Munkov simbolizam

O percepciji
Percepcija, elementarni oblik spoznaje, nema prečicu kojom svet može
da preslika u svest. Ona nije stanje, nego čin koji zavisi od mnogo
činilaca.
U perceptualnom doživljaju učestvuje čitav čovek, ugrađuje u njega
svu svoju osećajnost, iskustvo, znanje, delovanje, simboličko stvaranje.
Čulima uočljive forme samo su povod za dublju percepciju konteksta i
«duše» pojave, njenog karaktera, značenja. Percepcija je karika
spoznaje. Ne postoji čista percepcija izdvojena od sadržaja svesti.
Bilo šta što se opaža nije samo to, već primerak nečega, ili u sklopu,
sledu nečega. Zapažanje tipa daje opaženom nadindividualno značenje, pa
omogućuje zaključivanje na opštijem nivou, u kontekstu celokupnog
iskustva. eć na ovom nivou doživljaja percepcija barata sa već
usvojenim simbolima kao kodiranim materijalom svesti - prethodnog
iskustva, elementima zaključivanja. Sadržaj svesti dopunjuje čulnu
percepciju i pretvara čulne informacije u predstave.

O simbolizaciji
Umeće simbolizacije omogućuje čoveku da dešifruje stvarnost, i haos impresija artikuliše u spoznaju stvarnosti.
Intuicija i imaginacija pomažu da uprkos fragmentarnosti percepcije
imamo celovite opažaje. Haotičnost čulnih podražaja biva ukroćena uz
pomoć afiniteta, apriornih pojmova, direkcije, selekcije,
simbolizacije, i biva dovedena u određeno sintezno jedinstvo.
Elementarna uočavanja prirode nisu odrazi, nego odgovori na pitanja
koja smo svojom simbolizacijom, sebi svojstvenoim, prethodno pobudili,
pa isprovocirali to uočavanje.
Jednom formirani simbol je formativan, jer se nameće kao modus spoznavanja.
Simbolizovanjem se od neartikulisanih parcijalnosti stiže do
smisaonih koncepata koji izaražavaju određene aspekte stvarnosti,
suštinske istine.
Simbol nije jednostavno označitelj stvari, već važan instrument mišljenja, spoznaje.
Sve što znamo, znamo posredstvom simbola, i kad god se izražavamo o tome što znamo, činimo to simboličkim jezikom.
Simbolički jezik je omogućio čoveku da svoju svest distancira od
čisto fizičkog postojanja i da se afirmiše kao misaono biće. On
omogućuje transformaciju makro stvarnosti u intimni mikro svet, koji je
iskustvo te stvarnosti, i dalje utiče na izgrađivanje kolektivne
ljudske svesti.
Različiti simbolički jezici progovaraju o stvarnosti na sopstveni,
specifičan način. Ne mogu se svesti jedan na drugog, svaki je na svoj
način istinit i objektivan - rasvetljava one aspekte stvarnosti koji su
primarni tom simboličkom jeziku. Svaka se simbolička struktura bavi
određenim aspektom spoznaje stvarnosti.
Stvaralaštvo je delom utemeljeno na stečenom (rođenjem, životom
zatečenom) jeziku, a drugim delom na ličnom umetničkom jeziku
(prepoznatljivi fokus i stil izražavanja).
Stilovi su različiti izrazi likovnog interesovanja (sam materijal ga
umnogome formira jer umetnik svet posmatra tehnikom svog načina rada).

