Mrtvi pisci kao dar s neba

Dela pokojnih velikana novi adut izdavačkih kuća

Oni su hit pisci izdavačkih kuća sa svojim delima o smrti, misteriji i ljubavi, a svima im je zajedničko to što su odavno su mrtvi. Izdavači iskopavaju bestselere na groblju književnosti.

Usred ekonomskog sunovrata koji je snažno zahvatio američko tržište knjiga, prodaja je najednom buknula zahvaljujući efektnoj seriji ponovo pronađenih, izgubljenih ili nikada ranije objavljenih dela nekih od najvećih imena moderne književnosti, a sve bi to uskoro moglo da očekuje i Britaniju.

Među piscima čija se novopronađena ili prerađena dela sada objavljuju u Sjedinjenim Državama su: Mark Tven, Vladimir Nabokov, Grejem Grin, G. R. R. Tolkin, Vilijam Stajron, Meri Šeli i Ernest Hemingvej. U nekim slučajevima reč je o potpuno novim rukopisima, poput Grinovog nezavršenog romana „The Empty Chair" (Prazna stolica) koji će se u nastavcima pojaviti u književnom časopisu „Strand".

Nabokovljev roman „The Original of Laura" (Lorin original)je takođe tek pronađen i otkupio ga je magazin „Playboy", zbog čega se autor „Lolite" sigurno ne bi bunio.

Ovako velika imena, iza kojih se nalazi već izgrađena baza obožavalaca, omogućavaju izdavačima besplatni publicitet i sigurnu zaradu. „To je unapred dobijena publika. Izdavači to vole. To je kao dar sa neba", kaže Laura Doson, šef firme za konsultacije sa izdavačkom industrijom.

Ostale knjige koje će izaći na američkom tržištu imaju drugačije, često složenije ili problematičnije priče.

Novo Hemingvejevo delo je prerađeno izdanje memoara koje je autor pisao tokom boravka u Parizu. Prvo izdanje je odmah nakon piščeve smrti objavila njegova četvrta supruga Meri. Ovu poslednju verziju, čiji su delovi izmenjeni, ispremeštani ili izostavljeni, sastavio je njegov unuk Šon Hemingvej. Iako poznavaoci Hemingveja neće u njoj uspeti da pronađu mnogo novog o samom piscu, sigurno će saznati puno o njegovim porodičnim odnosima.

Vodeći u ovom talasu izdavačkog trenda je časopis „Strand", koji je prvo poglavlje romana Grejema Grina objavio prošle nedelje, a u pripremi su i četiri naredna poglavlja. Časopis je u ovoj godini već izdao novootkrivene priče Marka Tvena i Pi Dži Vudhausa.

Postoje, naravno, i neki problemi sa ovim „iskopanim" delima slavnih autora. Grinov roman, na primer, nije završen, što je naročita šteta jer je reč o misteriji sa ubistvom, pa počinilac ostaje neotkriven.

Ne dele, ipak, svi njegovo mišljenje. Prvo poglavlje Grinovog dela je pre izlaska u Americi već bilo objavljeno u drugim zemljama, a neke od kritika nisu bile nimalo pohvalne. „Okusili smo novi Grinov rukopis i to jednostavno nije previše dobro. Očito su postojali razlozi zašto ga pisac nikada nije završio i objavio", kaže Kerolin Kelog sa književnog bloga časopisa „Los Angeles Times".

Nabokov je prezirao svoje nedovršeno delo „The Original of Laura" toliko da je želeo da ono bude uništeno posle njegove smrti, ali piščeva porodica to nije učinila. Ipak, ovo u izvesnoj meri nagoveštava da roman koji istražuje teme poput seksa, smrti i smrtnosti verovatno i ne poseduje kvalitet najboljih dela Vladimira Nabokova.

Neobjavljeno ostvarenje K. S. Luisa pronađeno u Oksfordskoj biblioteci je fragment opskurne učenjačke knjige o značenju jezika.

Eksperti se, međutim, slažu da čist kvalitet nije ono što izdavači traže kada vaskrsavaju klasičnog autora ili pronalaze neki izgubljen rukopis. „Ova dela će samom svojom prirodom doprineti uobličavanju slike o svim ovim velikanima književnosti", objašnjava Guli i kaže kako je to upravo ono što se događa sa Grinovom pričom, koja je pronađena u arhivu Univerziteta Teksas u Ostinu.

„Dok čitate njegovu knjigu primećujete da su tu svi delići koji će kasnije postati stil autora koji je, po mom mišljenju, najveći pisac druge polovine 20. veka", kaže Guli. On i njegovi saradnici su obasuti pitanjima naučnika, javnosti i medija od trenutka kada su objavili svoje planove za izdavanje dela.

