Vulkani

Vulkani su otvori ili pukotine na Zemlji kroz koje povremeno prokuljaju lava, pepeo, dim i razni gasovi iz unutrašnjosti planete. Kako vreme prolazi lava se taloži na površini i tako se stvara visoka, kupasta planina iz koje ponekad pućka dim i privlači turiste. Ali to je samo jedan, najuočljiviji tip vulkana. Ima ih sasvim drukčijih, mnogo manje upadljivijih, bar dok su mirni i dok ne počnu da bljuju užas iz svoje utrobe. Mehanizmi koji dovode do erupcije vulkana su toliko nerazumljivi da postoji posebna nauka koja se time bavi. Zove se vulkanologija. Inače, sama reč vulkan potiče od imena ostrva Vulcano koje se nalazi na Liparskim ostrvima, u Tirenskom moru (Isola Vulcano, Italy.kmz ). Kao što i pretpostavljate, na ostrvu Vulkano nalazi se vulkan. Zapravo celo ostrvo je vulkan, a ono je svoje ime dobilo po rimskom bogu koji se zove, kako drukčije nego - Vulkan.

Položaj ostrva Vulkano

NAZIV Stari Rimljani su verovali da je ostrvo Vulkan zapravo dimnjak iz kovačnice boga Vulkana, kroz koji se povremeno izbacuje pepeo i žar iz ognjišta kovačnice. Ponekad bi ostrvo zadesio zemljotres praćen eksplozijama što je pripisivano žaru rada boga koji kuje oružje za boga rata, Marsa, i njegovu pratnju.

Vulkanolozi imaju zamršenu i uglavnom samo njima razumljivu podelu
vulkana na razne tipove prema raznim kriterijumima. Mi ćemo se
zadovoljiti nenaučnom podelom koja je sasvim dovoljna za svakodnevne
potrebe čoveka kome vulkani nisu glavna briga u životu.
Ima ugašenih vulkana. To su bivši vulkani. Znamo da su nekada
rigali vatru, ali se nisu oglasili u istorijskim vremenima, pa se više i
ne očekuje da bilo šta rade. Treba ipak imati na umu da čovek nikad ne
može biti sasvim sigurni da li je neki vulkan ugašen, ili nije, jer
između dve erupcije nekog vulkana može da prođe po nekoliko meseci, ali
i po nekoliko desetina hiljada godina. To što nije nigde zapisano da je
vulkan radio možda znači samo da je on na nekoj dugoj pauzi, dužoj nego
što traje naša pismenost. Sem toga i to "istorijsko vreme" je jako
rastegljiv pojam oko kojeg ne postoji opšta saglasnost. Ipak, uzmite da
je vulkan koji nije radio poslednjih 10 hiljada godina - ugašen. U
suprotnom slučaju vulkan je aktivan.
Međutim, postoje i vulkani koji nisu aktivni, ali ne bi trebalo da se
iznenadimo ako prorade. To su uspavani vulkani. Oni dremaju,
ponekad malo zadime i to je sve. Ali mogu da se probude. Takvi vulkani
predstavljaju lep motiv za razglednice, naročito kad puste oblačić, i
velika su turistička atrakcija.

U praksi je ponekad problem utvrditi kom tipu neki vulkan pripada, pa se
prave razne varijacije. Jedan takav vulkan je Kilimandžaro.
Kilimandžaro je ogromna vulkanska planina u Tanzaniji i jedna je od
najmarkantnijih tačaka čitavog afričkog kontinenta. Ovaj vulkan je
neaktivan i vulkanolozi ne očekuju njegovu erupciju. Međutim, nisu baš
sigurni. Istopljena magma se nalazi nekih 400 metara ispod njega.

Položaj vulkana Etna

Etna

Neki vulkani su baš aktivni i stalno rade, ali su dobroćudni. Oni malo
zadime i polako izlivaju svoju lavu koja se toliko sporo sliva niz
planinu da se možete bezbedno šetati pored nje. Jedan od pitomih vulkana
je Etna na Siciliji. Mada je u prošlosti ovaj vulkan umeo da
pravi katastrofe on je danas uglavnom bezazlen i na njemu i u njegovoj
okolini spokojno živi više hiljada ljudi, uglavnom zbog vrlo plodnog
vulkanskog zemljišta na kome se uspešno gaji
povrće, vinova loza i voće. Etna je tiha, ali radi skoro neprestano i
ljudi su se navikli na nju. Sa svojih 3320 metara Etna je najviši vulkan
u Evropi. Ovaj vulkan je karakterističan i po bočnim ili parazitskim
kupama na stranama glavnog vulkanskog konusa. Na Etni ih je oko 200.