O simbolu
Svaki novi simbol novi prozor u svet, prodor u stvarnost.
Percepcija i svi ostali oblici spoznaje ne dosežu stvari po sebi (istinu, stvarnost, suštinu).
Svrha simbolizacije je najviše spoznajna. Takođe, ona učestvuje u
materijalizaciji neuhvatljivih unutrašnjih previranja u oblike trajnog
postojanja.
Vizuelno «imenovanje» uočenog nije samo predočavanje postojećeg nego
suštinsko otkrivanje nepoznatog, uklanjanje slepila. «Istorija
umetnosti je dugotrajni proces otklučavanja misterioznih katanaca naših
čula.» (Gommbrich)
Umetnici uče ljude da doživljavaju stvarnost, da je uoče, spoznaju.
Razvoj umetnosti je razvoj spoznaje, otvaranje novih prostora
percepcije.
Umetničko delo svest ljudi uzdiže na nivo percepcije potreban za
uočavanje skivenih i složenih sadržaja. Ono menja tok svesti posmatrača
postojanošću svoje suštine.
U stvaranju simbola, stvaralac se susreće sa mogućnostima materijala
sa kojim radi - on provocira zakonitosti toga materijala u sadejstvu sa
zakonitostima uočenog simbola.
Kroz stvaranje simbola eliminišu se nepotrebni elementi, ostaju samo suštinski izrazi odabranog smisla.
Simbolički jezik konceptualno organizuje svoje činioce (Telos dela
jeste središnji, izvorišni simbol - onaj aspekt stvarnosti koji
određuje elemente stvaraočeve svesti i stvorenog dela).
Perceptualne matrice (u suštini vrsta selekcije po važećem
afinitetu) su polazišta novih iskustava po obrascima usvojenog
simbilčkog jezika (direkcija u opažanju, zaključivanju). Čulne
pojedinosti prepoznate kao bitne deluju kao kristalizacione tačke
percepcije koje vode svest u čitanje međusobnih odnosa, do «drugog
opažaja» fokusiranog sadržaja.
Umetnik simbolizacijom istražuje principe postojanja pojava i
stanja, fizičkih, duhovnih, emotivnih. Odabira mrežu određene pojave u
stvarnosti, inače drugim njenim detaljima zatrpane, i čisti je do
uočljivosti.
U osnovi procesa simbolizacije je težnja da se nađe i sačuva trajno
u prolaznosti, u amorfnosti otkrije oblik, u prizoru izvorište
određenog osećaja, da se artikuliše nerazgovetno, osmisli naizgled
besmisleno i nepovezano.
Usvojeni simboli utiču na forniranje iskustva, kanališu tok spoznaje, naš čulni kontakt sa svetom, celokupni duševni život.
Čitanje - dekodiranje simbola je otkrivanje sadržaja iza formalnog
znaka - poniranje u tu drugu dimeziju. Simbol je više od običnog znaka.
On upućuje s one strane značenja , stavlja psihu u pokret.On je
najčešće pokretačka šema, sadejstvo znakova, koja se obraća
subjektivnom tumačenju. Često složen i neodređen, ipak je upravljen u
određenom smeru. Predstavlja vrata koja uvode svest na drugi nivo
tumačenja percipiranog sadržaja.
Arhetipovi su primeri tih pokretačkih šema. Univerzalni fantazmi,
nasleđene psihičke strukture, koje su delovi filogenetski prenesenog
nasleđa. Oni su simboličke celine toliko duboko urezane u nesvesno da
čine samu strukturu psihe. Oblik kolektivne svesti. Arhetipski simboli
povezuju univerzalno i individualno.
U samom početku istorije simbola, taj naziv je predstavljao predmet
presečen nadvoje, čije delove čuvaju dve osobe, kao znak prepoznavanja,
gostoprimstva, duga...
Kasnije analogijom to postaju žetoni, lozinke, znamenja.
Simbol od početka ima ulogu razdvajanja i spajanja. On je pukotina i
veza između razdvojenih pojmova. Udaljava blisko, približava udaljeno,
kako bi osećaj mogao obuhvatiti i jedno i drugo, i kako bi u toj igri
nastala spoznaja (san – stvarnosi, svesno – nesvesno, priroda –
kultura, organsko – neorgansko, duh – matrija).
Igre simboličkih slika, zamišljenih odnosa, nekom čudnom simboličkom
matematikom određuju delove nepoznatog. Svaki činilac u simboličkoj
slici, iako ponaosob najčešće neuhvatljiv, nosi određeni ključ
simboličke stvarnosti.
Simbol fiksira psihičku energiju ili je pokreće, uz pomoć posrednih
predmeta. On je veza koja spaja sadržaj sa njegovim latentnim smislom.
“Simbol pripaja vidljivoj slici deo nevidljivog koji je opažen nadprirodno” (Kle)
Simbolička misao želi ukinuti parcijalnost opažaja. Uranja u
nesvesno i čulno, i uzdiže se u nadčulno. Sažima parcijalizovano
čovekovo iskustvo.
Simbol na činjenicu od koje polazi usresređuje sve sile evocirane tom slikom i njenim analogijama, na svim nivoima svesti.
On posredno u svest prenosi u prerušenom obliku sadržaje nesvesnog i autocenzurom zarobljenog.
Simboli se međusobno prožimaju, mogu beskonačno da se umrežuju, jer
su izraz stvarnosti, istiniti su i funkcionišu u svim pravcima kao
univerzalni jezik.
Simbol izaziva efekat odjeka u onome ko ga zapaža – što je
frekvencija duhovne atmosfere opažača sličnija,on u njemu jače odzvanja.
Onaj ko uoči simboličan odnos nalazi se u središnjem položaju, jer
simbol je povezan sa suštinskim, sveobuhvatnim iskustvom – u žarištu
jedne slike sažima čitavo duhovno iskustvo vezano za određeni aspekt
istine. Povezuje smisao mesta, vremena, individualnosti, kolektivnosti,
namere i slučajnosti – prividno najraznorodnije činjenice upućuje na
samo jednu, dublju, činjenicu koja je njihov početni i krajnji smisao.
Ta najdublja činjenica izvire iz samog duhovnog središta, kome se
priključuje onaj koji percipira vrednost nekog simbola. Povezuje
čovekove imanentne dubine sa beskonačnim, sveobuhvatnim.
Simboli su jezgro stvaralaštva. Otvaraju duh prema nepoznatom, beskonačnom.

