Skadarlija

"Ako je Pariz prestonica sveta, Monmartr je prestonica Pariza;
ako je Beograd raskrsnica svetskih puteva Skadarlija je njegova duša"

"Skadarlija je nezaboravna, najlepša priča starog Beograda. Ona stara, romantično-boemska Skadarlija iz albuma uspomena daruje nam mnoge zanimljive priče i anegdote o našim i svetskim umetnicima, koji su isticali da su tamo "svoje najlepše dane - proživeli noću!" Njen najznamenitiji stanovnik, velikan srpskog pesništva i slikarstva Đura Jakšić, često je u kafani Tri šešira, pri veselju među okupljenom boemijom, isticao nestašnu poruku:
"Još dim jedan, jednu čašu,
Jedna pesma, jedna seka!
P' onda zbogom, tamburašu!
Zbogom, krčmo, zanaveka!"
Skadarlija, u centru, srcu Beograda, više od veka pronosi slavu starobeogradske boemije, zapravo njenih privrženika, koji su odavno zastupljeni u istoriji srpske literature i ušli u školske čitanke, u enciklopedije ili leksikone. Zajedno sa književnicima oživljavanju skadarlijskih legendi doprineli su popularni glumci, poput nezaboravnog Čiča Ilije, koji je ispijajući omiljene krigle piva kod Tri šešira ili Dva jelena, u kasnim satima držeći okupljenim gostima "slovo" voleo da se priseti ranijih dana:
“Skadarlijo, ljubavi moja, gde su stari prijatelji? Dorćole, u njenom komšiluku, detinjstvo moje, danas te više ne prepoznajem... Nema više uzanih ulica i ćepenaka, nema prostranih bašti i poljana – sve je progutala ala što je zovu civilizacija... Danas, ničega nema, sve je bezbojno, osim naše Skadarlije!... Od nekadašnjih bašta, demirli-pendžera, doksata, krivudavih sokaka i ćepenaka - ostadoše samo puste i prazne ulice. A jedino je uvek puna i vesela moja Skadarlija! Kao čuveni pivopija dižem ovu kriglu sa željom da poživi dok je sveta i veka!...”
Skadarlija, kao sećanje na ranija vremena, pored svog najznačajnijeg spomenika - obnovljene Kuće Đure Jakšića i starih kafana Tri šešira, Dva jelena kao i svog imenjaka - restorana Skadarlija, tvrdoglavo je zadržala osvetljenu fenjerima, drevnu, džombastu "tursku kaldrmu", kojoj čuveni tvorac Orfeuma Brana Cvetković posvećuje epigram:
"Noću, kada je jedan sat
Skadarlijom lomiš vrat!"
Skadarlija, na čijem je tlu pri kopanju temelja za Bajlonijevu pivaru otkrivena praistorijska lobanja, simbolično nazvana "prvi Beograđanin", sadašnji naziv dobila je tek 1872. godine. A dotle je bila poznata pod imenom Šićan-mala što u prevodu s turskog znači Ciganska mahala. Njihove sirotinjske kolibe prostirale su se izvan varoškog Šanca, u blizini moćne, kamene Stambol-kapije. Posle predaje ključeva knezu Mihailu Obrenoviću i odlaska Turaka, stare hronike beleže da su se raniji žitelji Cigani, ili Romi, iz tog zapuštenog kraja iselili na Čuburu, dok je Skadarsku ulicu počela da naseljava sirotinja kao i zanatlije o čemu svedoče stihovi: "Ovde su bančili naši veliki, stari čuvari zvezda, mudraci i ljubavnici zora, kovači, stolari, pekari, ribari, rezbari, i putnici prošli sve gore i sva mora." (G. Krklec, Tri šešira)..."
Kosta Dimitrijević

Skadarlija - nekada dom mnogih srpskih i jugoslovenskih pesnika, pisaca, slikara i glumaca, ova kaldrmom prekrivena ulica danas je mesto na kome se nalaze neki od najboljih restorana u Beogradu, poznatih po negovanju boemskih tradicija iz ranog XIX veka. Skadarlija je idealno mesto ukoliko želite da osetite duh starog beograda Beograda, za obilazak umetničkih galerija, kupovinu antikviteta ili suvenira, ili uživanje u specijalitetima srpske kuhinje.

Restoran ''Dva jelena'' (Skadarska 32)
Otvoren je 1867. godine. Dugi niz godina ovaj restoran predstavljao je centar društvenog života Skadarlije


„Dama” s kraja 19. veka
Skadarlija jenastala u 19. veku. Najčešće je porede sa pariskim Monmartrom, kako zbog izgleda, tako i zbog umetničke atmosfere. Centralna, Skadarska ulica duga je oko 500 metara. Ime je dobila 1872. godine. U tursko doba bila je slabo osvetljena, popločana kaldrmom, a danas je prostor između kamenja zaliven betonom.
Boemsko obeležje stiče od 1901. godine, kada su se, posle rušenja poznate kafane „Dardaneli”, njeni gosti preselili u kafane Skadarlije. Ova „dama” nekada je bila dom mnogim književnicima, glumcima, slikarima i novinarima. U Skadarliji je živeo i umro poznati srpski pesnik i slikar Đura Jakšić. Ovu ambijentalnu celinu, čija je revitalizacija počela 1968. godine, urbanistički i arhitektonski je oblikovao poznati beogradski arhitekta Uglješa Bogunović.


