Dučićevi filozofski (p)ogledi

Jovan Dučić (1871-1943.) je negovao i filozofsko-etičku prozu. Njegova knjiga Jutra sa Leutara (1943), nosi podnaslov „Misli o čoveku” i predstavlja nastavak „Knjige o sudbini” ili Blaga cara Radovana. Nadalje, nije isključeno da je upravo Dučić, svojom Stazom pored puta podstakao Iva Andrića na pisanje refleksivnih vinjeta Znakovi pored puta, kao što je ve-rovatno da obojica samo nastavljaju moralističku tradiciju slavnih francuskih esejista i Lava Nikolajeviča Tolstoja iz Puta u život. Sam Jovan Dučić bi prokomentarisao: „Ideje imaju svoje poreklo i rođendane, baš kao i ljudi”.

KO SMISAO ŽIVOTA NIJE TRAŽIO, TAJ NIJE ŽIVEO

U knjizi Blaga cara Radovana, Jovan Dučić se hvata u ko-š tac s metafizikom prezentacije i često čini tzv. naturali-stič ku grešku - i ne zazirući od moralke, smelo piše o: sudbi-ni, smislu života, sreći i nesreći, ljubavi i mržnji, ženama, prijateljstvu i slično. No, bez obzira na sve kritičke primed-be i ocene, Dučićeva „knjiga sudbine” je majdan autentičnih bi-sera misli i izuzetno inspirativnih opservacija. Jovan Dučić uviđa da su ćutalice uspešne u životu ponaj-viš e zbog toga što ljudi u ćutanju drugog vide i svoju sigur-nost. Čini se, čovek nikada i ne može da kaže onoliko mudro-sti, koliko može da prećuti ludosti. Nadalje rđava dela se mo-gu popraviti dobrim delima, ali se ružne reči ne mogu, tako lako, popraviti lepim rečima. Osim toga, iza gorkih reči ostaju i gorka usta. Tvrdeći kako se zver u čoveku najlakše i najuspešnije kroti lepom rečju, Dučić beleži i sledeći afo-rizam: „Od sviju reči najpametnija je ona koja se kaže u svoje vreme”. U vezi s tim, dodaje i sledeće aksiloške supozicije: „Ko smisao života nije tražio, taj nije živeo; ali ko ga je tra-žio, taj nikad nije bio dovoljno srećan”. Zanimljivo je da, po njegovom mišljenju, sreće nisu samo spontane, nego i slučajne. Međutim, nesreće nisu slučajne, i svaki je čovek kovač, pre sve-ga, svoje nesreće. Otuda i sledeća Dučićeva minijatura: „Treba imati mnogo duše da se bude srećan”. Ergo, kod Dučića se nauka o tome kako treba misliti (logika) i nauka o tome kako treba biti dobar (etika) sučeljavaju u učenje „kako da čovek sam sebi ne iskiva nesreće i ne stvara neprijatelje”. SVAKO JE KOVAČ SVOJE (NE)SREĆE Dučić naziva „užasnim slučajem” činjenicu, koja je i danas prisutna, da ima mnogo ljudi koji ne mogu biti potpuno srećni, ni osećati se velikim, bez istovremeno i nečije nesreće. I da-lje: „Nesreća je što niko ne meri sreću prema sebi i svojm po-trebama, nego prema drugom, i to prema najsrećnijem”. Najgore je dakako, kada čovek ne zna šta hoće, a nije manja nesreća kad ne zna šta može. Najređi je slučaj čoveka koji zna i šta hoće i ko-liko može. U vezi s tim, Jovan Dučić formuliše i osnovnu ide-ju svoje „knjige sudbine”: „Jedna od velikih sreća čovjekovih bi-la bi u tom da brzo uoči cilj, i odmah nađe i sigurne puteve u tvrđavu gde ga očekuje sve blago cara Radovana. A nesrećni su oni koji ne uoče svoj pravi cilj ili promaše prava sredstva”. Baveći se promišljanjem suštine i korena mržnje među lju-dima, Dučić je iskristalisao i sledeći uvid: „Mržnja je sama po sebi osećanje nisko i ružno, zato čovek ponosit ne može da .nosi mržnju, kao što ne bi nosio na leđima xak đubreta”. Uz mržnju ide i sujeta, koje ne bi ni bilo da svaki čovek realno premerava samog sebe. Sujetan čovek gubi najveće dobro-spokoj-stvo. Sabirajući svoje diplomatsko iskustvo, naš pesnik-filo-zof posebno ističe sujetu pojedinih evropskih naroda: Jevreji, Rimljani, Nemci i drugi. Njihova carstva su propadala jer su se izdvajali iz ljudske zajednice, jer su zaboravljali ono gens una sumus. Ponadajmo se da se ova zapažanja više ne odnose na srp-ski narod. Promišljajući odnos sreće i bogatstva, Dučić piše kako sreća naravno nije u bogatstvu, ali da je ipak sreća koja dolazi od bogatstva veća nego sreća koja dolazi od siromaštva - jer, bogatstvo je temelj nezavisnosti i slobode. U svakom slučaju, stoji i sledeće zapažanje: „Velika je pogreška čovekova, čak i beda, u tom što misli da je nesreća dublja nego sreća, i što ne ume da se eventualnom srećom hrabri, koliko se eventualnom nesrećom obeshrabruje”. Autobiografski se osvrćući na zava-ravanje smrti, Dučić kaže: „Nikada nisam razumeo gubitke koje donosi samo vreme. Kad sam izgubio mladost, već je bilo došlo pesničko ime, i ja sam mirno prešao tako iz jedne sreće u dru-gu”. Ipak, Dučić zaključuje da je velika nesreća čovekova što život počinje mladošću, a svršava starošću - jer bi obratno bilo mnogo bolje.