Položaj vulkana Mauna Kea

Mauna Kea

Mauna Kea

je dremljivi vulkan. Zapravo, on je samo jedan od pet koliko ih ima na
Havajskim ostrvima, ali je najpoznatiji. On je rajsko mesto za astronome
jer su na njegovom vrhu podignute neke od
najvećih astronomskih opservatorija u svetu. U njegovom podnožju je, kao
što znate, rajsko mesto za sve ostale. Visok je 4205 metara od površine
okeana, ali ako se računa od podnožja, najveća je planina na celoj
zemaljskoj kugli jer se njegova osnova nalazi 5500 metara ispod vode. Na
havajskom jeziku Mauna Kea znači "bela planina" - zbog toga što mu je
vrh zimi prekriven snegom. Na Mauna Kei, kaže havajska tradicija, živi
snežna boginja Poliahu.

Opasni vulkani

Ima i opasnih vulkana. To su oni koji miruju vekovima, ponekad zagrme i zatutnje i ako se na tome sve završi, dobro je. Ali ne završava se uvek na tome. Povremeno oni jednostavno eksplodiraju toliko razornom snagom da kilometrima unaokolo prave pustoš.

Vezuv

Takav je vulkan Vezuv, u Italiji, pored Napulja, inače upadljive lepote
kad se gleda izdaleka, koji je 24. avgusta 79. godine proradio i zasuo
okolne gradove sa četiri kubna kilometra pepela i stenja. Tom prilikom
je, do tada živahan i prijatan gradić,
Pompeja, bio potpuno zatrpan sa tri metra debelim slojem vulkanskog
pepela i prašine, a na isti način su stradali i obližnji, još manji
Herkulaneum i Stobie. Erupcija je toliko izmenila geografiju celog
područja da su se ovi gradovi bukvalno izgubili čak i u sećanju
ljudi. Otkriveni su slučajno, 15 vekova kasnije, a otkopani tek u novije
doba. Ne zna se tačno koliko ljudi je u katastrofi iz 79. godine
izgubilo živote, ali računa se preko 20 000. Samo u Pompeji je otkopano
1150 tela. Danas inače možete da razgledate okamenjene ostatke strašnih
prizora zle sudbine stanovnika Pompeje od pre skoro 2000 godina. Svake
godine 2,5 miliona turista iz sveta obiđe ovaj muzej strave.


Vezuv je visok 1281 metar, a prečnik kratera
mu je oko 600 m. Njegova poslednja ozbiljnija erupcija dogodila se 1944.
godine. Jedan je od najopasnijih vulkana na svetu s obzirom da u
njegovoj okolini živi skoro pet miliona ljudi.

Santorini

Kliknite

Još je dramatičnija bila erupcija vulkana na ostrvu Santorini. Danas je
Santorini arhipelag vulkanskih ostrva i turističko mesto iz snova,
spektakularne lepote, ali arhipelag je samo preostali deo velikog ostrva
koje je pre 3600 godina razneseno u obesnoj eksploziji vulkana.

Malo se zna o tom događaju, ali nedavna istraživanja govore o naslagama
vulkanskog materijala debljine 80 metara na razdaljini od preko 20
kilometra. Prema novim podacima tom prilikom je izručen 61 kubni
kilometar magme i stenja u atmosferu. Izgleda da je čitava Minojska
kultura na 110 kilometara udaljenom Kritu zbrisana udarom cunamija koji
je nastao nakon ove erupcije. Neki sa ovom divljom eksplozijom povezuju
i nestanak legendarne Atlantide. Ali šta god da se tačno dogodilo bilo
je strašno.

Tambora

Mnogo dramatičnija od ove bila je erupcija vulkana Tambora na ostrvu
Sumbava u Indoneziji, 1815. godine. Na skali indeksa
eksplozivnosti vulkana od jedan do osam ona
je zauzela sedmu poziciju i predstavlja najrazorniju erupciju
vulkana u pisanoj istoriji.