Priča o „Dva jelena“ počinje ovako:
U proleće 1832. godine, vredni pekar Avram, otvori na ovom mestu pekaru, godina mu krene berićetno, a njegova vredna žena Petronija iskoristi veliku peć i poče pripremati domaća jela za građane koji se počeše okupljati.
1867. godine kafedžija Joakim otkupi od starog Avrama pekaru za 20 zlatnika i dva groša. Pozva crnotravca brkatog Đorđa da je malo proširi i preuredi tako da od pekare napravi kafanu.
Ubrzo se proču po gradu o lepoti kafane i dobroti njenog vlasnika.
Tu se počeše okupljati ljudi raznih zanimanja: zanatlije, glumci, pesnici, slikari, pripovedači, muzičari, putujuće grupe glumaca i drugi dobronamernici, zaljubljenici u lepu muziku, dobru kapljicu, šalu i veselje.
Lovci Beograda posle dobrog lova doneše pred kafanu dva jelena, narod se iskupi i predloži da se od tog dana Joakimova kafana nazove kafana "Kod Dva jelena".
Ne bi trebalo zaboraviti da su ovu kafanu proslavili i njeni slavni gosti, veliki umetnici i velikani naše kulture koji su tu redovno dolazili – Đura Jakšić, Laza Kostić, Milovan Glišić, Janko Veselinović, Anton Gustav Matoš, čiča Ilija Stanojević, Tin Ujević, Rade Drainac, Gustav Krklec, Mile Kepa i mnogi drugi.
Gosti kafane bili su i strani državni predstavnici, umetnici i nebrojeno mnogo turista sa svih strana sveta.

Noću kad je jedan sat, Skadarlijom lomiš vrat
Ono što je za Pariz značio Latinski kvart ili za Beč Grincip, to je od Prvog svetskog rata za Beograd bila Skadarlija. Doduše, i danas je ona omiljeno stecište boema i ljubitelja dobre atmosfere, ali odavno više nema čuvenih glumaca i pesnika čije je ime neraskidivo vezano za ovu ulicu. Nema „starog gospodina“ Milorada Gavrilovića, davno se upokojio i čiča Ilija Stanojević, u legendu su se preselili i Radoje Domanović, Janko Veselinović, Đura Jakšić... Ovaj poslednji je u njoj i umro.
Skadarlija je uglavnom sačuvala svoj izgled s kraja devetnaestog veka, ne računajući nekoliko novih visokih građevina koje su vremenom nikle. Naročito je dobro sačuvana čuvena kaldrma o kojoj je, svojevremeno, bila ispevana i pesmica:

– Noću kad je jedan sat
Skadarlijom lomiš vrat!

Ciganska mala
.Zanimljiv je razvoj Skadarlije. Još za vreme Turaka, odkad verovatno i potiče ova kaldrma, Skadarska ulica je bila ciganska mala, preko koje je prelazio akvadukt, po svemu sudeći, baš na mestu gde je kasnije podignuta kuća Đure Jakšića. Po oslobođenju od Turaka su porušeni palisadi koje su se nalazile na levoj strani ulice, idući naniže, a rovovi koji su ih okruživali su zatrpani. Cigani su iseljeni na Čuburu, koja je kasnije preko Novog sela (danas Mekenzijeva ulica) spojena sa varoši, a Skadarliju su naselili neki novi stanovnici, takođe siromašni.O Ciganima postoji jedna legenda po kojoj bi oni prokleli svako mesto sa koga su prisilno iseljeni da na njemu, kasnije, više niko nema sreće. Možda je ta „kletva“ sustigla i našu Skadarliju, jer njeni prvi stanovnici, beogradski boemi, nikada nisu bili „deca sreće“. Skadarlija je postala popularna s kraja sedme decenije devetnaestog veka, kada je u njenoj blizini završena zgrada Srpskog narodnog pozorišta (današnje Narodno pozorište). Prvi stanari su bili glumci, a za njima su uskoro počeli da pristižu i drugi umetnici – slikari, pisci i novinari. Kafane su nicale jedna za drugom. Najpoznatije su bile Tri šešira, Dva jelena, Bandist, Bums i Vuk Karadžić.
U tih pet kafana se odvijao noćni život Skadarlije. Svaka od njih je imala posebnu atmosferu i gosti su se prema tome opredeljivali. Preko dana je bila obična, čak i ružna ulica gde su kuće bile nejednake i prilično neugledne, a kaldrma veoma loša, tako da ni kola nisu prolazila, jer su se ljudi plašili da ih ne slome ili da konji ne ozlede noge. Pravi život je počinjao tek noću, sa zvezdama, i trajao do rane zore.

Restoran ''Tri šešira''
Najstariji je u Skadarliji. Otvoren je 1864. godine kao kafana, u zgradi u kojoj senalazila zanatska radionica koja je kao firmu imala tri plehana šešira. Mnogo putaje prepravljana ali je ipak zadržala dosta od svog prvobitnog izgleda. Ovde su seokupljali poznati boemi Beograda, naročito od 1901. godine, kada je srušena čuvena kafana ''Dardaneli''koja je do tada bila centar

