Ljubivoje Ršumović

Moja pahulja u čađavom gradu

Ovim stihom je naš slavni pesnik osvojio suprugu Natašu. Prvu pesmu je
objavio pre tačno pet decenija. Tim povodom se za naš list prisetio
svog detinjstva i prvih pesničkih koraka, podizanja svojih sinova,
pričao nam o tome kako se igra sa unucima, zbog čega sve više voli
rodni Zlatibor i kako pravi lekovite trave za teške boljke


Ne postoji tačna statistika
o broju pesama koje je napisao. Ljubivoje je sam računao, po sećanju.
Ispada da ih je za svojih 70 godina napisao oko petnaest hiljada.
Više ih ne pišem po dvadeset dnevno kao nekada. Ne može svaka pesma da
zasluži čast da se nađe u knjizi. Ja nisam uništavao svoje neobjavljene
pesme i imam nameru da ih objavim u knjizi "Pesme koje sam pisao dok
nisam bio pesnik".
Ne, ne čuva tone ceduljica i papirića, ni u svom beogradskom
stanu, ni u vikendici u Baćevcima ni u kući na Zlatiboru koju upravo
dovršava.
- U to vreme sam ja dosta pomno prekucavao svoje pesme, pravio
čitave knjige u koje sam lepio pesme. Imam ih i danas. Sve te pesme
mogu da potpišem svestan da su one pubertetske, početničke, pisane u
uzavrelo mladalačko doba.
Oko dve hiljade pesama je objavljeno u gotovo sedamdeset knjiga. Većinu ih autor zna napamet, ali...
- Dogodi se da imam tri susreta sa decom u toku dana. Prvi
susret bude najsvežiji i najlepši. Na drugom opadne malo pažnja i
koncetracija. Na trećem se dogodi da neku pesmu i zaboravim, ali imam
sreću da te moje pesme deca uglavnom znaju. Onda mi deca počnu šaputati
i uvek ispadne dobro.
Marina i Aleksa, njegovi unuci od najstarijeg sina Branka (40)
znaju dedine pesme, vole ih, ali ne i da se hvale time što je heroj
miliona mališana baš njihov deda. Odavno su Ršumovićeve pesme našle svoje mesto u školskim lektirama i čitankama. "Domovina se brani lepotom" je godinama bila odmah iza Titove sliku u bukvaru, kaže autor.
Kao najpoznatije pesme iz cele karijere i sam Ljubivoje, deca i roditelji
bi se složili, izdvaja "Deca su ukras sveta" ("to je postala neka vrsta
dečje himne").
Naravno, znaju svi i "Vuče, vuče bubo lenja", "Ima jedna pećina stroga
u kojoj živi Babaroga". Odraslima se dopada i citiraju je - "Dete". U
njoj ja kažem da što pre dete smatraš čovekom ono će to i postati a
drugo, da dete nije igračka za strine i tete, dete je dete da ga volite
i razumete. Svi roditelji padaju na volite ali ja sam se dugo kolebao
da li da tu reč upotrebim. Jer, to je pleonazam: svi vole svoje dete,
ali ovo "razumete" je posebno. Da ga volite razumno, da ga ne ugušite
svojom ljubavlju. Vole i pesmu "Beli paketi".