Samoj eksploziji je prethodilo opominjuće tutnjanje i jedna erupcija
umerene snage 5. aprila 1815. Sledećeg dana, uz neprestane detonacije,
vulkan je počeo da bljuje pepeo. To je trajalo nekoliko dana, a onda,
10. aprila, vulkan je podivljao. Cela planina se usijala i u
veličanstvenoj eksploziji, koja se čula na Sumatri 2600 kilometara
dalje, izbacila je tri visoka stuba užarenog pepela i kamenja. Po tlu su
kao kiša pljuštale usijane kamenice, a gusti pepeo je zasuo okolna
ostrva Borneo, Sulavesi, Java i Molučka ostrva. Pokrenuli su se razorni
cunamiji koji su u plićacima okolnih mora podigli nekoliko metara visoke
talase. Ne licu mesta je poginulo između 11 i 12 hiljada ljudi, a
narednih dana još 60 hiljada. To su umerenije procene broja žrtava.
Međutim, za veći deo planete problemi su tek počinjali. Izbačen pepeo u
atmosferi je izazvao dugotrajne klimatske promene na čitavoj severnoj
hemisferi Zemlje. U proleće i leto 1816. severna Amerika je bila
obavijena suvom, crvenkastom maglom toliko gustom da se Sunce moglo
gledati golim okom. Prosečna globalna temperatura je opala za više od
pola stepena. Kanada je te godine osetila ekstremno hladno leto i juna
1816. u Kvebeku je zabeleženo 30 santimetar snega. Zapravo, leta te
godine nije ni bilo i ona je u istoriji zabeležena kao "godina bez
leta". Letine su izostale 1816. godine i glad je zavladala u Americi i
Evropi. U jugoistočnoj Evropi je izbila epidemija tifusa koja je trajala
od 1816. do 1819. godine, a pripisana je klimatskim promenama. Na
tržištu hrane zabeležene su osetne promene, širom Evrope izbijali su
neredi.
Procenjuje se da je u erupciji Tambora izbacila 100 kubnih kilometra
usijanog pepela, prašine i kamenja. Pre eksplozije planina Tambora je
bila visoka 4300 metara. Nakon eksplozije njena visina je opala na 2851
metar.
Pre ove erupcije vulkan Tambora je nekoliko vekova bio uspavan.

Krakatoa

Erupcija vulkana Krakatoa (kaže se i Krakatau
ili Krakatao) u Sundskom moreuzu, između ostrva Jave i Sumatre, spada u
najstravičnije zabeležene u istoriji čovečanstva. Godine 1883. vulkan je
doslovno eksplodirao i razneo dve trećine ostrva na kome se
nalazio. Cunamiji koji su se tom prilikom
podigli obišli su čitavu planetu i uznemirili sva otvorena mora sveta.
Rika vulkana je u talasima obletala čitavu Zemljinu kuglu i to je
najglasniji zvuk koji je ikada zabeležen u ljudskoj istoriji na ovoj
planeti. Samo na Indonežanskim ostrvima vulkan je ubio preko 35 hiljada
ljudi.

Vulkan se uznemirio 20. maja 1883. Sredinom jula su zabeležene manje
erupcije koje su međutim izazvale neobično visoku plimu mora tako da su
mornari brodove lancima vezivali za dokove. 11. avgusta su počele snažne
erupcije koje su izbacile u atmosferu ogromne količine pepela. 24.
avgusta erupcije dobijaju na snazi, a dva dana kasnije vulkan je
pomahnitao. Izbacio je ogroman crni oblak pepela 27 kilometara u vis, a
zatim je počela serija eksplozija na svakih deset minuta. U brodskim
dnevnicima brodova udaljenih 20 kilometara od ostrva zabeležena je gusta
padavina pepela i komada usijanog kamenja desetak santimetara u
prečniku. Manji cunamiji su pogodili plićake Jave i Sumatre.
To je međutim bio samo početak katastrofe. Sledećeg dana, 27. avgusta,
vulkan je pobesneo i ušao u svoju kataklizmičku fazu. Usledile su četiri
snažne eksplozije od kojih se poslednja čula 5000 kilometara daleko na
ostrvu Rodrigez blizu Mauricijusa. Svaku eksploziju pratili su cunamiji
koji su na obalama susednih ostrva stvarali talase visoke 30 metara.
Piroklastički tokovi su pokuljali i uništavali sve pred sobom. Dim nad
vulkanom se podigao 80 kilometara u vis. Užas je trajao čitav taj dan, a
onda se vulkan naglo umirio i sledećeg jutra zavladala je potpuna
tišina.

