Gazda Rade i njegovi stanari-Vlastimir Gligorijević

First topic message reminder :

Cinik je čovek koji svemu zna cenu, a ničemu vrednost.
Oscar Willde

Živko Lazić, 60 godina, čovek koji voli da radi u svoju korist, makar i na sopstvenu štetu.
Slavica Lazić, Živkova žena. Ne žali se na svoju sudbinu, jer je njena sudbina, sudbina njenog muža. Skoro.
Slaviša Lazić, Živkov sin. Dovoljno mlad, ali nedovoljno odlučan.
Anđela Lazić, Živkova ćerka, ima devet godina. Lepa i pametna.
Jovica Lazić, Živkov brat. Ko će kome nego svoj svome...
Rade Maričić, 40 godina. Uvek spreman na prevaru, pa makar nemao ništa od toga. Živi na Zvezdari i izdaje sobe.
LJubica Maričić, veruje u ljubav na prvi pogled...
Aleksandar Maričić, nekadašnji Radetov stric.
Stevan, student sa malo para, i mnogo živaca.
Marica, lepa, pametna, ali piše pripovetke...
Sveta, od naroda omražen.
Mihajlo, od naroda omražen.
Radmilo, misli da je Živko dobar čovek.
Gorčin, predstaviće vam se sam.
Inspektor Stošić, mlad i ambiciozan, nije u srodstvu sa LJubišom Stošićem.
Tajanstveni neznanac, neznanac o kojem ne znamo ništa, dok nešto ne saznamo.
Nepoznato lice u prolazu, zna on kuda je krenuo.
Novi partijski funkcioner, postojan i odlučan.
Komšija, nesretni komšija.

(Radnja ove drame se odvija krajem osamdesetih godina, kada je došlo do političkih promena u Srbiji. Te istorijske promene su uticale na sudbine ljudi, pre svega na Kosovu i Metohiji. Istoričari su zabeležili ličnosti koje su postojale, a mi ćemo ovde da brinemo o onima koji nisu postojali, ali su, zasigurno, u stvarnom životu imali “dvojnike”, odnosno ljude slične sebi. Dešavaju im se događaji inspirisani istinitim zbivanjima. Ipak, nisam ja izmislio baš sve likove. Neki postoje; možda su nešto drugačji nego što su u ovoj drami, ali da u životu nisu takvi, kakvi su zaista, ni u ovoj drami ne bi bili onakvi kakvi su u njoj. Počinjemo u Prištini, rodnom mestu nekih likova, pa se selimo u Beograd, rodnom mestu nekih drugih likova. Izgleda da svi putevi iz Prištine, vode ka Beogradu...)