Zlatibor me održava u životu

Sa suprugom Natašom i unukom Marinom

Milion i po prodatih knjiga... tu negde. Da li može sa toliko knjiga
pisac da bude milijarder? Gde su Ršumoviću jahta i račun u stranoj banci?
-
Iskreno, ja sam pristojno živeo. Mada sad, kao penzioner, teško mogu
reći da pristojno živim od onoga što sam radio i što radim. Imao sam
sreću da budem zaposlen u televiziji i da sve što radim kao pesnik
odmah bude emitovano, da odmah postane popularno i to donosi neki
prihod. U odnosu na svet, on je skroman. Poslednjih petnaestak godina
izdavači gotovo ne plaćaju nikakve honorare. Sada uglavnom koristim
minuli rad da sebe i porodicu održavan u nekom pristojnom životu.
Pesmama i sećanjima je prilično vezan za Zlatibor. Selo Ljubiš u kome je Ršumović rođen 1939. mnogo se promenilo od tada.
- Onda je tamo bilo naroda a sada ga nema. Ostale su kuće,
stare, trošne i rušne. Sada pravim tamo jednu brvnaru jer rodna kuća u
kojoj sam rođen pripala je bratu a ja na istom placu pravim tu kolibu
gde mogu da odem da se odmorim dok još imam snage. Zlatibor mi
vraća snagu, veru u život i sama ta želja da odem tamo održava me u
vitalnosti pa i, grubo rečeno, u životu. Dok je zemljoradnička zadruga
napredovala izgrađeni su putevi, jedan motel, ribnjak...Privatnici koji
su to kupili pokušavaju da održe selo u životu, zapošljavaju mlade
ljude koji su doduše u četrdesetim godinama a neoženjeni. I nema šanse
da se ožene jer devojaka nema. One neće više da žive u selu, hoće po
svaku cenu u grad iako sada život u selu sa svom tom mehanizacijom može
da bude lagodniji nego u gradu. U Ljubišu je teško sada videti stado
ovaca ili tri krave u jednoj štali. Ima par stotina ljudi, možda. U tom
selu je rođen i moj otac i deda i pradeda, oni su tu od 18. veka.
Istorija njegove porodice je i istorija prezimena Ršumović koje je tada nastalo.
- Moji preci su došli su kao Okiljevići iz Hercegovine, iz
okoline Gacka. Ršumovići su postali tek na Zlatiboru. Oni su pobegli
odatle, klasična priča, Turci su ih ganjali. Prihvatili su ih neki
Uzeljevići u selu Negbini. Turci su ih tražili a ovi Uzeljevići su ih
pitali:" Šta su vam uradili kad ih toliko tražite"? Napravili su nam
ršum u porodici, odgovoriše. Tražili su osvetu. Da ne bi više pominjali
to prezime ova porodica domaćina počne da ih zove Ršumi, daju im kolibu
blizu šume da mogu brzo da zbrišu ako Turci naiđu. Kasnije su se
nastanili u Ljubišu, uzeli slavu Svetog Jovana dok su ranije slavili
Svetog Stefana. Njihovi potomci su se već prezivali Ršumovići.
U to vreme nije bilo struje. Deca su imala svoje igrarije.
Igrali smo školice, ali i gudže - to je hokej na travi na ljubiški
način. Sami smo tesali loptu od bukovog čvora i sami pravili palice i
na dva golića ganjali loptu i odlazili kući sa isprebijanim nogama. Tada
nije bilo struje. Igrali smo klisa, fote, krajcarice sa dugmićima, jer
nismo imali novac. Kaputi i mantili su stradali pa smo dobijali batine
od roditelja. Nije bilo lako nabaviti dugmad, moralo je da se ide u Užice,
Požegu za to.
Bio je suviše mali da bi zapamtio rat.
- Ali, kad se setim tog vremena, osetim ukus i miris
konzerviranog mesa. Ili, kad sada kupim paštetu pa je otvorim, odmah mi
