Kopernikova revolucija

Uto Feb 23, 2010 8:55 pm

KOPERNIKOVA REVOLUCIJA

Ideja da se Zemlja nalazi u kretanju oko Sunca ne nastaje sa
Kopernikom, već je ova ideja postojala još u doba stare Grčke. Mogu se
navesti više onih koji su mislili o Suncu kao središtu ili nebeskom
telu oko kojeg se kreće Zemlja, kao i ostale planete. No često se kao
nosilac te ideje navodi Aristarh sa Samosa. Ipak
njegova ideja nije zaživela vekovima jer su se nametnuli drugi nosioci
autoriteta koji nisu tražili potvrdu u činjenicama, već u doslednom
držanju neproverenih ideja, koje su kao takve nametnute i postale dogma.
Tek 14 vekova posle Ptolomeja, Kopernik se vraća idejama Aristarha i
postavlja novu teoriju o sistemu sveta, po kojoj se Zemlja obrne oko
svoje ose sa zapada na istok, za 24 sata (rotacija). Zemlja je planeta,
pa kao i ostale planete kruži oko Sunca od zapada na istok, (pitanje je
da li je to oduvek činila?). A Sunce je zajedničko središte svih
njihovih putanja. Obrtaj oko Sunca za godinu dana je revolucija Zemlje.
Kopernik je protivno crkvenoj dogmi i verovanju, svojim delom počeo
rušiti predrasude i mišljenja dotadašnjih autoriteta. Trebalo
je protivrečiti svedočanstvu mnogih i ljudima dokazati da nije bitno
ono u šta mnogi veruju zbog nametnute dogme, već ono što stvarno
postoji i događa se, a što je razumom moguće ustanoviti. Pošto je Sunce
veće od ostalih planeta, prirodno je, da se one obrću oko njega.
U to vreme Kopernik nije imao neposrednih dokaza za svoje postavke. Te
dokaze pribavili su drugi, u svojim budućim istraživanjima. Kopernikov
sistem sveta je danas osnova mehanike neba. On je tvrdio da je pojava
unazadnog kretanja (retrogradno) samo prividno, jer je posledica
heliocentričnog sistema. (O uzroku ovog kretanja više će biti rečeno u
budućem, kroz analogiju.) Svoje delo ,,O obrtanju nebeskih svetova’’
počeo je da piše 1507. godine, a završio ga je tek posle 30 godina.(?)
Na dan 24. maja 1543. godine (po starom kalendaru), prvi odštampan primerak knjige donet je Koperniku, koji je ležao na samrti. Kopernikova revolucija Nikola

Poljska i cela Evropa, u to vreme zbunjeni ratovima i verskim
konfliktima reformacije, nisu ni primetili smrt čoveka koji je, možda,
imao najveću ulogu u intelektualnom razvoju čovečanstva.(?) Crkva
je počela da progoni i da se surovo obračunava sa pristalicama
Kopernikovog učenja. Spremna je bila i na najgore zločine, koji su bili
suprotni učenju na kome je tvrdila da zasniva svoje postojanje. Sigurno
da nije htela niti je lako pristala da se odrekne svih povlastica koje
je sebi prigrabila silom i tiranijom.
Prvi koji je prihvatio i
proširio Kopernikova shvatanja sveta, bio je Đordano Bruno. Bio je dete
iz porodice Bruno, a zvao se Filipo. U desetoj godini dečak je poslat u
školu u Napulj, a u petnaestoj u dominikanski manastir, gde je dobio
ime Đordano. Odmah se pobunio protiv sveštenika koji; "pokušavaju
da me odvuku od vrednijih i uzvišenijih razmišljanja, da moj duh okuju
lancima i da od slobodnog čoveka u službi vrlina, stvore od mene roba
jadnog i glupog sistema prevare". Ovo je bio uvod za to da Đordano zbog svojih shvatanja i učenja, bude živ spaljen na lomači. Time
se potvrdilo da takva religija koja ograničava čovekov um da se razvija
i istražuje, sa nasiljem koje pri tome čini, sigurno nije imala
istinsku duhovnost. Ako je i bilo mali broj onih koji su donekle imali
duhovnog u sebi, to je bilo od malog značaja u moru onih koji se slepo
i uz silu drže religiozne dogme. Prema tome, nema duhovnosti u onome
što sprečava ili unazađuje čovekovu slobodu i razvoj.