O simbolizmu
Simbolizam je instinktivno prepoznavanje, iskustvo subjekta, rođeno iz njegove drame, u interakciji sa svetom kome pripada.
Kao umetnički pravac, oznaka je za umetnička dela koja nemaju
doslovno, objektivno značenje, već su simbolički subjektivni izrazi
osećanja i mišljenja.
Simbolizam je u stvari pre stanje svesti nego umetnički pokret.
Pojavio se sredinom 19 veka, najviše u industrijalizacijom zahvaćenim
sredinama, u vreme kad svet napušta religijsko mistične koncepte, i
okreće se naučno industrijskom.
Sirovine potiskuju snove i mitove, parcijalnost uzima primat nad
totalitetom. Fetišizam intelekta produbljuje rascep između tela i duše.
Ljudi se masovno sele u gradove, gubeći identitet. Izgubljen je
kvalitet života koji nije čak ni definisan. Istinski kontakt sa
prirodom i tajnom koju ona objavljuje zamenjuje industrija,
tehnologija, nauka.
Nekada je bila dominantna duhovna realnost života koju je definisala
crkva, u kojoj je pojedinac nekvalifikovan da odredi svoj status u
svetu. Posle perioda narastajućeg skepticizma počinje period
istraživanja stvarnosti. Sveznajući autoriteti se gube. To je bila
vrsta buđenja, ali u haosu.
Dok su naučnici tražili odgovor na pitanja na koja crkva više nije
mogla da odgovori, ljudi su živeli prvenstveno preokupirani
materijalnim svetom, borbom za resurse i udobnost, uz povremena masovna
neartikulisana podčinjavanja svetovnim bogovima.
Kao reakcija na ovo, javlja se osećanje nemira, rešenost da se, bez
obzira na trend trenutka, nastavi duhovna potraga za alternativnim
vidovima iskustva, za trenucima u životu koji su na neki način dublji,
drugačiji, intenzivniji (koji su trenuci samo zato što ne znamo da ih
održimo). Potraga za prizorima koji pobuđuju svest o širem kontekstu
života, za trenucima u kojima se oseća prisustvo neobjašnjive
osmišljavajuće sile. Oni izazivaju osećaj tajnovitosti i uzbuđenja, a
rezultat je osećaj povećane vitalnosti, isprovociran izazovom misterije.
Ovaj osećaj uzbuđenja stvara jaku interakciju među sadržajima svesti posmatrača, što povećava mogućnost uvida.
Postoji neotkrivena strana života, procesi koji se odvijaju iza nama
poznate scene. Naša su čula tek u razvoju, to intuitivno osećamo.
Ljudi nepokorenog senzibiliteta, pa i umetnici, pa i simbolisti,
nisu se plašili da svest ponovo usmere na osnovne životne misterije.
Dok većina zataškava osećaj izgubljenosti u tajni života i nametnutom
istorijskom kretanju, simbolisti su jedni od onih koji su nedvosmisleno
ukazivali na “onostrano”, kako se u modernom svetu zove ono što je ovom
klasifikacijom iz njega odstranjeno kao zbunjujuće, nekorisno, iako
diše sa nama u svakom trenutku. Ljudska najrazrađenija rutina je
trenutni zaborav uočenog, uznemirujućeg, racionalizacija, potiskivanje,
projekcija...
Osećaj da ima još nečega u priči samo neki mogu da podnesu svesno,
bez potiskivanja, i da ukažu na to nešto, stvarajući sopstvene simbole
da to neuhvatljivo opišu. Ili preuzimajući arhetipsku simboliku, ili
regresijom na srednjevekovni, antički ili domorodački likovni izraz –
jer ovo su sredstva likovnog izraza, kome je suština simbolička
komunikacija sa posmatračem.
Dok se čovečanstvo potpuno predaje stvaranju svetovne ekonomske
sigurnosti, i većtradicionalnoj vekovnoj otimačini “vrednosti”, mnogi
osećaju, a neki i artikulišu osećaj da sve to ne može da zameni osećaj
duhovne struktuiranosti. Ostao je nemir individue izgubljene u površno
definisanom svetu.
Zašto živimo, šta se stvarno dešava, kako se sve u stvari odvija, i
kuda se kreće, ta su pitanja zataškavana, ipak pronašla put kroz
umetnost, naročito simbolizam.
Pošto simbolizam, u traženju odgovora na svoja pitanja, zalazi u sve
oblike svesti, iskustva, pojavnosti, u njemu se prepliću intuitivno,
idejno, univerzalno i subjektivno. Intuitivno umetnik ponire u dublji
smisao prizora, razotkriva smisao prividnih koincidencija ( baš ovakvo
drvo, sa baš ovakvim lišćem, ispred baš ovakve kuće, sa baš takvim
prozorima odašilje jasan impuls svesti o unutrašnjoj prirodi tog
prizora ( upozorenje, opomenu, utisak…). Sadejstvo simboličkih
elemenata objedinjenih telosom dela .
Kao posledica tog istorijskog trenutka, centralni motiv simbolizma
je melanholična konstatacija, anksiozna simbolizovana reakcija.
Najčešći vizuelni motiv je priroda, kao vrsta nekog novog, misaonog
romantizma, kao opomena, ukazivanje, ne na samu prirodu kao takvu, već
na tajnu koju sadrži, i samom sobom najsveobuhvatnije izražava svoju
božansku prirodu, taj dublji smisao života.
Zbog svega ovoga, jedna od osnovnih karakteristika simbolizma je religiozno stanje duha. Drugi svet nije iluzija.
Još jedna od važnih karakteristika simbolizma je neprikrivena
depresija, neuroza i doza ludila, kao akt ispoljavanja istine o stanju
duha. Simbolisti su se potrudili da daju formu – lice anksioznosti,
potisnutom, iskonskom, fantazmima, onostranom, ma kako ono uznemirujuće
bilo. Dekadencija u simbolizmu ima značenje odbacivanja nametnutog
“progresa“, koji je ovde shvaćen kao put nerazumevanja prave prirode
stvari.
Rad simbolista može da se shvati i kao istraživačka misija u
otkrivanju stvarne prirode pojava i sopstvene psihe. Veliki podstrek u
ovome bio je rad Frojda, Junga...

O munkovom simbolizmu
Munkova dela ostvaruju dejstvo na emocije posmatrača pre nego što on
i postane svestan sadržaja. Dublji regioni psihe bivaju pokrenuti
snažnim ritmom i bojom u delima. Kombinacija simbolićkog izražavanja i
ekspresionizma daje to izuzetno snažno dejstvo. Munkova precepcija,
simbolika i likovni izraz, poput čitave njegove psihe, bili su obojeni
traumatičnim životnim iskustvima, koja su zauvek obeležila njegovu
umetnost. Kada je imao pet godina majka mu je umrla od tuberkuloze. Kao
četrnaestogodišnjak posmatrao je kako mu godinu dana starija sestra
Sofi umire od iste bolesti. Njena smrt je postala njegova potresna
opsesija.
Pojam žene uopšte, izvorište njegovih frustracija - večita čežnja i
večiti strah, užas, izvor anksioznosti i neuroze, zapravo objekat na
koji su se svi užasi njegovog života isprojektovali. Žena je dragoceni
život, žena je smrt. Žena je njegova opsesija, njegova briga. Strah od
stanja zavedenosti, strah od njene seksualnosti, od ljubomore i
rastanka. Strah od smrti vezan za žene verovatno je vezan za strah da
će umreti preostale dve sestre za koje je vezan.
Otac mu umire kada je Munk imao 26 godina, a u njegovoj 32-goj godini umire mu i brat Andreas.
Njegova lična egzistencionalna drama ga je preokupirala («zašto
nisam kao ostali», «zašto sam uklet», «zašto sam rođen bez mogućnosti
izbora»). Njegova su dela toliko snažno objedinjena jedinstvenom
atmosferom njegovog bića da je razumljivo što ih je
povezao zajedničkim nazivom «Friz života».
Munkovi pejzaži odraz su dubokog ličnog doživljaja, emotivnog
stanja, sadržaja svesti. U njima je realnost prirode transformisana u
snažnu viziju. Pejzaž je ispunjen simboličkim elementima koji
odražavaju psihološko stanje likova, čija ukupnost stvara jedinstveni
simbolički pristup.
Veliki broj umetnika u Kristijaniji tog vremena u duhu Ibzena istupa
protiv lažnog društvenog morala. Ovo utiče i na formiranje Munkovog
pogleda na svet («Nema više slikanja enterijera sa ženama koje pletu i
muškarcima koji čitaju!Želim da prikažem ljude koji dišu, osećaju, vole
i pate.»)
Kod Munka je izražena korelacija značenja, simultanost simbola,
činilaca simboličkog prizora (prizor, radnja, stanje svesti)
ogoljavanje uočene istine.