POKLONIK SOKRATA I ISUSA

Jovan Dučić je bio poklonik antičke filozofije, koju je interpretirao kao praktičnu i utešiteljsku. U tome smislu, posebno apostrofirajući Kantora i Boetija kao „lekare za du-š u”, koji leče mudrim rečima, Dučić smatra da su to zapravo začeci autosugestije i psihoanalize. Otuda i njegova sledeća ocena: „Grčka religija je bila fizika, grčka umetnost je bila filozofija, a grčka mudrost je bila higijena duha”. I doista, Stari su govorili da Eskulap leči telo, a da Platon leči du-š e. Njegov učitelj Socrates, koji filozofiju shvata kao „ve-š tinu umiranja”, na svoju smrt gleda kao na „ozdravljenje”, i za-vetuje svoje učenike, kada je ispio otrov od kukute, da žrtvuju jednog petla Eskulapu. Pema Dučiću, filozofiju su, posle So-krata, jedino živeli Hristos i njegovi (m)učenici. Zbog toga se on opredeljuje za hrišćansku veru: „Čovek koji veruje u duhovno i moralno božanstvo, ispunio je sve prostore sveta nečim što ga nigde više ne ostavlja samog i on nije nigdje prepušten sle-pom slučaju ni bespomoćno ostavljen neprijatelju”. Jovan Du-č ić ističe i kako je, upravo zahvaljujući Slovenima, evropska kultura oplemenjena duševnošću i sentimentalnošću, jer: „Nema veličine bez ljubavi čoveka. Nema ni dobrih ideja ako nisu najpre prošle kroz čovekovo srce”.