Kako Kopernik nije imao neposrednih dokaza za svoje tvrdnje, te dokaze su vremenom dali drugi istraživači. Pročitavši Kopernikovu knjigu Bruno je pošao i dalje. On je prvi izneo, za ono
vreme veliku misao po smelosti; da svaka zvezda, jeste Sunce, koje je
isto tako veliko, svetlo i toplo kao i ovo koje osvetljava i greje
Zemlju. Zvezde nam izgledaju male i daju malo svetlosti, samo zato
što što su mnogo daleko od Zemlje, mnogo dalje no što je Sunce. Zato su
zvezde daleka sunca, a i naše Sunce je jedna od zvezda. A pošto se oko
Sunca kreću planete, Bruno je pretpostavio da se i oko drugih, od nas
veoma dalekih zvezda odnosno Sunca, isto tako kreću planete, koje su
tamna i hladna tela slična našoj planeti.

Ono što mi danas znamo, jeste da postoje i sistemi sa dve i više zvezda.
Kada je ovo prvi put pisano, niko nije pomenuo da se u tim sistemima
nalaze planete, niti je iko verovao da one mogu postojati. No na osnovu
činjenica koje su iznete u daljem tekstu, rodila se ideja koja ne
sumnja u postojanje planeta. Naprotiv i bez saznanja da one postoje,
daje se prikaz, da planete postoje i da se one u sistemu dvojnih (i
više) zvezda kreću trodimenzionalno. To najnovija astronomska
istraživanja i potvrđuju, a oni koji su to otkrili, njihovo kretanje ne
mogu da uklope u teorije o nastanku zvezda i planeta koje se kreću oko
njih. Same te teorije i ne mogu da opstanu, jer one nisu građene na
osnovu činjenica i saznanja koje danas postoje o načinu kretanja i
položaju planeta u okviru našeg Sunčevog sistema. One su nastale u ono
vreme kada se o tome mnogo manje znalo, ako se nešto o tome i znalo.
Ove teorije moraju da se odbace da ne bi kočile razvoj ljudske misli u
onom smeru koji će davati ispravniji i bolji prikaz našeg sveta. Da to
tako mora biti, potvrđuju ova najnovija istraživanja. Ona dokazuju ne
samo postojanje planeta u sistemu dvojnih zvezda, nego i to da planete
oko njih imaju kretanje u tri dimenzije, odnosno planete se kreću
trodimenzionalno. To što je otkriveno za sisteme sa dvojnim zvezdama,
lako se može preslikati i uklopiti na one sisteme sa jednom zvezdom,
kao što je to i naše Sunce. To je na dalje kroz ove tekstove bila
namera da se prikaže.
Bruno je i u ono vreme bio siguran da, oko svakog Sunca postoje planete,
na kojima ima živog sveta kao i na Zemlji. Zatim je tvrdio da vasiona
nema granica i da se u njenim beskrajnim prostorima svuda nalaze zvezde
koje su sunca, a sa njima planete i druga nebeska tela!
Da ta beskonačna vasiona oduvek postoji i da će stalno postojati!
Zatim, materija od koje je se sastoje nebeska tela može bez kraja da se menja i preobražava, ali ne može da izčezne!
„Materija se ne može stvoriti ni uništiti, već ona prelazi iz jednog oblika u drugi, pri čemu dolazi do oslobađanja energije“.
Veoma smele Brunove misli danas čine osnovu savremenog učenja o
kosmosu. Zna se da su zvezde zaista sunca i da je kosmos beskrajan u
prostoru i večan u vremenu.
Ali u njegovo vreme ko god je mislio i govorio drugačije, nego što je to
tumačila crkva, taj se našao u njenoj bezočnoj nemilosti. Danas gotovo
da nema teologa koji ne govore o tome da postoje mnogo nastanjenih
svetova u kosmosu, dok u to vreme zbog iznošenja toga shvatanja
počinjeni su mnogi zločini „bez prolivanja krvi“.

Galileo Galilej (1564. - 1642.) je zbog prihvatanja Kopernikovog
sistema, bio gonjen od inkvizicije. Na osnovu njegovih radova razviće
se pojmovi sile, brzine, ubrzanja i mase. Pa se zato smatra začetnikom
klasične fizike. On je usavršio durbin za posmatranje predmeta na
Zemlji i nebu. Tim durbinom otkrio je 1610. godine bregove na Mesecu i
bezbroj zvezda stajalica u Mlečnom putu, zatim Venerine faze i pege na
Suncu. Otkriće faza Venere jasno je dokazivalo ispravnost
heliocentričnog sistema. Zbog knjige „Razgovor o oba sistema sveta“ gde
su razlozi i dokazi, izneti u razgovoru (dijalogu) u korist
Kopernikovog Sistema, morao je poći pred sud inkvizicije. Zbog straha
od smrtne kazne morao je javno da se odrekne svojih učenja. Ali to nije
moglo da spreči da ta učenja zažive, tako da su ona nastavila da se
šire i da žive. Na samrti, u vili u kojoj je živeo u izgnanstvu, i
dalje je tvrdio da se Zemlja okreće oko Sunca. Ostaju zauvek u pamćenju
njegove poslednje reči „ipak se okreće“.