XXV DEO

(Živko, Gorčin, Stevan.)
(Začu se kucanje na vratima, Živko malo začuđen otvara.)
GORČIN: Dobar dan.
ŽIVKO: O, komšija, dobar dan... (Gorčin bez poziva ulazi u sobu.)
GORČIN: Lepo si se smestio...
ŽIVKO: Pa eto, ha-ha, nije loše...
GORČIN: Izvol’te, sedite... Da popričamo malo i...
ŽIVKO: Da, da, mi takoreći delimo dobro i zlo, vrata do vrata... Hoćete da popijete nešto? Imam viski. (Gorčin seda na krevet, stavlja cigarete na sto.)
GORČIN: I dalje piješ viski. I one noći si ga pio. (Živko shvata da nešto nije u redu, ali se pravi da ništa ne primećuje.)
ŽIVKO: Da, da, moje omiljeno piće. (Ustaje, otvara kredenac, iznosi viski.)
GORČIN: Kažem, i one noći si ga pio. (Živko sipa Gorčinu viski, već sluti zlo, i jedva izgovara.)
ŽIVKO: A... koje noći?
GORČIN: One noći kad su mi uhapsili sina zbog tebe. (Ustaje sa kreveta.)
ŽIVKO: Sina. Pa, je l... baš zbog mene? Mislim...
GORČIN: Ti si rekao da pozovu policiju, i pokazao prstom na njega. NJega su odmah uhapsili, a ti si nastavio da jedeš i piješ kao svinja. Nisi ni okom trepnuo, što je jedan mlad čovek zbog tebe završio u zatvoru, samo zato što je pevao. Posle ste mu natovarili još toga...
ŽIVKO: Pa nisam znao, da će da ga uhapse i osude. Da sam znao da je to vaš sin, ja bi ga samo k’o moje dete, pomilovao po kosi, i zamolio da više ne peva. A, zašto sam pokazao prstom na njega? Samo zato? Što je pevao?
GORČIN: Zato što je pevao patriotske pesme. Malo vam je bilo što ste ih zabranili, pa ste i hapsili zbog njih.
ŽIVKO: A zato? Auu, komšija. Pa to je zakonom zabranjeno. On možda nije ni znao da su nacionalističke pesme, ovaj, zabranjene. Pa on je potpuno nevin !O, bože, šta sam uradio. Žao mi je... Izvinite... Šta da uradim za oproštaj? Da vam sipam još jedan viski?
GORČIN: Laziću, sad si me oduševio. Oduševio si me- što si me razočarao! Svaka ti čast! Još si veća gnjida, nego što sam mislio. Moj sin vam je kriv, što... Moj sin!
ŽIVKO (zajapuren): Ali komšija, nemojte da krivite vašeg sina. Ja sam kriv. Ali nisam kriv zbog toga... razumete... E, sad se svega sećam. Pa on je vređao i predsednikov lik. Pa nemojte komšija, šta sam ja mog’o drugo da uradim... U zemlji kao što je naša…
GORČIN: Da, tako ste vi komunisti sve skrojili, da zemlja bude stvarno vaša. (Gorčin preti prstom. U tom momentu mu padaju cigarete sa stola, Živko se saginje, i daje mu, on ne uzima.)
ŽIVKO: Pale su vam cigarete. Da, da. On je psovao celu predsednikovu familiju, i sreća da je stao, na primer, kod tetke, inače bi još gore proš’o. Kako je počeo... mog’o je još gore da zaglibi. Eto, da ga ja tada nisam prijavio, on bi nastavio da peva, možda još zabranjenije pesme, pa bi možda i dan danas bio u zatvoru da ga ja nisam prijavio!
GORČIN: I baš si, ti ptičice, morao da ga prijaviš. Bilo je tu još funkcionera. Mogao je i neko drugi da ga prijavi.
ŽIVKO (skroz dobrodušno i prijateljski): Jeste komšija, ali ja sam... Ja sam tu bio najviši funkcioner, i ja sam morao... Svi su to očekivali od mene... Ja to nisam smeo da slušam. On lepo peva, al’ da je zapevao neku našu, i ja bi’ mu se pridružio! Možda bi se tom prilikom i upoznali; ja bi’ mu naš’o bolji posao, vama obezbedio bolji, našao veći stan-sve bi bilo drugačije. Sad bi dolazili jedni kod drugih na čaj i kafu.(U zanosu i strahu.) Komšija, mnogo ste mi dragi. Sedite, Izvolte, sedite da popijemo nešto. Ja najviše volim da pijem viski...
GORČIN: Slušaj ljigo, polomiću te od batina! (Kreće ka Živku.)
ŽIVKO: Stani komšija... Komšija treba da idem kod brata, sad sam se setio... mom bratancu je rođendan... dođite i vi... (Kreće ka vratima, radosno.)Brat me čeka! Da te ne zadržavam... pošto... žurim... Idem...
GORČIN: Jao Laziću!... Nemaš ni malo dostojanstva. Mislio sam da ćeš da pružaš otpor, ili da vičeš...
ŽIVKO: Stani komšija, ja nemam ništa protiv tebe, zašto da se svađamo ... Još kad si se pojavio na vratima, znao sam da ćemo da se sprijateljimo... (Gorčin gnevno kreće na njega.)A ako me budeš udario... boleće me, komšijaaa... (U tom momentu Gorčin mu udari jak šamar. Obojica stanu mirno, i gledaju se. Živko nesigurno prođe rukom po obrazu po kojem ga je udario. Živko se jedva malo na silu nasmeši. Onda Gorčin nastavlja da ga pesnicama, krvnički tuče. Živko glasno jeca. U jednom momentu padne na kolena. Na vratima se pojavio Stevan.)
STEVAN: Šta se događa ovde? Prestani!
GORČIN: Mali briši...
ŽIVKO: Izlazi napolje... Izlazi molim te, ubiće me. (Gorčin ga lupi po nosu, Živku poteče krv.)
STEVAN: Dajte... Ma busti ga bre! Izlazi napolje... Zvaću policiju... (Gorčin odmerava situaciju, a zatim uz mumlanje odlazi.)Sedite. Evo vam maramice. Idite u dvorište i umite se. (Živko briše krv maramicom, zatim odlazi u dvorište, umije se, i vraća se u sobu.) Pozvaću policiju...
ŽIVKO: Ne, ja sam kriv... za ovo... ja sam kriv...
STEVAN: Pozvaću policiju, ne može tako...
ŽIVKO: Ne... molim te... Ja sam kriv...

