Smrtna kazna

Glava za preljubu
Ivan Lazarević

SMRTNA kazna, za koju se smatra da je nastala još u rodovskom društvu, kao instrument osvete, te duboko usađene i intenzivne strasti u nama, podignute na nivo kolektivnog, na nivo zajednice kojoj pripadamo, konačno je ishodište jedne procedure koja je završena pravosnažnom presudom ili odlukom organa vlasti ma kako se on zvao, posle koje nema više žalbe, ponovnog procesuiranja, korišćenja nekog pravnog leka, pomilovanja ili bilo čega drugog, osim izvršenja onoga što je presuđeno ili odlučeno.
Ta procedura, po svojoj prirodi je suvoparna, birokratska i otuđena od običnog čoveka i sadržavala je i način izvršenja smrtne kazne, koji je bio uslovljen i objektivnim mogućnostima, odnosno ne samo religioznim tabuima i zabranama, ili željama onih koji su je izricali. Beduin u pustinji nije mogao da bude skuvan u vodi, jer vode za to nije bilo, ili zločinac u stepi nije mogao da bude bačen sa visoke stene, jer toga u stepi jednostavno nema.
NA način izvršenja je uticalo mnogo elemenata, a jedan od važnijih je bio razlog zbog koga je izrečena. Pa se i sada u nekim islamskim zemljama, koje primenjuju šerijatsko pravo, žena preljubnica kamenuje do smrti, piromani su nekada spaljivani, a veleizdajnici ubijani čerečenjem i komadanjem da im više nema traga ni na koji način. Kroz istoriju smrtna kazna je izricana za toliko mnogo raznoraznih prekršaja društvene discipline, narušavanja običaja, tabua, kriminalnih dela: od bezazlene dečje krađe, lomljenja kašičice, krađe pisma, pušenja duvana, krađe devojaka radi ženidbe, preko sporosti u raznošenju pošte, uzimanja masne hrane za vreme posta, do izdaje i najužasnijih, svirepih ubistava...
Smisao takvog kažnjavanja bio je jednim delom u tome da se na naneto zlo pojedincu ili zajednici uzvrati istom merom, ali bio je i preventivan da bi se potencijalni počinioci, eventualno zbog mogućih posledica, odvratili od činjenja dela koja su u ondašnjim uslovima iz nekog razloga predstavljala veliku društvenu opasnost. Možda najbolji simbolički primer za ovo je izvršenje kazne za oceubistvo u Starom Rimu. Naime, oceubica kome je izrečena smrtna kazna, po njenom izricanju, izvođen je na Marsovo polje, blizu Tibra.
Ovom jezivom ritualu, čiji je smisao bio da svakome ko to vidi presedne i sama pomisao da ubije oca, prethodilo
je obaveštavanje rimske svetine da se u što većem broju okupi i prisustvuje pogubljenju.
DOVEDENOG oceubicu svukli bi tada do gole kože i sa rukama vezanim iza vrata postavili na dva stuba visoka oko pola metra, na rastojanju od oko 80 do 100 centimetara, u čučećem, raskrečenom položaju. Smisao ovakvog položaja bio je njegovo ponižavanje, kao i postavljanje u položaj u kome će svaki deo njegovog tela biti dostupan bičevanju koje treba da usledi. A ono se sprovodilo bičevima sa čvorovima na vrhu koji cepaju kožu oceubice, kako bi što više krvi isteklo iz njega. Nijedan deo tela nije bivao pošteđen.
Simbolika ovog postupka krije se u grehu prema krvi koja je prilikom njegovog nastanka iz žila njegovog oca prešla na njega, ta mu krv više nije bila potrebna.
Kada je osuđenik bio potpuno krvav ali još svestan, prisiljavan je da uđe u dovoljno veliku vreću sačinjenu od odranih koža, ali tako čvrsto zašivenih da na šavovima ništa nije moglo da prođe, ni voda ni vazduh.
