
70 vrsta. Stručnjaci, međutim, smatraju da životinje u našoj sredini ne
uživaju dovoljno pažnje i brige. Dok u svetu za pojedine vrste postoje
i usko specijalizovani naučnici koji su posvećeni isključivo brizi za
pojedine endeme, kod nas nema dovoljno stručnjaka koji bi na taj način
mogli brinu o životinjama. Poslednjih godina neke retke vrste su sa
ovih prostora izčezle zauvek, a borba za neke ugrožene životinje traje.
Jedan od pokušaja da se obnovi fauna je i povratak dabrova u naše reke.
Ono na šta naročito apeluje većina društava i udruženja za zaštitu
životinja u Srbiji su prava životinja. Ističe se humano postupanje
prema živom svetu čiji je i čovek deo, i zahteva se zakon o zaštiti
životinja.
Davno je prošlo vreme kada
je čovek lovio životinje iz egistencijalnih razloga, zbog hrane, kože i
drugih potreba. Danas je lov sport i zabava. Zato čoveku mnogi
pripisuju epitet najopasnije životinje.
Ako se loše postupa sa životinjama onda će saosećajnost za njihovu patnju
otupeti i na taj način će patiti i Ijudski moral u odnosu prema drugim
Ijudima, davno je zaključio Kant.
Njegova mudrost , kao i opomene mnogih naučnika izgleda da nisu doprle do
svesti Ijudi, kop iz godine u godine istrebe sa planete mnoge vrste.
Možda ne u meri kao u pojedinim delovima sveta, ali to se, ipak, dešava
i u Srbiji.

PRVE ŽIVOTINJE NA TLU SRBIJE

Klimatski uslovi na našem podneblju pogoduju životinjskim vrstama što automatski podstiče njihov razvoj, pa su kod nas zastupljene različite životinje, od najsitnijih do najkrupnijih. lako Srbija može da se pohvali brojem životinjskikih vrsta i njihovom raznovršnošću, bogata fosilna nalazišta ukazuju da je na našem prostoru u davnoj prošlosti egzistiralo mnogo više vrsta nego danas. Mnoge životinje su izumrle, najverovatnije zbog klimatskih promena, ali neki od razloga ostali su nepoznati i samim naučnicima koji su se bavili ovim pitanjem.

Srbija obiluje fosilonosnim nalazištima i to raznim vrstama, počev od planktona, koji su stari i preko 500 miliona godina, pa do krupnih životinja kakvi su slonovi i medvedi. Podaci o prvim životinjama ukazuju da se fauna na ovim prostorima od tada dosta promenila. Najstariji nađeni fosili su planktoni graoptoli ti (graptos - pisati, a litos - kamen), ostaci koji izgledaju kao slova, crtice na kamenu. Zabeleženi su i fosili arheocijati između Deli Jovana i Gornjaka u istočnoj Srbiji, životinje slične današnjim sunđerima korali ma, kao i razne vrste školjki i puževa", priča za Planetu Gordana Jovanović, kustos paleontolog Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, koja se bavi izučavanjem fosilnih ostatak beskičmenjaka iz perioda kenozoika.Postoje, međutim, i vrste koje su živele nekada a egzistiraju i danas.

Zanimljiva je recimo jedna školjka koja danas živi u Jadranskom moru pričvršćena za tlo, a živela |e na teritoriji Beograda i Golupca pre 15 miliona godina. U našoj zemlji je nađeno je i dosta holotipova, originala iz fosilnog sveta. To su primerci koji su prvi put nađeni i opisani sa terena naše zemlje. Tako ima mnogo primeraka koji nose naziv prema našim naučnicima, lokalitetima i zemlji Srbiji, kao što je jedna vrsta gazele preživara koja nosi ime Hypsodontus Serbicus, ili jedan rod koja nosi naziv Beogradica, mali puž koji je nađen u Beogradu i po njemu je nazvan", objašnjava Gordana Jovanović.

Što se tiče krupnih sisara interesantno |e da su u Srbiji nekada živeli surlaši odnosno preci slonova koji su izumrli pre oko 13 milion godina.

Jedna od vrsta su dinoterijumi, vrsta ko|'a je imala razvijene donje kljove, za razliku od današljih slonova. Dinoterijumi si dostizali visinu i do tri metra i hranili su se slično ka i današnji slonovi, jeli su travu. Na prostorima Srbije živeli su i mastodoni, takođe vrsta surlaša koji su imali razvijene i donje i gornje kljove. Ostaci su nađeni u Lazarevcu, kod Trstenika u blizini Mionice, i na još nekoliko mesta u Srbiji. Uglavnom su nađeni njihovi zubi i delovi lobanje i vilice. Zna se da su za vreme ledenog doba živeli i mamuti, koji su dostizali visinu i do četiri metra. Telo im je bilo prekriveno crveno-smeđim krznom. Ove krajeve su nastanjivali i pećinski medvedi, čiji su skeleti pronađeni u brojnim pećinama. Pećinski medvedi su za trećinu bili veći od današnjeg mrkog medveda, imali su prednji deo tela viši, izdignutiji od zadnjeg. U nekim pećinama je pronađeno i po nekoliko hiljada primeraka ove vrste. Oni su živeli za vreme pećinskih Ijudi koji su ih lovili , pa se pretpostvlja da je to razlog njihovog izumiranja. Zanimljivo je i da je mrki medved živeo kada i pećinski, ali je ta vrsta uspela da i preživi do danas", kaže Sanja Pavić, kustos paleontolog u Prirodnjačkom muzeju Beograda, inače stručnjak za sisare kenozoika.

