Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dostojevski Empty Dostojevski

taj Pet Nov 27, 2009 9:47 am
Dostojevski 31%20-%20Marijinska%20bolnica%20u%20kojoj%20se%20rodio
Marijinska bolnica u kojoj se rodio Dostojevski
1821, 30. oktobra - U Moskvi rođen Fjodor Mihajlovič Dostojevski
1831 - Sa bratom Mihailom provodi leto na očevom (Mihail Andrejevič Dostojevski, lekar) imanju u Tulskoj guberniji. U neizbrisivom sećanju ostaju mu upečatljive slike seljaka, njihovog siromaštva i bogatstva njihove duše. Gleda Močalova u Šilerovim Razbojnicima. Snažan utisak
1834 - Fjodor i Mihail odlaze u Moskvu, u pansion Leontija Čermaka. Čita Puškina. Oduševljenje
1837 - Umire Puškin. Nakon mesec dana umire mu majka. Braća prelaze u Petrograd. U Rusiji kulminiraju progoni i drugi vidovi restrikcije slobode mišljenja i govora
1838 - Fjodor Mihajlovič se, iako bez prave naklonosti za tu vrstu nauke, upisuje u inženjersku školu. Piše bratu o teškim duševnim krizama i čita Hofmana, Balzaka, Getea, Igoa
1839 - Oca Mihaila ubijaju njegovi seljaci
1843 - Završava vojnu inženjersku školu kao inženjer potporučnik. Zapošljava se u inženjerijskom departmanu u Petrogradu, nema vremena za pisanje, zadužuje se, prevodi Balzakovu Evgeniju Grande
1844 - Napušta službu. Počinje da piše Bedne ljude
1845 - Epileptični napadi. Bjelinski oduševljen Bednim ljudima. Počinje da piše Dvojnika
1846, 15. januara - Izlaze Bedni ljudi u "Petrogradskom zborniku". Završava Dvojnika, počinje da piše Njetočku Njezvanovu
1849 - Posećuje kružok Petraševskog i tamo čita čuveno pismo Bjelinskog Gogolju. U rano jutro, 22. aprila, hapse ga. Osuđen na smrt streljanjem. Vezanih ruku i očiju, sluša presudu pred streljačkim vodom, na gubilištu, 22. decembra. Samo trenutak kasnije - objava da je kazna zamenjena progonstvom u Sibir
1850 - 1854 - Robija u Sibiru
1857 - Venčava se s Marijom Dimitrijevnom Isajevom. Sve intenzivniji epileptički napadi
1858 - Počinje da piše Ujkin san i Selo Stepančikovo
1859 - Objavljen Ujkin san, u "Ruskoj reči". Prelazi u Tver i počinje da piše Zapise iz mrtvog doma. Krajem godine vraća se u Petrograd
1860 - U časopisu "Vreme" izlaze prve glave Zapisa iz mrtvog doma. Car plače nad knjigom
1861 - Turgenjev u Parizu čita Zapise... i piše Dostojevskom da su slike u romanu "danteovski snažne"
1862 - Poznanstvo sa Černiševskim, odlazak u inostranstvo: Francuska, Engleska, Nemačka, Švajcarska, Italija. Poznanstvo s Hercenom i Bakunjinom. Prepušta se kockarskoj strasti
1864 - U maju, umire Marija Dimitrijevna, u julu i brat Mihail. Fjodor Mihajlovič nasleđuje samo dugove i obaveze prema bratovljevoj porodici
1865 - Počinje da piše Zločin i kaznu. Izlaze mu sabrana dela u dva toma
1866 - u "Ruskom vesniku" počinje objavljivanje romana Zločin i kazna. Dostojevski diktira Kockara stenodaktilografkinji Ani Grigorijevnoj Snitkinoj
1867 - Venčava se s Anom, odlazi u inostranstvo gde će boraviti više od četiri godine. U Ženevi prisustvuje kongresu Lige za mir i slobodu, na kome su i Garibaldi i Bakunjin. Počinje da razmišlja o Idiotu
1868 - Idiot počinje da izlazi u "Ruskim vestima". Dobija kćerku Sonju. U Rusiji izlazi Rat i mir Tolstoja
1869 - Putovanja po evropskim gradovima, nemaština, beda... Rađa se kćerka Ljubov. Počinje da piše roman Zli dusi
1871 - U pismu Strahovu svedoči vrlo nepovoljno o Pariskoj komuni. Zli dusi izlaze u "Ruskom vesniku"
1874 - Piše Mladića
1878 - Sastavlja detaljan plan romana Braća Karamazovi
1880 - U junu, u Moskvi, drži čuveni govor na otkrivanju spomenika Puškinu. Sudbina mu je, konačno, naklonjena. Dobija počasti, uvažavanja... Završava Braću Karamazove
1881, 28. januara - Umire Fjodor Mihajlovič Dostojevski, na četvrtom spratu zgrade u bednoj, radničkoj četvrti Moskve. Za kovčegom, 1. februara, ide nekoliko stotina hiljada ljudi


Poslednji izmenio MustraBecka dana Pet Nov 27, 2009 10:59 am, izmenjeno ukupno 1 puta
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dostojevski Empty Re: Dostojevski

taj Pet Nov 27, 2009 10:19 am
Rano djetinjstvo Fjodor Mihajlovič je proveo u jednom
od najtužnijih područja stare Moskve. Čitav taj kraj zvao se «ubogi
dom»: tamo se nalazilo groblje otpadnika od društva: skitnica,
samoubojica, neidentificiranih žrtava, tu su se nalazili i sirotište i
ludnica. 1806. godine sagrađena je bolnica za siromašne nazvana
Božedomka. Tu je mladi Dostojevski rano upoznao najniže slojeve velikog
grada.

Dostojevski 32---otac
Otac
Mihail Andrejevič. Piščevo djetinjstvo bilo je bez radosti. Otac Mihail
Andrejevič, bivši vojni liječnik, 1821. godine postavljen je u
moskovsku Marijinsku bolnicu za sirotinju. Bio je ravnodušan
čovjek, ozlojađen životom, vrlo razdražljiv, naprasit i osoran. Tijekom
čestih provala gnjeva izazvnih alkoholizmom svoju je djecu mučio
strogošću a ženu bijesnim ispadima ljubomore. 1839. godine je ubijen, a
priče govore da su ga ubili njegovi kmetovi upravo radi njegove velike
okrutnosti.


Dostojevski 33---majka
Majka
Marija Fjodorovna bila je slika nedužne patnje u piščevim očima. Bila
je žena svjetle duše i vedre prirode, kultivirana, muzikalna,
posjedovala je sklonost ka književnosti. U nekim pismima otkriva velik
dar za pisanje koji je sin Fjodor naslijedio. Mučena mučnim obiteljskim
životom i tuberkulozom gasila se polako i umrla 1837. godine.





Dostojevski 46---brat-Mihail
Mihail Mihajlovič bio je brat i blizak suradnik Dostojevskog cijelog života.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dostojevski Empty Re: Dostojevski

taj Pet Nov 27, 2009 10:20 am
Dostojevski 5-U-zatvoru
u zatvoru

Dostojevski 25---Isajeva
Marija
Dimitrijevna Isajeva je patila od tuberkuloze i živjela u bijedi uz
propalog muža alkoholičara do njegove smrti. 1857. udaje se za
Dostojevskog.


Dostojevski 45---Vrijeme
Časopis Vrijeme je zastupao počveništvo,
novi književni pravac koji se oslanjao na idealističko shvaćanje
povijesti, na romantičarsko mišljenje o ruskoj stvarnosti i na
slavenofilsko učenje o smjernosti i pokornosti ruskog seljaka.
Negirajući revolucionarne metode preobražaja Rusije, zastupa stvaranje
buržoaske monarhije i tome vidi patrijarhalnu idilu stapanja
inteligencije sa seljaštvom i cara s narodom.


Dostojevski 45---Epoha
časopis Epoha
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dostojevski Empty Re: Dostojevski

taj Pet Nov 27, 2009 10:20 am
Dostojevski 29---Ana-Grigorjevna-Snjitk
Dvadesetogodišnja
Ana Grigorijevna Snjitkina se odlikovala savješnošću i točnošću. Od
mladih dana ona je bila vlasnica kuće u kojoj je izdavala stanove što
je u njoj razvilo poslovnost, razumijevanje novčanih poslova i
spretnost da se lako snalazi u pravnim slučajevima, praktičan duh.
Nakon završetka romana Ana Grigorijevna i Fjodor Mihajlovič su se
vjenčali.
Ana Grigorijevna

Dostojevski 37---Ljuba-i-Fedja-1878
Djeca Ljuba i Fedja 1878. Dostojevskog
je očinstvo ispunilo bezgraničnom srećom, on je vjerovao da život nema
smisla bez djece i bio vrlo brižljiv otac pun ljubavi. Smrt njegovo
dvoje djece, tromjesečne Sonječke i trogodišnjeg Aljoše, sigurno je
nadahnula njegova razmišljanja o patnjama djece.


Dostojevski 10-grob
Grob Dostojevskog.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dostojevski Empty Re: Dostojevski

taj Pet Nov 27, 2009 10:22 am
Dostojevski 3-Dostojevski1
Dostojevski.

Dostojevski 21---Raskolnikov-by-Amy-Coy
Raskoljnikov, Amy Cole

Dostojevski 15-knez-miskin
Knez Miškin, C. K. Purandare
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dostojevski Empty Re: Dostojevski

taj Pet Nov 27, 2009 10:31 am
"Veliki roman, zvaće se: "Ateizam"; ali pre nego što ga započnem, moram pročitati gotovo čitavu biblioteku ateista, katolika i pravoslavnih. Čak i kad bih pri radu bio potpuno obezbeđen od briga, roman ipak ne bi bio gotov pre dve godine. Ličnosti imam. Rus iz našeg društva, čovek u godinama, bez velikog obrazovanja, odjednom, već kao zreo čovek, gubi veru u Boga. Ceo život je proveo u jednoj službi, nije izlazio iz kancelarije i do 45. godine ničim se nije odlikovao; (psihološko pitanje: duboko osećanje, čovek i Rus). Gubitak vere u Boga utiče na njega kolosalno; (njegova lična radnja u romanu, vrlo mnogo prilike). Šunja se oko novog narašaja, oko ateista, Slovena i Evropljana, ruskih fanatika i pustinjaka, sveštenika; između ostalog, dobro se zakači za udicu jezuite propagatora, jednog Poljaka; od njega, spušta se u dubinu raskalništva; na kraju nalazi i Isusa Hrista i rusku zemlju, ruskog Isusa i ruskog Boga (ako Boga znate ovo ne govorite nikome). Za mene je to zadatak, evo kakav: napisaću taj roman i makar umro, iskazaću sve što mi je na duši." - napisao je Dostojevski u pismu svom prijatelju.

"Ateizam" nije napisan, a elementi te zamisli ušli su u delo koje je Dostojevski napisao posle "Idiota", naime u "Nečiste sile".

Ovde, u samim rečima pisca, imamo divnu priliku da pratimo proces od nastajanja ideje do same razrade iste, kao i koje je sve segmente on smatrao važnim pri stvaranju. I kod Dostojevskog je primetna tendencija, kao i kod mnogih pisaca, da smišlja velike planove i sa velikim žarom radi na nekoj ideji, ali je nikada ne realizuje do kraja.