O simbolima karakterističnim za Munkova dela
VODA : Izvor života, sredstvo očišćenja, središte obnavljanja.
Simbol života i duha, blagoslova, uvodjenja u večnost. Njena
neizdiferencirana masa simbol je bezbrojnih mogućnosti postojanja. Ona
je nada pročišćenja i pretnja resorpcije, rastvaranja u simboličkoj
smrti, vraćanje izvorima. Prolazna faza dezintegracije koja uslovljava
fazu reintegracije i obnavljanja. Ona je izvor života i smrti. Voda je
primarna materija, ishodište i provodnik celog života. Simbol napajanja
na samom izvoru potencijala. Simbol emocija, seksualnosti, budjenja
libida, ženske pasivnosti. Simbol pasivne čistoće, bez svesti o sebi.
Nesvesno, san.
PLOVIDBA, LUTANJE PO POVRŠINI VODE: Simbol
izloženosti pogibeljima života, lutanjem po sopstvenoj podsvesti,
istraživanje nesvesne energije, bezobličnih sila duše, tajnih
motivacija. Prelazak u onostrano.
BARKA, ČAMAC: Simbol putovanja, predjenog životnog
puta. Drevni simbol duše pokojnika na putu za večnost-onostrano. Barka
mrtvih je simbol koji se pojavljuje u svim civilizacijama. Ona je
psihopomp. Simbol ljudskih lutanja, minornosti individue u bezmerju
vode ( sveta). Ona je i snaga i životna volja onoga ko u njoj plovi.
Zaštita od haotičnih snaga uništenja. Ona spaja čoveka sa zastrašujućim
prostranstvom i ujedno ga od njega odvaja, štiti.
RIBOLOV: Pronalaženje elemenata nesvesnog, istraživanje sopstvene psihe, lovljenje večnosti. Otkrivanje
SEDENJE NA OBALI: Simbol nesvesnog duha kojeg su intuicija i nemir doveli pred izvor objašnjenja, uvida, pred
skriveni sadržaj duše.
SVETLO: Spoznaja, prosvetljenje, stvaranje, sredjivanje haosa vibracijom, susret sa božanskim.
SUNCE: Simbol života, istine, spoznaje, božanstva,
razuma sveta, besmrtnosti, oplodnje, inicijacije, vodiča duša umrlih.
Osim što stvara život ono ga čini i vidljivim. Suprotni aspekt ove
simbolike je sunce ako simbol uništenja. Ono spaljuje, ruši, kažnajva,
iskušava. Ono je središte sveta.
ZRAK SUNCA: Osnovna energija koja se širi iz
središta, na bića prenosi svoj plodonosni ili fatalni uticaj
materijalne i duhovne prirode. On može ugrejati, podstaknuti i
oploditi, ili pak sažežati, spaliti, povrediti, kazniti slabost.
Čoveku, iz njegove zemaljske perspektive, nerazumljiva sudbina.
FALUS: Kosmička energija, stub, temelj i mesto
ravnoteže izmedju neba i zemlje. Osnova života, njegova mistična snaga.
Stvaralačka snaga, izvor života.
OSA SVETA: ( stablo, jarbol, odraz sunca, krst...)
Simbol središta koje povezuje hijerarhizovana područja i stanja u
njihovom središtu. Simbol pripajanja središta zemlje središtu neba,
sunca. U silaznom smislu ta osa sledi nebesko delovanje na zemlju, u
uzlaznom težnju zemlje ka suncu, pripajanje. Taj simbol je značajna
poruka: prema višim stanjima uzdiže se onaj ko je stigao u središte,
povezan sa voljom neba. Pojam kosmičkog stuba prostire se po svim
kontinentima, snažna arhetipska slika.
BISER: Sposobnost radjanja, uključenje u savršeni
ciklični kosmički ritam rodjenja, života, smrti iponovnog rodjenja.
Oduhovljenje materije, preobražaj elemenata, blistavi završetak
razvoja. Simbol andjeoskog savršenstva stečenog transmutacijom. Simbol
čovekovog otkupljenja: on je tajna transcedentnog koja je postala
vidjiva, objava Boga u kosmosu, simbol mističnog središta.
PRESTO NA NEBU: Simbol božanske slave, konačna ravnoteža kosmosa, sedište ujedinjenja svih protivrečnih sila. Poreklo smisla.
MESEC: Simbol biološkog ritma, vremena koje prolazi, zavisnosti i pasivnosti, ženskog principa, jer je samo odraz sunčeve svetlosti.
Simbol božijeg razumevanja za ljudsku nesreću, patnju, lutanje ( kao
planeta najbliža zemlji i najsvesnija ljudske istine). Planeta,
reprezent Boga, koja nas direktno gleda i prati. Sila prirode koja
upravlja podsvešću, daje ritam životu. Simbol prelaza iz života u smrt
i obrnuto. Simbol tajne, onostranosti, potisnutog, nesvesnog,
imaginarnog.
STENA: Simbol nepomičnosti, postojanosti, težine
zemlje ( zemaljske želje), tišine, mira, zaustavljenosti,
okamenjenosti, usamljenosti, misterije neorganskog, osnovnog.
Zarobljenosti, neplodnosti...
KAMEN: Uporište duhovnih uticaja. Majka Zemlja,
pasivnost. Simbol kristalizacije, hladnoće, zarobljenosti zemaljskim
silama, potencijalne zamrznute energije, večnosti, skamenjenog duha
predaka, prošlost koja je smirena (pričvršćena). Znak drugačije duhovne
stvarnosti. Znak stvarnog, realnog, materijalnog prisustva- ogoljene
sirove realnosti.
SKAMENJENOST: Kazna zemaljskog života, posledica preteranog osećanja krivice ili žalosti, kazna za ljudsku neumerenost, emotivna smrt.
STABLO: Simbol kosmosa u neprekidnom obnavljanju,
života u neprestanom razvoju i uspinjanju prema nebu. Od materije do
duha, od razuma do posvećenosti. Fizički i psihološki rast i razvoj.
Simbol povezivanja tri nivoa kosmosa : podzemlje korenjem, površinu
zemlje deblom i vazduh - visine, gornjim granama i vrhom. Stremnjenje
ka svetlosti neba ( nedovršena stabla simbolizuju beskonačnu težnju ka
svetlu. Simbol večnog života, potpore, sigurnosti na duhovnom planu. U
Bibliji pravednici se uporedjuju sa stablom posadjenim uz vodu. Stabla
su merdevine, organsko što doseže čistotu, duhovnost visine. Organsko,
zdravo, što živi od neorganskog, potpuna čistota duha. Mir,
neagresivnost, živi simbol drugačije mogućnosti života. Vizija spasenja
( od zemlje do neba), nepokolebljiva
čvrsta težnja. Istovremeno muški i ženski simbol ( iz Majke Zemlje, plodonosno, promenljivo; falusnog oblika, sunčeva slika).
BOR: Čest simbol besmrtnosti, životne snage, simbol ljudi koji uprkos pritiscima čuvaju svoj stav.
BRŠLJAN: Postojanost želje. Ženski simbol ( pasivnost, potreba za potporom, zaštitom). Obuzetost, opčinjenost.
CVET: Simbol pasivnog principa, duhovnih vrlina,
praiskonskog-edenskog stanja, detinjstva. Simbol želje za savršenstvom,
ali i kratkotrajnosti, nestalnosti života, prolaznosti lepote i
mladosti. Takodje može da predstavlja i duše umrlih.
PROZOR: Sposobnost primanja spoznaje, zemaljska otvorenost za nebesko.
MOST: Simbol prelaska iz jednog stanja u drugo, iz
čulnog u nadčulno, iz prolaznosti u besmrtnost, iz života u smrt.
Simbol onoga što spaja različitosti, ujedinjuje ambivalentnost.
SUTON: Završetak ciklusa, finalna odlučnost, zaustavljeni trenutak. Seta, smrt koja uvodi u novi život.