ETIKA JE NAUKA O PRIJATELjSTVU

Pišući o prijateljstvu, Dučić ga tako visoko vrednuje da i etiku određuje kao „nauku o prijateljstvu”. On nas uverava ka-ko su lažni prijatelji gori nego neprijatelji, ali naslućuje i naše oskudno vreme i u oblasti prijateljstva: „Obični ljudi ne žive među sobom na bazi prijateljstva nego na osnovi kompro-misa. Svako traži većma da nađe ortaka u svojoj sudbini, nego prijatelja. Ima čak i ljudi, savršeno nesposobnih za prijatelj-stvo, danas više možda nego ikad”. Najveći srpski refleksiv-ni pesnik sa setom se priseća kako su stari Grci u Tebi svetko-vali praznike prijateljstva, i kako su se stari Srbi u crkvama „venčavali” pobratimstvom. U svakom slučaju, prijateljstva ne-ma bez duševne i duhovne srodnosti. Pri tome, on uviđa i sle-deć e: „Vrlo je lepo, i često pouzdano, prijateljstvo između lju-di raznog životnog doba. U takvu ljubav mlađi stavlja puno ne-vinog poštovanja, a stariji stavlja pomalo roditeljske blago-sti i potrebu da zaštićuje”. Naročito su dopadljivi i pažnje vredni Dučićevi zapisi o herojstvu. Pri tome, on nas upućuje na pitagorejce, koji su ter-min heroj izvodili od termina eros (stvaralačka, životodavna ljubav). I danas je, nažalost, više onih ljudi koji sve smeju, ali ne zato što su hrabri, što se ničeg ne boje - nego zato što se ničeg ne stide. Tako se, čitajući Dučićevu „Knjigu sudbine” na-novo uveravamo da bez moralnog preporoda ljudi nema zdravog društva. Jovan Dučić se, radi istog cilja, obratio i vratio bo-golikom čoveku i hrišćanstvu. Za njega je hrišćanstvo trijumf prometejizma, gde Zevsa čovekomrsca svrgava Hristos čovekolju-bac. Hrišćanstvo je religija ljubavi. U njemu je sadržana isti-na srca koja je večna, ali i razuma - koji nažalost, stvara isto onoliko zabluda koliko i istina. U svakom slučaju, birajući između fanatizma mržnje i fanatizma ljubavi, Dučić se nedvo-smisleno opredeljuje, a i nama to preporučuje, za fanatizam lju-bavi, promovišući je u osnovni egzistencijal čoveka, kao malog boga na zemlji. Jovan Dučić poentira svoja razmišljanja o čoveku u duhu „volje za smislom života” Viktora Frankla: „Najjači je zato onaj čovek koji uspe da pobedi sebe a ne druge; a najbogatiji je onaj koji bez lutanja više šeta u dvorani svoje sopstvene pri-rode, nego na kraljevskim stepenicama”. Tom stazom malo ljudi ide, pa su zato mnogi ljudi više razočarani, nego očarani ži-votom. Naravno, to osećanje razočarenja je tim intenzivnije što mladost brže prolazi. Zato su optimizam i spokojstvo ta-ko retke oaze u velikoj pustinji života. Noblesse oblige! Bave-ć i se karakterom čoveka, Dučić piše o gospodstvu: „Za gospo-dovanje treba imati duha pre nego novca; i gospodovanje znači najpre jedan viši život i duševni i duhovni, i moralni”. Sa-mo učtiv, uljudan, ljubazan, uglađen čovek - može biti istinski gospodin i gentlman. Dučić smatra da je hercegovački izraz uljudnost najlepši. Slično tome, kasnije će bosanski pesnik Duško Trifunović, skovati izraz „ljudovanje”. Nadalje, para-doksalno je ali možda skromnost i jeste u tome da prikrivamo svoju (eventualnu) superiornost, vrline a ne mane, iz delikat-nosti prema nedostacima drugih.