Fjodor Dostojevski se rodio 11.11.1821. godine. Ostao je upamćen kao tvorac tzv. "psihološkog romana", od kojih su najpoznatiji: "Idiot", "Zapisi iz mrtvog doma", "Braća Karamazovi", "Nečiste sile", "Zločin i kazna" itd.
"Samo u retkim trenucima" - piše Dostojevski - "ljudsko lice izražava svoju glavnu crtu i svoju najkaratkerističniju misao. Umetnik proučava lice i pogađa tu osnovnu misao jedne ličnosti, zapaža je i onda kada se ona za druge ljude ne vidi na licu. Fotografija se zaustavlja na čoveku i snima ga onakivim kakav je on u tom trenutku; sasvim je mogućno da bi Napoleon u nekom datom trenutku izgledao glup, a Bizmark nežan."

Dostojevski je smatrao da je zanimljiv siže osnov svakog književnog dela, kao i da je neophodno uhvatiti glavnu, životnu ideju lika po kojoj treba razjasniti sve njegove postupke.

Zanimljivo je da je Tolstoj cenio Dostojevskog, ali mu to nije smetalo da ga žestoko kritikuje. Ali, ovo ne treba da čudi, jer je Tolstoj bio surov i prema sopstvenim delima i smatrao je da bi ih trebalo sve ponovo napisati. Tako je on Dostojevskom zamerao što mu svi likovi govore istim jezikom, to jest jezikom samog autora. Zatim, zamerao mu je izveštačen stil pisanja, stalnu trku sa smišljanjem novih karaktera, koji su samo skicirani. "Uopšte, Dostojveski govori i govori, a na kraju ostaje neka magla nad onim što je hteo da kaže. Kod njega postoji neka čudna smesa visokog hrišćanskog učenja sa propovedanjem rata i sa pokornošću pred državom, vladarima i populism." - rekao je Tolstoj, koji je oduvek bio veliki protivnik svake vrste nametanja i slepe pokornosti.

Tolstoj je često umeo da uzima za primer roman "Zločin i kazna". "Ako pročitate nekoliko glava od početka, vi ćete znati sve što posle dolazi, ceo roman. Dalje se priča i ponavlja ono što ste već pročitali u prvim glavama". Tolstoj je tvrdio da Dostojevski ima previše svojih misli, previše svoga da kaže i da zato nije umeo da piše. Ali ipak, nakon svake kritike, on bi zaključivao da je Dostojevski prava umetnost. "Jedna njegova aljkavo napisana stranica vredi koliko čitavi tomovi sadašnjih pisaca." - rekao je Tolstoj.

Uopšte, razlika između ova dva, sigurno najveća ruska pisca, i jeste u tome što Tolstoj razmišlja, a Dostojevski oseća. Tolstoj do zaključaka dolazi analiziranjem, a Dostojevski intuicijom. I kao što je razum uvek racionalan, tako su i Tolstojeva dela napisana vrhunskim književnim stilom, a pošto su osećanja haotična, u delima Dostojevakog mi više osećamo autorove namere nego što ih vidimo realizovane na papiru. Dostojevski je slabiji u strukturi romana od Tolstoja, ali je to potpuno prirodno, jer se on bavi ljudskom psihom, koja je uvek nesređena i bez reda.

Ja sam uvek voleo da čitam Dostojevskog, jer sam kod njega nalazio duboka osećanja i intuitivni uvid u duše drugih ljudi. Ali, Tolstoja volim da čitam još više, jer je njegova misao duboka i kritička. Čini mi se da bi se u slučaju ova dva velikana mogao primeniti naslov čuvene knjige Džejn Ostin: "Razum i osećajnost". Oni su stubovi, ne samo ruske, već literature uopšte, i jedan bez drugog ne mogu, a možda bi najidealniji pisac bio spoj njih dvojice.

Čuveni roman "Zločin i kazna" danas se često pominje i poredi sa holivudskom produkcijom. Neki kritičari govore kako je Dostojevski napisao ceo jedan roman, opisujući ubistvo jedne starice i sukob glavnog lika sa sopstvenom savešću, dok u jednom holivudskom filmu pogine po nekoliko stotina ljudi i nikom ništa. Nema moralne podloge, nema filozofske misli i, možda i najvažnije, nema savesti. Možda i ova činjenica govori u kakvom svetu živimo.

"Idiot" je odličan roman, jer u njemu, možda i najbolje, vidimo ličnost samog Dostojevskog. Zapravo, vidimo autora onakvog kakav bi želeo da bude, ali i duboko svesnog kakva bi mu, u tom slučaju, bila sudbina. Dostojevski kao da je želeo da u potpunosti učini jasnom tu vezu njega samog i glavnog junaka romana, pa je glavni lik i epileptičar, baš kao što je on to bio celoga života. A kao dodatak ovome, glavni junak ovog romana, Knez Miškin, u jednom delu knjige govori o strašnom iskustvu koje je preživeo jedan njegov poznanik, koji je bio osuđen na smrt, ali mu je kazna promenjena u robiju pred stupanje na gubilište. Naravno, taj "poznanik" je sam Dostojevski, koji je u mladosti pripadao jednom tajnom društvu, koje je želelo da menja rusko društvo, ali su bili otkriveni i svi članovi su pohapšeni.

Možda se u njegovim romanima najviše opaža potreba svih pisaca da objasne sebe sebi i celome svetu. Dostojevski je strastan autor, a usamljenički način života učino je tu strast još eruptivnijom. Baš kao što erupcija vulkana na površinu iznosi sve što se dugo taložilo u njegovim dubinama, tako se manifestovala i priroda samog Dostojevskog. On je čovek krajnosti, njegov duh teži uzvišenim idelima, ali njegovo telo ponire u mračne dubine.

Ana Grigorijevna, njegova druga žena, u svojim sećanjima je opisivala i ovu drugu, tamnu stranu svog supruga, bez koje, možda, ne bi smo mogli da razumemo ni likove poput Smerđakova, Kockara, Kneza Valkovskog i svih drugih negativaca.

Evo jednog primera. Usled silnih dugova, Dostojevski je, sa svojom suprugom Anom, jedno vreme morao da provede po inostranstvu, van Rusije. Jednom prilikom, tokom boravka u Švajcarskoj, Dostojevski se obreo u Badenu i poželeo da okuša sreću na ruletu. U početku mu je išlo dobro i za uloženih 100 franaka dobio je čitave 4.000. Ipak, kako se sam Dostojevski kasnije žalio u pismu svom prijatelju, njegova "podla priroda i preterano strasna" uvek ga je terala da ide do krajnjih granica, pa i preko njih. I počeo je da gubi... i da gubi... i da gubi... Nije se osvrtao na molbe svoje žene da prestane. Nije stao ni kada je izgubio sve što je imao. Prodao je ženin nakit i izgubio i njega. Sa samo 18 franaka u džepu stigao je u Ženevu. Da ironija bude veća, ovo se desilo nakon što je izdao roman, koji se zvao "Kockar".

Inače, kao jedan od razloga što su njegovi romani slabije strukture nego romani koje je pisao Tolstoj, može biti i taj, što je Dostojevski bio stalno u dugovima, usled čega je morao brzo da piše. On je jednom prilikom rekao: "Kada bih imao vremena za pisanje koliko Tolstoj, moje knjige bi bile najčitanije najmanje 100 godina". Tolstoj je "Anu Karenjinu" pisao 7 godina, dok je Dostojevski za 6 godina napisao "Idiota", "Zločin i kazna" i "Posednuti".
Šta čini kvalitetnog pisca? Da li je pisac sve bolji, što je čovek sve protivrečniji? "Moja je narav rđava, ona odbija..." - žalio se Dostojevski, na primer. "Ja samo tada mogu da pokažem da sam i ja čovek od srca i ljubavi, kad me spoljašne okolnosti, slučajevi, na silu otmu od svakidašnje odvratnosti..."

Kada čitamo detalje iz života uspešnih i priznatih pisaca, uvek nailazimo na slične karakterne osobine. Oni su uvek preterano osetljivi, sujetni, usamljeni i kada se nalaze u društvu prijatelja, skloni naglim promenama rasploženja i uvek su, gotovo po pravilu, sa dva lica. Jedno lice je anđeosko, drugo je đavolsko, negde između te dve krajnosti nalazi se čovek, koji se bori sa samim sobom i pokušava da se izbori sa svojom prirodom i svetom.
Još jedna zanimljivost vezana za sve velike pisce, svi su bili osporavani za vreme života, a nakon smrti uzdizani, čak i preko svake mere. Kao da su prosečni ljudi, koji ne razumeju umetnost, ali vole da je kritikuju, na ovaj način, uvek pokušavali da nadoknade knjigama, sve ono što su uskratili njihovim autorima. Sam Dostojevski je ovo ovako opisao: "U životu vladaju pritvorice, ograničeni srebroljupci, odvratni, podli, uski, sedobradi mudraci, znaoci, "fariseji života"." 1881. godine Dostojevski je umro.

Zbog čega je Dostojevski važan?

On je prvi i možda jedini, duboko ponirao u ljudsku prirodu, sve vreme pokušavajući da pronađe odgovor na lične moralne dileme. Postoji li Bog? Ako ne postoji, onda je sve dozvoljeno; ako postoji, koje su granice ljudske slobode? Ovo je suštinsko pitanje Dostojevskog i kao pisca i kao čoveka.
U "Zločinu i kazni" centralno pitanje je da li je ispravna Makijavelijeva, čuvena sentenca da cilj opravdava sredstvo. Raskoljnikov, glavni junak ovog dela, sve vreme se muči i pita da li je moralno ispravno ubiti staricu - zelenašicu, koja stiče imetak na nesreći ljudi, ako njen novac iskoristi za opšte dobro velikog broja siromašnih. Ipak, u ovom delu postoji i jedna veoma važna pod - priča, koja se često gubi iz vida u recenzijama, a to je Raskoljnikova borba sa savešću. Savest u ovom delu ima dva lica: lično (Raskoljnikov se muči u sebi), ali i u liku staričine sestre, Lizavete, koja je bila svedok njegovog zločina. Oči ove starice ga optužuju i podsećaju da je ono što on radi pogrešno i on je ne ubija kao svedoka zločina, već kao svedoka uprljane savesti. Zanimljivo je da su, nakon izlaska ovog romana, Dostojevskog optuživali da je on ubica iz knjige. Sama ova činjenica govori koliko je verno naslikao osećanja i faze kroz koje je Raskoljnikov prolazio.

U "Idiotu", centralna ličnost je Knez Miškin, idealizovani karakter koji se ne snalazi u opštoj pokvarenosti i pohlepi društva. Knez Miškin, na kraju priče, završava u sanatorijumu, nemoćan i slab da se bori protiv sveopšteg zla, jer su njegovi izbori uvek vođeni srcem, a ne razumom. Miškin strada jer voli, iskreno voli i ne ume da bude račundžija. Dostojevski je i danas tako aktuelan upravo zato što su teme njegovih dela večne i podjednako se tiču unutrašnjeg i spoljašnjeg života. Na ličnom planu, njegovi likovi se bore sa moralnim i religioznim dilemama, a na spoljašnjem sa društvenom nepravdom. Ove teme su večne i svako ko ih je uspešno obrađivao, odnosno, ko ih je iskreno u svom srcu osećao i iz duboke, unutrašnje potrebe ih obrađivao, uvek je nailazio na pozitivan odjek javnosti. Makar i posle smrti.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dostojevski Empty Re: Dostojevski

taj Pet Nov 27, 2009 10:34 am
Medju moskovskim studentima koji su, malo pre borodinske bitke, bili pozvani u vojsku da rade u vojnim bolnicama, bio je i slusalac Medicinsko-hirurske akademije Mihail Andrejevic Dostojevski.