Tiho de Brahe (1546. - 1601) korigovao je donekle Kopernikov sistem,
time što je smatrao da Zemlja stoji, a oko nje se okreću Sunce i Mesec,
a ostale planete se okreću oko Sunca. Ono što je od značaja u Tihovom
radu, je to što je godinama proučavao kretanje planete Marsa. Na osnovu
tih podataka, koje je nasledio od Tiha, Kepler je izveo svoje zakone,
koji su potvrdili Kopernikov sistem. Time je Tiho iako protivnik
heliocentričnog sistema, dao svoj doprinos njegovom usavršavanju.

Johanes Kepler (1571. - 1630) nije se slagao sa Braheovim tvrdnjama o kretanju
planeta, ali je nasledio proračune koje je radio Brahe. Izrađujući
svoje proračune i koristeći se Braheovim, zaključio je da putanje oko
Sunca nisu pravilni krugovi, nego da planete kruže oko Sunca po
eliptičnim putanjama.
Tako prvi Keplerov zakon glasi:
„Svaka planeta opisuje oko Sunca krivu koja ima oblik elipse, a u čijoj žiži se nalazi Sunce“.
Drugi Keplerov zakon glasi:
„Površine koje opiše radijus vektor (zraci sile) iste planete za jednaka vremena, jednake su“. Kopernikova revolucija Kepler2

Treći Keplerov zakon nastao je kasnije:„Kvadrati ophodnih vremena planeta odnose se kao kubovi njihovih srednjih daljina od Sunca“. Kopernikova revolucija Kepler

„Svaka planeta opisuje oko Sunca krivu koja ima oblik elipse, a u čijoj žiži se nalazi Sunce“.
Ovako definisan, ovaj zakon naizgled odgovara činjeničnom stanju koja
su se potvrdila osmatranjima. No da li je to zaista tako!? U suštini ne može da se ospori onaj deo da ,,svaka planeta opisuje krivu koja ima oblik elipse''.
Ali nikako ne može da opstane mišljenje da su te putanje iste,
nepromenjive, i da su one stalno jednake, kao ni da je njihov položaj u
prostoru stalan!
Neobično je da se niko tokom dugog vremena od kada je definisan ovaj zakon nije zamislio nad time: Za koje vreme ovaj zakon može da bude validan ili važeći?
Za period od nekoliko godina zaista je moguće da se oblik elipse, kao
opis putanje planete, ne menja mnogo. To je možda moguće da opstane i
za neki period vremena od više decenija. Ipak ako se zna da se ceo
sunčev sistem pomera u prostoru onda ni to nije moguće! Ali ono što nikako nije moguće, jeste da se
isti oblik održi za vremenske periode od više vekova, a još manje za
periode od više hiljada godina! A kako bi tek bilo da se pominje neko mnogo duže vreme?
Jedan od primera da elipse ne mogu biti iste, jeste da se ceo sunčev
sistem stalno pomera, jer se uvek nalazi u kretanju. Tada je logično da
sve putanje planeta nikada ne mogu biti iste, jer se i one pomeraju.
Samim tim njihov izgled će uvek biti drugačiji, tako da oblik elipse
zavisi od ciklusa u kome se one nalaze.
Njihov oblik nikada ne mogu biti pravilne elipse, jer pomeranje celog sistema
iskrivljuje elipsu i deformiše njen pravilni izgled. Zato ako bi
pokušali da prikažemo (nacrtamo) putanju planete uzimajući u obzir
pomeranje celog planetarnog sistema, teško da bi ikada dobili ijedan
pravilni oblik elipse!
Dakle, oblik putanje nikada ne mogu biti pravilne elipse, koje se pri tome ne pomeraju u prostoru!
Ovaj zaključak se dobija ne samo ako se sunčev sistem sagleda u širem
prostoru u kojem postoji kretanje planeta, jer ovo kretanje je dosta
zavisno i od toga. Nego
se to stalno događa u sunčevom sistemu gde elipse ne samo da se
pomeraju, nego one menjaju i svoj oblik u dužem vremenskom periodu!
No izgleda da često mnogi ne misle o širem prostoru, iako bi o tome
trebalo da misle svi oni koji shvataju vreme kao dimenziju prostora. Zapravo tek u širem posmatranju prostora moglo se doći do zaključka da vreme postaje dimenzija prostora. Zato
se i u širem posmatranju prostora, gde postoje mnoga kretanja i njihove
putanje, nameće zaključak da postoje mnoge promene koje su veće no što
se obično misli i prikazuje.
U okviru sunčevog sistema može da izgleda da su putanje planeta oblika
elipse, ali ni to nije moguće da se održi za duži vremenski period. Ko
bi mogao da veruje da se kretanje planete događa po istoj putanji, ako
se zna da položaj ostalih planeta nije isti svake godine. Kako svaka
planeta ima svoju dužinu godine, odnosno vremena koje je njoj potrebno
da rotira oko Sunca, onda se sve planete svake sledeće godine nalaze na
sasvim drugom mestu u prostoru. Zato će uticaj koje one mogu imati
biti promenljiv, pa će tako gravitacija, kao i elektromagnetna sila i
njeno polje (koje zavisi od položaja planeta), biti različite snage.
Jasno je da će ove sile svakako uticati na promenu oblika putanje, koja
će zbog toga svake druge ,Zemljine' godine biti različite u odnosu na
one predhodne. A ako se to ne može primetiti za vremenski period od
jedne ili više godina, to bi svakako moglo da se primeti na duže
vremenske periode, ako bi se o tome mislilo i na to računalo.
Logično je da vreme utiče, odnosno njegovo uvećavanje jednako uzrokuje
da se povećava nastala razlika u promenama koje se događaju u
planetarnom sistemu.
Kepler je svojim zakonima potvrdio heliocentrični sistem sveta. Takođe je
utvrdio zakon opadanja svetlosti sa kvadratom rastojanja od izvora
svetlosti, zatim otkrio je sunčevu koronu. Iako je znao da Sunce nekom
silom privlači planete da se okreću oko njega, nije znao da definiše
šta je ta sila. Tu silu je definisao Njutn, neko vreme posle njega,
svojim zakonom gravitacije.
Engleski naučnik Isak Njutn (1643. - 1727) je najistaknutiji fizičar,
matematičar i astronom novog doba. Definisao je univerzalni zakon
gravitacije, osnovne zakone mehaničkog kretanja, zakon hlađenja u nauci
o toploti, zasnovao korpuskularnu teoriju svetlosti. U svojim
proučavanjima dolazi do niza otkrića u oblasti optike, pa je dao osnove
više matematičke analize, kao i drugo.