misli odu u to doba, na neke vojnike sa puškama u soškama ispod naše
kruške u dvorištu, sede ručaju pa daju i nama deci konzerve sa tim
mesom da jedemo. To su bili Italijani, odnekud na Zlatiboru, A bilo je
i četnika i partizana koji su dolazili u našu kuću. I Bugara.
A kada se seti svog i pogleda detinjstvo svojih sinova i unučadi, najčešće pomisli:"Blago meni"!
- Mi na selu nismo bili deca-kućni ljubimci nego ljudi, samo
mali. U gradu, na žalost, mi rađamo kućne ljubimce i to je velika
razlika. Dete se u selu rađa kao čovek, ličnost i dobija zadatek koji
odgovaraju njegovom uzrastu. Sa devet, deset godina i brat i ja smo
dobijali dva kosišta i dve male kose: otac nas je učio da kosimo.
Nekoliko godina kasnije smo barabar sa ocem kosili livadu. Gradska deca
dobijaju možda ono što njima treba , ne znam. Možda sam malo
zastareo...Oni su srećni u tom odrastanju, ali razmišljam da li bi
Aleksa koju ima četrnaest godina mogao da devojčici u koju je
zaljubljen napiše sonetni venac koji sam ja napisao u tim godinama
mojoj prvoj ljubavi Oliveri Sekulić? I takvim stihovima koje ja i danas
mogu da potpišem.
Nije valjda da Ršum stvarno misli da bi Aleksina devojčica više
volela te stihove ili disk sa najnovijom pop muzikom skinutom sa
Interneta?
- Sve je okej, moguće - zamišljeno klimnu glavom slavni pesnik
koji se kao dete plašio babaroga i vukova dok njegovi potomci, kaže,
nemaju nikakav strah:- Osećaju se bezbednim, okruženim roditeljskom
pažnjom mnogo većom nego što smo mi bili. Mi smo bili dobrim delom
prepušteni sami sebi. Dobijali smo nužni deo brige i staranja koja deci
pripadaju.
Prva pesma koju je Ljubivoje napisao bila je posvećena planini
na kojoj je odrastao. Sklepao je i ranije neke šaljivo-bezobrazne
stihove o svom školskom drugu Savi, ali se učiteljici to nije dopalo.
Onda je smislio:" Zlatibore, ti si zlato, ja te volim zato". To je bilo
dobro za učiteljicu. Bodrila ga je da nastavi dalje. -Tek kasnije sam napisao "Pao je sneg i pokrio breg, i planina
cela postala je bela". Te pesme čuvam. Moj otac je radio u opštini i ja
sam posle škole išao kod njega da bi se zajedno vraćali kući, tih šest
kilometara. Rano sam naučio da kucam na njegovoj mašini. Bilo čudno da dečak na selu toliko voli poeziju.
- Toliko da me je majka počela zvati Teslom. Recimo, kaže bratu
Milivoju da joj nešto donese a on se buni "što uvek ja, što Ljube ne
ide"? A majka kaže:"Ma pusti Teslu, vidiš da samo bulji u neke knjige i
sveske"! Jesam malo smetao u toj svakodnevnoj kućnoj podeli rada. Ali,
imao sam alibi jer sam bio bolešljiv. Imao sam zapalenje pluća u
četvrtoj godini. Moj deda Stevan, koji je bio lekar-travar, me je na
neki način hendikepirao jer je rekao majci: ako hoćeš da sačuvaš
Ljubivoju pluća moraš mu napraviti jednu benkicu, majicu, potpiti je u
kozji loj i dati mu da to stalno nosi, i zimi i leti, noću i danju. Ja
sam to nosio a pošto se posle tri četiri dana to usmrdi, svi su bežali
od mene. Bio sam silom prilika usamljen, okrenut sebi. Tad sam izmislio
svog dvojnika Tomislava koji je u mom detinjstvu bio dosta realan i sa
kojim sam ja razgovarao. Patološki sam voleo knjigu, i kao predmet i kao sagovornika.