Vreća je uvek postavljana dovoljno daleko od mesta šibanja da bi svetina mogla da ga na tom njegovom putu do vreće već nečim gađa: izmetom, trulom hranom, da ga još više ponizi, ali ne i da ga ubije.
Smisao ovakvog kažnjavanja bio je da pre neposrednog umiranja oceubica bude lišen svega onoga, svih onih dodira i opažaja koji i čine život, uključujući i sunčevu svetlost, a mi samo možemo da zamišljamo kakva se drama odvijala u onoj vreći na putu do mora.

MUKE U VREĆI
SIMBOLIKA vreće je očigledna: ona predstavlja matericu u koju oceubicu treba vratiti, jer nije za život među ljudima.
Ali, kazna se ne završava ubacivanjem u vreću, oceubici na putu umiranja društo će praviti četiri životinje vrlo smišljeno izabrane. Najpre pas kao loš čuvar, koji nije sačuvao oca od sina, petao, kome su posebno oštreni kljun i kandže, jer nikoga nije obavestio šta se događa, da bi to bilo sprečeno, zmija - simbol života, koja ga daje i uzima, i na kraju majmun kao karikatura čoveka koji je počinio takvo zlo.
Tako upakovano "društvo" u vreći sa kažnjenim odnošeno je do obala Tibra, nije kotrljano ili na bilo koji način dodatno povređivano, da bi njihovo uzajamno mučenje trajalo što duže, i bacano u reku.

BILO je važno i kom društvenom sloju pripada onaj koji je morao da bude pogubljen. Uz časne izuzetke, položaj je davao privilegiju brze i lake smrti.
U Dušanovom zakoniku za isto zlodelo plemić je morao samo da plati kaznu, a sebar i da plati (doduše manje) i da mu obe ruke budu odsečene, što u ono vreme nije bilo daleko od smrtne kazne.
Vojvoda od Klarensa, rođeni brat Ričarda III, koji u vreme ovoga što ću pomenuti još nije bio kralj, od strane njihovog trećeg brata, tada kralja Edvarda IV, optužen je za kovanje zavere i osuđen na smrt. Njihova majka najpre je molila da ga poštede, a kada to ovi nisu hteli, molila je da kazna bude što je moguće bezbolnije izvedena i bez uobičajenog mučenja. Braća su mislila i smislila sledeće - neko se setio da je vojvoda od Klarensa jednom izjavio da je posle dobre večere najbolje udaviti se u vinu!
I majci i njemu je ispunjena želja: vojvoda je udavljen u bačvi vina, a u međuvremenu ni na koji način nije bio mučen. Smrt mu je bila dovoljna kazna.
Gotovo jedini izuzetak bile su bestijalne kazne koje su vladari izricali kada su bili lično ugroženi. Kada je osveta možda bila jedini razlog takve bestijalnosti.
Ma koliko star i ma koliko bio izuzetak, Kaligula je savršen primer apsolutne vlasti koja se izrodila u apsolutno zlo. On je, na primer, posle smrti svoje sestre Druzile, zabranio pod pretnjom smrtne kazne, da se Rimljani kupaju i smeju celu godinu dana.
Uopšteno govoreći, srednji vek je bio čudovišno vreme ljudske istorije kad je smrtna kazna izricana za veliki broj dela koja danas skoro da nisu ni prekršaji ili se smatraju tekovinom demokratskih procesa.
Na
našem terenu, u staroj Srbiji, Dušanov zakonik (1349) u Prizrenskom tekstu, iako je predviđao smrtnu kaznu za neka zlodela npr. ubistvo svetitelja (reč je o vladici ili episkopu), kaluđera ili popa, oca, matere, brata, “čeda svojega”, predviđao je samo tri načina kažnjavanja (vešanje, spaljivanje na vatri, ili kako se govorilo “da se izžeže na ognji”, i ubijanje, pri čemu nije rečeno šta to ubijanje znači) bio je ipak blaži od drugih srednjovekovnih zakonika koji su predviđali smrtnu kaznu za čak 160 dela sa vrlo raznovrsnim načinima izvršenja. Od DžVI veka nastaje zaista surovo vreme. I po broju izrečenih kazni i po bestijalnim načinima pogubljivanja.