TAMA: Zlo, nesreća, kazna, prokletstvo, smrt.
SENKA: Suprotnost svetlu. Simbol nestvarnosti, prolaznosti, smrti (kraljevstvo smrti je kraljevstvo senke). Suprotnost i
pratilac materijalnog. Indikator prisustva materijalnog.
MRLJA: Projektuje posmatračevu direkciju svesti.
Ona je polivalentna. Sama po sebi, simbol je kvarenja, anomalije,
pretnje, nereda, protivprirodnog i čudovišnog, starenja, raspadanja,
lošeg predznaka, prolaznosti bića čije je savršenstvo kratkog veka.
Oznaka slabosti i smrti.
SABLAST: Strah od bića, onostranosti. Strah od
unutrašnjih skrivenih sadržaja sopstvenog-tudjeg nesvesnog. Pojektovana
odbačena stvarnost.
SMRT: Prelazak u onostrano, dematerijalizacija.
Obeshrabrenost, pesimizam, strah. Prva individualna smrt ili uništenje
koje preti duhovnoj egzistenciji, ako je posvećenje ne spase od
ništavila.
CREVA: Po egipatskom uverenju ona su nosioci
vitalne magične snage čoveka. Svi pokušaji nemani i demona usmereni su
da se dočepaju creva i moći koje ona kriju.
TRI STANJA (žene): Dok vidljiva spoljašnost ima
samo prolaznu vrednost, verovanje u temeljno jedinstvo bića, koje
prolazi kroz faze sazrevanja, iskušenja, na putu ka onostranosti.
OKO: Simbol savesti, suštine, božanske spoznaje,
božijeg prisustva, natprirodnog opažanja, intuitivnog razumevanja
nadracionalne mistične istine. Oko zla: nadvladavanje zla, smrt.

Munkov odsjaj
Princip gledanja najlepše je očitovan u odsjaju. On uvek izgleda
mistično upravljen baš ka posmatraču. U principu odsjaja stapaju se tri
sveta. Velikog: spoljašnjeg, Sunca, Svemira; manjeg: Zemlje, onog u
čemu je posmatrač; najmanjeg: čoveka, čulnog bića upućenog na čulno
poimanje. Ljudi čulno doživljavaju opštu energiju, u velikoj meri
vizuelno. Svetlo ima veliki značaj za ljudsku svest. Svetlo je
obelodanjen izvor sveprisutne energije koja omogućuje organski život.
Ono je najveća misterija našeg života.
Ljudskoj percepciji dostupana slika rasprostiranja svetla, i njegova
osobina odsjaja, najdublja je mogućnost ljudskog povezivanja sa ovim
fenomenom, sa principima Kosmosa, sa svetlom, Suncem, najdominantnijom
energijom u ljudskoj percepciji stvarnosti.
Specifično za odsjaj je to da je on «upravljen» oku posmatrača. On
je svetleće, jedno mesto na određenoj tačci u stvarnosti, koje
doživljava svaka individua za sebe specifično.
Odsjaj određuje tačan čovekov fizički položaj u svetu.
U Munkovim slikama dva najdominantnija svetla ljudskog života, sjaj
Sunca i Meseca, i njihov odsjaj - prostiranje sjaja po vodenoj
površini, jasno povezuju čoveka kroz njegovu percepciju sa velikom
istinom koju ova svetla simbolišu. Položaj odsjaja,
najkarakterističnijeg simbola u Munkovim delima, simboliše položaj
samog umetnika u odnosu na prikazani prizor, i simboliše položaj
njegove mentalne projekcije u onostrani svet čistih energija. To je
njegov simbolički autoportret. Svetlo sa površine uvek baca zrak ka
posmatraču. Ovako položaj odsjaja sugeriše tačan Munkov položaj u
odnosu na prizor, simbolišući njegovo afektivno stanje, u interakciji
sa drugim simboličkim elementima prizora.

