Konstantin Kavafi

Čovek koji je utemeljivač modernog grčkog pesništva, neverovatni talenat koji je na žalost ostao neiskorišćen do kraja zahvaljujući pesnikovom burnom i boemskom životu, nekonvencionalan lik, neprihvaćen niujednoj sredini u kojoj je boravio, pesnik osećanja, lepote i lepe reči, pesnik forme i pesnik pesme...
Konstantin Kavafi, apologeta modernog grčkog književnog jezika...

Grad

Kažeš: "Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog
mora.
Naći će se drugi grad bolji od ovog.
Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;
i srce mi je - kao leš - pokopano.
Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.
Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,
crne ruševine svog života spazim, ovde,
gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio."

Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.
Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati
istim. U istom ćeš susedstvu ostariti:
u istim ćeš kućama osedeti.
Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš - ne
nadaj se -
nema za tebe broda, nema puta.
Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom
kutu,
straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.

Satrapija

Kakva nesreća, a stvoren si
za lepa i velika dela;
ta tvoja nepravična sudba svagda
da ti uskraćuje podsticaj i uspeh,
da te ometaju obične navike,
i tričarije i ravnodušnost.
I kako je užasan dan kada popuštaš
(dan kad odustaješ i kad popuštaš)
i kad krećeš peške ka Susi
i kada stižeš kod kralja Artakserksa
koji te milostivo prima na svoj dvor
i daje ti satrapije i slično.
A ti to prihvataš beznadežno,
sve te stvari koje ne želiš.
Za drugim plače tvoja duša, drugo bi htela:
odobravanje naroda i mudraca,
teško i neprocenjivo bravo;
Agoru, Pozorište, Lovorove vence.
Kako da ti da to Artakserks,
kako da sve to nađeš u satrapiji,
a bez toga kakav ćeš život provesti.

A mudraci ono što će se upravo dogoditi

Ljudi znaju šta se sada događa,
Budućnost znaju bogovi,
jer jedino njima pripada sva svetlost.
Od budućnosti mudraci shvataju
ono što će se upravo dogoditi.
Sluh im se katkad,

dok su duboko zamišljeni,
uznemiri. Tajni zvuk
događaja što nailaze dopire do njih.
Oni ga slušaju sa obožavanjem, dok napolju
na ulici narod ništa ne čuje.

Martovske ide

Veličine i sjaja treba da se bojiš, dušo.
A častoljublje svoje ako ne možeš
da nadvladaš, da ga slediš oprezno i
uzdržano. I što više uznapreduješ,
toliko opreznija, pažljivija da budeš.
A kad budeš stigla na vrh, kao Cezar, najzad;
kad uzmeš ulogu tako čuvene ličnosti,
onda posebno pazi kada izlaziš na ulicu -
tako upadljiv moćnik sa pratnjom;
i ako se desi da ti iz gomile
priđe neki Artemidor noseći pismo,
saopštavajući žurno "Pročitaj odmah ovo,
reč je o krupnim stvarima, važnim za tebe",
ni slučajno nemoj da se ne zaustaviš; ni slučajno
nemoj
dati prednost nekom razgovoru ili poslu; ni slučajno
se nemoj
zadržati s onima što te pozdravljaju i padaju ničice
(ostavi to za posle); neka pričeka još
i sam Senat, a ti se odmah upoznaj
s ozbiljnom porukom iz Artemidorova pisma.

Bog napušta Antonija

Kad se iznenada, u ponoć, začuje
kako prolazi nevidljiva povorka
sa sjajnom muzikom i glasnom pesmom -
svoju sudbu što te izdala, svoja dela
što nisu uspela, svoje životne planove
što su svi omanuli - nemoj beskorisno oplakivati.
Kao da si spreman godinama, kao junak,
uputi joj pozdrav, Aleksandriji koja odlazi.
A povrh svega, nemoj se zavaravati, ne reci kako je
to bio san, kako te je sluh prevario:
nemoj se spuštati na tako zaludne nade.
Kao da si spreman godinama, kao junak,
kao što tebi odgovara što si bio dostojan takvog
jednog grada,
odlučno priđi prozoru
i slušaj s uzbuđenjem, ali ne
preklinjući i tužeći poput kukavice,
kao svoje poslednje zadovoljstvo slušaj zvuke,
sjajne instrumente tajnovite družbe,
i uputi joj pozdrav, toj Aleksandriji koju gubiš.