Piroklastički tok Kliknite na sliku Piroklastički tok je nešto najstrašnije što je priroda mogla da smisli. To je divlji talas usijanog stenja, pepela i gasova koji se širi brzinom zvuka i pred sobom sve uništava.

Posledice ove eksplozije su bile nezapamćene. Uništen je ceo region.
Brojni dokumenti i brodski zapisi govore da su po Indijskom okeanu
nedeljama plutali leševi. Vulkan je izbacio ukupno 23 kubna kilometra
materijala od čega se nekoliko sručilo u more i sasvim izmenilo dno
okeana u širokom pojasu. Posle eksplozije ovog
vulkana temperatura vazduha severne polulopte bila je niža od prosečne
za 1-2 ⁰ C u toku narednih sedam godina, a povećala se
količina padavina – kiša i snega. Pad temperature bio je direktna
posledica sporog taloženja sitnijih čestica prašine i pepela prečnika
dva mikrona, kojima je za spuštanje sa visine od 30 km potrebno oko
četiri godine. Ovakav pad temperature trajao je do 1888 godine, kada se
ona polako počela vraćati na normalu.



Snaga erupcije Krakatoa iz 1883. bila je jača od bombe koja je uništila
Hirošimu 13 hiljada puta! Danas prečnik kratera ovog raznesenog vulkana
iznosi oko 5,5 km.
Erupcija je inače gotovo sasvim sterilisala sva ostrva u okolini. Kada
su maja meseca sledeće, 1884, godine to područje posetili prvi
istraživači, od celokupnog nekadašnjeg bujnog života pronašli su samo
paukove u pukotinama na jugu ostrva Rakata.

Supervulkani

Ali sve te užasne, razarajuće erupcije koje su pustošile i uništavale ogromna područja i koje su kao najveće tragedije zabeležene u pisanoj istoriji i predstavljaju opominjuće dokaze stravične snage vulkana, dakle, sve one su samo nežni povetarac prema erupcijama supervulkana. Ništa se ne može meriti sa divljom snagom supervulkana. Veća sila danas postoj samo u svemiru. Jako retko se oglase, ali kad prorade, ne postoji mesto na kome ste bezbedni. Supervulkani su u stanju da promene izgled čitavog kontinenta, da promene globalnu klimu planete i drastično smanje katalog živih bića Zemljine kugle.

Erupcije supervulkana ne stvaraju kupaste planine već
ogromne kružne kaldere. Ovi vulkani se zapravo urušavaju u tlo
ispunjavajući prostor iz kojeg je prethodno iskuljala magma i pepeo u
količini dovoljnoj da prekrije desetine hiljada kvadratnih kilometara
površine debelim naslagama. Zbog toga ovi vulkani nisu upadljivi i
otkriveni su tek u novije doba.

Toba

Jezero Toba je veliko jezero na Sumatri u Indoneziji. Dugačko je 100, a
široko 30 kilometara. Tek 1949. su pronađeni prvi dokazi da je jezero
zapravo gigantski krater vulkana.
Ne zna se precizno kada je ovaj supervulkan eksplodirao. Verovatno pre
71.500 godina, nešto više ili nešto manje. Na skali indeksa
eksplozivnosti vulkana on je dostigao najviši
stepen, osam, ali taj podatak sam po sebi ne može da nam dočara divlju
snagu ove eksplozije. Uzmite zato ovo poređenje. Vulkan Tambora je
izbacio 100 kubnih kilometara vulkanskog materijala, a vulkan Toba 2800!
Tambora je izazvala godinu bez leta, a Toba promenu klime na
čitavoj planeti. Tambora je sterilisala nekoliko ostrva u okolini. Toba
je izazvala planetarni pomor i dovela čovečanstvo do same ivice
izumiranja. Bila je to najsnažnija eksplozija nekog vulkana u poslednjih
25 miliona godina.