O simbolici pojedinih Munkovih dela
"Bolesno dete", 1886.

Motiv koji ga je proganjao, koji je najrealniji prikaz njegove bolne
traume iz detinjstva. Devojčica sedi u naslonjači, oslonjena na beli
jastuk. Belina jastuka stvara utisak aure, a tekstura (potez četke) i
oblik podsećaju na krila. Iz njenog lica potpuno transcedentno mirnog,
kao da je već prešla u drugi svet čistote, zrači neverovatna, božanska
energija ka ženi koja sedi pored kreveta, drži devojčicu za ruku,
ustavu koji je molitven. Žena je ispunjena bolom. Ona moli za život
devojčice, pokušava da dopre do nje. One su bolno blizu i bolno
razdvojene različitim stanjima duha. To je prelomni trenutak -iako još
uvek u istoj dimenziji, Munk simbolizuje njihovo razdvajanje
(devojčicinu smrt), tako što ih postavlja u vidno različite prostorne
ravni. Razdvaja ih drugačija priroda svetova koji počinju da se cepaju.
Spajaju ih energija ljubavi (naglašena belina između glava - misli -
figura) i ruke u simboličkoj molitvi, dok druga devojčicina ruka već
beživotno leži na postelji. Užasna maska smrti -crveni demon -
proviruje ispod stola, posmatra, ceri se, a zapanjujuće jeziva figura
smrti stoji sa krajnje desne strane slike, i posmatra prizor. Ova
figura postavljena je obrnuto (naopako), kao simbol obrnute stvarnosti,
njene suprotnosti - smrti, onostranosti. I ona drži ruke u molitvi. Dok
se (tetka) figura pored kreveta moli za život, smrt se moli za smrt,
neumoljiva u svom teškom, crnom prisustvu. Neverovatnom snagom izdvojen
detalj, naoko običan predmet, čaša sa vodom. "Voda" je vidno organskog
porekla, liči na otvoreno oko, nalazi se na glavi obrnute figure smrti.
Predstavlja jezivo prisustvo smrti.

"Letnja noć (Inger na obali)", 1889.

Munkova sestra Inger sedi na kamenju, u noći jake mesečine. Ona
blješti čistotom i smirenošću. Duboka tuga, bez trunke patetike, na
njenom mladom a ozbiljnom licu. Očigledno je svesna težine postojanja.
Kamenje koje je okružuje, iako deluje mirno, i savršeni je prikaz
neorganskog, bazičnog sveta, nabijeno je nekim zarobljenim životom.
Zapravo, ti oblici liče na spavače, usnuli svet okamenjenih, a živih.
Mogu se jasno izdvojiti glave, ramena, grudi uspavanih. I dok oblici
stena asociraju na figure spavača, ispunjeni su živim slikama nekakvih
ljudskih interakcija, koje se mogu protumačiti kao sadržaj svesti
-sećanja. Najjasnije se izdvaja figura žene sa detetom na rukama, u
pravcu koji pokazuje Ingerin šešir. Opet jedna obična stvar
materijalnog sveta ukazuje na skriveni detalj, koji zapravo jeste u
samom fizičkom središtu slike. On asocira na bogorodicu, i to nije
slučajno, ona je zaštitnica ljudi, smrtnika, paćenika. Ona je
izgubljena Ingerina i Munkova majka. Ovo sedenje na obali, sa rukama u
krilu koje se dodiruju, odaje utisak molitve za svet mrtvih
(okamenjenih, uspavanih), ali najintimnije molitve, one koja je na
domak razgovora sa voljenim preminulima. Iako melanholična, voda u
pozadini ipak je život. Iako liči na tiho bespuće, protkana je pulsom
života. Ona je, kao i svetlo meseca koje kupa Inger, simbol izvorišta
njene energije. U maglovitom bezmerju vode jasan je šticama označen put
- krhki "mol" koji na sebi nosi čamac, tačno iznad Ingerinog potiljka,
i povezuje ga sa sigurnom obalom. U čamcu sede tri figure
(preživelih?). Pretpostavljam, Munk sa svoje dve sestre, ili neki od
članova porodice za koje se Inger moli, i to ne prostim činom
šematizovane molitve, nego čitavim svojim bićem, svojim postojanjem.

"Noć u St. Klaudu", 1890.

U mraku sobe, vidno skučenom, a opet beskrajnom prostoru, pored
prozora sedi, na prozorsku dasku oslonjena melanholična figura muškarca
sa cilindrom. Ramovi prozora čine dominantnu vertikalu sa prečagama u
obliku duplog krsta. On gleda u noćni prizor na vodi. Iako sa
cilindrom, kao da se sprema da negde uzađe, ili je tek došao, on
izgleda pre kao da tu večno sedi, u istom položaju povučenosti i
melanholije, ispod simbola smrti (prozorske prečke) pored bačene senke
mesečine koja prilično liči na grob, u avetinjskom svetu teških senki.
Rastvorena ružičasta pulsacija života koja liči na ženski portret sa
zatvorenim očima kao da ga grli, olakšava težinu njegove figure
stopljene sa mrakom. Na vodi se odigrava čudan prizor: njenom
površinom, pod mesečinom i još jednim nedefinisanim svetlom, plove dva
čamca, jedan iznad drugog. Gornji čamac nosi visoku stojeću figuru
muškarca u crnom. Drugi čamac ispod njega, potpuno paralelan, stoji
obrnuto u odnosu na ravana stvarnosti, i nosi crvenu figuru žene.

"Rue Lafayette", 1891.