Na prostoru na kojem se danas nalazi Skadarlija, sve do prve polovine XIX veka, bila je pustoš koja se prostirala između šančeva koji su opasavali grad i sela Palilule. Posle drugog srpskog ustanka, Beograd je počeo da se širi, srpske vlasti su počele planski da naseljavaju krajeve oko Save, dok se buduća Skadarska ulica razvijala stihijski, budući da nije bila u tim prvim urbanističkim planovima. Palisade na šančevima raznela je gradska sirotinja i koristila ih za ogrev, a na obodima šančeva naseljavali su se Cigani i gradili kolibe oblepljene blatom sa trščanim krovovima, zbog čega je kraj dobio ime Šićan-mala, odnosno Ciganska mahala.
Prvi put je ova ulica ucrtana u plan Beograda 1854. godine; trinaest godina kasnije pojavljuje se i na urbanističkom planu, a sredinom 1872. dobija ime koje i danas nosi, a koje je bilo promenjeno samo jednom, za vreme austrijske okupacije, kada se iz nepoznatih razloga Skadarlija zvala Ružina ulica. Postepeno se ovde doseljavaju sitni činovnici, praktikanti, zanatlije, kalfe i kafedžije sa svojim porodicama, podižu solidnije kuće i ulica dobija gradski karakter. Najstarija sačuvana kuća iz tog perioda kada je ulica renovirana jeste Štihina kuća, koja se danas nalazi na adresi Skadarska broj 31. Zna se još da je tu postojala jedna fabrika šešira, nekoliko piljara, zanatskih radnji i reprezentativna pivara na samom dnu ulice.
Arhitektonski razvoj ulice zaustavlja se početkom Prvog svetskog rata, zbog čega je ovaj kraj ostao nerazvijen iako se nalazi u samom centru velegrada. Za vreme kišnih perioda, kanal koji je proticao sredinom ulice bio je premali da primi svu nadošlu vodu, a kamenje iz kaldrme izgledalo je kao rečno korito. U administrativnim kartama Beograda, taj kanal je označavao granicu između dva gradska kvarta, pa je leva strana, gledano sa vrha ulice, pripadala dorćolskom, a desna palilulskom kvartu. Pošto je svaki kvart imao različite zakone o noćnom muziciranju, ta granica je mnoge spasla policijskih batina. Naime, dovoljno je bilo prekoračiti kanal, iz dorćolskog preći u palilulski kvart, koji je imao liberalnije zakone za braću po nesanici, pa da se izbegne gnev žandarma zbog nepoštovanja javnog reda i mira.
Ova, inače skromna ulica sa prizemnim kućama, uokvirena krošnjama drveća, u kojoj se živelo palanački, postala je stecište naših najnaprednijih duhova sasvim slučajno. Početkom prošlog veka Beograd je na šezdeset hiljada stanovnika imao preko trista kafana, od kojih je desetak bilo u Skadarskoj ulici i okolini, a od kojih nijedna nije imala reputaciju i značaj čuvene kafane Dardaneli koja se nalazila na mestu današnjeg Narodnog muzeja. Zbog blizine Narodnog pozorišta, tu su se okupljali poznati glumci i književnici, a blizina brojnih redakcija tadašnjih časopisa učinila je da se mnogi tekstovi napišu za kafanskim stolovima. Bilo je to sastajalište umetničkog i intelektualnog Beograda sve do proleća 1901, kada je kafana srušena. Po nekom prećutnom dogovoru, njeni stalni gosti se posle nekog vremena spuštaju stotinak koraka niže, niz strme sokake iza pozorišta, i zauzimaju skadarlijske kafane, kada počinje brzi razvoj ove ulice i nastaje mnoštvo anegdota i mitova u vezi sa njenim posetiocima.
Po velikom hrvatskom piscu i esejisti Antunu Gustavu Matošu, inače čestom gostu Skadarlije, istorija naše boemije bila bi istorija naše književnosti, pa bi samim tim i ova ulica imala značajno mesto u njoj. Ovde su deo svog života proživele i takve veličine kakav je Borisav Stanković, a mnoge zore dočekali za kafanskim stolom velikani poput Jovana Jovanovića Zmaja, Janka Veselinovića, Milovana Glišića, Sime Matavulja, Radoja Domanovića, Vojislava Ilića, Ive Ćipika, Veljka Milićevića, Veljka Petrovića, Stanislava Vinavera i mnogih drugih. U kafanama su tako nastala i neka dela naše književnosti, kao što je drama Stanoje Glavaš Đure Jakšića, ili njegova pesma Padajte braćo. Ispijajući rakiju, Stevan Sremac je u svoju beležnicu unosio fraze, izraze i čitave rečenice i dijaloge običnog sveta, koje je kasnije koristio u svojim delima, a Branislav Nušić je dobru ideju plaćao hranom i pićem, sve dok se ne padne pod sto. Zanimljivo je da je Rade Drainac u kafani, sa saradnicima, spremao pokretanje novog časopisa Hipnos i pravca hipnizam, u inat zenitizmu Ljubomira Micića. Kako je društvo popilo ono malo para prikupljenih za izdavanje, Drainac je morao da prihvati hiljadu dinara od nekog mladog trgovca koji se zanosio književničkom karijerom, i na taj način uspeo da objavi prva dva broja Hipnosa.