Marta 1821. godine, demobilisani vojni lekar bio je postavljen u moskovsku Marijinsku bolnicu za sirotinju, i tamo se preselio sa mladom zenom i malim detetom - svojim prvencem Mihailom.

Posle pola godine, 30. oktobra, u novom drzavnom stanu Dostojevskim se rodilo drugo dete, koje je dobilo ime Fjodor. Dostojevski su vodili poreklo od starog litvanskog roda, ciji se predstavnici pominju od XVI veka u raznim dokumentima jugozapadne Rusije. Mnogi od njih stekli su ugledne polozaje i postali poznati kao clanovi glavnog tribunala, kao plemicke staresine, sudije, kozacki oficiri i episkopi. Godine 1506. bila im je darovana povelja za selo Dostojevo u Pinskom srezu, izmedju reka Pine i Japoljde, posle cega su se ovi pripadnici vojnog staleza, prema svome posedu, poceli nazivati Dostojevski.

Vlastoljubivi, vatreni i neukrotivi u svojim strastima i pohlepama, oni se vise puta pominju u sudskim knjigama. Tako je, krajem XVI veka, neka Marija Stefanovna Dostojevska bila optuzena da je ubila svog muza Stanislava Karlovica, uz pomoc najamnika Jana Tura, da je pokusala da ubije svog pastorka Kristofa Pavlovica i da je sastavila lazni testament ne bi li prigrabila njihovu imovinu.

Pred kraj XVII veka rod Dostojevskih, koji nije primio katolicanstvo, bio je istisnut iz redova plemstva, osiromasio i propao.

Humano zanimanje lekara nije odgovaralo nedruzeljubivoj i ozlojedjenoj zivotnom borbom naravi Mihaila Andrejevica. Prema svedocanstvima rodjaka, on je bio covek veoma razdrazljiv, naprasit i osoran. Bio je tip upornog i neumornog radnika, koji je mrzovoljno izvrsavao svoju zivotnu duznost, netrpeljivo strog prema svima oko sebe. Provale njegovog gneva bile su uzasne. Pored svega ovoga, on se odlikovao krajnjim tvrdiclukom i bio je tezak alkoholicar.

Oceva narav i nepodnosljiva atmosfera koju je stvorio u kuci ucinili su da detinjstvo i mladost Dostojevskog budu mracni. Od svoje cetvrte godine decak je vec osecao despotski gnev glave porodice.

Sumorni lekar vojnih bolnica izabrao je 1819. godine za zenu devojku svetle duse i vedre prirode - Mariju Fjodorovnu Necajevu. Supruga vojnog lekara volela je poeziju, cenila je Puskina i Zukovskog, zanosila se citanjem romana, odlikovala se muzikalnoscu, pevala romanse i pesme uz vlastitu pratnju na gitari. Svoje duboko osecanje zene i majke koja voli ona je umela zivo da izrazi u svojim pismima, punim lirike i humora. Ona je bila prva uciteljica sve svoje dece. Veliki pisac uvek je o njoj govorio toplo i s ljubavlju, i verovatno je imao na umu njen tuzni lik kada je u svom kasnom stvaralastvu stvarao heroine krotke i osudjene na tesku sudbinu.

Godine 1823. porodica se preselila u drugo krilo bolnicke zgrade gde je i proteklo sve Fedjino detinjstvo od druge godine. Starijim decacima su uskoro dali zasebnu sobicu, pregradivsi deo predsoblja. Svetlost se jedva probijala u tu polumracnu deciju sobu, obojenu uz to izbledelom "tamno bisernom" bojom. Opisujuci kasnije tesne peterburske mansarde nalik na orman ili mrtvacki sanduk, gde cak i misao gubi sposobnost da uzleti, Dostojevski se verovano secao i mracne ostave na Bozedomki, gde su se prvi put pocele razvijati njegove poetske vizije.

I sam zivot poceo mu je otkrivati svoje prave drame i pozivati njegove misli na prve nedoumice i razmisljanja. U bolnickoj basti on je voleo da razgovara sa bolesnicima u bolnickim ogrtacima kamilje boje, voleo je da zagleda te blede i tuzne ljude, polusatrvene skrivenim patnjama.

Gostiju kod Dostojevskih skoro da i nije bilo. Od bliskih rodjaka porodice posebno je bila postovana starija sestra Marije Fjodorovne - Aleksandra, supruga uglednog gradjanina i trgovinskog savetnika Kumanjina. "Pokojna tetka" - secao se Dostojevski - "imala je ogroman znacaj u nasem zivotu od detinjstva do 16. godine."

Pisac se vise puta secao i svoje dadilje - Moskovljanke, "skromne zene" izuzetne plemenitosti, koja je bila iz malogradjanske sredine i sebe dostojanstveno nazivala "gradjankom". Ona je umela da odusevi lekarsku decu poetskim pricama, koje je sama izmislila, o Ostrodumu i drugim junacima usmene poezije. "Nasa dadilja Aljona Frolovna" - pisao je 1876. godine Dostojevski - "imala je vedru i veselu narav i uvek nam je pricala divne price!..."

Rani knjizevni utisci Dostojevskog bili su raznoliki. Raznovrsna dela ispunjavala su orman za knjige, koji je stojao u gostinjskoj sobi vojnog lekara, kao najvazniji ukras njihovog skromnog sluzbenog stana.

Veoma snazan uticaj ostavila je na Dostojevskog knjiga, po kojoj ga je majka ucila da cita i pise - zbornik prica iz Starog i Novog zaveta.

Decacima su pozvali dva ucitelja iz susednog Jekaterininskog instituta. To su bili djakon, koji je odusevio decu pricama o potopu ili dozivljajima Josifa Prekrasnog, i nastavnik francuskog jezika Susar, koji je prvi upoznao Dostojevskog sa skolskim obrascima svoje nacionalne knjizevnosti.

Otac je decacima predavao latinski, koji je dobro poznavao iz podoljskog semenista i iz medicinske akademije.

Godine 1833. domace obrazovanje starijih sinova bio je zavrseno. Mihail i Fjodor upisali su se na polupansion kod francuza Susara.........
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dostojevski Empty Re: Dostojevski

taj Pet Nov 27, 2009 10:36 am
O pansionarcu Dostojevskom sacuvana su secanja jednog od njegovih drugova, Kacenovskog: "To je bio ozbiljan, zamisljeni decak, plavokos, bledolik. Igra ga je malo zanimala, za vreme odmora gotovo da nije ostavljao knjigu, provodeci ostali deo slobodnog vremena u razgovorima sa starijim pitomcima."

Jedan od vrsnjaka brace Dostojevskih, iz njihovih skolskih godina, gimnazijalac Vanjecka Umov, upoznao je svog prijatelja sa Konjicem-Grbonjicem Jersova i sa Kucom ludaka Vojejkova.

To je bila prva knjizevna satira koju je Dostojevski upoznao i cak napamet naucio - zanr koji je on visoko cenio i koji ga je cesto privlacio. Tu su najcesce figurisali arhaisti i karamzinovi epigoni, ali su bili pominjani i Zukovski, Batjuskov, Kozlov, Poljevoj.

Tokom godina nije prestajala da se produbljuje licna drama krotke Marije Fjodorovne, izlozene stalnim sumnjama i optuzbama svog muza-despota. Izuzetno odana svojoj porodici, obozavala je Mihaila Andrejevica i, spremna da mu sve oprosti, morala je da slusa njegove optuzbe za neverstvo i da dokazuje svu neosnovanost takvih neopravdanih sumnji.

Trideset i petoj godini ta slaba zena bila je majka osmoro dece (od kojih je cerka Ljubov, rodjena 1829. godine, zivela svega nekoliko dana). Posle rodjenja poslednjeg deteta (jula 1835. godine) plucna bolest zene vojnog lekara naglo se pogorsala. Godine 1836. bolesnici sisaju kosu.

Od pocetka 1837 godine Marija Fjodorovna vise ne izlazi iz svoje polutamne spavace sobe. Svakodnevni lekarski konzilijumi ne pruzaju joj olaksanje. Krajem februara lekari saopstavaju svome kolegi da su njihovi napori uzaludni i da je kraj blizu. U noci uoci 27. februara samrtnica se oprostila sa decom, pala u komu i pred zoru je umrla.

U to vreme pocinju da se ispoljavaju knjizevne sklonosti oba brata. Stariji tezi da postane pesnik i svaki dan pise po tri pesme.

Majcina smrt oznacila je potpuni raspad porodice. Mihail Andrejevic odlazi u penziju. Dvoje dece uzimaju na vaspitanje Kumanjini. Starije sinove otac odvodi u Peterburg da bi ih upisao u Glavno inzenjersko uciliste. "Brata i mene odvezli su u Peterburg u Inzenjersku skolu, i pokvarili su nam uducnost", - secao se pred kraj zivota Dostojevski - "mislim da je to bila greska."

Nikakve sklonosti prema vojnom gradjevinstvu buduci pisac nije osecao.

Sunca nije bilo u slusaonicama velicanstvenog zamka sa njegovom surovom vojnom disciplinom i zivotom uz bubanje dobosa. Pitomci su mastali samo o tome da zavrse skolu, da se oslobode neizdrzivog rezima.

Nastavne programe Dostojevski je savladjivao veoma savesno, ali je izdvajao omiljene predmete, koje je proucavao sa radoscu i odusevljenjem. To su bili knjizevnost, istorija, crtanje, arhitektura.

Dostojevski se malo druzio sa masom pitomaca i vise je voleo, kao i kasnije u zivotu, usamljenost i povucenost. Posle leta 1838. godine, koje je proveo u strasnom citanju, Dostojevskog je zadesila nevolja u skoli. Bez obzira na to sto je odlicno polozio jesenje ispite, nastavnik algebre ga je ostavio da ponavlja, navodno zbog grubog odgovora tokom godine. Epizoda nije sasvim jasna, jer je kaznjeni djak bio uvek ocenjivan kao "veoma priljezan na poslu", dobar u moralnom pogledu i u smislu cuvarnosti, a u skolskom zivotu odlikovao se uzdrzanoscu, povucenoscu, cak i bojazljivoscu.

Prva faza stvaralastva Dostojevskog su romanticarske drame, u kojima su politicke i moralne ideje olicene u poznatim likovima, sto ih je vreme stavilo u uslove neobicnog konflikta. Takvi su Marija Stjuart i Boris Godunov, istorijske tragedije, koje nisu stigle do nas. U nizu svetskih imena mladi Dostojevski smatra Gogolja jednim od najvecih. Veliki satiricar je postao citava epoha u formiranju i razvoju romanopisca-pocetnika. Dugo pre svojih prvih nastupa u stampi Dostojevski je, uglavnom, vec znao celog Gogolja - njegove ukrajinske price, peterburske pripovetke, Revizora, Mrtve duse.

Teska narav doktora Dostojevskog neprimetno mu je pripremala katastrofu. Posle zenine smrti Mihail Andrejevic se sa mladjom decom usamio u Darovom i sve vise se zapustao i postajao sve suroviji. "Jednog letnjeg dana" - saopstava njegova unuka Ljubov Fjodorovna - "on je krenuo iz svog imanja Darovoje u svoje drugo imanje, koje se zvalo Ceremosna, i vise se nije vratio. Kasnije su ga pronasli na pola uta, zadavljena jastukom iz fijakera. Kocijas je nestao zajedno sa konjima, istovremeno su nestali jos neki seljaci iz sela. Drugi kmetovi moga dede su izjavili da je to bila odmazda: starac je uvek bio veoma strog sa svojim kmetovima. Ukoliko je vise pio, utoliko je bivao svirepiji."

