Legenda o Svetoduhom Vraču

Косовска битка се одиграла 15. јуна 1389. године по старом календару. Дан је био уторак,Свети Видовдан. По новом календару ( ако се ретроактивно примени ), беше такође уторак, 23. јун.
На Кнежевој Вечери 14. јуна ( по старом календару ), односно 22. јуна ( у вечери најдужег дана у години – Дан Дугодневице ), било је речи о издајицама, највише о Балши који је прешао на страну Мурата. Вук Бранковић је оптуживао Лазару Милоша , како ће га издати заједно са својим пријатељима Миланом Топличанином и Иваном Косанчићем. Лазар узме чашу и наздрави Милошу као новој невери. Милош оде са друговима, а Лазар остане, уверен да га Милош неће издати.
Рано ујутру ( према Троношком родослову опис битке је заснован на народној традицији и по Хроникама Ђорђа Бранковића и Орбинија ) служило се јутрење с литургијом у Самодрежи, која је била више од два часа од турске војске. Кнез Лазар је био у цркви. Дотле је Милош са својим друговима кренуо у турски табор. Султан је наредио да га уведу, заједно са Миланом тумачом, јер се надао да је Милош дошао да се преда или да говори о предаји свих Срба. Уведен пред Мурата, приближи се и , као да ће му руку пољубити, извуче нож и прободе цара. Милана одмах убише Турци, а Милош и Иван одолеваху им, док Ивану прво не одсеку десницу руку и онда га убише. Милош се два пута одбацио копљем, а кад се трећи пут хтео одбацити, копље му се сломи и Турци га ухватише. Жив је изведен пред султана, који је заповедио да га чувају и започну битку.
Када Турци наступише, позваше Кнеза Лазара из цркве. Он одмах нареди да Милош построји војску, али му јавише да је он са својим друговима отишао у Турке. На тај глас смутише се кнезови и војводе али их Лазар охрабри говором. Прекрсти војску мачем и крене је на Турке.Потиснуо их је чак до султанова шатора, али тада Турци увидише да је Срба мало. Вук Бранковић са својима и Влатко Вуковић отступе на другу страну Ситнице. Кнез Лазар га прокуне и позове војнике да пођу, који хоће за Вуком. Лазар у другом сукобу, са мало војске, силно се бораше и како је био силан јунак победио би да му се војска није устрашила и разбегла. Он се бораше и даље. Три пута је коњ под њим падао и војска се збуњивала али он је настављао борбу, јер му је било јављено да стиже захумски кнез Радич. Када је погинуо Југ- Богдан са девет синова, који су водили лево крило, и Лазар видео да је већ изнемогао од свих остављен, наже се и он у бег, сав у својој и туђој крви, шеснаест је рана имао. Турци су га оштро гонили. У бегу упаде Кнез Лазар у курјачју јаму, Турци га ухватише и изведоше пред султана. На султанову заповест отсеку главу и Лазару и Милошу. Пре тога је Лазар благословио Милошево дело. Тако су обојица посечени и Мурат тога часа умре.
Враћали се Тамнавски и Колубарски јунаци кућама, после Косовског боја. Пред војском, на крвавом коњу, јахаше млад јунак, носећи десну у левој руци. На реци Колубари невесели бојовници застадоше да сачекају скелу с друге обале, и ту од неког воденичара дознају да на брду изнад реке Каменице, у испосничкој ћелији, живи светодухи врач, који би могао да исцели младог ратника. Не часећи ни часа, ратници кретоше узбрдо да потраже врача. Нађоше га у тесној ћелији,при молитви, и казаше му зашто су дошли.
“А верујете ли ви у моћ која ми је дата ? “ – упита их врач.
“ Верујемо, како да не верујемо ! “ - повичу они. “ Зар бисмо иначе остављали пут и пошли овим беспућем да те тражимо !”
Чувши то, врач подиже очи к небу, изговори неку чудну молитву, и чим је заврши, десна се јунакова рука оте из леве и прирасте на своје старо место. Ратници у радости стану грлити свемоћног старца, говорећи :
“Хвала ти, светодухи! “ Али он их прекори:
“ Не захваљујте мени, него оном који ми даде ову моћ и који ме постави да га прослављам! “
Затим се поново удуби у молитву, а војска оде даље да прича о чуду доживљеном.
Протекоше потом низ Колубару многе воде, а кроз околна села наиђе опет нека војска с Косова. Здравији и читавији носили су на носилима оне тешке рањене, без ногу и руку. Кад су били испод брда на коме је некада живео светодухи врач, неко од невољника повика:
“ Ех, да је сад жив онај стари добри врач, он би и нас исцелио !”
Чим се тај вапај разгласи околином, с брда, из саме земље, зачу се глас:
“ А верујете ли ви у његову моћ ? “
“ Верујемо, како да не верујемо!”- завапише они. “Да не верујемо, не бисмо га ни спомињали!”
Кад и ове речи стигоше до врха брда, отуда се зачу :
“ Устаните, унакажени и обогаљени, и вратите се кућама својим онако како сте од њих и отишли!”
У том тренутку они са носила поскакаше и пођоше са осталима, грлећи се и причајући успут о чуду које им се догодило.
Од тада се то брдо прозва ВРАЧЕВО БРДО .
Много година после овога на Врачево Брдо долажаху разни невољници из тамнавских и колубарских села, тражећи и налазећи својим бољкама лека, и сви се развесељени враћали својим кућама, разносећи славу и моћ Врачевог Брда широм Србије. ..