Pored pisaca, gradsku boemiju činili su i mnogi glumci, reditelji, upravnici pozorišta, prvaci i prvakinje opera i baleta, a Skadarlija je bilo mesto gde su se po tradiciji proslavljali svi pozorišni uspesi i analizirali neuspesi. Tu su se mogli sresti glumac i reditelj Narodnog pozorišta Aleksa Bačvanski, nastavnik muzike i osnivač Više muzičke škole Toša Andrejević Australijanac, upravnik Narodnog pozorišta Pera Dobrinović, velikani našeg glumišta, kao što su Toša Jovanović, Svetislav Dinulović, Milorad Gavrilović koga su svi zvali Stari gospodin, zatim prvakinja Narodnog pozorišta Vela Nigrinova, prvak Narodnog pozorišta Dobrica Milutinović i čuvena beogradske glumica Žanka Stokić. Gosti Skadarlije bili su i proslavljeni vajar Ivan Meštrović, karikaturista Pjer Križanić, kao i njihovi manje poznati ili skroz nepoznati savremenici koji su bili zaraženi tim načinom života ili blizinom tako velikih ličnosti. I svi oni su imali ista prava pri izboru mesta u kafani.
Pošto su mnogi naši umetnici gostovali na inostranim scenama i tamo sticali poznanstva i prijateljstva sa velikanima evropske scene, ovi su, kad bi gostovali u Beogradu ili uzvraćali posete svojim srpskim kolegama, takođe bili gosti skadarlijskih kafana. Švedski književnik i slavista Alfred Jensen, sekretar Nobelovog instituta i univerzitetski profesor, tvorac studije o Gunduliću, prevodilac Njegoša i Mažuranića, provodio je večeri u kafani Tri šešira u društvu Stevana Sremca i Čiča Ilije Stanojevića oduševljavajući se pevanjem uz gusle Janka Veselinovića. U svom delu Sloveni i svetski rat napisao je: „Dva grada ostala su zauvek u mom životu, to su Dubrovnik i Beograd. U prvom su me privukli more i okolina, a u drugom su me oduševili ljudi“. Nemački političar, istoričar i filozof Herman Vendel, osnivač nemačko-jugoslovenskog društva za kulturne veze i autor knjige Bizmark i Srbija, počasni član Matice srpske, dolazio je više puta u Beograd i, po hroničarima tog vremena, proveo je noći u Skadarliji učestvujući u maratonskim takmičenjima u ispijanju piva sa Čičom Ilijom Stanojevićem, koja su se najčešće završavala nerešeno.
Pored njih, oduševljeni ljubitelji Skadarske ulice bili su i književnici Ivan Bunjin i Aleksandar Ivanović Kuprin, koji je izbegavao svečane prijeme zarad razgovora sa Tinom Ujevićem u nekoj od skadarlijskih kafana, zatim veliki umetnici Salvini, Noveli, Matkovski, Submatov… I mnogi intelektualci sa prostora bivše Jugoslavije su na isti način doživljavali slobodan duh koji je vladao u ovoj, stotinak koraka dugoj, strmoj i kaldrmisanoj ulici. Njome su bili fascinirani i neretko joj posvećivali svoj talenat velikani hrvatske književnosti Ksaver Šandor Đalski, Antun Gustav Matoš, Gustav Krklec… Česti gosti bili su i pisci Ivo Vojinović, Aleksa Šantić, Svetozar Ćorović, a kad je naša čuvena slikarka Nadežda Petrović, povodom stogodišnjice prvog srpskog ustanka 1904. godine, organizovala Prvu jugoslovensku izložbu, vodila je svake večeri svoje goste u neku od kafana Skadarlije.
Skadarlija je izlazila na glas kao umetnička kolonija i duhovna oaza u gradu koji je posle prvog svetskog rata počeo naglo da se razvija i ubrzano motorizuje, i već tada se po novinama pojavljuju članci kako ovaj kraj, kao deo naše kulturne baštine, treba sačuvati od urbanizacije. Uredba o zaštiti beogradskih starina iz 1935. godine predviđala je da se u Skadarliji sačuva njena tadašnja regulacija, a da se kuće u kojima su živeli Đura Jakšić, Milorad Gavrilović, Čiča Ilija Stanojević i Dimitrije Ginić obeleže natpisima, pločama i reljefnim portretima ovih umetnika. Mada je malo od toga realizovano, u javnosti se učvrstila svest o kulturnoj vrednosti Skadarlije.
Posle Drugog svetskog rata, u oduševljenoj obnovi pobedioca nad fašizmom, Skadarliji, koja je ostala netaknuta bombama kojima je Beograd bio izložen, preti modernizacija. Međutim, posle eseja beogradskog arhitekte Uglješe Bogunovića objavljenog u Politici 1957. godine, javlja se interesovanje da se ova ulica pretvori u neku vrstu muzeja pod otvorenim nebom. Isti arhitekta uradio je i urbanistički projekat za ovaj deo grada, koji je prihvaćen od gradskih vlasti, prema kojem se zadržava arhitektonski inventar nasleđen iz predratnog perioda, a ulica postaje pešačka zona. Skadarlija tako i danas nosi istorijsku vrednost, zbog specifičnog šarma orijentalne ulice od pre dva veka, kao i kulturnu, koju su joj udahnuli svi oni umetnici koji su u njoj proveli svoje najlepše noći.
Kao i njeni svetski pandani, Skadarlija nije odolela poskupljenjima. Kao što je Monmartr u Parizu bio dom za siromašne pesnike, slikare i boeme svih vrsta, sa jeftinim cenama smeštaja i hrane, a danas je jedan od elitnih delova francuske prestonice, tako u svom „Latinskom kvartu“ Beograd ima turističku atrakciju. Umesto iscepanih stolnjaka ispolivanih uljem i vinom, za kojima se često mogla dobiti večera i piće na kredit, Skadarlija je danas jezgro elitnih restorana i kafića gde su cene uvek više nego van ove sanjive ulice.