Postoje i druge porodicne price o tom dogadjaju. Jedna od njih pripada mladjem bratu Dostojevskog, Andreju Mihajlovicu, koji je u vreme oceve smrti ziveo sa njim: "Njegova sklonost alkoholnim picima ocigledno je rasla i on je skoro uvek bio u nenormalnom stanju. U selu Ceremosni, u polju, na ivici sume radilo je desetak ili petnaest seljaka. Razbesnjen nekim neuspelim poslovima seljaka, ili mu je tako samo izgledalo, otac se naljutio i poceo da vice na njih. Jedan od njih, drskiji od ostalih, odgovorio je na tu viku drsko, a zatim je, uplasivsi se posledica te drskosti, uzviknuo: 'Momci, ubijmo ga' i sa tom povikom svi seljaci njih petnaest na broju, bacili su se na oca i za tren oka su ga ubili."

Kako pokazuju materijali tog davnog zlocina, osim zajednicke mrznje prema spahiji, pojedini seljaci su imali osnova da gaje prema njemu i posebnu licnu mrznju.

Jedan zaverenik, Isajev, imao je cerku Akulinu, koja je u trenutku smrti M. A. Dostojevskog imala svega cetrnaest godina. Nju je jos Marija Fjodorovna uzela u spahijsku kucu, tj. pre 1836, kao devojcicu od deset-jedanaest godina. Bila je veoma lepa. Mihail Andrejevic ju je zadrzao za sebe i cak je od nje napravio svog pomocnika u medicinskim poslovima.

Drugi ucesnik ubistva, seljak Jefimov imao je necaku Kacu, koja je rasla sa njegovom decom. Marija Fjodorovna je i nju uzela kao cetrnaestogodisnju devojcicu sebi za sluzavku. To je, prema svedocenju Andreja Dostojevskog, bila "vatra devojka". Posle zenine smrti vojni lekar saziveo se sa sesnaestogodisnjom Kacom, i ona mu je rodila dete, koje je uskoro umrlo.

Prema porodicnim predanjima (saopstava ih pisceva kci), kada je vest o ocevoj smrti doprla do njegovog sina Fjodora, mladic je prvi put dobio tezak napad sa grcevima i gubitkom svesti, koji su lekari tek mnogo kasnije odredili kao epilepsiju.

S jeseni 1841. godine pocinje novo poglavlje u biografiji Dostojevskog. Proizveden za vojnog inzenjera-zastavnika, mladi oficir postaje vanredni slusalac svoje skole. On ce jos dve godine ovde slusati, na visem stepenu, predavanja iz vojnog graditeljstva, ali vec u svojstvu slusaoca koji dolazi spolja, slobodno zivi u privatnom stanu u samom centru burne imperatorske prestonice.

Polustudent-polutehnolog, on se oseca pesnikom, slobodnim, usamljenim, nezavisnim (kako pise bratu 1841. godine). Za njega je iznad svega - "sloboda i poziv". On zivi za stvaralacki podvig. "Bio sam tada strasni zanesenjak" - seca se on toga vremena dvadeset godina kasnije.

Dostojevski-sanjar, to je Dostojevski-pisac koji samo jos nije nasao svog junaka i svoju pripovedacku formu. Kod njega je sve jos u previranju. Nekoliko godina kasnije u pripoveci Bele noci, koja je obelezena jakim psiholoskim autobiografizmom, on ce prikazati usamljenog sanjara, u kome se vec oseca pravi umetnik misli i reci.

On je mrzeo kapitalistickog coveka; burzuja, malogradjanina, coveka koji se bavi sticanjem, vlasnika, gramzivca. On nije nasledio ocev tvrdicluk i uvek je u sebi vaspitavao darezljivost, saosecanje, sirinu, spremnost da sa drugim podeli i poslednje.

Polazeci od sustine svog stvaralackog rada, on je mastao o obezbedjenom zivotu da bi postigao umetnicko savrsenstvo. Smatrao je da je umetniku potrebno izobilje, sloboda, koja je nezamisliva bez materijalnog blagostanja.

19. oktobra 1844. godine Dostojevski je na osnovu molbe oslobodnjen sluzbe, a 17. novembra je izbrisan sa spiskova peterburske inzenjerske komande. To je vazan datum u njegovom zivotnom letopisu. Od tog trenutka on je slobodan knjizevnik koji pripada iskljucivo svom spisateljskom pozivu. Napunio je dvadeset tri godine. Januara 1844. godine on je doziveo u sebi nesto sto je nazvao vizija na Nevi. To je bilo predosecanje buduceg sveta njegovih drama i likova. Najzad je asao svoje junake. Jasno je video novu umetnicku formu koja je odgovarala njegovim idejama. Sada je mogao da stvara. Dostojevski dovrsava svoj prvi roman, koji po obimu odgovara Evgeniji Grande, i na njega koncentrise sve svoje planove i ocekivanja.

Na naslovnu stranu svog rukopisa on stavlja zaglavlje: Bedni ljudi. To kao da je deviza i program njegove celokupne buduce delatnosti. "Jednog jutra" - secao se Grigorovic, koji je u to vreme ziveo sa Fjodorom Mihailovicem u istom stanu - "Dostojevski me je pozvao u svoju sobu; pred njim, na malom stolu, lezala je podebela sveska velikog formata, napravljena od postanske hartije, povijenih ivica i sitno ispisana. - Hajde, sedi, Grigorovicu, tek sto sam je juce prepisao; hocu da ti procitam, sedi i ne prekidaj me, rekao je neobicno zivahno. To sto mi je procitao u jednom dahu i skoro ne zaustavljajuci se, pojavilo se uskoro u stampi pod naslovom Bedni ljudi." Nekoliko dana kasnije Njekrasov, kome je u medjuvremenu Grigorovic predocio delo mladog pesnika, svratio je kod Dostojevskog kako bi ga upoznao sa velikim Bjelinskim, ali ga je zatekao sasvim zbunjenog. Stidljivi i sumnjicavi autor uporno je odbijao da ide kod Bjelinskog. " - Sta sam ja za njega? Kakva ce moja uloga biti kod njega? Sta mi imamo zajednickog? On je ucen covek, poznat knjizevnik, slavan kriticar, a ja... - Fjodore Mihailovicu! Fjodore Mihailovicu! Kakva skromnost! I pred kim? Zar ja nisam citao Bedne ljude, zar ih Bjelinski nije citao? - Pa sta? - krijuci osmejak, tiho i ulagujuci se izusti Dostojevski."..............
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dostojevski Empty Re: Dostojevski

taj Pet Nov 27, 2009 10:40 am
Srdacan prijem Bjelinskog umirio je zbunjenog Dostojevskog. On je zudno slusao strastveni govor kriticara, koji je svoju analizu usredsredio na glavni karakter romana. " - Taj vas nesrecni cinovnik se toliko zaradio i samog sebe doveo dotle da ne sme cak ni da se oseti nesrecnim, toliko je ponizan, i smatra skoro slobodoumljem i najmanju zalbu, cak ni pravo na nesrecu ne sme sebi da prizna, a kada mu dobri covek, njegov general, da tih sto rublja - on je smrvljen, unisten od zacudjenosti sto je nad takvim kao on moglo da se sazali njihovo prevashodstvo... A ono otkinuto dugme, a onaj trenutak ljubljenja generalove rucice - to nije sazaljenje prema tom nesrecniku, nego uzas, uzas! U toj zahvalnosti je sav njegov uzas! To je tragedija! Vi ste se dotakli sustine, jednim zamahom pokazali najbitnije."

Dostojevski je od Bjelinskog otisao u zanosu i zaustavio se na uglu kraj svoje kuce, tj. kod Anjickovog mosta. "U mom zivotu se dogodio svecan trenutak, prelom zauvek", - svim svojim bicem je osecao Dostojevski - "pocelo je nesto sasvim novo, ali takvo kakvo nisam pretpostavljao cak ni u svojim najstrasnijim snovima."

Pocetkom decembra 1845. godine Bjelinski je priredio kod sebe vece posveceno citanju i diskusiji o novoj pripoveci Dostojevskog Dvojnik. Tu je mladi Dostojevski upoznao ugledne knjizevne licnosti, medju njima i Turgenjeva koji u prvo vreme nije bio odusevljen Dostojevskim. U krugu velikih ljudi Dostojevski je poceo da se zanima za politiku i ekonomiju o kojima se cesto govorilo na skupovima.

Kod poznatog velikasa, muzicara Vijeljgorskog okupljale su se takodje velicine umetnickog i politickog sveta, kao i novinari i mali glumci. Ovamo su dolazili Odojevski, Vjazemski, Bludov, Neseljrode, F. I. Tjutcev, opznati violoncelista Matvej Vijeljgorski (kompozitorov brat). U tako sjajnom krugu Dostojevskog su upoznali sa jednom otmenom devojkom "kao paperje mekih kovrdza i zvucnog imena", kako prica Panajev. To je bila plavokosa i vitka Senjavina. Ona se interesovala za slavne pozorisne i knjizevne licnosti i zazelela je da se upozna s autorom modernog romana. Za vreme upoznavanja, uznemiren i naelektrisan ambijentom, velikosvetskim prijemom, nedruzeljubivi i sramezljivi knjizevnik se osetio rdjavo, cak je izgubio svest: pao je, ocigledno da je to bio epileptican napad. Podrugljivi prikaz te "nesvestice" na javnom mestu "pred skupom knezeva" i pred "rusom lepotom" pretvarao je epigram o bojazljivom literati u podsmeh njegovoj ozbiljnoj bolesti.

S. D. Janovski, lekar koji je u to vreme lecio Dostojevskog, postavlja dosta tacnu "dijagnozu" njegovog dusevnog stanja u 1846. godini: "Neocekivan prelaz od divljenja i uzdizanja autora Bednih ljudi, gotovo na stepen genija, do potpunog negiranja njegovog knjizevnog dara mogao je da slomi i manje osetljivog i castoljubivog coveka no sto je bio Dostojevski. On je poceo da izbegava lica iz kruzoka Bjelinskog, sav se zatvorio u sebe..."

Ubrzo nakon toga Dostojevski prekida sve odnose sa Bjelinskim. Jedini njihov susret desio se pred kraj zivota Bjelinskog. Dostojevski se 1846. godine pridruzuje novoj grupi intelektualaca i knjizevnika koju je vodio ugledni radnik u oslobodilackim pokretima 40-ih godina, ubedjeni furijerista i sociolog Petrasevski.

Na skupovima kod Petrasevskog svakog petka se diskutovalo o najnovijim socijalnim i ekonomskim pitanjima, da bi se vremenom doslo na ideju o antirezimskom radikalnom pokretu. Sa idejama Petrasevskog i njegovih sledbenika Dostojevski je bio sumnjicav i predlagao je da se sve svede na propagandu stampanja letaka. Petrasevci su bili za prevrat nasilnim putem, ali su se zadovoljili time da Dostojevski preuzme posao stampanja.