XXVI DEO

(Živko, inspektor.)
(Odigrava se kod inspektora u kancelariji.)
ŽIVKO: Druže inspektore, evo nije mi bilo teško, da dođem do vas... Video sam lopova! Prepoznao sam ga.
INSPEKTOR: Po čemu?
ŽIVKO: Pa pravio se da me ne poznaje...
INSPEKTOR: Da. I?
ŽIVKO: I žurio je. Sigurno je opet nekoga opljačkao...
INSPEKTOR: Kad ste ga videli?
ŽIVKO: Evo sad... Al’ sad sam mu zapamtio facu. A imam i adresu…
INSPEKTOR: Druže Laziću, taj o kome pričate, je juče uhapšen. Možete mirno da spavate.
ŽIVKO: Je l’? Au, a ja bio siguran da je on...
INSPEKTOR: Ako hoćete da ga još jednom vidite...
ŽIVKO: Ne, ne, neću da se zameram...
INSPEKTOR: Od čega su vam te modrice?
ŽIVKO: A, modrice. Pa... same mi izlaze... Da, same... To je neka nasledna bolest...
INSPEKTOR: Nasledna bolest. Jeste li i dalje na istoj adresi?
ŽIVKO: Jesam, ali nemojte da mislite da me je neko udario. To bi se videlo... ovako...
INSPEKTOR: Nešto mi je sumnjiva ta vaša ulica. Ja stanujem u susednoj, možda navratim do vas.
ŽIVKO: Samo izvol’te, dođite uvek...
INSPEKTOR: Do viđenja...

XXVII DEO



(Živko, Slaviša, Stevan.)
(Odigrava se kod dotičnih u sobi.)
SLAVIŠA (uspaničeno): Tata, šta ti je bilo? Kakve su to modrice?
ŽIVKO: Ništa.
SLAVIŠA: Kako ništa, šta je bilo? Stevane, šta je bilo?
STEVAN (najpre ćuti): Napao ga je komšija.
SLAVIŠA: Zašto?
ŽIVKO: Zamerili smo se još odavno.
SLAVIŠA: I? Napao te iz čista mira!
ŽIVKO: Nije iz čista mira.. prvo je vikao na mene... Ma ne bole me batine, boli me što... Ja sam star čovek... Ja ga primio k’o čoveka, ljubazno, kao da sam znao da će da me... bije... a on...
STEVAN: Meni je žao što vas nisam upozorio. Ja sam otputovao...
ŽIVKO: Ma, i da si me upozorio... šta bi’ mog’o da preduzmem?
SLAVIŠA: I, je l’ sam doš’o? Ili ih je bilo više?
ŽIVKO: Sam. Ja sam, on sam, gde je tu ravnopravnost?...
SLAVIŠA: Ih, što nisam bio tu, video bi on svoga boga!. Je l’ te golim rukama udarao? ( Slaviša se bolno uhvati za glavu.) Mog’o je da te ubije...
ŽIVKO: Krvnički me tuk’o. Ja... se nisam mešao... nisam... Ali, držao sam se dostojanstveno, ni suzu nisam pustio... Evo pitaj Stevana.
SLAVIŠA: Tata, znam neke opasne tipove sa fakulteta, ’oćeš da mu namestim batine? Da ga slome. Da ga biju, a ti da gledaš. Da ga gaze. Da uživaš kol’ko će da ga biju!
ŽIVKO: Ne, neću. Neću ja da spadnem na njegov nivo. Za kaznu neću više da mu se javljam... I neću više nikad da mu otvorim!
SLAVIŠA: Đubre... Đubre! (Sav se razbesneo.) Samo neka te još jednom takne.
STEVAN: Nasilnik...

XXVIII DEO

(Slaviša, partijski funkcioner.)
(Odigrava se u kancelariji izvesnog partijskog funkcionera.)
PARTIJSKI FUNKCIONER: Na mene je pao izbor, da vam saopštim novonastalu situaciju. Odnosi se na vašeg oca.
SLAVIŠA (nesigurno): Na mog oca?
PARTIJSKI FUNKCIONER: Dojavljeno nam je da je tvoj otac, bivši visoki pokrajinski funkcioner.
SLAVIŠA: Pa... Jeste. Meni je žao... Bojao sam se da mi ne bi verovali...
PARTIJSKI FUNKCIONER: Sada, sada ćemo ti možda manje verovati.
SLAVIŠA: Ja sam istinski za novu politiku! A i moj otac je...
PARTIJSKI FUNKCIONER: Kako tvoj otac?
SLAVIŠA: On nije imao snage da se suprotstavlja separatistima. On je na toj funkciji, istini za volju, bio pre svega, zbog položaja. Doduše, nije imao ništa protiv takvih ideja, i vremenom ih je prihvatio. Takvo je vreme bilo... Možda više ni sam nije svestan šta ga je povuklo u politiku...
PARTIJSKI FUNKCIONER: Da. Načelno, nama ne smeta što tvoj otac oličava bivšu garnituru, a ti pripadaš duhu novog vremena, već...
SLAVIŠA: Možete mi verovati. Moj otac želi, koliko zbog mene, toliko i zbog sebe samog, da kroz pisanje feljtona, doprinese rasvetljavanju istine o načinu i metodama, vladanja bivše garniture na Kosovu i Metohiji...
PARTIJSKI FUNKCIONER: Zaista? Hm. To bi nam moglo biti od izvesne koristi... Tako iz prve ruke... Donećeš te članke najpre meni.
SLAVIŠA: Svakako. Ja još jednom izražavam žaljenje i izvinjenje. (Funkcioner gestikulira da je sve u redu.)
SLAVIŠA: Do viđenja.