ZIDOVI

Bez milosti, bez obzira, bez stida i prava
zidove oko mene sagradiše trostruke.
I sad nepomicno tu stojim i ocajavam.
Ne mislim na drugo: grizem se od muke;
Toliko je posla trebalo obaviti vani.
Nikad ne zacuh šum, da su zidari se rojili.
Ah, što ne pazih kad bjehu zidovi podizani.
Neprimjetno su me od svega svijeta odvojili.

Teodot

Ako stvarno spadaš među odabrane,
pazi kako svoju moć stičeš.
Koliko god da te slave, tvoje podvige
u Italiji i u Tesaliji
koliko god da gradovi obznanjuju,
kakve god da su počasne odluke
u Rimu doneli tvoji obožavaoci,
ni tvoja radost, ni tvoj trijuf neće ostati,
niti ćeš se osećati kao uzvišen - po čemu uzvišen? -
čovek,
kada ti u Aleksandriji Teodot donese,
na okrvavljenoj činiji,
jadnoga Pompesa glavu.
I ne računaj da u tvom životu,
određenom, uređenom, i prozaičnom,
ništa nije tako spektakularno i strašno.
Možda u ovom trenutku u urednu kuću
nekoga tvog suseda ulazi -
nevidljiv, bestelesan - Teodot,
noseći jednu takvu užasnu glavu.

Dosada

Jedan dosadan dan prati drugi
podjednako dosadan. Dogodiće se
iste stvari, događaće se stalno -
isti su trenuci koji stižu i koji odlaze.
Prođe mesec dana i donese drugi mesec.
Ono što dolazi, lako je pogoditi:
to je ono od juče, tegobno, mučno.
I sutra prestaje da liči na sutra.

Itaka


Kada se spremiš prema Itaci da pođeš,
treba da zaželiš da putovanje bude dugo,
pustolovina puno, puno saznanja.

Lestrigonaca, zatim Kiklopa,
razljućenog se Posejdona ne boj,
na takve nikad nećeš naići
dokle god ti je misao otmena, dokle god se fina
osećanja dotiču tvoga duha, tvoga tela.

Lestrigonce, zatim Kiklope,
Posejdona divljeg nećeš sresti
ukoliko ih u svojoj duši ne skrivaš
i ukoliko ih tvoja duša ne stavi pred tebe.

Treba da zaželiš da putovanje bude dugo.
I mnogo letnjih jutara da bude
kada ćeš - s kojom li radosti, sa zahvalnošću! -
ući u luke, prvi put viđene,
da zastaneš pred trgovinama feničkim
i da se snabdeš prekrasnim stvarima:
sedefom i koralom, ćilibarom, slonovačom,
i teškim mirisima svake vrste,
koliko god više možeš raskošnih teških mirisa;
da učiš i da učiš od mudraca.

A na umu uvek da ti Itaka bude.
Da tamo stigneš, predodređeno je tebi.
Ali uopšte nemoj da ubrzavaš putovanje.

Bolje neka godine mnoge traju
i na ostrvo da već kao starac stigneš,
obogaćen onim što si uz put stekao,
ne očekujući da ti Itaka pruži bogatstvo.

Itaka ti je dala divno putovanje.
Da nema nje, ne bi ni pošao na put.
Ali nema ništa više da ti da.

I ako je nađeš siromašnu, Itaka te nije prevarila.
Tako si mudar postao, s tolikim iskustvom,
pa ćeš razumeti već šta to Itake znače.

VRATI SE!

O dragi osecaju, dodji jos bezbroj puta,
vrati se i zanesi me,
jer se budi uspomena na jedno telo
dok drevna ceznja struji u mojoj krvi,
jer se usne i pűt moja secaju,
dok ruke jos uvijek kao da lepotu dodiruju.
O vrati se bezbroj puta te po noci
zanesi me, kad se usne i pűt moja secaju . . .

KAD SE RAZBUDE . . .

O pjesniče, nastoj da sve sačuvaš
pa i ono najneznatnije
što se od prolaznosti spasiti može-
vizije onih tvojih ljubavi!
Potajno ih upleti u riječi svoje.
Pjesniče, nastoj da sačuvaš,
kad se u tvome razbude duhu
po noći il' u blistavo podne

JEDNE NOĆI

Soba bješe prljava i bijedna,
nad sumnjivom tavernom skrivena.
S prozora se uličica uska
i nečista vidjela. A odozdo
dopirahu glasovi radnika
koji su kartali i bančili.
I tu na istrošenom, priprostom krevetu
tijelo ljubavi imah, imah usne
crvene i opojne od strasti,
usne opojne od tolike strasti da i sada,
nakon mnogo ljeta, dok zapisujem ovo,
u samotnoj kući svojoj, opijen sam ponovo.