Poslednji sastanak Propagandnog drustva odrzan je u petak 22. aprila 1849. godine. Razmatran je projekat akcionog casopisa. Raspravljalo se, predlagalo, pravljeni su programi. Ali to je vec bio skup osudjenih. Istog dana ujutru Nikola I je stavio svoju odluku na "belesku" o predmetu "pristalica komunizma i novih ideja" Petrasevskog, na koga su motrili vec cetrnaest meseci - od kraja februara 1848. godine. Istog dana grof Orlov potpisao je nalog za hitno hapsenje trideset i cetiri petrasevca. Dostojevski se seca da je kroz polusan cuo neko hodanje po njegovom stanu: " - Sta se desilo? - zapitao je. Odgovor je odjeknuo glasno i neumoljivo: Po najvisem naredjenju, vi ste, inzenjeru-porucnice Dostojevski, uhapseni. - zatim je dodao: Zapecatite hartije i knjige."
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dostojevski Empty Re: Dostojevski

taj Pet Nov 27, 2009 10:40 am
Posle saslusanja i sudjenja petrasevci bivaju osudjeni na smrt. "Prozivali su po trojicu" (kako bi ih streljali) - pisao je Dostojevski istog dana, - "ja sam, prema tome, bio u drugoj partiji i ostajalo mi je da zivim jos najvise jedan minut." Tri osudjenika su cvrsto vezana uz stubove. Lice Petrasevskog je mirno, samo su mu oci neverovatno rasirene. On kao da je gledao iznad svega. Mirno je ocekivao ono sto je neminovno.

Mombelijevo lice je bilo nepokretno i bledo kao krec. Grigorijev kao da je sav bio izoblicen od mucnog kraja koji se blizio. Iskrivljeno lice bilo mu je skamenjeno od uzasa, oci staklaste kao u ludaka. Odjekuje komanda: Napuni puske! Udarci kundaka i zveket arbija.- Namaknite im kapuljace na oci! Ponovo vojnicka komanda: - Nisani! Vod vojnika upravlja puscane cevi u osudjenike. "Taj trenutak je zaista bio uzasan" - secao se petrasevac Ahsarumov. "Srce je zamrlo u iscekivanju, a taj strasni trenutak je trajao oko pola minuta..." Zasto tako dugo ne odjekuje pucanj? Po trgu galopira adjutant. On urucuje generalu Sumarokovu zapecaceno pismo. Mrtvu tisinu ponovo preseca ostro bubnjenje. Sesnaest nanisanjenih pusaka dizu se kao jedna cevima nagore. Kod stubova uzurbanost: osudjenike odvezuju. Ponovo ih izvode na crno uzvisenje.

I auditor svojim podrhtavajucim tenorcicem cita novu presudu: "Posto je procitao duboko ponizan izvestaj, Njegovo velicanstvo umesto smrtne presude... lisivsi svih imovinskih prava... prognati na robijaske radove... na neodredjeno vreme... u kaznjenicke cete minisarstva vojnog... kao redove u specijalni Kavkaski korpus." Dostojevski je bio osudjen na cetiri godine robijaskog rada a potom "u redove".

23. januara 1850. godine, Dostojevski je stigao u Omsku trvrdjavu, koja je bila okruzena rovovima i nasipima. U Mrtvom domu Dostojevski nije bio medju ocajnim zatvorenicima, vec naprotiv, njegova vera u bolje bila je ocita. Sta vise, mnogi su se radovali njegovom drustvu i postali mu bliski. Na tom mestu najbolje je mogao da uoci ljudsku prirodu i karakter svakojakih licnosti, sto ce reci da je bas tada sticao inspiraciju za dela u predstojecem periodu zivota. Tu je, kao pravo cudo, doziveo preporod i u shvatanjima, u politickim i ekonomskim pitanjima.

23. januara 1854. godine zavrsavao se rok robijaskih radova na koji je bio osudjen Dostojevski. U februaru on je zauvek napustio omski kazamat.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dostojevski Empty Re: Dostojevski

taj Pet Nov 27, 2009 10:41 am
U vojsci, u Semipalatinsku on ubrzo dobija privatnost i stan, i najzad upoznaje ucenije ljude iz kraja kao sto je sudski cinovnik A. E. Vrangelj. Sa njim se Dostojevski saziveo kao sa najboljim prijateljem, posecujuci razna mesta i upoznavajuci se s mnogim istaknutim licnostima. Po dolasku u Semipalatinsk Dostojevski se upoznao sa jednim carinskim cinovnikom, Aleksandrom Ivanovicem Isajevim, i njegovom zenom Marijom Dmitrijevnom, rodjenom Konstan, Francuskinjom po dedi.

Njen zivot je bio nesrecan. Cerka sefa Astrahanskog karantina, ona se udala za alkoholicara koji nije bio sposoban stano da radi, druzio se sa raznim drustvenim otpacima, a zenu i sina osudio na tesku sirotinju. Dostojevski ga je zatekao vec uzasno propalog. Marija Dmitrijevna je bolovala od tuberkuloze, ali kao mnogi tuberkulozni bolesnici bila je strasno vezana za zivot, za njegove radosti i iskusenja. Njena porodicna situacija bila je zaista uzasna. Celo pristojno drustvo im je okrenulo ledja. Prema misljenju njenog novog prijatelja ona je jos uvek mlada dama, lepa, obrazovana, pametna, graciozna, sa velikodusnim srcem. Nesto kasnije, 1856. godine, kada se blize upoznao sa svom slozenoscu njene naravi, on ju je okarakterisao jos dublje i svestranije. "Svakog trenutka nesto originalno, razborito, duhovito, ali i paradoksalno, beskrano dobro, zaista plemenito - ona ima vitesko srce, ona ce sebe upropastiti." Nemirna i plahovita priroda, neobicna i zanesena, uzvisena i smela - tako Dostojevski vidi svoju prvu ljubav. Zato je i vidi na rubu propasti i srce mu je uznemireno.

U to vreme ona ima dvadeset sest godina. Privlacna plavusa srednjeg rasta, veoma mrsava, priroda strasnai egzaltirana - tako je opisuje Vrangelj. Posle dvogodisnje ostavke i gotovo bede, Isajev je najzad dobio novu duznost kontrolora kafana (tj. upravljanje krcmama), sto je bilo cak "veoma ponizavajuce", primecuje Dostojevski. Uz to predstojala im je seoba u strasnu zabit, u divlji sibirski gradic Kuznjeck, u Tomskoj guberniji, udaljen preko 700 vrsta. "Ali sta je moglo da se radi. Nisu imali ni komad hleba." Ocajanje Dostojevskog, prema pricanju Vrangelja, bilo je beskrajno; bio je sumanut; pri pomisli na rastanak sa Marijom Dmitrijevnom, cinilo mu se da je za njega sve u zivotu propalo. "I ona pristaje, ne buni se. To je odvratno!" - gorko je ponavljao. Avgusta 1855. godine Dostojevski je dobio od Marije Dmitrijevne obavestenje o smrti njenog muza. Ona je sada na ivici egzistencije i kaze da ce morati sebe da da nekome kako bi izdrazavala sebe i svoje dete.

Skoro godinu dana posle smrti Isajeva, uleto 1856. godine, Dostojevski salje Vrangelju pisma puna ocajanja. "Ja sam kao lud... sada je vec kasno!";"Stvar stoji rdjavo, i ja sam skoro ocajan. Tesko je patiti koliko sam ja propatio." "Ja drhtim od straha da se ona ne uda; casna rec, ili cu u vodu, ili cu poceti da pijem vino!" A nesto ranije, u pismu od 23. marta: "O ne daj Boze, nikom to strasno, uzasno osecanje! Velika je radost ljubavi, ali patnje su tako uzasne da je bolje nikada ne voleti..."; Juna 1856. godine Dostojevski sluzbeno odlazi u Barnaul i samovoljno svraca u Kuznjeck ("Spreman sam da idem na sud, samo da bih se s njom sreo"). Ovde provodi dva dana sa Marijom Dmitrijevnom. Ona mu prica o svom osecanju prema Vergunovu. Susret je bio tuzan ali ne beznadezan. "Plakala je, ljubila mi ruke, ali ona voli drugog. Tamo sam proveo dva dana. U toku ta dva dana ona se setila proslosti, i njeno se srce ponovo okrenulo meni. Ne znam da li sam u pravu ili ne, kad tako govorim! Ali ona mi je rekla: 'Ne placi, ne tuguj, nista jos nije reseno, ti i ja, i niko vise!' Ta njena rec je konacna. Ja ni sam ne znam kakva sam dva dana proveo, to je bilo neizdrzljivo mucenje i blazenstvo! Krajem drugog dana otputovao sam pun nade. Ali sasvim je verovatno da su krivi oni kojih nema. Tako je i bilo! Pismo po pismo, i ja opet vidim da ona tuguje, place i opet njega voli vise od mene! Ja necu reci - neka je! Ja jos ne znam sta ce biti sa mnom bez nje. Ja sam propao, ali i ona isto tako... Ona ima 29 godina; obrazovana je pametna, videla je sveta, poznaje ljude, patila je, mucila se, bolesna je od poslednjih godina svog zivota u Sibiru, trazi srecu, samovoljna je, jaka, spremna je sad da se uda za mladica od 24 godine, Sibirca, koji nista nije video, nista ne zna, malo obrazovanog, koji pocinje tek prvu misao svog zivota dok ona mozda dozivljava svoju poslednju misao, - coveka beznacajnog, bez vlastite sudbine na svetu, sreskog ucitelja, cija je perspektiva plata od 900 rubalja u srebru. Recite, Aleksandre Jegorovicu, zar ona time ne unistava sebe i drugi put? Kako da se u zivotu zblize tako razlicite naravi, razliciti pogledi na zivot, razne potrebe. I nece li on kasnije, posle nekoliko godina... nece li je pozvati u smrt! Sta ce biti s njom, siromasnom, s gomilom dece, osudjenom na Kuznjeck? Ko zna do cega ce dovesti prepirka koju ja obavezno predvidjam u buducnosti... Sta ce biti ako je on uvredi niskim prebacivanjem da je racunala s njegovom mladoscu, da je sladostrasno htela da upropasti njegov zivot, i ona ce, ona cisti, divni andjeo, to mozda morati da slusa!" "Moje srce se kida!"

Dostojevskom je bila potrebna sloboda od vojske ne samo da bi mogao da pise vec i da bi posecivao i druge oblasti, kao sto mu je bilo zabranjeno da ode u Kuznjeck. Kada bi mu dozvolili slobodu pisanja vec bi mogao da stekne ono sto je potrebno za ostvarivanje ljubavne veze sa Marijom. ; 24. marta vojnik, uprkos pravilima vojne discipline, pise nezvanicno pismo general adjutantu......
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dostojevski Empty Re: Dostojevski

taj Pet Nov 27, 2009 10:49 am
Posle mnogih nesuglasica 30. oktobra 1856. godine general gubernator Zapadnog Sibira, Gasfort, dobija iz glavnog staba najvisu zapovest o unapredjenju Fjodora Dostojevskog u zastavnika. Duboki poznavalac covekove psihe veruje da pravo osecanje te pametne i jake zene ne moze da pripadne ogranicenom i bezbojnom bicu, nesposobnom da se uzdigne do njenog duhovnog nivoa. "Ona me voli - u to sam siguran... Ona se gotovo razocarala u svoju novu simpatiju. Znao sam to jos letos, po njenim pismima. Meni je bilo sve otvoreno. Ona nikada nije imala tajni preda mnom. O, kad biste znali kakva je to zena!"

27. januara 1857. godine Dostojevski odlazi u Kuznjeck radi svoje svadbe. Bio je to skup vencanih i jedva par svedoka.