Engleski kralj Henri VIII, kako se procenjuje, pogubio je više od 72.000 osoba oba pola raznog uzrasta i to samo za krađe i ostala krivična dela. Otprilike u isto vreme u Rusiji, car Ivan IV Vasiljevič, poznatiji kao Grozni, svoju okrutnost u cilju očuvanja vlasti ispoljavao je prema svojoj vlasteli - boljarima. Puštao je krvoločne pse da ih grizu do smrti.
Inkvizicija je pokazala neverovatnu maštu u mučenju i ubijanju jeretika. Sve ono što je ugrožavalo crkvu kao instituciju i sveštenstvo, odnosno njihove privilegije, moralo je da bude primerno kažnjeno i do te mere bestijalno da se svako sa pravom može pitati da li ako date prividno dobar i dovoljno opravdan razlog, svako od nas može postati vrhunski mučitelj i ubica.
Svi oni koji su odbijali da prihvate rimski katolicizam i vrhovnu vlast pape postajali su u srednjem veku žrtve lova na jeretike, koji je zahvatio Nemačku, Francusku, Italiju, Portugal, Holandiju i naravno Španiju.

USPOSTAVLJEN još 1235. godine, u vreme Gregorija IX, Sud svete inkvizicije nije davao nikakve šanse optuženima. A kad je papa Inoćentije IV, 1252. godine, dozvolio mučenje u cilju iznuđivanja priznanja, inkvizicija je postala apsolutni gospodar života i smrti. Bila je nadležna ne samo za jeres, nego i za veštičarenje, preljubu, rodoskvrnuće, konkubinat, zelenašenje...
Objedinjavala je sve -istražnu funkciju, suđenje i odbranu, a najvažnije joj je bilo priznanje optuženog.
I zato je sve bilo usmereno na to da optuženi prizna. A da bi se to postiglo, optuženi, čija bi sudbina bila zapečaćena maltene samim tim što je izveden pred Sud inkvizicije, stavljan je na užasne muke, a onda po presudi predavan svetovnom sudu uz licemerni uslov da svetovni sudovi “postupe po mogućnosti blago i bez prolivanja krvi”.
Naravno, spaljivanje je savršeno odgovaralo tom uslovu, krv se nije prolivala, nego je isparavala, a vatra je “lečila”.
Kao kuriozitet navedimo podatak da je Sud inkvizicije februara 1568. godine osudio sve stanovnike Holandije koja je u to vreme bila pod španskom vlašću, dakle, njih oko tri miliona, na smrt kao jeretike.
Naravno, nisu svi mogli biti ubijeni ili spaljeni, ali broj žrtava je bio užasno veliki. Navodno je vojvoda od Albe sam izrekao 27.000 smrtnih presuda zbog cilja koji je želeo da postigne. A, između kazne i njenog cilja uvek je postojala veza.
DOBAR primer za sve ovo je i uvođenje smrtne kazne u srpsko krivično zakonodavstvo u DžIDž veku, počevši od Karađorđevih vremena i njegovog Krivičnog zakonika. Donet 1804. godine, ovaj Zakonik je prvo predviđao smrtnu kaznu za ubistvo i “beg” iz vojske, 1812. godine je smrtna kazna bila predviđena i za hajdučiju i narušavanje mira sa Turcima, ali i za tajnu trgovinu sa Turcima, 1813. godine za neodazivanje na poziv za vojsku, 1816. godine za one koji ne plaćaju
danak spahijama, 1818. godine za otimanje devojaka radi ženidbe, 1819. godine za hajduke i jatake koji se ne predaju, 1834. godine za Jevreje koji kuju novac bez dozvole, 1836. godine za čuvare granice i karantina koji dopuste da bolest uđe u zemlju, 1837. godine za one koji kopaju kužne stvari i tako dalje, a od avgusta te 1837. uveden je i talionski princip (princip po kome učinilac zlodela mora da bude kažnjen na isti način na koji je zlodelo učinio, koji počiva na starozavetnom leks talionisu).