XXIX DEO



(Gorčin, Stevan,komšija, Živko, Rade.)
(Radnja se odigrava na ulazu drugog sprata pomoćne zgradice.)
GORČIN (neobično veselo): O, majstore stig’o si!
KOMŠIJA: Zdravo šefe!
GORČIN: Je l’ sve spremno za ugrađivanje vrata?
KOMŠIJA: Ja sam uvek spreman.
STEVAN: Ko je doveo majstora?
GORČIN: Ja sam mali, ja sam.
STEVAN: Vi?
GORČIN: Da, ja. Šta je u tome čudno, mene su pokrali, valjda je red da ja dovedem majstora.
STEVAN: Da smo ga doveli na vreme...
GORČIN: Da. Ali ja tada još nisam raščistio račune. Ja sam sada drugi čovek.
STEVAN: A to je znači.
GORČIN: To je. Niste valjda mislili da je problem bio u parama. Ne bih se ja izdvajao, zbog para od ostalih. U pitanju je princip. Ja nisam nikada bio stipsa.
STEVAN: I sad će te ovo sami da platite.
GORČIN: Sam, normalno. Ja kad dobro obavim pos’o, postajem velikodušan... (Tiho govori Stevanu.) Znam da sam preterao, ali veruj mi, ni ja nisam bolje prošao od njega... Vidiš, povredio sam prst.
STEVAN: Vi ste nasilnik. Grubijan.
GORČIN: Jesam, priznajem. Ponekad mi prekipi... (Pojavljuje se Živko, dolazi ka zgradici. Kad ugleda Gorčina, malo zastane, pa nastavi. Pojavljuje se i Rade, koji izlazi iz svoje kuće.)
RADE: O, moji stanari se organizuju. Kad vidim da se međusobno slažete, sve me neka toplina obuzme. Tu je i moj komšija, sa zlatnim rukama, dao bog...
ŽIVKO: Dobar dan.
SVI( a najljubaznije Gorčin): Dobar dan!
RADE: Živko, gde ste se povredili?
ŽIVKO: Ogrebotina...
GORČIN (govori Stevanu, bez namere da bude ironičan): Eto vidiš, nije mu ništa... Može i da hoda...

XXX DEO

(Stevan, Rade.)
(Odigrava se pred Radetovim vratima.)
STEVAN: Hteo bih da te zamolim nešto. Ali ako nema ništa od toga, molim te nemoj da mi daješ prazna obećanja.
RADE: Kad sam ja davao prazna obećanja...
STEVAN: Ako možeš da nađeš sobu, za mene i Maricu, nađi.
RADE: Imam jednu prelepu, ali ona je skupa za vas... A od ovih ovde... Iskoristiću prvu priliku, da vam dam zajedničku sobu.
STEVAN: Pazi šta si rek’o...

XXXI DEO

(Živko, Slaviša.)
(Slaviša završava sa čitanjem teksta, i revoltirano ustaje.)
SLAVIŠA: Ćale, je l’ moguće da ste sve ove gadosti radili?
ŽIVKO: Zar da izmišljam takve stvari…
SLAVIŠA: Ne mogu da verujem. ’Ajde što ste pravili bahanalije... Šikanirali ste ljude...
ŽIVKO: Koje ljude, to su neprijatelji socijalizma. Što mene neko nije šikanirao.
SLAVIŠA: Tukli ste ih kao stoku!
ŽIVKO: Ja nikog nisam ni pipnuo! Ja sam u SUP iš’o samo da pijem kafu. Napisao sam ti, samo ono što sam video ili čuo... Meni je tih ljudi čak i bilo žao... Jednom sam čak i pomog’o: dozvolio sam mu da skoči kroz prozor sa drugog sprata; krijući sam mu dozvolio, da ga više ne bi tukli, i on je skočio. Tako sam ga spasio od batina... To je ostalo između mene i njega. Čuo sam posle da je preživeo.
SLAVIŠA: Sve je to bio naš narod.
ŽIVKO: A šta ti misliš? Ti bi hteo da budeš Srbin, a da ne odgovaraš za to. Neće to tako. A tukli smo mi više njihove... Ionako su uglavnom tukli lopove... A naš’o se i poneki politički.
SLAVIŠA: Ćale, sad mi je stvarno teško. Ja sam mislio da su to samo priče...
ŽIVKO: I meni je teško. A i teško mi je- što mi je teško. Veruj mi, niko me ne razume.
SLAVIŠA: Koliko ste samo državnih para potrošili, na razne manifestacije i veselja.
ŽIVKO: E, ja sam važio za čoveka koji voli da pojede i popije. Jednom me je neko probudio posle ponoći, piše ti sve tu. Ja dignem slušalicu, i čuje se kako neko bleji; ja sam pomislio da mi se priviđa, da je počela da me grize savest što sam pojeo toliko jagnjića... Kad čujem: (Simulira blejanje.) “Jeeebem li ti majku”! I Ha-ha! Meni padne kamen sa srca. Kažem Slavici: “Dobro je, neko mi preti, nisam počeo da ludim, mogu i dalje da jedem jagnjiće...
SLAVIŠA: A ovo za žene? Je li to tačno?! Naručivali ste određene žene, i provodili noći sa njima.
ŽIVKO: To nije mog’o svako da radi. Samo najviši funkcioneri, i to u najvećoj tajnosti. Postojao je specijalan stan za to. (Stidljivo, ali ipak kao da mu je drago što to kaže.)I ja sam, jednom, bio u tom stanu.
SLAVIŠA: Ti?
ŽIVKO: Da, ali ovo ti kažem kao muškarac muškarcu. Bio sam sa jednom... ženom.
SLAVIŠA: I to mi govoriš?
ŽIVKO: Ti sad sigurno misliš, pošto sam bio sa drugom ženom, da sam prevario tvoju majku. Ne, nisam je prevario. Ovo je bilo po službenoj dužnosti...
SLAVIŠA: Po službenoj dužnosti? Po službenoj dužnosti... Dobro, sve mi je jasno; ali ovo ostaje nerazjašnjeno. Čiji je glas prevagnuo, kad je smenjen tvoj kum Nole? Tvoj?
ŽIVKO: E, to ne mogu da ti napišem. Meni je to stvarno teško palo... Pa... Izvini... To je najveća greška u mom životu.
SLAVIŠA: Tvoj.
ŽIVKO: Ma pusti sad to! Veruj mi Slaviša, tad kad sam… izdao… tad kad sam izdao kuma, priznajem, izdao sam ga, tad sam prestao da verujem ljudima... On mi to nikad nije oprostio, i ja se sada kajem.
SLAVIŠA (zgranut): Ti, ti si dig’o ruku protiv svog kuma!
ŽIVKO: Ti ne znaš kakav su pritisak vršili na mene. To je bilo samo formalno... Smenili bi ga ovako ili onako, i bez mog glasa... Da se nisam i ja izjasnio protiv njega- smenili bi i njega i mene! Eto, samo to preskoči, sve drugo je istina. (Slaviša, veoma razočaran i dotučen onim što je čuo, seda na stolicu, i duboko zamišljen nemo gleda u zid.)

XXXII DEO

(Marica, Stevan.)
(Odigrava se kod Marice u sobi.)
MARICA: Stevane, sutra uključi radio, oko osamnaest časova.
STEVAN: Radio? Zašto?
MARICA (govori, i potvrdno klima glavom): Radio dvesta-dva je dobio novu spikerku.
STEVAN: Šta...
MARICA: Da, to je. To što misliš da nije moguće.
STEVAN: Ti si se zaposlila na dvesta-dvojci?
MARICA: Da.
STEVAN: Nije valjda... Ti?
MARICA: Da, pa šta se toliko čudiš.
STEVAN: Da si mi rekla da si se zaposlila na BBC-u, pa i da ti poverujem, ali na dvesta-dvojci, mojoj omiljenoj radio stanici... Kako si uspela?
MARICA: Zvala sam više puta od Radeta; govorila sam mu da zovem kući. Uključivala sam se u program, čuli me stalni slušaoci, i jedan predloži da se ja zaposlim kao voditelj. Svi drugi prihvate. I pozovu me. Emisija traje dva sata... Dosta za početak.
STEVAN: Znači, sad ćeš da mi se obraćaš preko radija...
MARICA: Ali, to nije sve. Bila sam u izdavačkoj kući i-pristali su da mi odštampaju pripovetke, samo treba sponzor da se nađe. Tu će oni da mi pomognu... (Marica se malo zapričala, odjednom primećuje da je Stevan ozbiljno posmatra.)Šta je? Nije ti drago.
STEVAN (zagrli je, i poljubi u obraz): Ma drago mi je... Užasno mi je drago... Ja sam sad u odnosu na tebe, toliko običan...
MARICA (uozbilji se): Ne. To što te ja volim, je dokaz da nisi običan. Ti si poseban. Pametan, duhovit, a pored toga skroman, a sve zato što si pošten...
STEVAN: Hm. Neka ti bude... Sve što si rekla važi i za tebe, samo bih dodao: voli da preteruje. Onda da proslavimo, sad smo svi neobični...

XXXIII DEO

(Živko, Slaviša.)
(Odigrava se kod Živka i ostalih u sobi. Živko završava sa kucanjem, i zadovoljno predaje papire Stevanu.)
ŽIVKO: Eto, ja sam ti sve otkucao. Sad odnesi papire kod tvojih, i nek ide u štampu.
SLAVIŠA: Daj mi papire. (Uzima i cepa ih, gotovo demonstrativno.)
ŽIVKO: Ne! Šta to radiš!?
SLAVIŠA: Gotovo je! Nema ništa od štampanja.
ŽIVKO: Ama slušaj ti budalo, ti cepaš moj trud! Šta ti je sad odjednom?
SLAVIŠA: Cepam. Dovoljno je što se sve to dešavalo, mnogo bi bilo da se još o tome piše. Ja da ovo objavim, neću, ni u ludilu. Mnogo je.
ŽIVKO: A što? Da nije počela da te grize savest?...
SLAVIŠA: Ne shvataš. Treba sačuvati dostojanstvo, koliko se može sačuvati.
ŽIVKO: Ja sam sačuvao dostojanstvo. I u dobru i u zlu, ja sam imao dostojanstvo. Kad se samo setim...
SLAVIŠA: Je l’ shvataš da ne želim da se pretvorim u tebe. Ti si bio siromah, morao si da stvaraš kroz život. Ja ne moram! Dovešćeš me dotle da moram i da te se stidim.
ŽIVKO (udari mu polublagi šamar): Sram te bilo! Ti mene da se stidiš. Mene, koji sam te oblačio i hranio od pelena. I ceo svoj život stvarao za tebe, i posvetio tebi!
SLAVIŠA: Ćale, ja odustajem od politike. I ovako mislim da imam dovoljno mana, ne želim da one postanu očigledne. Sad vidim da ja nisam čovek za to.
ŽIVKO: U pravu si. Postao si kolebljiv. Ja sam obavio pos’o za tebe... Nisi ti za političara, ti imaš sve što ti treba. To te razmazilo.
SLAVIŠA: Jeste, priznajem, nisam navik’o da se borim... A i nekako sam labilan... Kao da sam hteo da sebi dokažem, da nisam, tako što ću da radim nešto, što, zapravo, ne mogu da radim...
ŽIVKO: E, moj sinko. Treba na oca da se ugledaš. Ko je mog’o od mene da očekuje, da ću ovoliko da postignem. Kad smo bili deca, svi su više voleli Jovicu. On je bio, evo, priznajem pred tobom, sin si mi, nekako pametniji... NJemu je škola bolje išla, mada ni ja nisam bio loš đak... U igri je uvek bio prvi, smeliji od mene... Ali, kad smo odrasli, moja karijera je bila u većem usponu od njegove...
SLAVIŠA: Zašto?
ŽIVKO: Kako zašto? Pa kažem ti, on je bio pametniji i hrabriji! Ja se nikad nisam pravio pametan, i bunio se. Ja sam povučen i miran čovek...
SLAVIŠA: I tako sve do: “Dole Živko Lazić!”
ŽIVKO: Dole! Samo nemoj ti, k’o tvoja majka, da se odrekneš mene, a da se ne odrekneš svega što sam ti kupio, i obezbedio u životu.
SLAVIŠA: Neću!
ŽIVKO: A i ti voliš novac... A? A znam ja i zašto ga voliš. Da bi bolje živeo. Je l’ tako? Vidiš da sve znam... ’Ajde živeli! (Zagrli ga čvrsto.)

XXXIV DEO

(Živko, Slaviša.)
(Živko sedi na stolici snuždeno, gotovo ukočenog pogleda, duboko zamišljeno. Stevan ga “prekida”.)
SLAVIŠA: Tata. Ćale šta ti je?! A? (Živko ustaje i polako hoda ka vratima, i jedva izgovara.)
ŽIVKO: Idem.
SLAVIŠA: Gde ćeš?
ŽIVKO: Idem. Idem da se ubijem. (Slaviša se malo uplaši.)
SLAVIŠA: Ma ne pričaj tako. Sedi. Sedi opusti se. Hoćeš jedan Bensedin? (Uzima Bensedin iz plakara,i daje mu, on ne uzima.) Ja vidim da si nešto...
ŽIVKO: Ne mogu samo da se odlučim...
SLAVIŠA: Sedi odmori.
ŽIVKO: Pištolj, ili konopac?
SLAVIŠA: Dosta je bilo. Uzmi Bensedin. (Živko uzima i proguta bez vode.)
ŽIVKO: Ja mislim da je bolje pištoljem. Ali ako zakoči, mogu samo da se obesim...
SLAVIŠA: Biće ti bolje. Doživeo si stres.
ŽIVKO: E, moj sinko. Do juče sam bio bog i batina, a sad... Ne živi mi se ovako.
SLAVIŠA: Ćale, nemoj tako...
ŽIVKO: Sad svaki policajac može da me zaustavi na ulici, i traži ličnu kartu. Kad budu restrikcije, i nama će da isključuju struju, a neki će tamo funkcioner da se širi na toploti. Njemu neće smeti da isključuju.
SLAVIŠA: Moraćeš da se privikneš da si postao običan građanin...
ŽIVKO: Da, običan građanin... Običan, najobičniji...

XXXV DEO

(Živko, Slaviša.)
(Odigrava se kod njih u sobi.)
ŽIVKO: Sine, tebi ću prvom da kažem. Ja za neki dan odlazim u inostranstvo.
SLAVIŠA: U inostranstvo?
ŽIVKO: Idem. Tamo ću da nađem ove moje. Oni su već otišli. Nemam izbora. Shvatio sam, da jedino gore što može da mi se desi od odlaska iz Prištine, je povratak u Prištinu; ovde u Beogradu nemam nikoga sem tebe, a ti ćeš da se vratiš dole čim završiš studije... Idem da vidim koliki je svet. Ti nađi cimera. Ili budi ovde sa Stevanom, a ja ću da ti šaljem pare za ovaj prazan krevet.
SLAVIŠA: Ako misliš da je tako najbolje... Žao mi je što ideš, sad sam se navik’o na tebe...
ŽIVKO: Ja tu ništa ne mogu.
SLAVIŠA: Koliko misliš da se zadržiš?
ŽIVKO: Ne znam... Zavisi i od papira... Pasoš će da mi sredi onaj Radmilo, što sam mu zaposlio brata.
SLAVIŠA: Dobro tata, ako si rešio...
ŽIVKO: Tako. Tako sam rešio. Razmišljao sam, ako se ubijem, ništa neću da rešim. A i nekako mi je žao... Lako je da se ubije neko ko je mlad, on tek treba da živi... tek treba da se muči i bori kroz život, ali ja sam star, sad mi je život najslađi...
SLAVIŠA: E, ćale, ćale... (Rukom naginje Živkovu glavu ka svojoj, I u tom položaju ćute).

XXXVI DEO

(Stevan, Marica, Slaviša, komšija, Živko, inspektor, Rade.)
(Odigrava se u pomoćnoj zgradici na spratu, i pred vratima Radetove kuće.)
STEVAN (besno): Ovaj Rade je hohštapler! Počeo sam da se kupam, i nestade struja! Sigurno su nam isključili, jer on nije platio... Pa…
ŽIVKO: Ma sigurno nije imao vremena...
MARICA: Stvarno je đubre! Pa dali smo mu novac... Sad ’oće i struju da nam ukine...
STEVAN: Ostavio mi poruku da me opet premešta. Naš’o je novog stanara kojeg nema gde, pa mene premešta ko zna gde... Daću otkaz , neće više da me zajebava! (Komšija’ utrčava u dvorište. Lupa na Radetova vrata.)
KOMŠIJA: Rade! Rade ubiću te!
STEVAN: Šta je bilo komšija?
KOMŠIJA: Osakatio sam prst, cepajući drva za njega. Ja jesam sirotinja, al’ neće ovako da me zajebava! Rade! Daj mi sad tvoj prst da ga isesčem!
ŽIVKO: Smirite se ljudi...
SLAVIŠA: I ja vam se pridružujem. Taman sam se navik’o na tebe Stevane, on te premešta.
ŽIVKO: Ti sedi, ne mešaj se! (Svi polaze osim Živka koji se uplašio.) Nemojte tako zaboga...
STEVAN: Idemo da ga bijemo! (Dolaze na Radetova vrata u prizemlju, zvone i lupaju. U jednom momentu komšija udari jako nogom, i razvali vrata. Oni ulaze u predsoblje, a u tom momentu Rade iskače kroz prozor sa drugog sprata kuće, oni ga ne vide.)
KOMŠIJA: Gde si Rade bitango!
STEVAN: Rade! (U tom času pojavljuje se inspektor, pred vratima.)
INSPEKTOR: Šta se dešava ovde?
ŽIVKO (pojavljuje se na terasi): Druže inspektore, ja se nisam mešao! (Sa usiljenom strogošću.) Slaviša dolazi ovamo!
KOMŠIJA: Ja sam isek’o prst! Prst, ‘ej! Moj prst! Ja sa ove dve ruke hranim porodicu. I sad će jedan neradnik da me zajebava!
STEVAN: Imamo problema sa gazdom.
SLAVIŠA: Ma ništa... sitnica.
INSPEKTOR: Ja sam inspektor Stošić. Lične karte.
KOMŠIJA: Ja sam isek’o prst. (Ostali vade i pokazuju.)
INSPEKTOR: Ko je bio čovek koji je istrčao iz dvorišta? (Svi se pogledaju i shvate.)
SVI: Rade!
STEVAN: To je gazda Rade.
INSPEKTOR: Svi ste ovde podstanari? Trudite se da probleme rešavate na miroljubiv način. Do viđenja. (Ostali se razilaze uz glasne komentare.)

XXXVII DEO

(Rade, Stevan.)
(Prošlo je osam-devet sati od prethodnog događaja, sada je dvadesetdva časa. Stevan prolazi pored Radetovih vrata, koji popravlja bravu, i nešto pevuši. Stevana je očiglednno prošao napad besa, ali je ozlojeđen.)
RADE: O, Stevane, ’ajde na kafu?
STEVAN: Tražili smo te danas.
RADE: Je l’? Nisam bio tu celog dana. E, izvinite za struju, nisam platio na vreme, ali vidiš, sva svetla gore, uključili su je malo pre.
STEVAN: Nikad nisam sreo čoveka kao što si ti.
RADE: Drago mi je da tako misliš, ali i ja imam neke nedostatke. Samo neiskren čovek može da tvrdi da nema ni jednu manu. Meni je najveća mana što verujem ljudima. Naivan sam. Sigurno si to i sam primetio.
STEVAN: Da, u pravu si. Naivan si, ako misliš da sam lud. Stvarno si naivan. Opet me premeštaš.
RADE: Stevane, kunem ti se u decu, ovo je poslednji put. Tako je ispalo. Evo vređaj me, pljuni u lice, neću da se ljutim. Ja kad sam kriv, ja priznam.
STEVAN: A obećao si sobu meni i Marici.
RADE (odlučno): Obećao sam, i ispuniću obećanje. Vidiš, ja stalno primam nove stanare; neki odlaze, i ja pravim kombinacije. Da ne bi neka devojka bila sa nepoznatim muškarcem, da ne bi nepoznati ljudi koji se prvi put vide spavali zajedno, ja gledam da svima ugodim. Kunem ti se da to više neće da se desi. Naći ću sobu prvom prilikom, za tebe i Maricu, da budete zajedno srećni!
STEVAN: Verujem ti, ti nikad ne daješ prazna obećanja. Gde ću večeras da spavam?
RADE: ’Ajde, uđi da ti pokažem sobu. (Stevan ulazi Rade otvara vrata i pokazuje sobu. Soba je zaista lepa, ima bračni krevet, lampu...)Soba je kao bombona!
STEVAN: Dobro, ja ću odmah da spavam.
RADE: I ja ću, samo da završim ovu bravu. Odmah se vraćam... (Stevan vidi da nešto nije u redu.)
STEVAN: Stani, ko će ovde da spava, ti ili ja?
RADE: Stevane, samo nekoliko dana kunem ti se. Ni ja ne volim da spavam sa nekim, i to u bračnom krevetu, ali tako je ispalo. Videćeš, samo nekoliko dana. Doš’o mi jedan student, nisam mog’o da ga odbijem, pa sam mu dao tvoj krevet. I otac se složio. Nadam se da ćeš da ceniš što spavaš u istim uslovima, u kojima spavam i ja, tvoj gazda. (Stevan je zgranut, nema snage da kaže bilo šta, seda na krevet.)Odmah ću ja. Evo, krevet je napravljen. Lezi ti, ja ću da uđem na prstima, nećeš ni da me primetiš. Da ugasim svetlo? Evo, ugasiću. Laku noć! (Stevan je slomljen, reklo bi se sablažnjen nad sudbinom koja ga je snašla, teško mu je što nije neko drugi. Otišao bi negde, ali gde? Sedi ukočen nekoliko minuta, zatim uzima upaljač i cigaretu koji se nalaze na drvenom delu kreveta,upali cigaretu. Nakon dva-tri minuta progovori.)
STEVAN: Jebi ga...