Figura snažnog muškarca sa cilindrom, nalakćenog na ogradu terase,
iznad prometne gradske ulice, omeđene visokim zgradama. Prvi utisak:
način tretiranja površine slike našu svest stavlja na stranu ove figure
kao prisutnije realnosti od ostalog pojavnog. Terasa i on su stvarni
elementi ostalo je imaginarno. Impresionizam je samo varka, jer ova
slika vrvi od simbola: autoritativna antropomorfna zgrada sučeljava se
sa figurom na terasi. U razmazanim "impresionističkim" figurama na
ulici vidljivi su nizovi portreta. Najuočljivije su zagrljene figure
madog muškarca i nešto starije žene u kretanju, pogleda uprtog
dijagonalno u desni ugao slike. Figura sa terase stoji na figurama
nagih žena. One su naslikane nežnim pastelnim tonovima i predstavljaju
nešto kao snove koji ovu figuru podržavaju. Mnogo realnija i sirovija
je ograda na koju je figura oslonjena. Užas organskog prepleta poput
creva, dramatična borba života i smrti.

"Mesečina nad Oslom", 1891.

Tu su mnogi od Munkovih omiljenih simbola - drveće na obali, mesec,
beskonačne površine vode i neba u kojem se rastapa kopno. Ali meni je
tu najinteresantnija za Munka tipična antropomorfnost detalja,
predmeta, uopšte objekata. U ovom slučaju velika kuća ima "izraz lica".
Ona je nema stisnutih usana omeđenih sa dva borova stabla. Ona ima tri
bezizražajna oka (prozora); jedno je izdvojeno masom lišća, i drugačije
je, kao da gleda na gore; druga dva oka su zajedno, gledaju na dole.
Ovo stvara utisak anksioznosti, zabrinutosti, usamljenosti,
povređenosti, ipak i strpljenja i snage postojanosti.

"Glas", 1893.

Ženska figura u prvom planu, ulevo, sa rukama na leđima, u belom,
nagnuta na napred, sa velikim ozbiljnim nadahnućem, gleda direktno ka
posmatraču.Ostvaruje trenutnu komunikaciju, obraća se posmatraču.
Opuštena i napeta istovremeno, izgovara nejasnu mističnu reč. Atmosfera
je jaka, asocira na prvobitnu božansku objavu reči. Njena figura
okružena je stablima četinara. Oni su beskonačno, struktuirajuće,
podržavajuće nemo prisustvo koje spaja sve ravni stvarnosti (planove
slike). I njena figura spaja tri plana: zemlju - zelena površina sa
organskim poljem u samoj sredini na donjoj ivici platna, crvene boje sa
vidljiva dva portreta - jasniji muški iza kao da šapuće nešto ovom
ispred. Drugi plan je obala, crvena, čije su obe ivice - ona ka zelenom
pojasu i ona ka vodi - iscrtane vibrirajućim potezom, koji asocira na
prostiranje izgovorenog glasa. Tačno iznad dva crvena portreta nalaze
se dva anksiozna oka. Osim ovog detalja, slika je gotovo ispunjena
optimizmom, iako po vodi, koja je poslednji plan slike, plovi čamac
noseći jednu belu i jednu pogurenu crnu figuru. Čamac je transcedentan,
ambivalentan, kao da nosi i život i smrt. Munkov simbolički
autoportret, njegova projekcija u onostrano: odraz sunca ili meseca u
vodi, u zalasku, postavljen iznad crvenih portreta i očiju, udesno od
sredine platna, vidno se usmerava ka ženi. Ovaj odsjaj zalazi uvodu sve
do obale, uzimajući na sebe simboliku ose sveta, misterije postojanja.

"Pubertet", 1894.

Naga devojčica u pubertetu sedi na postelji. Ona je spontana,
prisutna, nagonski nepoverljiva prema svetu, ali očigledno nesvesna
njegove težine, koju samo intuitivno oseća. Bez obzira na svu nežnost i
čistotu koja zrači iz njene figure, ova je slika pravi horor. Elementi
tog horora razmešteni su po čitavom platnu. Najdominantnija je preteća
težina nadprirodne senke koja simboliše tešku sudbinu koja je većvezana
za devojčicu, još uvek nežnu, nesvesnu. To je sav užas patnje,
starosti, smrti, demonska težina buduće stvarnosti što je kao vizija
prisutno u sadašnjosti. Ne toliko očigledan ali snažan elemenat ovog
horora je crvena daska kreveta na kom devojčica sedi. Potezima četke
svorena je asocijacija na organsko, crni potezi asociraju na kosti leša
u sanduku. Ispod kreveta leži još uvek mlad (kao i ona) uspavani demon,
čiju figuru presecaju njene noge, ali koji se spaja sa mračnom senkom,
koja kao da se duž njenog tela neprimetno uliva u njega, i obrnuto, kao
da se njegova nesvesna demnoska snaga uliva u tu narastajuću senku i
izgrađuje je, sve više opterećujući krhki život. Njen pogled upravljen
direktno u posmatrača snažno je upozorenje, ujedno i nema nesvesna
molba za pomoć. Neverovatno humano delo u svojoj suštini. Poziv na
humanost kao jedini način savladavanja uništiteljskih, demonskih sila
prirode.

"Tri stanja žene", 1894.