Međutim, u različitim zemljama isti zločini kažnjavaju se na različite načine, smrtne kazne ne izriču se za ista dela (ono što je kod nas, recimo, blaže krivično delo, npr. u Tajlandu kažnjava se smrtnom kaznom, bez izuzetka: kod koga se nađe više od petnaest grama droge i dokazano je da je njegova, taj završava na vešalima ili sa kanilom u veni) ili se kazna izvršava na različite načine, odnos prema osuđenicima je drugačiji, duže čekaju na izvršenje (u Americi po desetak i više godina) i sl.
Naime, postojalo je i postoji toliko raznih povoda za izricanje smrtne kazne, oblika i načina pogubljenja kao da ne živimo na istoj planeti.
Kao kuriozitet navedimo podatak da je nemački državni tužilac iz 18. veka Georg Hofman, koji je imao dvadesetoro dece, za rođendan svakog svog deteta davao oprost od izvršenja smrtne kazne za po jednog osuđenika, i tako “spasao” njih oko 600.
Sam čin pogubljenja i ono oko njega, u odnosu na onu pravno-birokratsku stranu neuporedivo više je zanimalo filozofe, psihologe, sociologe...
Po svojoj prirodi, smrtna kazna uz sve razlike po zemljama, manje-više u svim zakonodavstvima posebno je tretirana, tako da ono što važi za nju, ne važi za ostale prekršaje i krivična dela. Ali, jedno je definitivno zajedničko svim nekadašnjim zakonodavstvima, a to su - dželati.

DEO mehanizma pravde ili osvete i ciljeva onih koji su kaznu izrekli su i dželati. Birokratskim rečnikom rečeno, dželati su profesionalna lica zadužena od strane vlasti da neposredno izvrše smrtnu kaznu. Ovo bi moglo da važi od pojave prvog koji je u ime i za račun vlasti nekome oduzeo život i za to bio nagrađen.
U srednjem veku izvršenje smrtne kazne bilo je, u osnovi, individualizovano. S jedne strane imali smo osuđenika, a sa druge dželata i, eventualno, njegovog pomoćnika. Kako bi se reklo sportskim rečnikom, to je bio odnos jedan na jedan, ali sa vrlo izvesnim ishodom, u kome osuđeni nije imao apsolutno nikakve šanse. Ali ni tada, kao ni ranije, pa ni sad, uostalom, dželat nije mogao da bira kako će ispratiti osuđenika na onaj svet.
On je morao da izvrši presudu koja je manje-više detaljno opisivala i način smaknuća, a presude su pored uputstva manje ili više eksplicitno sadržavale i odnos vlasti prema samom počinjenom delu zbog koga je neko osuđen, kao i odnos prema samom osuđeniku. Prezir, mržnju, bes, gađenje prema samom delu zbog koga je neko osuđen, kao i prema samom osuđeniku koji je tako nešto mogao da uradi.
U samom načinu izvršenja bilo je i mnogo simbolike, koja je trebalo da bude razumljiva onima koji su posmatrali njeno izvršenje. Nemojmo zaboraviti da je pogubljenje bilo prilika za okupljanje naroda koje su vlasti koristile za sopstvenu promociju.
Malo ko zna da reč “gala” koju koristimo, na primer, da opišemo večeru ili koncert kojima prisustvuju poznate ličnosti, vodi poreklo od engleskih reči “gallonjs day” koje su označavale dan kada se vešalo i kada se u vašarskoj atmosferi narod skupljao da to gleda. Engleska reč gallonjs doslovce znači vešala.
