Aleksandar Đaja Jankovac - potopljeni svet

Pogovor Radomira Putnika


Drama Aleksandra Đaje Jankovac – potoljeni svet, pisana
1989. godine, poseduje i danas neželjenu aktuelnost. Reč je o delu u
kome se postepeno postavljaju sve složenija pitanja koja istovremeno
zahvataju i savremeni život u pređašnjoj Jugoslaviji, ali i
tegobnu prošlost Drugog svetskog rata i njeno mučno nasleđe koje
se javlja u novim, današnjem vremenu primerenijim oblicima.
Đaja dramu postavlja kao potragu za arheološkim nalazom; ispod
crkve u Junkovcu nalazi se betonska ploča, a mladi arheolog
Nenad – trkajući se s vremenom, jer će puštanjem u pogon brane za
hidrocentralu crkva biti potopljena – pokušava da otkrije šta se
krije iza te ploče. Aleksandar Đaja je pisac koji suvereno vlada
dramskom tehnikom zadržane ekspozicije, pa nam njegova drama
potrage dozirano otkriva složenu priču o ljubavi, prijateljstvu,
izdajstvu i smrti, ali i više od toga, sudbinu multietničke zajednice
koja je razorena usled ustaškog terora. Prošle su godine, pa
decenije, i preživeli junaci – sada sredovečni Spomenka i Zvonimir
računajući šta su dobili a šta izgubili. Jankovac njihove mladosti
nije Jankovac hidrocentrale, kao što ni Jankovac iz vremena
izgradnje brane neće biti isti za Nenada i Spomenkinu kći
Milenu. Aleksandar Đaja postepeno dovodi do saznanja dramske
junake da se zločini, počinjeni u Drugom svetskom ratu, ne smeju
zaboraviti, kao što se, tako|e, ne smeju zaboraviti ni humanistič
ka načela na kojima počiva svako uređeno društvo. Drugačije
rečeno, Aleksandar Đaja nas opominje da se s pijetetom i skrušenošću
setimo nevinih žrtava koje su stradale u ratnoj kataklizmi.
Đaja završava dramu pružajući mladom naraštaju priliku da započne
život drugačije, bolje, lepše i smislenije. Ali, da li će ta
mogućnost biti ostvarena? U nju ćemo posumnjati kada u poslednjoj
slici čujemo isprazan govor nekog političara koji oveštalim
frazama obećava “bolju budućnost”.