O batinama sve najgore

Ljubivoje i brat Milivoje sa roditeljima i rođacima

Rano je shvatio da više nije dete, u 11. godini, kada je morao da ode
iz Ljubiša u Čajetinu na dalje školovanje. Pa onda u Užice...
- Otac po nekome poruči da dođem za vikend. Od Čajetine do Ljubiša ima
oko 30 kilometara. Pa to peške onda preći da bi se otac savetovao sa mnom
i bratom da bi prodao konje i volove. Neće kao sam da odluči. To je bila
jedna lepa pedagoška doktrina, da nas učini odgovornima iako je on znao
da će prodati volove. Tad sam shvatio da sam važan jer ja odlučujem šta
će da se proda, kupi...
U Beograd je došao na školovanje jer su roditelji bili zacrtali da njega
i brata školuju "kako se ne bi mučili poput njih". Selo mu je
nedostajalo ali se brzo snašao. Studirao je književnost, leti utovarao
cement, objavljivao pesme i vrlo brzo se upoznao sa legendarnim Duškom
Radovićem koji ga je uveo u radio Beograd. Tu se prvi put zaposlio. U
Beogradu je upoznao i svoju ženu natašu. Osvojio je stihovima, naravno.
- Ja sam već kao gimnazijalac bio pesnik, objavljivao ih u
beogradskim "Književnim novinama", 1957. godine. I njoj sam napisao
sonetni venac koji je kasnije štampan. Pesma se zove "Suncokret
protiv sveta". Sve joj se dopalo ali najviše jedan stih:"Pripremi se,
idemo u kino, gledaćemo neku limunadu. Obuci se da izgledaš fino,
pahuljice u čađavom gradu". Mislim da je ta "pahuljica u čađavom gradu"
oborila s nogu. Nataša i LJubivoje su dobili tri sina. Posle Branka su došli
Mihailo, koji se bavi slikarstvom i dizajnom, i Vuk koji je krenuo
(delimično) tatinim putem. On je dramaturg. Sinovi su umeli da tati postave pitanja na koja nije znao odgovore?
- Naravno, tada bi ih upućivao na rečnike i enciklopedije. Seks?
Nataša me je spasila. Jednom sam se vratio sa puta i vidim - sve znaju.
Mama nam je objasnila, rekoše.
Znali su i da se naljute na tatu.
- Uglavnom zbog mojih priča o detinjstvu koje im liče na bajke.
Ne veruju u to. A ja se držim Vladete Jerotića koji je rekao da kad
čovek ostari, njegovo sećanje na detinjstvo postaje mitsko i bajkovito
i više nije važno da li je istinito ili nije. A moji sinovi su uvek
voleli istinu.
Otkako je pre nekoliko godina sa mesta upravnika pozorišta
"Boško Buha" otišao u penziju, Ljubivoje voli da provodi vreme na
Zlatiboru gde gradi brvnaru za sebe i decu ali i u vikendici u
Baćevcima. Pravi predmete od drveta, od kašika do daski za ve-ce šolje.
Neko vreme se bavio i umetničkom fotografijom, imao izložbe. Sada piše
dnevnik. Skuplja lekovite travke i pravi čajeve. A najviše odmara. Nama
je otkrio neke svoje recepte za čajeve.
- Za one koji imaju povišen šećer a još ne primaju insulin,
dobro je da nađu divlju krušku, odseku grančicu, oljušte koru i od nje
skuvaju čaj. Piju dok ne spuste nivo šećera u krvi. Najčešće se sasvim
izleči šećer. Divlja kruška se ne sadi, sama niče i samo je ona dobra
za čaj, ne domaća. Proverio sam lek. Verujte, nadobijao se viskija i
francuskih konjaka od onih koje je taj čaj izlečio. Zatim, cikorija ili
ženetrga. To je vrsta korova koja svuda raste. Načupa se koren, može i
listovi, za ženske tegobe u stomaku a čajevi od korena vrlo brzo
regenerišu jetru. Treći lek... svaka kuća bi trebalo da ima biljku
gavez i mast od nje. Taj korov je čudotvorna biljka za lečenje rana,
hemoroida...sadrži alantoin, supstancu koja popravlja oštećene ćelije
tkiva i stvara nove. Ima Ršum i recepte za vaspitanje dece. Njih desetak.
Manje-više ih je objavio u svojim knjigama. Najbolje su opisani u
"Bukvaru dečjih prava", još jednom njegovom čuvenom delu. Ipak, pitamo
ga šta misli o batinama?
- Sve najgore, njima se nikada ništa nije moglo postići.
Otkud onda izreka o batini iz raja izašloj?
- Jedno vreme je u Srbiji postojao običaj "subota-bubota" koji
je Vuk Karadžić objasnio: svake subote su roditelji tukli decu bez
obzira da li su nešto skrivila. Ako nisu, ond preventivno jer će
sigurno nešto skriviti. Od te tučene dece postajali su hajduci i uskoci
koji su u to vreme bili potrebni, tako ostrašćeni bojovnici koji žele
da se svete za batione, ali ne roditeljima nego neprijatelju, Turcima.
Oni su opevani u junačkim pesmama. Kome su danas potrebni junaci?