Dostojevski je od mladosti mastao o putovanju po Evropi. Romani En Redklif su mu jos u detinjstvu probudili nejasnu zelju za Italijom. Cetrdesetih godina on masta o tome da se usami, kao Gogolj, na nekoliko godina u Rimu da bi napisao veliki roman. Ali voljom sudbine on na celih deset godina odlazi u Sibir. Da ostvari svoj san i da vidi evropske gradove s njihovim cudima, Dostojevskom je poslo za rukom tek 1862. godine, i to u vrlo brzom tempu: u toku neka dva i po meseca projurio je kroz Berlin, Drezden, Vizbaden, Baden-Baden, Keln, Pariz, London, Lucern, Diseldorf, Zenevu, Djenovu, Livorno, Firencu, Milano, Veneciju i Bec. Dostojevski je putovao neobicno, kao sto je i sve drugo cinio. On nije razgledavao znamenite istorijske spomenike vec ljude. Njegov saputnik na tom putovanju bio je Strahov, mladi mislilac koji je po smrti svog ucitelja, Dostojevskog, na dozvolu njegove zene napisao biografiju u posmrtnom delu  Dostojevskog. Ipak, evo sta nam otkriva o njegovom karakteru pismo Strahova upuceno L. N. Tolstoju od 26. novembra 1883. godine: "...dok sam pisao, ja sam se borio, borio se protiv odvratnosti koja je u meni rasla, trudio sam se da ugusim u sebi to rdjavo osecanje... Ja ne mogu da smatram Dostojevskog ni dobrim ni srecnim covekom (sto se u sustini poklapa). On je bio zao, zavidljiv, razvratan, citav je zivot proveo u nemirima koji su ga cinili bednim, a cinili bi ga i smesnim da pritom nije bio tako zao i tako pametan. A sam je sebe, kao i Ruso, smatrao i najsrecnijim covekom. Povodom biografije ja sam se zivo secao svih tih osobina. U mom prisustvu u Svajcarskoj on je tako kinjio slugu da se taj uvredio i rekao mu: 'I ja sam covek'. Secam se kako mi je tada bilo cudno sto je to bilo receno propovedniku humanosti i sto su tu odjeknula shvatanja slobodne Svajcarske o covekovim pravima."

Pismo Strahova objavljeno je prvi put trideset godina kasnije, 1913. godine.

Jedna od najjacih ljubavi Dostojevskog bila je na pocetku 60-ih godina Apolinarija Suslova. "Tvoja ljubav se spustila na mene kao boziji dar, neocekivano, nesluceno, posle umora i ocajanja. Tvoj mladi zivot pokraj mene obecavao mi je tako mnogo i tako mnogo mi je vec dao, on je u meni vaskrsao veru i ostatak ranije snage." S druge strane, Suslova je 16. novembra 1864 godine zapisala u svoj dnevnik odlomak ovakvog azgovora: "...Jednom, govoreci o lepom Grku, ja sam rekla da u ranoj mladosti nisam obracala paznju na lepotu i da je prva moja ljubav bila covek od cetrdesetih godina.

Vi ste tada, sigurno imali sesnaest - rekao je on. - Ne, dvadeset i tri.";

Toj egzaltiranoj devojci nije bila potrebna ni sjajna spoljasnost ni mladost. Ona je trazila duhovnog tiratana i nasla ga je. Ali ubrzo su se u njihovim odnosima pojavile zlokobne pukotine. U mladoj dusi se budi osecanje protesta raste potreba za raskidom. Strast Dostojevskog prema njoj izgleda joj kao prosta svakidasnja potreba zauzetog coveka da se za trenutak zaboravi u culnim uzivanjima.

U septembru 1864. godine ona zapisuje u svoj dnevnik: "Govore mi o Fjodoru Mihailovicu. Ja ga prosto mrzim. On me je primoravao da toliko mnogo patim, kada je moglo biti bez patnje. Sada osecam i jasno vidim da ne mogu da volim, ne mogu da trazim srecu u ljubavnom uzivanju zato sto ve me milosta muskaraca podsecati na uvrede i patnje." I u decembru iste godine: "...kada se setim sta sam bila pre dve godine, pocinjem da mrzim Dostojevskog, on je prvi ubio veru u meni..." Apolinarija Suslova je bila prva cista i kulturna devojka na njegovom zivotnom putu, koja mu je prisla s uzvisenom mastom da ce njenu licnost ozariti njegov genije i da ce ona svojom ljubavlju podrzati tog povratnika iz robijaskog pakla, novog Dantea, spasenog ljubavlju Beatrice. U zimu ili u prolece 1863. godine Dostojevski poziva svoju gordu prijateljicu da s njim, kad dodje leto, putuje u Italiju. Ali u maju je, po "najvisoj" naredbi, casopis Vreme koji je on vodio bio obustavljen, sto ga je sprecilo da se na vreme pojavi na dogovoreno mesto u inostranstvu. Oni se umesto u Italiju nesto kasnije srecu u Parizu, gde ga je ona duze vreme cekala.

Evo najzad i njene sobe. Ipak, koliko ga dugo pusta da ceka! To je skoro neizdrzljivo. I najzad - duboko, jedva cujno, kao prigusivano udarcima srca: "Zdravo". Zbunjenost, bez radosti stid i bol, i neprijatna iznenadjenost.- Ja te vise nisam cekala, ti si, valjda, dobio moje pismo. Ali on je tada i bez pisma shvatio da se dogodilo nesto sto se ne moze popraviti. - Ja moram sve znati, hajdemo nekuda, i reci mi, ili cu umreti. U neukusnoj sobi drugorazrednog hotela na levoj obali Sene (u hotelu gde je on smesten) - hteo je da joj bude sto blize - kao odgovor na njegovo jecanje, prekore i molbe ona mu kroz suze jedva odgovara. - Jesi li srecna, srecna? Reci mi samo jednu rec, jesi li srecna? - i ne dize se sa kolena. Jedva cujno je zazvucao njen odgovor - "ne".- Kako to? Volis i nesrecna si? Je li to moguce?- Pa on mene ne voli. - Ko je on? Pesnik, umetnik, filozof? - O, ne... I, smirivsi se malo, ona mu je sve ispricala. Zove se Salvador, student je medicine, lepotan i kicos, njegovi roditelji su se u proslom stolecu naselili na Antilskim ostrvima. To je cuvena porodica kopaca zlata, moreplovaca, konkvistadora i kolonizatora. Oni su pokorili ceo arhipelag. Domoroce supetvorili u robove. Sa svojih secernih i duvanskih plantaza oni se vracaju na vceceru s polomljenim bicevima i krvavim pantalonama. Salvadora je vec ugladila Evropa, ali ipak se u njemu oseca ukrotitelj, grabljivac, osvajac i robovlasnik. - Zamisli - kako je to neobicno za nas - on se u knjige nista ne razume. Ona kao da je bila dirnuta njegom zaloscu i htela da ga necim utesi. I stvarno malo mu je laknulo. Dobro je sto se ne razume. Studentcic-stranac, nije heroj, nije pesnik, nije ironicni mislilac, nije demonski Ljermontov. To je dobro! To nece dugo! Nezadrzivo ce je povuci Rusija. Tamo u Peterburgu ona se zaljubila u pisca, pre svega kao mucenika za otadzbinu, kao pesnika njene patnje, kao hrabrog zastitnika pokorenog naroda. Salvador! Kakvo ime... Njoj su sa tom zudnom dusom i snaznim prostonarodnim temperamentom, bile potrebne druge snage i druge strasti. Epilog ovog puta desio se u Hamburgu. Oni se rastaju zauvek. " - Zasto ste se razisli, Apolinarija Prokofjevna? - pitao ju je mnogo kasnije njen muz. - Zato sto on nije hteo da se razvede od sveje zene, tuberkulozne, 'jer ona umire'.- Znaci ona je umirala? - Da, umirala je. Posle pola godine je umrla. Ali ja sam vec bila prestala da ga volim. - Zasto ste 'prestali da ga volite'?- Zato sto nije hteo da se razvede. Cutim. - Ja sam mu se predala iz ljubavi, bez zahteva, bez racunice. I on je bio duzan da tako postupi. On nije postupio, i ja sam ga ostavila."

Taj raskid Suslova stavlja u 1863. godinu. Ali njihovo poznanstvo jos traje.

Marija Dmitrijevna je zbog svoje bolesti bila primorana da ode iz Peterburga. Preselila se u Vladimir, smesten u sumskom kraju, u to vreme slabo naseljen gradic. Ali, ocevidno, uslovi za lecenje ni ovde nisu bili odgovarajuci, i u jesen 1863. godine bolesnicu prenose u Moskvu, gde se njenog lecenja prihvata surak Dostojevskog, dr A. P. Ivanov. "Imala je cudne halucinacije. Ponekad je iznenada pocinjala saputati: 'Djavoli, evo djavola!' I tek posto bi doktor pred njom otvorio prozorce i pravio se da isteruje djavole iz sobe, bolesnica bi se smirivala." S proleca se obicno bolest tuberkuloze pogorsava, i sredinom aprila Dostojevski saopstava bratu: "Juce je Marija Dmitrijevna imala tezak napad; iz grla joj je pokuljala krv i pocela da joj zaliva grudi i da je gusi..." Sledeceg dana, 15. aprila 1864. godine, nastupio je epilog najbolnijeg romana Dostojevskog: Marija Dmitrijevna je umrla. "Ona me je bezgranicno volela" - pisao je docnije Dostojevski. "Ja sam je takodje neizmerno voleo, ali mi nismo ziveli srecno... I pored toga sto smo i jedno i drugo bili potpuno nesrecni - zbog njenog strasnog, sumnjicavog i bolesno fantazerskog karaktera - nismo mogli prestati da se volimo; stavise ukoliko smo bili nesrecniji, utoliko smo se jace vezivali jedno za drugo.".......
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dostojevski Empty Re: Dostojevski