Sagovornica Planete od predaka današnjih životinja sa tla Srbije izdvaja i džinovskog jelena (Megaceron), ili jelena iopatara koji je takođe, izumrla vrsta kod koje je raspon rogova bio i do četiri metra. Naučnici su pronašli i ostatake hipariona, pretka današnjih konja čiji su ostaci nađeni u Grockoj. Ne zna se odakle ostaci tu, sumnja se da je hiperion živeo na našim prostorima, ali to još nije istraženo.

Na tlu današnje Srbije nađeni su ostaci i žirafe i raznih versta gazela i to u blizini Valjeva i Blaca. Može se zaključiti da su na tlu Srbije nekad živele živitinje koje danas žive u Africi i da je klima bila tropska. U badenskim sedimentima na terotoriji Višnjice i Golupca na Dunavu nađeni su ostaci ajkule, konkretno radi se o jednom zubu koji je vrlo prepoznatljiv po svojim narezima. Ajkula je živela na prostoru Beograda pre 15 miliona godina kada je tu bila morska sredina ", kaže Gordana Jovanović.

Sve sove Srbije

Moglo bi se reći da je bio prava ličnost iz bajke: kao da je u sebi nosio
osobine i jedne i druge sile koje se, inače, sukobljavaju u bajkama


Na osnovu srodnosti (a i lakšeg snalaženja čoveka u svetu sova) sve sove zapadnog Palearktika svrstane su u dve porodice:

• Kukuvije – porodica Tytonidae (u ovu porodicu spada samo kukuvija) i
• Prave sove – porodica Strigidae (sve ostale vrste sova).
Kod nas živi nekoliko vrsta sova. Najveća među njima, a ujedno i
najveća u Evropi i zapadnom Palearktiku, jeste velika ušara ili buljina
(Bubo bubo). Ona je nešto manja od orla krstaša, ali je veća od snežne
sove. Hrani se sitnim sisarima, ježevima i pticama, međutim, ako joj se
pruži prilika, može da ulovi i zeca ili lisicu. Ime je dobila po
velikim perjanim uškama na vrhu glave koje nemaju nikakve veze s ušnim
otvorima koji su niže na glavi. Kod većine sova po spoljašnjosti se ne
mogu razlikovati mužjak i ženka, jer su i po boji i veličini potpuno
isti. Međutim, mužjak i ženka buljine razlikuju se upravo po perjanim
uškama koje su kod ženke više spuštene nadole. Ova ptica danas se
gnezdi u brdovitim predelima na stenama i liticama, daleko od ljudi,
iako je nekada bilo i u ruševinama oko Kalemegdana. Kod nas je veoma
retka i ugrožena, zbog proganjanja, uništavanja staništa i verovanja da
može da ponese jagnje ili ovcu.
Kukuvija (Tyto alba) i kukumavka (Athene noctua) su sinatropne
vrste, žive blizu čoveka, u gradskom okruženju i seoskim domaćinstvima,
svugde gde ima otvorenih livada s niskim žbunastim rastinjem na kome
mogu da love sitne glodare. Gnezde se u starim zvonicima crkava, na
tavanima, ambarima, u šupljinama drveća i rupama u zidu. Obe vrste
poznate su po nimalo prijatnom oglašavanju, po čemu su i dobile ime.
Međutim, kao i ostale vrste i ove su izuzetno korisne i veoma
simpatične ptice. Kukumavka je mala sova, okrugle i odozgo spljoštene
glave, na kratkom vratu, žutih očiju i zdepastog tela. Smeđe je boje
perja s belim pegicama. Hrani se prvenstveno krupnim insektima, noćnim
leptirima, a na jelovniku se nađu i poneki miš ili voluharica. Kukuvija
je sova veličine vrane, izduženog tela i „srcastog lica” bele boje.
Grudi, stomak i noge su žućkaste boje, dok su leđa i krila boje rđe, a
čitavo telo prošarano je tamnim pegicama. Let kukuvije je bešuman,
zahvaljujući naročitom perju s unutrašnje strane krila koje sprečava
stvaranje oštrih šumova prilikom letenja. Kukuvija i kukumavka su
stanarice, što znači da su kod nas prisutne tokom čitave godine.
Migratorna kretanja poznata su samo kod mladih ptica koje još nisu
polno zrele. Odrasle jedinke se ne sele i ne udružuju u grupe.