O LjUBAVI I PRINCIPU ŽENSKOG

Kao mislilac, Jovan Dučić hipostazira ljubav i smrt, kao dva načela na kojima počiva svet: oni izjednačuju sve ljude, koji su u svemu ostalom nejednaki. On ljubav prvo definiše de-skriptivno, a zatim analitički: À. „U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi i kaže ono u šta ni sami ne verujemo” i ÀÀ. „Lju-bav je osećanje koje je rezultat svih drugih osećanja, zbir svih mogućnosti čovekovih, najviših i najčistijih. Ljubav je najve-ć i izvor snage za iluziju, i najdublji dokaz moći za akciju”. Za razliku od B. Rasela iz Osvajanja sreće, Dučić glorifikuje mla-dost, i setno piše: „Ne žalim ništa na svetu nego što u mla-dosti nisam znao da sam mlad, i da mi je to saznanje moglo dati osećanje superiornosti nad milionima najmoćnijih i najboga-tijih ljudi”. Jovan Dučić je ispisao brojne i raznovrsne misli o ženi i „principu ženskog”. Ponekad nas podseća i na velikog „psiho-loga morala” Ničea: „Prvi znak da jedna žena odista ljubi to je kada se u njoj javi neodoljiva i bolna želja da dobije dete od čoveka kojeg voli”. Dučić priznaje da žena nije ni bolja ni go-ra od muškarca, oni su dve obale iste reke, reke života. Čini se ipak, da su sledeće četiri pesnikove misli o ženama posebno karakteristične. Oko njih se, kao oko četiri stožera, roje i sadevaju sve ostale misli, čak pravi mali eseji: 1.„Ima među že-nama više heroja nego što ih ima među ljudima, ali su ljudi ce-lu istoriju prigrlili za sebe, i za priče o sebi. Međutim, mi smo heroji u bojnoj vatri, a žene u hladnoj svakidašnjici; mi smo hrabri pred smrću, a one pred životom; mi pred drugim čovekom, a one pred celom sudbinom”. 2. „Čovekova beda nije samo u tome što ženu meri po sebi, mesto da je meri prema dru-gim ženama, nego što joj iziskuje samo vrline kakve ima najbo-lji čovek; ne dozvoljava joj ni poroke koje ima i čovek najmanje poročan”. 3. „Ženu treba uzeti za ono što jeste, i ne poku-š avati da je izgrađujemo boljom nego što je Bog napravio; a ako se žena uzme za onakvu kakva je odista, ona može doneti čoveku neizmerno puno radosti”. 4. „Žena ima više nežnosti, a čo-vek ima više dobrote; žena je velikodušna, a čovek je pleme-nit. Žena oprašta ali ne zaboravlja; čovek zaboravi i kada ne oprosti. Kad god je žena velikodušna, ona je to uvek prema čo-veku, a nikad prema ženi”.

DUČIĆEVSKI IDEAL: UMRETI U ZAGRLjAJU ZALjUBLjENE ŽENE

Posebno su zanimljive Dučićeve misli o plesu i igri. On kaže kako čovek peva i kada je žalostan, ali da igra samo kada je radostan. Prefinjeni pokreti i veština igranja, tj. umeće plesa odlika su otmenog čoveka ili gospodina. Inače, za samog Dučića, nostalgična melodija sa Havaja i argentinski tango, su „dva možda najlepša i najnežnija ostvarenja koja je ikad da-la kombinacija pokreta i zvuka”. Međutim, on kao da naslućuje pojavu disko muzike i pop-folka, kada piše: „U današnje doba jedan Don Žuan ne mora više da pravi romantične serenade, ni da se bije na dvobojima, da bi zadobio jednu lepu ženu, pošto mu je danas dovoljno jedno veče u bezumnoj muzici i u divljač-kom plesu, čak i naočigled sviju, da skoro jurišem zadobije duh i telo ženino”. Odnos mladosti i starosti je ipak glavni lajtmotiv Duči-ć eve praktične filozofije. U „knjizi sudbine” on piše da lju-di nisu istog doba ni kada su istih godina, a to znači da ima mladih staraca, kao što ima i starih mladića. Kreativni lju-di su večiti mladići! Ta zar Gete nije pisao u sedamdesetoj, a Ticijan slikao? Uz to, čovek se obično ne oseća starim sve dok su mu roditelji živi. Biće da se o staroti najlepše izrazio Sent-Bev, pa ga i Dučić navodi: „Volim još cveće, ali ga više ne berem”. Elem, treba umeti i stariti. Za sujetne ljude starenje je nesumljivo najsvirepije iskušenje. Osim toga, izgleda da pod-nosimo starca samo ako je bogat i/ili duhovit. Naravno, Dučić ne staje na stranu staraca, već život realno sagledava: „Stari ljudi vole mladost, ali ne vole mlade ljude”. Mladić, to je za starca onaj koji mu je oteo sve što je do juče bilo samo njegovo. Čak i kad je mladić njegov sin, on ga voli više instinktom nego razumom”. Zbog svega toga, Dučić piše kako je najžalosniji onaj trenutak u životu čoveka kada oseti da poznaje više mr-tvih nego živih. To je, najčešće istovremeno kada čovek pre-stane da deluje i na žene, jer nije više niti poželjan niti pri-vlač an. Naš pesnik-filozof, u vezi stim ne može da prikrije poslednju želju- ideal: „Ideal je umreti u zagrljaju zaljubljene žene”.

O Ljubomori - Jovan Ducic


Ljubav se sastoji od izuzetnih i protivurečnih duševnih i duhovnih potreba: voleti i biti voljen:osetiti strast i probuditi strast: i najzad, patiti zbog nekog i želeti da i on pati zbog nas.Istina, prava ljubav za drugog isključivala bi svaku ljubav i obzire prema sebi: jer inače ljubav ne bi bila po sredi nego sujeta.Ima u čoveku jedna sebičnost koja od ljubavi čini jedno osećanje često isključivo i cinično: a to je kad zaželi da zbog njega neko pati, makar u svemu drugom želeo tom istom stvorenju najveće blaženstvo na ovom svetu

Ljubav i tuga su nerazdvojni, a nisu nerazdvojni ljubav i radost.Stoga je bol jedino merilo ljubavi. Ako smo nekoliko puta u životu bili zaljubljeni, a ovakav je slučaj odista sviju ljudi od srca, onda se najduže sećamo ljubavi koja nam je najviše bola nanela.

Ljubav je jedno uvek jedno osećanje blagog i prijatnog ludila.

Sujeta igra u ženskim ljubavima veliku ulogu, a ponekad i glavnu. Najveći broj žena ne ide za čovekom koji se njima samima dopao, nego najpre za čovekom za kojeg se zna da se dopada drugim ženama, naročito njihovim prijateljicama, ili čak njihovim neprijateljicama. žene vole ljude slavne među ženama, većma nego ljude slavne među drugim ljudima.

žena uopšte ima više moć nežnosti i raznežnosti, nego pravog srca i dobrote. Mnogi ljudi ovo ne umeju da razlikuju ni do kraja života. žena je po prirodi zaljubljena samo u lepotu, ali i tu više glavom nego srcem. ženina zamisao je uvek veća od ostvarljivog, jer je žena u svemu artist, pun mašte. Ovo svedoči da njen duh nije ni stvoren za suđenje i merenje mogućnosti, nego, naprotiv, da njena mašta sprečava čak i njen urođeni instinkt da slobodno u nešto prodre i da nešto jasno razabere. U ženinom životu zbog njenih duhovnih i fizičkih nenormalnosti, uopšte nije ništa predviđeno, ispitano, ni odmereno, čak ni onda kad nam ona izgleda sva lukava i cela sračunata. U ženinim se životu sve svrši za petnaest dana njene vruće i lude glave. Da žena nema nešto intuicije, ona nikad ne bi pogodila ni vrata na koja izlazi iz svoje kuće. Ažena koja zna šta hoće, po karakteru je obično muškobanja, kao što je žena koja uvek zna bar ono što neće, po karakteru uvek dete.

ženine su pogreške obično malobrojne nego čovekove, ali obično veće nego čovekove. žena napravi najviše pogrešaka baš nastojeći da bude nepogrešna i bezgrešna.

Bežanje je jedini način da čovek razazna u ljubavi da li je još gospodar svoje pameti i svoje snage, otputovavši kud hoće, i oslobodivši se kad mu je volja. Ali onog šasa kad čovek zaljubljen oseti da su mu đonovi postali teži od olova, on je pobeđen. A to je često dovoljno da ga žena više ne voli: jer žena ne trpi pobeđenog i okreće glavu od svoje pobede. žena se ne daje nego se podaje: I uvek hoće da sama ima utisak, čak i izgled da je oteta i silovana. Kod žena je intriga ljubavi uvek veća nego ljubav.

Čovek će uvek voleti i obožavati ženu, pošto je to u snazi njegovog instikta tvoračkog. Čovek je od svoga sna uvek gradio i svoju stvarnost. žena je uvek najviša inspiratorka čovekova. I čovek uvek traži da nekog obožava. Međutim žena je uopšte lišena osećanja obožavanja: ona voli krvlju a ne pameću.

Ljubav je uopšte stradanje romantičara, znači ljudi vrele mašte, više nego velikog srca. I žena je retko ona koja voli čoveka najpre srcem. Čak ona može biti zaljubljena svim drugim ( maštom ili spolom ), i kad nije zaljubljena srcem. One radije daju sve drugo nego vlast nad samom sobom. Zato su žene vrlo retko zaljubljene i kad su najlakomnije na čoveka. žena uvek voli više nekog čoveka više nego njegovu ljubav prema njoj, i zato ženine ljubavi često naliče po dobru ili po zlu na čoveka koga vole. žena uopšte ne bira čoveka prema kakvoj ideji koju tobož ima o ljubavi, a kod mnogih žena čovek i ljubav stoje odvojeno jedno od drugog u njenom životu. žene romantične i idejne čine sasvim obratno, pošto idu za svojim fikcijama, ali su one vrlo retke.

Zanimljivo je da se ljudi najbolje razumeju sa ženama u koje nisu zaljubljeni.O ljubavi sa takvim ženama govorimo uvek ubedljivo i razumno: a i one su same ushićene da najzad čuju reči o takvim krupnim stvarima srca, bez ikakve zadnje pomisli onoga s kim razgovaraju. žena više voli prijateljstvo nego čovek. Za ženu je jedino odmoran i dobar čovek je inaj koji ne pokušava da je zaluđuje i osvaja kad ona ovo ne želi.Nezaljubljen čovek često izgleda bez čara, ili bez zloće: hladan, ali i human.

Ljubomora je stvar spolnog nereda, a zavist je stvar moralnog nereda.

Srce ako nije vođeno razumom i dobrotom, može da isto tako slepo mrzi koliko ume i da slepo voli.

Plemenit čovek meri u svojoj ljubavi koliko on voli drugo lice, a ne koliko je voljen sam. Ovakva pojava izgleda skoro van ljudske prirode, skoro božanska, a stoga i vrlo retka. Ljubomoran čovek obično nije plemenit, pošto sve premerava kod drugog lica pre nego kod sebe samog : i uvek veruje da je sve preplatio, i da je u svemu prevaren.

žene su po samoj svojoj prirodi zavidljive, pošto su u stanju i da odboluju ako druga žena ima bolji nakit, toaletu, uspeh u društvu, makar joj i najmanje zavidele na umnijem čoveku nego što su njihovi.Pošto je tako ljubomora proizvod strasti a ne razuma, strast je jedino merilo sviju stvari u ljubomori. Ako je još po sredi i fizička strast žene za jednog čoveka, onda već nije po sredi ni ljubomora nego ludilo i čak besnilo.žena u ovakvom slučaju oprašta drugoj ženi i sve blagodeti, i visoke vrline, i retke osobine čak i bogatstv, ako nije po sredi izvestan čovek. Samo na ovoj tački mrkne njena svest i nastupa duhovno rasulo.