taj Sub Nov 28, 2009 12:22 am
Kako je nastao Raskoljnikov

A 16. aprila, pred zeninim telom koje se kocilo, Dostojevski unosi u svoju beleznicu nekoliko misli o smislu ljubavi, braka, misiji jedinke na zemlji: "16. aprila. Masa lezi na stolu. Hocu li se videti s Masom? Zavoleti coveka kao samoga sebe, po Hristovoj zapovesti, nije moguce. Zakon licnosti na zemlji sputava. Ja smeta... Dakle, covek na zemlji tezi idealu suprotnom njegovoj prirodi. Kad covek nije ispunio zakon teznje idealu, to jest nije ljubavlju prinosio na zrtvu svoje Ja ljudima ili drugom bicu (ja i Masa), on oseca patnju i to stanje naziva grehom. Dakle, covek neprestano treba da oseca patnju, koja se uravnotezava rajskom nasladom ispunjavanja zaveta, to jest zrtvom. To je ta zemaljska ravnoteza. Inace bi zemlja bila besmislena..."
Ona je nadahnula umetnika da napise jednu od najvecih stranica, i godinu i po posle njene smrti, u Zlocinu i kazni, u liku Katarine Ivanovne Marmeladove Dostojevski je ocitao svoju stvaralacku molitvu za umiruce svojoj prvoj zivotnoj saputnici.
Godine 1864. u redakciju casopisa Epoha stigle su iz daleke viterberske zabiti dve price, prepisane zenskom rukom i potpisane skracenom oznakom imena nekog Jurija Orbelova. Te price su poprilicno zainteresovale urednika lista, Dostojevskog. Uskoro se Dostojevski upoznao s mladom devojkom koja se skrivala iza pseudonima Jurija Orbelova. I treba priznati da je u nizu zena koje su osvajale Dostojevskog, Ana Vasiljevna Korvin-Krukovska bila jedna od najistaknutijih i najdarovitijih. Sestra docnije slavne Sofije Kovalevske (znamenita matematicarka), ova pocetnica u spisateljskom zanatu bila je velika lepotica i imala ponosan karakter.
Pocetkom marta 1865. godine dolazi do poznanstva kada je gospodja Jelisaveta Fjodorovna Korvin-Krukovska sa kcerima dosla rodjacima u Petrograd. Prvi susret bio je neuspesan i nategnut u prisustvu naduvenih rodjaka. Dostojevski se osecao neprijatno, ocigledno nije bio raspolozen, izgledao je star i bolestan. Sledeca poseta bila je u mnogocemu prijatnija - tada su bile samo dve sestre pred njim. Uskoro se pisac odomacio u kuci, vrlo se zagrejao za stariju sestru i neocekivano postao predmet prve ljubavi mladje - siparice Sonje, koja je zauvek sacuvala osecanje dubokog prijateljstva "prema prvom genijalnom coveku koga j srela na svom putu". Bez obzira na mimoilazenje u pogledu ljubavi izmedju sestara i Dostojevskog, skupovi bi gotovo uvek bili nelagodni zbog roditelja i rodjaka sestara. Stalan i vrlo zestok predmet sporova medju njima, saopstava S. Kovalevska, bio je nihilizam. Prepirke oko toga su trajale ponekad do dugo posle ponoci i sto su oboje vise govorili, sve vise su padali u vatru i u vatri prepirke izrazavali krajnje poglede. " - Sva sadasnja omladina je tupa i nerazvijena! - vikao je ponakad Dostojevski. - Za sve njih izglancane cizme vise vrede od Puskina;- Puskin je zaista zastareo za nase vreme - mirno je primecivala sestra, znajuci da ga nicim ne moze tako razbesneti kao prezrivim odnosom prema Puskinu. Dostojevski bi, van sebe od besa, ponekad zgrabio sesir i odlazio, svecano izjavljujuci da je uzaludno prepirati se s nihilistkinjom i da vise k nama nece doci. Ali sutradan je, razume se, opet dolazio kao da nista nije bilo." Uostalom, rasplet se priblizavao. Zaljubljena u Dostojevskog mladja sestra Sonja naucila je radi njega Betovenovu Pateticnu sonatu. Dok je ona za njega svirala to tesko delo, nije ni primetila da je ostala sama u sali. "Podigavsi malo zavesu, koja je zaklanjala vrata u malu gostinsku sobu u uglu, ugledala sam tamo Fjodora Mihajlovica i Anjutu... Oni su sedeli jedno pored drugog na malom otomancicu. Sobu je slabo osvetljavala lampa sa velikim abazurom, senka je padala pravo na sestru, tako da joj nisam mogla videti lice, ali sam lice Dostojevskog videla jasno: ono je bilo bledo i uzbudjeno. On je drzao Anjutinu ruku u svojim rukama i, nagnuvsi se prema njoj, govorio onim strasnim, plahovitim sapatom koji sam ja tako znala i tako volela. - Draga moja Ana Vaseljevna, shvatite, ja sam vas zavoleo od prvog trenutka, cim sam vas ugledao: a i ranije sam iz pisama vec predosecao. I ja vas ne volim kao prijatelj, nego strascu, celim svojim bicem... Meni se smrklo pred ocima. Odjednom me je obuzelo osecanje gorke usamljenosti i teske uvrede, krv mi je prvo jurnula prema srcu, a zatim, u vrelom mlazu, u glavu. Spustila am zavesu i istrcala iz sobe... Jos nedozivljeno osecanje gorcine, uvrede, stida ispunjavalo mi je dusu, pre svega - stida i uvrede. Do tog trenutka ja cak ni svojim najskrivenijim mislima nisam bila svesna svojih osecanja prema Dostojevskom i ni sama sebi nisam govorila da sam zaljubljena u njega."
Ali starija sestra je vec bila svesna svojih osecanja. Ona je vec znala da se moze visoko ceniti covek zbog njegove darovitosti i ne zeleti udati se za njega. Zenskim instinktom je ova sedamnaestogodisnja devojka osetila da se zena Dostojevskog mora potpuno posvetiti njemu, dati mu sav zivot, odreci se licnih osecanja. Uskoro po zavrsetku zimske sezone porodica Krukovski je otputovala iz Peterburga.
A. V. Korvinska, umrla je u Parizu 1887. godine. Cetiri godine kasnije, 1891. godine umrla je u Stokholmu prva u svetu zena profesor univerziteta i dopisni clan akademije nauka, Sofija Kovalevska, koja je prvi put u cetrnaestoj godini zavolela pisca-robijasa.
Ideju za roman-ispovest, u prvo vreme nazivan Ispovest a kasnije preoblicen u Zlocin i kazna, Dostojevski je nasao jos oktobra 1859. godine. Kao sto ga je i sam u pocetku nazivao, Dostojevski je u ovaj roman, kroz lik Raskoljnikova, zeleo da prikaze svoj zivot, zivot ljudi u Rusiji i ukaze na socijalne probleme. Roman zavrsava 1866. godine. Krajem septembra 1866. godine Dostojevski se vratio iz Moskve. Ostajalo mu je jos tri meseca do zavrsetka Zlocina i kazne. To je bilo sasvim dovoljno i pisac je bio ubedjen da ce poslednji deo predati o roku. Ali za to je bilo potrebno ukloniti jednu vaznu prepreku. O tome u svojim uspomenama A. P. Miljukov prica sledece: "1. oktobra (1866. godine) navratio sam kod Dostojevskog, koji je kratko vreme pre toga bio doputovao iz Moskve. On je brzim korakom setao po sobi, sa cigaretom, i na izgled je bio necim vrlo uznemiren. - Sto ste se tako smrkli? - pitao sam. - Kako se ne bih smrkao, kad potpuno propadam! - odgovori on, ne prestajuci da koraca gore-dole. - Sta je? Sta se desilo? - Znate li vi za moj ugovor sa Stelovskim? - O ugovoru ste mi govorili, ali mi detalji nisu poznati.- Onda pogledajte. Prisao je pisacem stolu, iz njega izvadio hartiju, pruzio mi je, i nastavio da koraca po sobi. Zabrinuo sam se. Ne govoreci o neznatnoj sumi za koju je bilo prodato izdanje, u uslovima je stajao clan kojim se Fjodor Mihailovic obavezivao da do 1. novembra te iste 1866. godine preda nov, jos neobjavljen roman, ciji obim ne bi bio ispod deset stamparskih tabaka velikog formata. Ako to ne izvrsi, Stelovski dobija pravo na veliku odstetu. U slucaju da roman ne bude isporucen ni do 1. decembra, Stelovski ima pravo da u toku devet godina izdaje besplatno i kako mu padne na um sto god napisem, bez ikakve naknade'." Miljukov je shvatio da je situacija ozbiljna i da je potrebno nesto uciniti. "- Da li ste mnogo napisali od novog romana? - upitao sam. Dostojevski se zaustio ispred mene, odsecno rasirio ruke i rekao: - Nijedan red! To me je zaprepastilo. - Shvatate li sada zasto propadam? - upita on zucno.- Sta ce biti? Valja nesto ciniti! - primetio sam. - A sta da radim kad ostaje jedan mesec do roka. Letos sam pisao za Ruski vesnik (Zlocin i kazna), napisano sam morao da prepravljam, a sada je vec kasno: za cetiri nedelje ne mogu savladati deset velikih tabaka.....
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dostojevski Empty Re: Dostojevski

taj Sub Nov 28, 2009 12:24 am
-Ucutasmo. Ja sam seo, a on se opet ussetao po sobi. - Cujte, - rekao sam - ne mozete se zauvek zarobiti, potrebno je pronaci neki izlaz iz ove situacije. - Kakav izlaz! Ja ne vidim nikakav. - Znate sta, - nastavljao sam - vi ste mi, cini mi se, pisali iz Moskve da vec imate gotov plan romana?- Imam, ali, kazem vam, dosada nije napisan nijedan red. - Pristajete li ovako da uradimo: Skupicemo odmah nekoliko prijatelja, vi cete nam ispricati size romana, mi cemo oznaciti njegove delove, podelicemo poglavlja i napisacemo ga zajednickim snagama. Vi cete zatim pregledati izgladicete neravnine ili protivrecnosti koje ce pri tom iskrsnuti. Zajednicki cemo stici da zavrsimo na vreme: vi cete predati roman Stelovskom i iscupacete se iz ropstva... - Ne, - odgovorio je odlucno - nikada necu potpisati svoje ime ispod tudjeg rada. - Onda uzmite stenografa i sami izdiktirajte ceo roman. Mislim da cete stici za mesec dana da zavrsite. Dostojevski se zamislio i opet prosetao po sobi. - To je druga stvar. Ja jos nikada nisam diktirao svoja dela, ali mogu da probam... hvala vam: to je neophodno da uradim, iako ne znam da li cu umeti. Ali gde da nadjem stenografa? Da li poznajete nekog? - Ne, ali nije tesko pronaci ga."

Miljukov se obratio poznatom profesoru stenografije P. M. Oljhinu, koji je dan kasnije uputio Dostojevskom svoju najsposobniju ucenicu, dvadesetogodisnju Anu Grigorjevnu Snjitkinu.Prvi utisak koji je Dostojevski ostavio na Anu Grigorjevnu bio je mucan. S nezaboravnom patnjom secala se ona, pedeset godina kasnije, prvog susreta sa svojim buducim muzem: "Nema reci kojim bi se mogao opisati onaj tezak i zalostan utisak kakav je Fjodor Mihailovic ostavio na mene prilikom naseg prvog susreta. Izgledao mi je zbunjen, tesko zabrinut, bespomocan, usamljen, uzrujan, skoro bolestan. Izgledao je tako pritisnut nekim nesrecama da ne vidi vase lice i da nije u stanju da vodi povezan razgovor... Ponudio mi je da sednem uz njegov pisaci sto i, najbrze sto se moze, procitao nekoliko redova iz Ruskog vesnika. Nisam stigla da zapisem i rekla sam mu da ne mogu da ga pratim i da u razgovori ili pri diktiranju nikada ne govore tako brzo kao on. On je procitao sporije, a zatim me je zamolio da mu stenografisano pismo prevedem u obicno. Sve vreme me je pozurivao, govorio je: 'Ah, kako je to dugo, zar se to tako dugo prepisuje'? Ja sam pozurila i izmedju dve recenice nisam stavila tacku, iako je sledeca recenica pocinjala velikim slovom i videlo se da je tacka samo ispustena. Fjodor Mihailovic je bio neobicno revoltiran zbog te ispustene tacke i nekoliko puta ponovio: 'Zar se moze tako'..." Rasejanost i neraspolozenje Dostojevskog su se ispoljili u momentu kada je njegova nova saradnica odlazila. On je izgleda hteo da bude bar na rastanku ljubazan, ali mu nije poslo za rukom. "- Bio sam zadovoljan kad mi je Oljhin ponudio devojku-stenografa, a ne muskarca, i znate li zasto? - Zasto? - Zato sto bi se muskarac sigurno propio, a vi se, ja se nadam, necete propiti. Meni je bilo uzasno smesno, ali sam se uzdrzala. - Ja se sigurno necu propiti, u to mezete biti ubedjeni." Sledeceg dana, u dogovoreno vreme, Ana Grigorjevna je ipak dosla kod Dostojevskog, ali sa vec prepisanom njenim lepim rukopisom prvom epizodom nove pripovetke. Ona je bila zbunjena i puna sumnji. Hoce li autor primiti njen rad? Hoce li nastaviti svoj diktat? I da li je potrebno nastaviti to tesko belezenje onoga sto izgovara glas tako nervoznog i strogog coveka?