Još jedna sinantropna vrsta je i mala ušara ili utina (Asio otus) koja se nekada
gnezdila samo po šumama, a danas je ima svugde u blizini čoveka, po
parkovima i dvorištima. Ime je dobila po perjanim „uškama” kao i velika
ušara. Mala ušara je, za razliku od većine sova, veoma društvena ptica,
jer se udružuje u takozvana zimska jata. Tokom zime ptice sa severa
sele se južnije i, okupljene u nekom parku, dane provode spavajući, a
noću kreću u lov na miševe. Kako se lik kukumavke nalazi na grčkoj
kovanici od jednog evra, tako je i silueta male ušare postala zaštitni
znak „guarane”. Upravo zahvaljujući pomoći „guarane”, poslednjih godina
se, zbog povećane hajke na sove kao štetočine, sprovodi program
motrenja i brojanja malih ušara u čitavoj Srbiji.
Najmanja „ušata” sova naših krajeva je ćuk (Otus scops), koja je
dobila ime po oglašavanju („ćuk”) koje možemo da čujemo s prolećnih
večeri po parkovima i šumarcima i oko naselja. Perje ćuka je sive boje,
prošarano poput kore drveta u čijim se dupljama i gnezdi. Migratorna je
vrsta i seli se s jeseni u Afriku. Ova sova pretežno se hrani insektima
i noćnim leptirima.
U šumama naše zemlje živi
nekoliko vrsta sova. Najčešća vrsta je šumska sova (Strix aluco)
poznata po svom oglašavanju: huu-hu-hu. Boja perja javlja se u dva
oblika: smeđe-riđem ili sivom. Hrani se glodarima, pticama, a ume da
ulovi i ribu. Za razliku od većine sova koje imaju žutu ili narandžastu
boju očiju, šumska sova ima tamne beonjače. Gnezdi se pretežno u
napuštenim dupljama veverica, ali zauzima i napuštena gnezda svraka.
Ponegde se po veoma starim, naročito četinarskim, šumama gnezdi i
uralska sova (Strix uralensis). Kao i šumska sova, i uralska je bez
perjanih uški s okruglim „licem”. Oči su sitne i crne. Uralska sova u
poređenju s ostalim vrstama ima znatno duži rep, pa se prema tome
naziva još i dugorepa sova. Hrani se pretežno pticama veličine sojke,
ali i glodarima. Par uralskih sova godišnje podigne svega dva-tri
mladunca.
U mračnim četinarskim šumama gnezde se gaćasta kukumavka (Aegolius
funereus i svega nekoliko parova male sove ili vrapčarke (Glaucidium
passerinum), najmanje evropske sove, koja je jedva nešto veća od
čvorka. Vrapčarka je smeđeg perja s belim tačkicama. Gnezdi se u
napuštenim dupljama detlića, a hrani malim pticama i glodarima koje
lovi pretežno u sumrak.
U ritskim područjima Vojvodine gnezdi se i ritska sova (Asio flammeus). Po spoljašnjem
izgledu pomalo podseća na malu ušaru, s tim što su joj perjane uške
manje i postavljene na gornjem rubu „vela”, nekako odmah iznad očiju.
Ova sova se mimo običaja drugih vrsta gnezdi na tlu, u visokom ritskom
rastinju. Kao i mala ušara, i ova vrsta je društvena pa se zimi okuplja
u jata. Da bi odbranila lako dostupno gnezdo s mladuncima od
grabljivica, ritska sova ponekad se ponaša kao da je „podivljala”.
Naime, ona kruži, izvodi akrobacije u vazduhu i udara krilima jedno o
drugo, sve da bi privukla pažnju nasrtljivca i odvukla ga od gnezda gde
su jaja ili mladi.
Jedine vrste koje ne žive kod nas, već na krajnjem severu
kontinenta, jesu sova jastrebača (Surnia ulula), snežna (Nyctea
scandiaca) i laponska sova (Strix nebulosa).

Sove roditelji veoma su požrtvovani i nikada neće ostaviti mladunca na cedilu, bez obzira na to
što nam se čini da je ono ispalo iz gnezda, ostavljeno na milost i
nemilost usred parka... Zbog toga je veoma važno da znamo da mlade sove
ispale iz gnezda ne treba nositi kući, već popeti na neko najbliže
drvo, a roditelji će po njihovom cijukanju znati gde treba da isporuče
hranu. Naravno, treba reagovati ako je ptica povređena, ali u suprotnom
treba je ostaviti tamo gde je.
Sove, oličenja mudrosti, bića mraka, stidljive i plašljive, veoma
su važan ekološki činilac u suzbijanju glodara i zato nam nije svejedno
koliko ih imamo, jer su izuzetno korisne. Miševi koje jedna porodica
kukuvija potamani za godinu dana pojedu najmanje onoliko stočne hrane
koliko je potrebno jednoj kravi. Dakle, sove ne treba smatrati
neprijateljima, ne treba ih terati i ubijati, već im pružiti priliku da
se nesmetano gnezde u parkovima i starim zgradama i da izvode svoje
mlade, a one će nam se odužiti na poseban način, kako samo to sove
umeju.