Posestrima Monmartra
Na inicijativu grada Pariza 22. oktobra 1977. godine, došlo je i do bratimljenja beogradske Skadarlije i pariskog Monmartra. Tom prilikom, iz Francuske je stigao karavan u kojem su bili jedan pesnik, dva slikara, predstavnici uprave Slobodne komune Monmartr, petnaest muzičara iz paradnog orkestra i nekoliko članova Udruženja pivopija, viteza drugog reda hmelja. U čast tog događaja, velika povorka Beograđana, zajedno sa gostima, prodefilovala je od Spomenika zahvalnosti Francuskoj, preko Trga republike, do Skadarske ulice, gde je podignuta spomen-ploča. Šest meseci kasnije, Skadarlija je uzvratila posetu bratskoj komuni, a skadarlijski umetnici izveli su svoje programe na najznačajnijim punktovima Monmartra.

Skadarlijo,
majko boema i pisaca
sestro gospode i skitnica,
popali fenjere;
da vidim,
kad noc se zagrli s kaldrmom
i zvezde padaju s visina
u letnje veceri...
Skadarlijo,
pesnici tebe su slavili,
imenom tvojim se krstili
za stolom kafanskim;
donesi,
vina iz vremena minulih
i pesme pevaca pomrlih
za dugo secanje...
Skadarlijo,
svanuse vremena danasnja
lice ti vise ne poznajem
ne cveta kestenje;
da li to
gasnuse lampe u prozoru,
ili mi laganim korakom
secanje gasnulo...
Na uglu,
fijaker vise me ne ceka
Beograd samnom da podeli
u sate ponocne...
jer pijem,
poslednje vino i neprebol
i listam dane mi otisle
ulicom Skadarskom...

Skadarska ulica ucrtana je u plan Beograda 1854. godine; trinaest godina kasnije pojavljuje se i na urbanističkom planu, a sredinom 1872. dobija ime koje i danas nosi. Za vreme austro-ugarske okupacije, Skadarska postaje Ružina ulica. I to je jedini put kada joj neko menja ime, što za bezbroj beogradskih ulica nije slučaj.

Zanimljivo je da je sredina ulice, kojom je tekla voda u kišnim danima bila i administrativna granica palilulskog i dorćolskog kvarta. Ta preteča moderne kanalizacije, bila je i svojevrsna zabava za ljubitelje skadarlijskih noći, ali i ne samo zabava već i izbeglištvo od žandarskih batina. Naime, palilulski(desni deo) ulice, po kvartovskim pravilima bio je spas za mnoge noćobdije, pijance, muzikante kada bi se desnom, dorćolskom stranom pojavili žandari koji bi ih batinama uterivali u javni red i mir. Dorćolski strožiji propis o javnom redu i miru, nalagao je da se isti striktno poštuje, te bi na pojavu žandara vesela bratija preskakala kanalčić i uz ciku, viku, ćemane i po koju pijanu psovku častila dorćolske žandare. Što se tiče psovki ni ovi im nisu ostajali dužni, mahali bi batinama, pretili, ali kanalčić nisu prelazili.

Priča se da su beogradski boemi(glumci, slikari, književnici…) zaposeli kafane Skadarske ulice početkom XX veka, kada je srušena kafana “Dardaneli” koja se nalazila na mestu današnjeg Narodnog muzeja, u kojoj su do tada najviše obitavali.

Tada su po Skadarlijskim kafanama lumpovali: Bora Stanković, Jovan Jovanović Zmaj, Stevan Sremac, Đura Jakšić, Ivan Meštrović, Janko Veselinović, Čiča Ilija Stanojević, Antun Gustav Matoš, Tin Ujević, Radoje Domanović, Milovan Glišić, Vojislav Ilić, Simo Matavulj, Stanislav Vinaver, Dobrica Milutinović, Rade Drainac, Pjer Križanić, Toša Jovanović, Vela Nigrinova, Branislav Nušić i još sila umetničke vesele bratije.

Ovde su nastajala mnoga dela, pisane pesme, koje se i danas pevaju na salvetama, kafanskim čaršavima a za tako napisanu pesmu moglo se i dobro popiti i dobro pojesti. Priča se da je svoju pesmu “Otadžbina” Đura Jakšić napisao na masnom papiru u kome je bio zavijen netom pojeden burek.

Anegdota o Đuri ima bezbroj, jedna glasi: naši književnici su i pre mnogo godina dangubili po kafanama i lupali glavu kako će kad dođe vreme fajrontu da plate račun. Tako je primera radi Đura Jakšić predložio krčmaru da mu napiše pesmu, pa, ako mu se svidi, da gazda ne naplati večeru. Večeru je posle više pokušaja zaradio tek ovim dvostihom: „Ej, keso moja sa mnogo dinara. Izađi iz džepa, isplati krčmara“.

Međutim kniževnici se nisu samo nadmetali sa gostioničarima, već i sami među sobom, tako su sedeli u kafani za dva različita stola srpski pesnici Đura Jakšić i Radomir Brzak. U jednom trenutku konobar donese Đuri Jakšiću ceduljicu od Radomira Brzaka na kojoj je pisalo:

"Stihoklepcu koji je svakom mrzak, mućak jaje, mućku daje, Brzak."

A Đura mu na poleđini pomenute ceduljice odgovori: "Oj, pesniče glasa štura! Pa zar daje koji prosi? Pa zar ćuran jaja nosi? Đura."

Opet, Čiča Ilija Stanojević je ulazeći u jednu od skadarlijskih kafana glasno doviknuo kelneru: “Žedan sam!”, kelner mu brže bolje donese bokal s vodom i čašu. Ćića Ilija ga mrzovoljno pogleda i reče: “Nisam hteo da se kupam nego sam rekao da sam žedan. Daj vina!”

Današnja Skadarlija nikako da pomiri XIX i XXI vek. Zbratimljena sa umetničkim kvartom Pariza Monmartrom(1977. godine) danas je ona turistička atrakcija iz kojih se i dalje čuje muzika tamburaša sa pesmama skadarlijskih boema iz malo preostalih starih kafana ali i glasna muzika iz kafića, klubova… Na njenoj kaldrmi ne oseća se samo miris ćevapa i pljeskavica već i palačinki, hot-dogova, hamburgera… Samo oni retki, koji osećaju mirise i zvuke prošlosti, ulazeći u, sada više ne, zadimljene kafane, dok im kelner uzima kapute, s nevericom protrljaju oči i vrate se u stvarnost: samo njima učini se da na mestu garderove stoji čiviluk sa velikim crnim šeširom Radoja Domanovića, polucilindrom Branislava Nušića, kaputom Đure Jakšića. Protrljaju oči, a na stolu umesto čokančeta domaće rakije služe se pića, čija imena naši stari pesnici ne bi ni izgovarali da ne bi “krjali jezik”.

Iako Skadarlija nema kapije, moglo bi se reći da se sa ulaskom u tu
ulicu iz gradske vreve poslovnog i trgovačkog Beograda otvaraju
neke posebne kapije prošlog vremena, a put vodi u čarobni istorijsko-
ambijentalni kutak, natopljen boemskom atmosferom, ukusima,
umetnostima, od kojih je najveća – umetnost življenja.

SKADARLIJA ZA SVA VREMENA
U Skadarliji je stanovanje organizovano
u zgradama i porodičnim kućama, a
ugostiteljstvo u nizu manjih kafana, koje
imaju daleku tradiciju vezanu za njene žitelje.
Kulturni centar je u kući Đure Jakšića, trgovački
lokali u nekadašnjoj Bajlonijevoj pivari, a dečiji
smeh u školskoj zgradi.
Svi rado dolaze da provedu veče u ovoj staroj
boemskoj ulici, sa željom da osete taj duh
prošlih vremena. No neminovnost života je
promena. Vreme je modifikovalo izgled i ponudu
ugostiteljskih sadržaja te gradske četvrti,
zadovoljavajući savremene estetske, kulturne i gastronomske
ukuse. Tako danas raznovrsnost ponude
Skadarlije privlači publiku svih uzrasta, različitih
interesovanja i mogućnosti.
Zato je Turistička organizacija Beograda, u sklopu
obeležavanja Dana Beograda, priredila sažet, ali
nadasve zanimljiv Vodič kroz Skadarliju Vesne
Aleksić, u kome su od zaborava sačuvane legende
o Skadarliji, prikaz Skadarlije iz ranijih vremena, sa
kafanama kojih više nema, anegdote o autentičnoj
boemskoj četvrti Beograda, te o njenim žiteljima...
Vodič sadrži i opis svih značajnih sadržaja Skadarlije
danas, koji su praktično spakovani i u preglednu
mapu. Nije uzalud rečeno da u Beogradu niste ni
bili ako niste posetili Skadarliju. Dakle, evo jednog
uputnog, korisnog i sadržajnog vodiča koji će
vam pomoći da izaberete gde ćete se u Skadarliji
zaustaviti i zašto.

ŠTAP, KARANFIL I ŽIRADO ŠEŠIR
Ovaj ambijentalni kutak Beograda, koji se održao
do danas, sačuvan je u jednom delu Skadarske ulice
oko boemske kafane Tri šešira. Na sredini mahale,
ispred kasnije podignute kuće Đure Jakšića, a
kao jedini trag prošlih vremena, stajao je samo
akvadukt Bulbuderskog vodovoda sa 14 lukova.
To je u 19. veku bila Skadar kapija, sa Skadarskom
česmom. Tada je sredinom ulice išao potok, koji
je za vreme jakih kiša bio veoma opasan. U ulici
je postojao običaj gajenja lijandera posađenih u
drvenim buradima. To je bila neka vrsta ograde
kojom su stanovnici Skadarlije pretvarali prostore
ispred kuća u prijatan hlad, a ulici davali jedinstvenu
atmosferu.
Među skadarlijskim kućercima se polovinom 19.
veka uporedo začinje i budući industrijski kompleks,
u početku Male, a kasnije Bajlonijeve pivare.
Najverovatnije tokom druge polovine 19. veka
otvorene su kafane Bums keler, Vuk Karadžić, Zlatni
bokal, Miloš Obilić i Bandist i najglasovitije od svih
kafana Tri šešira i Dva jelena.
Neposredna blizina Narodnog pozorišta i
nekadašnje operetsko-vodviljske dvorane u
današnjem bioskopu Balkan, učinili su da ceo taj
kraj postane popularan i privlačan. Rušenjem kafane
Dardaneli 1901. godine, koja se nalazila na
mestu današnjeg Narodnog muzeja, u skadarlijske
kafanice preselili su se glumci, književnici, pesnici,
i obični namernici.