29. oktobra Dostojevski je poslednji put diktirao svoju novelu. Tridesetog je Ana Grigorjevna donela prepisan poslednji diktat. To je bio rodjendan Fjodora Mihajlovica, ali on ga je proveo vrseci konacne ispravke svog novog dela.

31. oktobra, s debelom sveskom ispod miske, autor Ruletenburga je stigao kod Stelovskog. Jos u jeku rada Dostojevski je izjavio jednom prilikom prepisivacu, da mu izgleda kao da stoji na raskrsnici. Pred njim su tri mogucnosti: da otputuje na Istok, u Carigrad ili Jerusalim i da tamo zauvek ostane, da putuje u inostranstvo zbog ruleta i da utone u hazard svim svojim bicem, ili, najzad, da se ozeni po drugi put i da potrazi srecu u porodici. Ana Grigorjevna mu je posavetovala da izabere ovaj poslednji put.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dostojevski Empty Re: Dostojevski

taj Sub Nov 28, 2009 12:25 am
-Osmog novembra Ana Grigorjevna je dosla na svoj novi posao. Ona je zatekla Dostojevskog nesto uznemirenog. "Ja sam pozurila da upitam Fjodora Mihailovica sta je radio poslednjih dana. - Smisljao sam novi roman - odgovorio je.-... Ko je junak vaseg romana? - Umetnik, ne vise mlad, jednom recju, mojih godina. - Ispricajte, ispricajte, molim vas - molila sam, veoma zainteresovana novim romanom. I u odgovor na moju molbu potekla je sjajna improvizacija. Nikada, ni ranije ni kasnije nisam od Fjodora Mihailovica cula tako nadahnuto pricanje, kao tada. Sto je dalje pricao sve mi je bivalo jasnije da Fjodor Mihailovic prica o svom zivotu, samo sto menja lica i okolnosti. Tu je bilo sve ono o čemu mi je govorio ranije, uzgred, u odlomcima. Sada mi je detaljna, povezana prica mnogo sta objasnila u njegovim odnosima prema pokojnoj zeni i rodbini...;- ... I eto, - nastavljao je svoju pricu Fjodor Mihailovic - u tom odlucnom trenutku svoga zivota umetnik na svom putu susrece mladu devojku vasih godina ili godinu-dve stariju... Je li moguce da mlada devojka, tako razlicita po naravi i po godinama, moze zavoleti mog umetnika? Nije li to psiholoski neistinito? O tome bih, eto, i zeleo da znam vase misljenje, Ana Grigorjevna. - Zasto bi to bilo nemoguce? Jer, ako vasa Ana, kako kazete, nije prazna koketa, vec ima plemenito, saosecajno srce, zasto ne bi zavolela vaseg umetnika? Sta mari sto je on bolestan i siromasan? Zar se moze voleti samo zbog spoljasnosti i zbog bogatstva? I u cemu je tu zrtva s njene strane? Ako ga ona voli, onda ce i sama biti srecna i nece se nikada pokajati! Ja sam govorila vatreno. Fjodor Mihailovic me je gledao uzbudjeno. - I vi ozbiljno verujete da bi ona mogla da ga zavoli iskreno i za ceo zivot? On je neko vreme cutao, kao da se kolebao.- Stavite se za trenutak u njen polozaj - rekao je... - Zamislite da sam ja taj umetnik, da sam vam izjavio ljubav i da sam vas molio da mi budete zena. Recite, sta biste mi odgovorili? Lice Fjodora Mihailovica je odavalo takvu zbunjenost, takvu pometnju, da sam ja najzad shvatila da to nije samo knjizevni razgovor i da cu njegovom ponosu naneti strasan udarac ako mu odgovorim neodredjeno. Pogledala sam toliko mi drago, uzbudjeno lice Fjodora Mihailovica, i rekla: - Ja bih vam odgovorila da vas volim i da cu vas voleti citavog zivota."

Sam Dostojevski je svoje novo osecanje dozivljavao mirno. Ono nicim nije podsecalo na burne strasti prema Isajevoj i Suslovoj. Uskoro je samgovorio o svojoj zenidbi: "Pri kraju romana sam primetio da me moja stenografkinja iskreno voli, iako mi o tome nikada nije govorila ni reci, a meni se ona sve vise dopadala. Posle bratovljeve smrti meni je uzasno dosadno i tesko da zivim i ja sam joj ponudio da se uda za mene. Ona je pristala i, eto, mi smo vencani. Razlika u godinama je uzasna (20 i 44), ali ja se sve vise uveravam da ce ona biti srecna. Ona ima srca i ona ume da voli." U tome nije pogresio.
Avgusta 1879. godine Dostojevski u jednom pismu iz Emsa saopstava: "Ja lezim ovde i neprestano razmisljam o tome kako cu, razume se, ubrzo umreti, recimo, kroz godinu-dve dana, i sta ce se posle mene desiti sa tri zlatne glavice..."
Godine 1880. Dostojevski se nalazi na cilju svoga puta. On je doziveo odusevljeno priznanje, necuven uticaj, svenarodnu slavu. Godina u kojoj je zavrsio Bracu Karamazove i Govor o Puskinu uzdize ga kao jednog od najvecih ruskih umetnika-mislioca. Njega jos uvek obuzimaju velike misli... Tako je on odneo sa sobom u grob tajnu grandiozno zamisljenog drugog romana o Karamazovima. Nije proslo ni tri meseca od zavrsetka prvog toma velike epopeje, a Dostojevskog vise nije bilo.

Porodicne nesuglasice oko podele imanja pokojne tetke, Dostojevski dozivljava i previse stresno. To je bio pocetak tuznog raspleta.
26. januara, za vreme rucka, dok su se vodili poslovni razgovori izmedju Dostojevskog i njegove sestre Vere Mihailovne, od prejakog stresa izgubio je svest. Dosavsi k sebi on se oprostio od svih rodjaka i, udaljivsi decu, zahvalio je Ani Grigorjevnoj sto mu je pruzila srecu. Bolesnik je mirno proveo noc. Dan 27. januara prosao je bez ponovnog krvoliptanja. Porodica se umirila, otac je razgovarao sa decom, citao korekturu Piscevog dnevnika, koji je trebalo da izadje 31. januara. Njegovo stanje je uopste bilo uzbudjeno: "cas ocekuje smrt, brzu i blisku, daje uputstva, brine se za sudbinu porodice" - zapisao je Suvorin - "cas zivi, misli, masta o buducim poslovima, govori o tome kako ce deca porasti, kako ce ih vaspitati".
U sedam sati ujutro 28-og, Ana Grigorjevna se probudila i opazila da je muz posmatra. " - Pa, kako se osecas, dragi moj? - upitala ga je, nagnuvsi se prema njemu. - Znas, Anja - rekao je Fjodor Mihailovic polusapatom - ja vec tri sata ne spavam i stalno razmisljam, i jasno sam shvatio da cu danas umreti. - Mili moj, zasto tako mislis? Pa tebi je sada bolje, krv ti vise ne ide, ocevidno se napravio 'cep', kako je govorio Koslakov. Zaboga, ne muci samog sebe sumnjama, ti ces jos ziveti, uveravam te! - Ne, ja znam, ja danas moram umreti! Pamti, Anja, ja sam te uvek zarko voleo i nisam te nikad izneverio, cak ni u mislima!" U jedanaest casova pljuvanje krvi se ponovilo. Bolesnik je osetio neobicnu slabost. Pozvao je decu, uzeo ih za ruke i zamolio zenu da procita pricu o bludnom sinu. To je bila poslednja prica koju je Dostojevski saslusao. Posle novog krvoliptanja, u 7 uvece, on je izgubio svest i u 8 casova i 38 minuta izdahnuo.

Posle dva dana, njegovo telo je ispratila na groblje bezbrojna gomila naroda. Fjodor Mihajlovic je izrazavao zelju da bude sahranjen pored Njekrasova, koga je smatrao svojim krstenim kumom u knjizevnosti. Ali Dostojevski je bio sahranjen u blizini nadgrobnog spomenika svog dugo omiljenog pesnika Zukovskog, na groblju Aleksandro-Nevske lavre.

Prilozi za biografski prikaz su uglavnom korišteni od:Leonida Grosmana (Srpska književna zadruga,Bgd)
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dostojevski Empty Re: Dostojevski

taj Sub Nov 28, 2009 12:26 am
Sva oprečnost i kontraverze u životu Dostojevskog je teško sagledati i opisati.Ovo je samo jedan fragment koji može poslužiti kao ilustarcija za to.

Ovaj govor koj je Dostojevski održao 8.juna 1880. u Moskvi na proslavi u povodu otkrivanja spomenika Puškinu štampan je prvi put 13.juna iste godine u „Moskovskim novostima“, a zatim i u jedinom broju mesečnika „Piščev dnevnik“ koji je izašao iste godine.
Dostojevski je još nekoliko meseci pre proslave izneo misao da bi trebalo napisati „ozbiljan članak“ o Puškinu. Čak je, kako kaže u jednom pismu iz tog doba, „priželjkivao da kaže koju reč o njemu u obliku besede“. Kada je saznao za tu njegovu želju, predsednik „Društva ljubitelja ruske književnosti“ i urednik „Ruske misli“ S.Jurjev ponudio je Dostojevskom 5.aprila 1880. da održi govor na jubilarnom skupu u Moskvi i da ga posle objavi u „Ruskoj misli“.
Na dan 5. maja 1880. Dostojevski se javio Jurjevu da prihvata njegovu ponudu i obećao da će doći u Moskvu do 26.maja kada je trebalo da se održi proslava, kako bi izrekao koju reč „u spomen na najvećeg našeg pesnika i velikog Rusa“.
Oko sredine maja pisac se povukao iz Petrograda u Staru Rusu gde je uglavnom napisao „Govor o Puškinu“. U Moskvu je stigao naveče 23.maja, ali je proslava, zbog caričine smrti odgođena do 6.juna. Tog dana svečano je otkriven spomenik Puškinu, a uveče je u dvorani Plemićke skupštine u Kremlju Dostojevski pročitao, u sklopu proslave, odlomak iz Borisa Godunova. Sutradan, 7.juna, na prvoj sednici Društva ljubitelja ruske književnosti održao Turgenjev govor o Puškinu. Na idućoj sednici, 8.juna, govorio je Dostojevski.
Njegov govor je izazvao oduševljenje prisutnih. Književnik Gleb Uspenski napisao je neposredno nakon toga – Svi prisutni su bili iznenadjeni i zaokupljeni skladno izraženom mišlju o tome kako je Rusu prirođena žalost zbog tuđih jada...
Međutim, uskoro su se javili oprečni glasovi, mahom iz takozvanog liberalnog i demokratskog tabora. Tako je i sam Uspenski dobrim delom opovrgao svoje mišljenje u idućem članku koji je objavio 13.juna u „Moskovskim novostima“. Kritičari su ponajviše zamerili Dostojevskom na apstraktnosti ideala za koje se zalaže, na pustom pozivanju na princip „sveljudskosti“.
Sponsored content

Dostojevski Empty Re: Dostojevski

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu