Fragmenti

Heraklit (Fragmenti)

UM-SVET-ZNANJE (Logos-kosmos-episteme)

- Ovaj svet (kosmos) isti za sve nas, nije stvorio nijedan čovek niti bog- već je on bio, jeste, i biće večno živa vatra, koja se s merom pali i gasi.
- Priroda voli da se skriva.
- Zbog toga valja ići za onim što je zajedničko. Ali, premda je logos zajednički, ipak većina živi tako kao da svako ima svoju vlastitu pamet. UM-RAT-HARMONIJA (Logos-polemos- harmonia)

- Rat je otac svega i svega je kralj. Jedne je pokazao kao bogove a druge kao ljude, jedne je učinio robovima a druge slobodnima.
- Treba znati da je rat sveopšta pojava, da je pravda borba i da sve nastaje kroz borbu ako je to nužno.
- Protivno se udružuje i iz raznih tonova postaje najlepša harmonija, i sve onda biva borbom.
- Helije neče prekoračiti svoje mere, inače će ga pronaći Erinije, pomoćnice Pravde.

UM-DUŠA (Logos- psihe)

- Granice duše nećeš naći u hodu, makar pregazio svoj put, tako dubok logos ima.
- Duši je svojstven logos koji sam sebe uvećava.
- Ljudima je svojstveno da sebe spoznaju i da misle.
- Suva duša jeste najmudrija i najbolja.
- Teško je boriti se protiv srca, jer što ono hoće, kupuje na štetu duše.
- Nije dobro za ljude ako im se ostvari svaka želja.

UM-ZAKON-VRLINA (Logos-nomos-arete)

- Narod treba da se bori za zakone kao za bedeme.
- Javno nasilje treba gasiti pre nego gradski požar.
- Najveće savršenstvo je: misliti razborito, govoriti istinu i raditi prema prirodi gledajući u nju- to je mudrost.
- Kad bi se ona (sreća) sastojala u telesnim nasladama, volove bismo nazivali srećnim kad nađu grahoricu za jelo.
- Jedan čovek za mene je kao deset hiljada samo ako je najbolji. (...)

Heraklit (oko 544-488 g.p.n.e.) je stvorio upečatljivu filozofiju koja je oduvek bila izazov za tumače. Izražavao se u metaforama tako da je zbog toga dobio nadimak "mračni". Rođen je u Efesu, u porodici osnivača grada, ali je politiku i upravljačke poslove prepustio mlađem bratu. Bio je jakog karaktera koji nije podnosio mane ljudi svoga vremena. Zato je izabrao da kritikuje njihove običaje i religiju.

Heraklitova slika sveta je kompleksna. U njoj se bore i različite sile i različiti filozofski principi. Za Heraklita je osnovni element bila vatra. Osim toga, smatrao je da svet predstavlja poprište stalne borbe suprotnih sila toplog i hladnog, suvog i vlažnog, svetla i mraka.

Zbog toga se kosmos nalazi u stanju stalne promene. Heraklit to kaže čuvenim izrekama "Sve teče" (poznat je i latinski oblik ove izreke: panta rei ) i "Ne može se dva puta ući u istu reku". Svet se stalno menja, i zato, ako tražimo ono što je ipak stalno i što je počelo prirode, ne treba da gledamo u pravcu materija koje su promenljive, nego u pravcu pravila po kojima se ta promena dešava. Jer, promena kosmosa nije haotična, već se odigrava u okviru istih zakona prirode.

Heraklit zakone prirode naziva i logosom prirode, pretpostavljajući da ovi zakoni svedoče o razumu koji upravlja prirodom kao njen deo. "Logos" je grčka reč čije je osnovno značenje "govor, jezik", ali koja kroz upotrebu filozofa dobija i druga značenja. Njome se označava sve što ulazi u proces saznavanja i razumevanja prirode. O razumu koji upravlja prirodom govori se kao o logosu, ali se govori i da naša duša sluša i poseduje logos onda kada razumeva prirodu. Razumevanje prirode nikad nije lako, jer, kako Heraklit kaže: "Priroda voli da se skriva". Ali je ipak moguće.

U jednom važnom fragmentu Heraklit kaže da je logos jedan za sve ljude, ali da oni uprkos tome žive kao da postoji poseban logos za svakog od njih. U pogledu načina saznavanja logosa (istine), on smatra da nam ono što nam govore čula može biti od pomoći kada zaključujemo o logosu ili zakonima prirode.

Tako je Heraklit, sa jedne strane, poznat po ideji o stalnoj promeni, a sa druge, on otkriva polje logosa ili zakona prirode i duše, koje kasnije istražuje cela filozofija.

U logosu su skrivene i pouke o razumnom načinu života. Međutim, Heraklit nije mislio da su te pouke poznate i poštovane od strane većine ljudi. Bio je ljut na ljude svoga vremena, pa čak i na druge filozofe i Homera i Hesioda, i u stalnom sukobu sa njima. Kaže: "Mnogoznanje ne uči pameti, inače bi naučilo Hesioda i Pitagoru, Ksenofana i Hekateja", ili, "Većina je osrednjih, malo je onih koji vrede". U Grčkoj se često dešavalo da se najbolji pojedinci, proteruju ili osuđuju samo iz razloga što se ističu i izazivaju zavist drugih. Kada su tako Efežani proterali Heraklitovog prijatelja Hermodora, Heraklit se po legendi toliko naljutio da je rekao da bi svi trebalo da se obese i prepuste upravu deci, a sam je otišao iz grada.

Zahvaljujući uzvišenom poreklu, njegova porodica je oduvek imala titulu basileus, odnosno najuzvišenije svešteničko mesto polisa. Heraklit je kao prvorođeni bio određen da zauzme taj položaj, ali se odrekao titule u korist svog brata. Smatrao je da bezočna i nezasita ambicija rađa zavist. Omalovažavao je okolinu, naročito neznanje i sujeverje. Jedini mudrac kog je cenio od svih prethodnika bio je stari Bijant koji je govorio da je većina ljudi zla.
U to doba u Efesu je vladao izvesni Hermodor, čovek izvrsnih vrlina kojeg su sugrađani rešili da oteraju s motivacijom: "Pošto ne želimo da budemo pošteni a primetili smo da jedan takav postoji, pozivamo ga da ode odavde." Heraklit je napao Efežane i pojedinačno ih pozvao da se jedan za drugim obese i da prepuste upravu deci. Napustio je potom grad i otišao u pustinjake.
Pretvoren gotovo u divljaka, hranio se samo travom i divljim biljem. Napisao je knjigu O prirodi i odneo je u Artemidin hram da ne bi stigla u profane ruke. Ono što je u njoj stajalo do te mere je, po opštem mišljenju, bilo nerazumljivo da su autora nazvali "mračni Heraklit". Sokrat, koji ju je prvi pregledao, kazao je: "Ono što se razume je izvrsno, po čemu zaključujem da je i ostalo tako, ali da bi se sasvim shvatilo, trebalo bi da čovek bude gnjurac sa Delosa". Drugim rečima, samo neki subjekt naviknut na tame ambisa bi mogao nešto da shvati.
Heraklitov stil je bio proročki. Voleo je da kaže:"Proročanstvo ne govori, ne krije, već nagoveštava".
Osudio je vodu kao najgori deo čovečjeg bića. Govorio je da se duša sastoji od procenata vatre i vode koji variraju od osobe do osobe: vatra je uzdiže ka najvišim ciljevima, dok je voda vuče ka niskim strastima.
Bio je pesimista. U jednom od fragmenata piše:"Ljudi žele da žive, ali više od toga žele da umru i stvaraju decu da bi se tako rađali drugi osuđenici na smrt."
Evo nekoliko heraklitovskih misli o postanku sveta:"Svet je gomila otpadaka bačena dole slučajno", "Život je dečak koji se igra i pomera kamenčiće na tabli". Šezdesetak godina docnije, Sokrat je morao da ispije kukutu za mnogo blaže reči.
Za jedne je Heraklit filozof "vatre", shvaćene kao glavni element iz koga sve potiče i gde sve završava, dok je za druge on filozof transformacije, odnosno borbe suprotnosti.
Realnost je, po Heraklitu, neprestano proticanje i transformacija stvari. Ne postoji ništa, ni živo ni neživo, što ne doživljava promene. "Panta rei", sve teče,"nije moguće okupati se dva puta u istoj reci". Simbol ovih stalnih transformacija je vatra koju Heraklit uzdiže kao prvobitni element.
Iako se Efes nalazi na svega četrdesetak kilometara od Mileta i prednost data vatri nas podseća na kosmološke teorije Talesa, Anaksimandra i Anaksimena, ne sme se zapasti u grešku i Heraklita uvrstiti u filozofe miletske škole, jer on svojom teorijom čini kvalitativni skok unapred u odnosu na svoje prethodnike.
Originalnost Heraklitove spoznaje sveta je u tome što ga je on zamišljao kao ogromno polje borbe na kome se sudaraju manje-više ekvivalentne sile. Borba je sam život i ljudi treba da je prihvate kao oblik prirodne pravde. "Najlepše je ono što nastaje iz suprotnosti" i "Rat je otac svih stvari".
Prema Heraklitu, kosmički konflikt, prividno haotičan, skriva racionalnost koju on definiše rečju Logos. Za jedne Logos označava Jezik, za druge je to Istina, Razum, Reč, Realnost, pa čak i Bog. Možda je Heraklit zamišljao Logos kao prirodni zakon koji reguliše borbu elemenata, ne pripisujući toj reči nikakvo metafizičko značenje.
Heraklitove pristalice bile su još nepopustljivije od učitelja; ako je Heraklit govorio da nije bilo moguće okupati se dva puta u istoj reci, njegov omiljeni sledbenik Kratil je tvrdio da to nije moguće učiniti ni jedan jedini put, a što se tiče nepotrebnosti komuniciranja sa bližnjim, uobičavao je da osmatra apsolutnu tišinu.