Međutim, čovek je netrprljiv i prema svemu što ga lično premaša.Ljubomora i zavist nisu stvari mišljenja i ocena, nego su podjednako stvari duhovnog poremećaja.

Ljubomoran čovek nikada nema sreće u ljubavi: a najčešće se smatra nesrećnim i kad ima najviše uspeha.

Uvelikom broju slučajeva ljubomore su razumljive, i sumnje su opravdane. Lepu ženu je teško sačuvati kao što se ružne teško otarasiti. Čak je izvesno da čovek koga njegova žena vara, a on to neverstvo ne oseća, i ne sluti, nije ssm potpuno zdrav, pošto mu nedostaje moralno čulo, koje je kod poštenog čoveka osetljivo koliko i svih pet fizičkih čula našeg tela.Ljudi koji su varani, bilo od ljudi ili od žena, to su ličnosti moralno atrofirane. Postoje ličnosti moralno glupe, i onda kad su u svemu drugom duhovno potpune.

Na svetu uopšte nema dva lica koja jedno drugo do kraja razumeju. Svako je sazdan na svoj način. Svako od nas ima ne samo drukčije lice i stas, nego i drukčiji pokret, drukčiji glas, ali i drukčiju dušu. Zato se ljudi nikad ne razumeju. Ljudi veruju da su se međusobno dobro razumeli, samo ako su se međusobno sporazumeli. Znači ako su saglasni na pojedinim i sporednim pitanjima, koja nemaju često nikakve veze sa njihovom ljudskom bitnošću. Na hiljadu slučajeva nema ni dva ili tri slučaja gde ljudi jedan drugom veruju do kraja, i bez rezerve i gde često i najmanja sumnja ne potrese iz temelj ceo odnos među njima. Niko se, naprotiv, ne razume do kraja, i svet živi bez stvarne veze jedno s drugim.

Čovek i žena su češće u braku ortaci nego ljubavnici. Ljubavi su najkraćeg veka baš u samom braku. Ne zaboravite zatim da ima na svetu puno ljudi i žena koji nikad nisu ni razmišljali o ljubavi, koliko i o muzici, ili o arhitekturi, ali koji su ipak zajedno celog života, ruku ožpod ruku, često čak i bez ikakvih osobitih kriza, a mnogo puta verujući i u svoju sreću.

Ljubavnici smatraju da ništa ne karakteriše jednu ljubav koliko njen početak, ili još više njen svršetak, ako do njega dođe. Počeci ljubavi su uvek nerešljivi i konfuzni, začeti pod impulsijom spola i mašte, ali su svršeci skoro uvek promišljeni i pripremani. Zato ako je kraj jedne ljubavi bio bolan i uzvišen, onda su posredi čovek i žena velikih moralnih osobina. Ako li neka ljubav, naprotiv, završi hladnom rečju, i još hladnijim davanjem ruke, ovo znači da je po sredi ljubav koja je uvek bila bez sadržine i bez čovečnosti. Prave ljubavi zalaze kao sunca posle kakvog prazničnog i trijumfalnog dana, zahvatajući celo nebo , i obasjavajući celu zemlju: kao da se ta ljubav tek rađa, a ne da zamire. Brutalni rastanak nije najgori, nego je najgori rastanak nežan i pun promišljenih obzira, jer su to rastanci dvaju ljubavnih račundžija koji neće jedan drugom da poklone ni časak svog nespokojstva. I tako gorku suzu zameni slatka reč.

Ljubav se ne kazuje, nego se dokazuje. Ljubav je iznad reči, i nema potrebu od reči. Koliko se dvoje većma vole, utoliko manje umeju da govore o svojoj ljubavi.