KAFANE KOJIH VIŠE NEMA
U Skadarskoj ulici i okolnim ulicama krajem 19. veka
bilo je 14 kafana, što je i reklamirano u Vodiču kroz
Beograd iz 1909. godine, kada je u srpskoj prestonici
živelo 90 000 stanovnika.
O nekima od njih ostalo je podataka o godini
izgradnje, izgledu, stalnim gostima i atmosferi koja
je tu vladala, a ostale se samo pominju u spisku i bez
detalja. Jedna od zanimljivih kafana Skadarlije bila je i
Pašonin Bulevar, nazvana po vlasniku Đorđu Pašoniju,
u kojoj su krajem 19. veka gostovale austrijske i češke
kapele, tako da je kafana Bulevar predstavljala prvi
beogradski mjuzik hol. Zbog noćnog provoda, glasne
muzike i povremenih tuča stanovnici okolnih ulica su
često podnosili prijave policiji.
U razdoblju 1908–1911. godina u toj sali su
se održavale prve predstave beogradske opere, a
nakon gašenja opere, u istom prostoru je otvoren
bioskop sa istim imenom, koji od 1928. godine
dobija današnji naziv Balkan.

BOEMI – ONI KOJI SU SVOJE NAJLEPŠE
DANE PROŽIVELI NOĆU
Ova strma krivudava ulica nekada poznata
po drvenoj kaldrmi, plinskim fenjerima među
rascvetalim krošnjama drveća, po znamenitim
kafanama, bila je carstvo beogradske boemije.
Mnoge poznate ličnosti stanovale su u Skadarliji
ili blizu nje, a među njima književnici Đura Jakšić,
Jovan Jovanović Zmaj, Antun Gustav Matoš, Bora
Stanković, Branislav Nušić, Dragomir Brzak, braća
Vojislav i Žarko Ilić, glumci Milorad Gavrilović,
Čiča Ilija Stanojević, Dobrica Milutinović, Milka
Grgureva, Žanka Stokić i mnogi dugi.
Boemska Skadarlija živi i danas u vedrim pesmama,
zanimljivim pričama i novinskim člancima.
Zanimljive anegdote se i dalje prepričavaju o njenim
znamenitim stanovnicima i redovnim gostima,
za koje se govorilo da su svoje najlepše dane
proživeli – noću.
U novija vremena Skadarlija je pružila gostoprimstvo
svetski poznatim imenima, koji su uživali u
letnjem mirisu rascevtalih lipa, sveže polivene kaldrme,
odabranim jelima srpske kuhinje i najvećem
specijalitetu Skadarlije – atmosferi. Znamenite
kafane Skadarlije, poput Tri šešira, Dva jelena,
Dva bela goluba, Velike Skadarlije, Zlatnog bokala,
Ima dana, Šešir moj... dostojni su naslednici one
nekadašnje Skadarlije.
Zato je razumljivo što su baš ovde ugošćeni kraljica
Elizabeta, španski kralj Huan Karlos i kraljica
Sofija, Džordž Buš Stariji, Vili Brant, Margaret Tačer,
Sandro Pertini, Alberto Moravija, Đina Lolobriđida,
Bert Lankaster…Oni su iako ne razumevajući jezik,
a možda ni običaje, sa radošću prihvatali sve što se
oko njih događa.
Gotovo svako mesto u ovoj ulici ima neku svoju
priču za koju su vezane i brojne ljudske sudbine.
Tako je bilo od pamtiveka, tako je, evo, i danas.

„Зоре су овде дочекивали, овде живели и стварали, шале збијали и плакали, и такви великани какви су Бора Станковић, Јован Јовановић Змај, Јанко Веселиновић, Милован Глишић, Симо Матавуљ, Радоје Домановић, Војислав Илић, Иво Ћипико, Вељко Петровић, Станислав Винавер, Бранислав Нушић, Стеван Сремац... Ђура Јакшић је овде спевао ,Падајте, браћо’ и ,Станоја Главаша’ срочио, Раде Драинац новце за ,Хипнос’ скупљао и до јутра без њих остајао, улоге овде спремали чича Илија Станојевић, Вела Нигринова, Добрица Милутиновић, Жанка Стокић, овде су рођени Београђани постајали Тин Ујевић, Густав Крклец, Сибе Миличић...”

Пише: Бане Велимировић

Зовем се Скадарлија, или Скадарска улица, како хоћете. Ја нисам ни булевар,
ни авенија, ни магистрала. Ја сам обичан стрми кривудави сокак усред
Београда. И то би било све што би вредело рећи о мени да нема моје
боемске повести, да нема мојих трошних кровова, расклиматаних столица и
распоренога јендека...”
Тако је о Скадарлији писао, то јест у њен се глас претворио,
незаборавни Зуко Џумхур, чувени карикатуриста и путописац, боем и
живописна ходајућа хроника Београда. Доиста, у првој половини XIX века
Скадарлија је била изван градских зидина, тик уз бедем који се спуштао
ка Дорћолу, Циган-мала и стециште сиротиње, с потоком посред. Како је
онда за Београд постала исто што и Монмартр за Париз или Гринциг за
Беч?
Када су 24. априла 1867. и последње турске јединице напустиле Београд,
отворена је сасвим нова историја престоног града. Градско језгро је
почело нагло да се шири, срушени су бедеми, започела модернизација,
увођење европских манира и моде. Још 1854. ова улица је први пут
уцртана у мапу, а те 1867. први пут је унета и у урбaнистички план.
Циган-мала је тада расељена, формирана је и калдрмисана уличица, дуж ње
никоше два реда ниских кућа. Почеше да се досељавају „ситни чиновници,
практиканти, занатлије, калфе и кафеџије”. Пет година касније, 1872,
улица добија име које и данас носи (само једном, под аустријском
окупацијом, њено име је мењано и тада се звала, само слутимо зашто,
Ружина улица).
Када је 1869, мало јаче од годину дана након почетка градње, код бивше
Стамбол капије под кров стављена зграда Народног позоришта и у њој
одиграна прва представа, јефтине собе и станчиће у овој улици потражише
глумци, понеки писац и песник. „Опет сиротиња нагрну овамо!” хуктале
су, кажу, прве кафеџије у Скадарској. Зна се да су после ту отворене
велика пивара, фабрика шешира, неколико пиљара и занатских радњи...
Почетком XX века, Београд је имао око 60.000 становника и преко 300
кафана. Десетак њих успевамо да набројимо у Скадарској и комшилуку.