„Playboy" se, bez sumnje, nada istoj stvari. Za ovaj magazin danas na umoru, koji je nekada imao literarnu i novinarsku snagu, objavljivanje Nabokovljevog romana moglo bi da znači povratak u centar izdavačke mape.

Pronalazak tako velikog broja dela u kratkom vremenskom periodu - najviše zahvaljujući otvaranju velikih arhiva - čini se kao izvor koji će se pre ili kasnije iscrpeti. Stručnjaci, međutim, naglašavaju da gotovo svi autori imaju nezavršena ili neobjavljena dela koja dobijaju na težini i stiču novo značenje posle njihove smrti.

„Izdavaštvo nikada neće nestati. Sve dok pisci nastave da umiru nastaviće i da za sobom ostavljaju neobjavljene rukopise", kaže Kerolin Kelog.

Ernest Hemingvej

Putnik, ratnik i hedonista

Američki pisac i novinar Ernest Hemingvej (1899-1961) bio je pripadnik pariskog udruženja izgnanika dvadesetih godina 20. veka i jedan od veterana Prvog svetskog rata koji su kasnije bili poznati kao „izgubljena generacija". Dobio je Pulicerovu nagradu 1953. godine za svoj roman „Starac i more", kao i Nobelovu nagradu za književnost 1954. godine.

Svojim posebnim načinom pisanja koji karakteriše škrtost na rečima, nasuprot stilu njegovog književnog suparnika Vilijama Foknera, Hemingvej je značajno uticao na razvoj fantastične književnosti 20. veka. Mnogi njegovi romani danas se smatraju klasičnim delima američke književnosti.

Hemingvej je voleo da živi intenzivno i strastveno; voleo je putovanja, lov, koridu, piće, žene. Istovremeno je putovao, ratovao, uživao u lepotama života i neprekidno pisao. Prva dela napisao je u Parizu. Kada se nakon rata vratio u Ameriku, fizički i psihički ranjen na italijanskom ratištu, nije mogao da se smiri. Ugovorio je dopisnički rad za jedan američki list, oženio se i vratio se u Pariz, koji je u to vreme bio središte književnog i kulturnog života starog kontinenta. Tu će ući u krug avangardne umetnice Getrude Štajn i pesnika Ezre Paunda, koji će podržati Hemingvejeve književne ambicije. Objaviće „Tri priče i deset pisama" (1923), „U naše vreme" (1924) i „Prolećne bujnice" (1926). Ove knjige skrenule su pažnju na novo književno ime, koje će odjednom blesnuti 1926. godine kada je objavljen jedan od njegovih najboljih romana „Sunce se ponovo rađa".

To je bio roman o ljudima „izgubljene generacije" - tim izrazom Getruda Štajn je nazvala generaciju mladih koja je preživela strahote svetskog rata i iz njega ponela ne samo fizičke nego i duševne ožiljke, ali i duboko razočarenje zbog izneverenih ideala i pomerenih vrednosti u posleratnoj stvarnosti. Hemingvej nastavlja da piše: „Zbogom oružje" (1929) , „Snegovi Kilimandžara" (1935), „Imati i nemati" (1937). Iskustvo iz španskog građanskog rata pretočiće u roman „Za kim zvona zvone" (1940), još jedan roman koji će osvojiti veliki broj čitalaca i učvrstiti njegovu reputaciju velikog pisca.

Popularnosti ovog romana doprineće i filmska verzija sa Garijem Kuperom i Ingrid Bergman u glavnim ulogama.

Posle toga Hemingvej ne napravio dugu pauzu u pisanju, ali i dalje putuje i živim punim plućima. Godine 1950. izlazi roman „Preko reke pa u šumu" koji kritika proglašava njegovim najslabijim delom.

Hemingvej je pisao svoja dela prema vlastitim iskustvima koja je imao kao ribar, lovac i zaljubljenik u borbe bikova. Njegove pustolovine dovodile su ga nekoliko puta u bliske susrete sa smrću: u španskom građanskom ratu u njegovoj sobi je eksplodirala bomba; u II Svetskom ratu, dok je izveštavao sa ratišta, doživeo je tešku saobraćajnu nesreću u kojoj je zaradio preko 50 šavova; a 1954. godine avion mu se dva puta srušio u Africi.

Kada je osetio da mu zdravlje popušta i onemogućava život kakav je hteo da živi, izvršio je samoubistvo lovačkom puškom 1961. godine (kao i njegov otac 1928. godine).

Memoarska proza „Pokretni praznik" - o životu u Parizu i izgubljenoj generaciji - objavljena je postuhmno 1964. godine.