Ne postoje neposredni podaci o ovoj katastrofi, ali o njenoj
veličanstvenoj snazi govore podaci prikupljeni u novije doba. Erupcija
je trajala verovatno dve nedelje i zasula čitav Indijski podkontinent sa
15 santimetra debelim slojem pepela. U centralnoj Indiji je ovaj sloj
dostigao više od šest metara, a u nekim delovima Malezije čak devet
metara. Procene govore da je vulkan izbacio deset milijardi tona
sumporne kiseline u atmosferu što je uzrokovalo dugotrajnu i obilnu
padavinu kiselih kiša. Za više godina globalna temperatura planete je
opala za 3 ili čak 5 stepeni po nekim procenama, što je uvelo planetu u
ledeno doba.
Procene govore da se od posledica ove erupcije ukupna ljudska populacija
smanjila na svega nekoliko desetina hiljada jedinki. Novija
istraživanja, međutim, kažu da su posledice po ljudsku populaciju bile
znatno teže i da se broj ljudi sveo na svega dve hiljade. Upravo time se
i objašnjava jednolikost današnjih ljudi, jer svi smo mi potomci samo
hiljadu onih parova koji su nekako preživeli katastrofu.

Jelouston

Deprimirajuće je kako su neka najopasnija mesta na planeti istovremeno i
neverovatno lepa. Jedno takvo je Nacionalni park Jelouston u Sjedinjenim
američkim državama. Jelouston je najstariji nacionalni park na svetu.
Osnovan je 1. marta 1872. i zauzima površinu od skoro devet hiljada
kvadratnih kilometara. Park je koncentracija najraznovrsnijih
geografskih formi koje je priroda smislila. U njemu se nalaze jezera,
kanjoni, reke i planinski venci. U njemu je smešteno 300 gejzira i
polovina svih svetskih geotermalnih izvora - preko 10 hiljada! U njemu
buja divlji život stotina vrsta sisara, ptica, riba i reptila. Po parku
se šetaju grizliji, vukovi, krda bizona i losova. U prostranim šumama i
pašnjacima rastu i neke jedinstvene biljne vrste. Tu su i okamenjene
šume, 290 visokih vodopada i drugih lepota sa samog ruba čovečje mašte.
Dva miliona turista svake godine poseti park da bi proveli neko vreme u
kampovanju, planinarenju, ribolovu, veslanju ili prosto u razgledanju.
Ali, velik deo sve te raskošne lepote parka leži na supervulkanu koji je
u zadnja dva miliona godina tri puta eksplodirao ekstremnom snagom. Bilo
je to pre 2,1 milion godina, zatim pre 1,3 miliona i pre 640 000 godina.
Manje erupcije se dešavaju svakih oko 20 000 godina. A još manje gotovo
stalno. Najstarija supererupcija, ona od pre 2,1 miliona godina izbacila
je 2450 kubnih kilometara vulkanskog materijala, druga 280, a zadnja
1000.
Danas niko ne zna tačno da li je došlo vreme za narednu eksploziju.
Vulkanolozi ne očekuju ništa značajno i opasno u bliskoj budućnosti od
ovog vulkana. Možda se on polako stišava i možda je istrošio svoje
zalihe energije, ali to niko ne zna sasvim pouzdano. Tlo ispod parka
stalno podrhtava. Svake godine se zabeleže hiljade manjih potresa.
Većinu njih čovek ne može da oseti, ali ponekad se i dobro zatrese.
Gejziri se ponekad čudno ponašaju, a geotermalne aktivnosti
nagoveštavaju da je ogromna količina magme smeštena ispod kaldere. Tlo
parka je živo.
Teško je zamisliti kakvu katastrofu bi proizvela naredna velika
eksplozija ovog vulkana. Izvesno je da bi desetine miliona ljudi
izginulo u kratkom roku i da bi privredni potencijal SAD bio drastično
oslabljen, ali to bi bio samo manji deo globalnog problema. Od količine
izbačenih gasova i pepela zavisile bi klimatske promene i koliko gladnih
godina bi proteklo dok se atmosfera ne pročisti. Ali, kako bi se
čovečanstvo u celini ponašalo i kako bi podnelo taj stravično dugačak
skok unazad, u tehnološkom i u svakom drugom smislu, velika je
nepoznanica. Da li bi izbili ratovi za malo preostale hrane, da li bi
vojske i policije sveta uspele da spreče kriminal i da li je uopšte
moderan čovek sposoban da opstane bez tehnologije na kojoj sada zasniva
svoj opstanak, to su pitanja na koja odgovore zapravo nemamo.