ШТО НА СТОЛУ, ШТО ПОД ЊИМ

Међутим, право боемско средиште Скадарлија је постала тек пошто је 1901. на
Позоришном тргу, на месту где је данас Народни музеј, затворена и убрзо
срушена чувена кафана „Дарданели”. Убрзо се стални гости ове кафане,
сам крем београдске боемије и уметности, спушта уским улицама испод
позоришта до кафана у Скадарској. Тада уистину започиње боемска и
анегдотска повест Скадарлије, а ова улица и кварт око ње неповратно се
усељавају у срж „домаће митологије” Београда. „Без те улице не би било
могуће написат повијест јужнославенске књижевности”, тврдио је Матош,
чести гост.
Хроничар: „Зоре су овде дочекивали, овде живели и
стварали, шале збијали и плакали, и такви великани какав је Бора
Станковић, или Јован Јовановић Змај, Јанко Веселиновић, Милован Глишић,
Симо Матавуљ, Радоје Домановић, Војислав Илић, Иво Ћипико, Вељко
Петровић, Станислав Винавер, Бранислав Нушић, Стеван Сремац... Ђура
Јакшић је овде спевао Падајте, браћо и Станоја Главаша срочио, Раде Драинац новце за Хипнос
скупљао и до јутра без њих остајао, улоге овде спремали чича Илија
Станојевић, Вела Нигринова, Добрица Милутиновић, Жанка Стокић, овде су рођени Београђани постајали
Тин Ујевић, Густав Крклец, Сибе Миличић... На листу би ваљало додати,
свакако, и Ивана Мештровића, Пјера Крижанића и толике друге, у
недоглед!”
Други је свак ту имао своју кафану, а они су имали све
њих. У кафану „Бандист” свраћали су најмлађи и најбучнији, „Бумс” (не
мање бучан) беше чувен по кувару „најбољем у Београду и шире”, у „Вуку
Караџићу”, на врху улице, служена је само ракија, што на столу, што под
њим. Ђура Јакшић, Милорад Гавриловић, чича Илија Станојевић и Димитрије
Гинић и живели су у Скадарлији. Кад год су у Београду бивали, у
Скадарлију су неизоставно долазили песници Иво Војиновић и Алекса
Шантић, с њим и Светозар Ћоровић, наравно. О стогодишњици Првог
устанка, 1904, Надежда Петровић организовала је у Београду Прву
југословенску изложбу и сваке вечери, баш сваке, госте у Скадарлију
доводила.

КРАТАК ПРЕГЛЕД ЗАЉУБЉИВАЊА

Дуг је низ иностраних великана који су се трајно заљубили у Скадарлију.
Остало је забележено да је проф. др Алфред Јансен, шведски писац,
слависта, секретар Нобеловог института, преводилац Његоша, Мажуранића,
Гундулића (о којем је целу студију написао), у кафани „Три шешира”
одушевљено слушао гуслање Јанка Веселиновића, у друштву Сремца и
чича-Илије. „Два су града заувек остала у мом животу”, написао је.
„Дубровник и Београд. У првом су ме опчинили море и околина, у другом
су ме одушевили људи.”
Низу одушевљених странаца додајемо и
немачког историчара и филозофа Хермана Вендела, руског писца Ивана
Буњина, уметнике таквог ранга какав су имали и имају Субматов, Новели,
Салвини, Матковски, Брагински, Хандке...

Умало, међутим, да у олаком заносу после Другог светског рата Београд остане
безСкадарлије, да на њеном месту никну неке од оних сивих
зграда-сандука које и данас тешко поправљиво нагрђују старо језгро
престонице. Ствар је спасао, кажу, архитекта Угљеша Богуновић, текстом
у Политици 1957. Одлучно се заложио да се Скадарлија сачува,
да се претвори у пешачку зону и „живи музеј”, да остане београдски
Монмартр. У том духу, Скадарлија је обновљена 1968. Девет година
касније, 22. октобра 1977, на иницијативу града Париза, и званично су
се збратимили Скадарлија и Монмартр.
До дана данашњег Скадарлија је остала једна од кључних туристичких атракција Београда. Има свој Кодекс,
симболи су јој штап, каранфил и шешир, има своју заставу која се подиже
„на почетку сезоне” (као да за такву четврт постоји раздобље кад није
сезона). Међутим, изгледа да је крајње време да се суштинском обновом
духа Скадарлије позабаве бољи и креативнији од оних који су то досад
чинили.

Старе четврти српских вароши много боље су чуване културом и причом него што су то чинили урбанисти и градски оци. Скадарлија је одличан пример за то. Тамо где су повести старих четврти биле неодвојиви део историје културе, као у Скадарлији, и штеточинства сваковрсна лакше су сузбијана, а улога тих делова града била је дубља и виша, далекосежнија. Да, истина је, без те улице историја српске и југословенске књижевности била би неупоредиво сиромашнија и досаднија. Да није тако, вероватно ни Скадарлије данас не би било. Одавно би неко већ смислио начин да је уништи, претварајући је у шопинг мол или штогод слично.