Vladimir Nabokov

Nastrani šarm mitske nimfete

Rusko-američki pisac Vladimir Nabokov (1899-1977) bio je prozaista, pesnik, prevodilac, književni publicista i lepidopterolog (stručnjak za leptire), kosmopolitski ruski emigrant koji je izvrsnim poznavanjem nekoliko jezika, erudicijom i kontroverznom prozom postao jedan od najpoznatijih i najcenjenijih književnika 20. veka. Sam Nabokov za sebe je rekao: „Ja sam američki pisac rođen u Rusiji i školovan u Engleskoj, gde sam studirao francusku književnost pre nego što sam 15 godina proveo u Nemačkoj".

Pod uticajem klasične ruske i moderne evropske književnosti pisao je romane u kojima je, uz obilje fantazije i humora, suprotstavljao tradicionalni i moderni sistem vrednosti. Zbog „bezobraznog" seciranja seksualnog života svojih junaka svrstavali su ga i među pornografske pisce.

Od 20 njegovih romana, „Dar" (1938), „Lolita" (1955) i „Bleda vatra" (1962) smatraju se remek-delima. Objavio je i jednu od najboljih autobiografija na engleskom jeziku „Speak, Memory", a napisao je i mnogo stručnih članaka o leptirima.

Svetsku slavu stekao je 1955. godine objavivši roman „Lolita" o opsednutosti sredovečnog muškarca 12-godišnjom devojčicom, a popularnosti dela doprineo je i film Stenlija Kjubrika s Džejmsom Mejsonom, Šeli Vinters i Sju Lajon u glavnim ulogama. Popularnost glavnog lika bila je takva da je pojam Lolite postao simbol devojčice na pragu sazrevanja u ženu i ušao u svakidašnji govor.

Nabokov je pisao ovaj roman tokom jeseni 1953, radeći po 16 sati dnevno. Nekoliko puta je želeo da spali rukopis, ali ga je supruga Vera odvratila od toga. Ona je jedina bila svesna da joj muž radi na „tempiranoj bombi" i uprkos, za ono doba, skandaloznoj temi verovala je da delo mora ugledati svetlo dana. Tako je iste godine ugovorila sastanak s urednicom u časopisu „New Yorker" koja joj je priznala da ju je kao baku s pet unučica knjiga uznemirila i da nema nikakvog razumevanja za psihopate.

Drugi izdavači smatrali su delo pukom pornografijom, eksplicitnim priznanjem sredovečnog Evropljanina da je opsednut pretpubertetskom devojčicom. Iako su neki priznali literarne vrednosti „Lolite" nisu bili spremni na pravne posledice objavljivanja romana i strahovali su da će knjiga s takvom šokantnom temom uništiti i autora i izdavača.

Kad su Nabokova (koji je hteo da mu se delo objavi pod pseudonimom) odbila četiri izdavača zaredom knjiga je, na inicijativu piščeve supruge, bila izdata u Francuskoj. Delo je odmah izazvalo buru negodovanja moralista, ali je dobila i izvrsne ocene za umetničke vrednosti.

Grejem Grin joj je odmah napravio besplatnu reklamu preporučivši je u „Sunday Times"-u kao tri najbolje knjige te godine. „Ima jedna knjiga za koju niko nije čuo i koja se nije mogla nabaviti ni u Americi ni u Londonu, ali se može kupiti u Parizu..." pisao je on o „Loliti".

Kad su vesti o knjizi doprle do Amerike, mnogi izdavači pokazali su zanimanje, a na kraju je njujorška izdavačka kuća „Putnam" otkupila autorska prava.

Približavao se dan objavljivanja romana u Njujorku, a Vera i Vladimir su znali da će to biti preloman dan u njihovom životu. Na svečanoj prezentaciji knjige i koktelu, fotografima je bilo najvažnije da snime sredovečnu „suprugu muškarca koji je voleo devojčice". Osude dela i žestoke polemike na sve strane samo su doprinosile publicitetu i velikom interesovanju čitalaca.

Mnogi su u Americi u glavnom junaku romana videli samog autora, smatrajući ga perverznjakom i pedofilom. U želji da ga po svaku cenu identifikuju s likom iz romana, pojedini novinari su pokušavali da pronađu autorove dnevnike koji bi na neki način dokazali kako Lolita nije proizvod autorove mašte nego proživljenog iskustva.

Kada su ga pitali da li je, posle svega, zažalio što je napisao „člolitu" Nabokov je odgovorio: „Naprotiv, svaki put me uhvati jeza kada se setim da sam tokom 1950. i 1951.

bio na granici da zapalim mali crni dnevnik Humberta Humberta. Ne, nikada neću zažaliti zbog 'Lolite'. Ona je bila kao jedne predivne slagalice - njena kompozicija i rešenje u isto vreme, jer je jedno odraz u ogledalu drugog, u zavisnosti od ugla posmatranja. Naravno, ona je potpuno bacila u zasenka sva moja druga dela, ali ne mogu zbog toga da gunđam. Ima nekog nežnog, nastranog šarma u toj mitskoj nimfeti."