Na samoj obali mora koje u platno ulazi sa leve strane u nežnoj
krivudavoj liniji dodira sa obalom, stoji figura mlade devojke sa
cvećem u rukama, odevene u belo. Čista i smirena, ponosno gleda ka
morskoj pučini sa čežnjom mladalačke ljubavi. Nesvesna je "posmatrača"
sa ove strane slike. Okrugli oblik (kamen) koji voda doplavljuje ka
njenim nogama, može biti simbol ispunjenja želje, čežnje, začeća.
Devojku tamna linija ruba vode nežno grli, ali istovremeno asocira na
dve zmije - simbol iskušenja i opasnosti koja vreba. Iznad njene glave,
kao tamni odraz njenih želja lebdi stilizovana grana bora čije lišće
tvori falusni oblik. Ispod tog drveta, udesno od bele figure, na stablo
je oslonjena naga, privlačna, našminkana žena u seksualno primamljivoj
pozi. Stablo iza nje je vizuelno falusno povezuje sa zemljom. Udesno od
ove figure je treća: žena u crnini, ispijena bolom, pogođena težinom
života, omeđena stablima. Obe ove figure gledaju direktno u posmatrača,
komuniciraju sa njegovom svešću, na potpuno suprotan način: prva
izazivački, provokativno, puna vitalnosti i nada, druga skušeno, bolno,
beznadežno. Sasvim zdesna je četvrta, muška figura u crnini, koja
odvraća pogled posmatrača, u neodlučnoj, zbunjenoj pozi, kao da
reflektuje posmatračevu neodlučnu svest kojoj od ove tri žene da
prikloni misli. A onda odlučuje da se, kao autsajder, udalji od čitavog
prizora. U desnoj ruci drži organsku, krvavu materiju koja liči na
utrobu, creva. Odustaje gonjen opominjućom vizijom verovatno sopstvene
krvave utrobe povređenosti.

"Postelja umrlog", 1895
"Smrt u bolesničkoj sobi", 1895

Slike koje prikazuju ponovni susret Munkove porodice sa smrću. U
prvoj slici, porodica je objedinjena tugom i bolom. Drhtave, u molitvu
sklopljene ruke oca tužan su simbol nemoći. Dve figure iza oca su
pognute, zatvorenih očiju, bolno se mire sa sudbinom. Tugom ispunjena
figura u prvom planu produžava kontakt sa pokojnikom držeći grčevito
naslon kreveta, takođe zatvorenih očiju. Sasvim u pozadini, Inger u (za
Munka) njenom klasičnom položaju izdvojena je anfasnim stavom. Širom
otvorenih očiju gleda pravo u posmatrača. U njenom izrazu ima nekog
bolnog ludila i jezive svesnosti istovremeno. I na drugoj slici Inger
je izdvojena istim stavom, jedina gleda u pravcu posmatrača, kao i na
nekim drugim Munkovim slikama. Očigledno je Munk imao najdublju
komunikaciju baš sa njom, nemu, potpunu. Onu koja može da se odvija
samim pogledom. Očigledno su delili sasvim sličan životni bol, i kao da
je ona jedina mogla da prodre kroz njegovu patnju i usamljenost.

"Asgardstrand", 1906

"Par na obali", 1906

Pored lepote Munkovog transcedentnog zalaska sunca u prvoj slici,
ove dve izdvajam zbog sličnosti kojom borovi na ovim slikama svojom
antropomorfnošću u trenutku stvaraju opšti emotivni ton dela. Drveće
ovde liči na portrete sa velikim očima, čiji je izraz u prvoj slici
depresivan(kao tužne, opuštene oči), a u drugoj anksiozan i preteći, pa
bez obzira na relativno vedre boje, naročito na drugoj slici, opšti
utisak jeste anksioznost. Ovakav princip građenja atmosfere
antropomorfnim detaljima koji objašnjavaju emotivno stanje (imaju
emotivan izraz) ponavlja se u mnogo Munkovih dela.

"Sunce", 1911.

Ogromno zračeće sunce tone ili se izdiže iz vode. Jarkim zracima
obasjava površinu vode, ostrva, zelenu obalu, stenje. Slika ima brzo,
snažno dejstvo na svest i pre nego što se uoče brojni simboli koje
nosi. Najdominantniji je centralni motiv sunca i penetrirajućeg
sunčevog odsjaja, koji u sebi nosi "biser", energetsku loptu oplodnje
savršenstvom, božanstvom. Sunce jeste osnovna energija. Iz sunca
izračuju zraci koji segmentiraju sunčev sjaj na odeljke, posebno u
nebeskom regionu. Jedan od tih odeljaka, udesno od centra, znatno je
veći od ostalih, nepodeljen horizontalnim silama sjaja - pa asocira na
protuberancu; zapravo je jasno izdvojena figura koja sedi na prestolu,
i vrhovni je reprezent Boga (Isus). U krug, sa leve i desne strane tog
prestola, iz oboda Sunca isijavaju ostale figure, više ili manje
precizno dočarane. Odaju utisak božijih anđela, ratnika ili apostola
(najsmelija tvrdnja bila bi da ih ima tačno 12).Životvorni sunčevi
zraci šire se nebom, oplođujući vodu i zemlju istovremeno.
Kontrast ovom nebeskom prizoru čiste energije božanskog su prilike
na Zemlji. Na levoj strani najoučljivije su tri kamene biste. U prvom
planu skamenjeni portret žene zagledane u Sunce, iza nje, delom
zaklonjen, portret muškarca koji odvraća pogled od sunca u gestu
razočarenja, i upravlja ga ka prvoj figuri, dok se na njegova leđa
(rame, vrat) oslanja treći skamenjeni portret žene u bolu. Središnji
muški lik okrznut je jednim od sunčevih zraka po glavi. Oni su
objedinjeni i skamenjeni bolom, ali postojani. Njih Sunce ne oživljava.
Njih božanstvo boli istinom njihove lične tragedije.
Sa desne strane dominira telo nagog muškarca koji leži licem okrenut
zemlji, iscrpljen, preko stene, pored još beživotnijeg i
šematizovanijeg tela žene, koja leži na leđima. Njih zarci očigledno
pogađaju, nanoseći im povrede.
U dolini između stena, sa leve strane kompozicije nalazi se mala,
gotovo apstraktna žuta površina omeđena snažnim zelenim potezima.
Dominira svojom kolrističkom izdvojenošću. Ovaj simbol sastoji se od
jedne uglaste spirale koja asocira na večnost, i sa ostalim zelenim
linijama iste debljine stvara oblik poput građevine sa stlizovanim
prozorima, koja isijava iz sebe čistu žutu svetlost. Ka njoj se kreću
tri jasne figure, u odlučnom hodu - kao da su u beznađu zemaljskog
pakla pronašle put ka božanskom proviđenju.