Njutn je 1682. godine matematički izveo zakon, koji se naziva Njutnov zakon
gravitacije, kojim je utvrđeno i objašnjeno uzajamno privlačenje svih
tela u vasini. Prema ovom zakonu sila uzajamnog privlačenja dva tela zavisi od njihove mase(m) i međusobnog rastojanja (r).
Među većim masama tela postoji jače privlačenje (gravitacija), ali sa
povećanjem rastojanja privlačenje opada.(?) Otkrićem gravitacije rešena
je tajna mehanizma Sunčevog sistema i dokazano da su Keplerovi zakoni,
kao i Kopernikov sistem tačni.

Njutnova učenja primljena su sa nepoverenjam, najpre zbog nerazumevanja, a mnogo
više zbog sujete i zajedljivosti naučnika.(?) Trebalo je dosta vremena
da prođe da bi se usvojile Njutnove ideje i teorija. Na osnovu zakona
gravitacije određena je brzina Zemlje i ostalih planeta pri njihovom
kretanju oko Sunca. Brzina kretanja Merkura je 48. km/s, Zemlje 30.
km/s, Plutona 4,8. km/s itd. U to vreme nisu bili otkriveni Pluton,
Neptun i Uran. U toku sledećeg vremena otkrivene su ostale planete u
sunčevom sistemu, ali njihov broj još nije određen, niti se to može ograničiti na neki konačan broj.
Sve do pojave Ajnštajnove teorije, izgleda da niko nije mislio o tome, u
kakvom prostoru se nebeska tela kreću. Odnosno niko nije definisao
prostor u kome se ta tela nalaze, ili preciznije u kome se kreću.
Prostor je bio ravan (Euklidski) kao ploča na kojoj se odvija kretanje
planeta. Postojale su samo dve dimenzije sa kojima je bilo dovoljno da
se opiše takav prostor. I to dimenzija širine i dimenzija dužine. Kopernikova revolucija Relativ

Možda je bilo nekih pomisli na trodimenzionalnost, ali se to najviše zadržalo na prostor oko planete Zemlje. Međutim, Ajnštajn proširuje prostor definišući ga sa četiri dimenzije, ali ni to nije konačan broj dimenzija! No iako su tada dodate nove dimenzije, prostor se nije mnogo promenio u odnosu na onaj predhodni. I baš zato što se nije mnogo promenio, to je bio uzrok koji je imao za
posledicu da Ajnštajn bezuspešno godinama radi na pokušaju da nađe
jedan zakon kojim bi definisao makrokosmos i mikrokosmos, odnosno
jedinstvenu teoriju polja.
Verovatno su to pokušavali i mnogi drugi, ali to nikom nije pošlo za rukom. Jasno je da se ne može ići dalje u nauci sa njenim otkrićima, ako se ne promeni ono pogrešno u predhodnom i postojećem.