Kada je Džems I otkrio zaveru u kojoj je trebalo da zgrada parlamenta odleti u vazduh zajedno sa njenim poslanicima, bio je toliko ljut i besan na zaverenike da je pred poslanicima, kad je obnarodovao
postojanje zavere, rekao, između ostalog, da će vođi zaverenika biti izvađeno srce u kome se začela ta zla misao, da će mu biti odsečeni testisi da ne bi mogao da ima potomstvo, da će biti smešten između neba i zemlje, jer nije ni za dole, ni za gore, odnosno da će biti i obešen, da će mu biti odsečena glava, koja je razrađivala ideju, da tako nešto više nikad ne bi mogao da uradi. Naravno, neko ko nije bio gadljiv, a verovao je da je produžena ruka vladara, to je i uradio.
S obzirom na zahtevnost presuda, dželati su morali mnogo toga da znaju, od anatomije i fiziologije čoveka do psihologije, a morali su da budu i opremljeni odgovarajućim alatom, budući da su neke presude zaista bile zahtevne: razne vrste noževa, bodeža, mačeva, sekira, sablji, klešta, eksera, igala, bičeva, čekića, lanaca, kuka, stega, poluga, testera, konopaca, i slično.
Ne zaboravimo, dželati nisu samo ubijali, oni su izvršavali i telesne kazne. Sam posao dželata, u psihološkom i sociološkom smislu, proizvodio je posledicu da su dželati bili okrenuti sebi i svojim porodicama, jer ih ljudi nisu voleli u svojoj okolini i izbegavali su da se druže s njima. Iako su, strogo uzevši, oni bili samo javni službenici koji su sprovodili tuđu volju, običan svet je negde u sebi znao i osećao da tu nešto nije u redu, da život treba da se okonča kad to kažu zakoni prirode.
Zato i nije čudo što su neki dželati bili ubijeni od strane okupljene svetine, jer svoj posao na stratištu nisu obavljali dobro, pa su se osuđenici mučili više nego što treba.
Nije bilo neobično da radni dan završe izubijani kamenjem, koje je na njih bacala svetina koja je posmatrala pogubljenje.
To zaista izgleda paradoksalno, jer je ta ista svetina dolazila upravo da gleda tuđu smrt i mučenje. U Japanu su posao dželata obavljali kožari i kasapi, ljudi čija su zanimanja bila najnecenjenija.

POSTOJALE su dinastije državnih dželata, gde se posao prenosio sa oca na sina ili nekog bliskog rođaka. Najpoznatija porodica ili dinastija bila je Sanson u Francuskoj. Dinastija počinje sa Šarlom Sansonom od Longvala koji je 1688. najpre postavši pomoćnik svome tastu dželatu Leraseru, a kasnije primivši službu dželata u Parizu, postao osnivač dinastije. Godine 1788. drugi Šarl Sanson primio je zvanični znak pariskog dželata - “crveni ogrtač” i postao najznačajni dželat ove dinastije i zvanični dželat Pariza od 1788. do 1795. godine.
Imao je tu “čast” da pored mnogih zvučnih imena Francuske tog vremena pogubi i Luja DžVI, unuka Luja DžIV koji je njegovog dedu i njegovu ženu Mariju Antoanetu proizveo u glavne izvršioce smrtnih kazni.
Dinastiju ovih dželata okončao je Klement Sanson, koji je posao obavljao do
24. 8. 1847, kad je izveo poslednje pogubljenje pozajmljenom giljotinom, jer je svoju izgubio na kocki. S njim se završila 160 godina stara porodična tradicija pariskih dželata.
Kraljevina Jugoslavija imala je svoje dželate, od kojih su sticajem okolnosti dvojica bili Nemci po poreklu, zvali su se Mauzner i Hart. Živeli su u Sarajevu, vešali su po celoj ondašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, a Hart je ostao upamćen po tome što je bele rukavice sa kojima je radio, bacao pod još ljuljajuće telo i izgovarao svoju čuvenu rečenicu: “Ja nisam kriv za tvoju smrt!” A Mauzner je obesio čuvenog hajduka Jovu Čarugu.
Sva pogubljenja u papskoj državi od 1796. do 1865, dok nije otišao u penziju, obavljao je Đovani Batista Bugati, sa nadimkom “maestro Titi”. Nema sumnje da je on bio dželat sa najdužim stažom u istoriji ljudskog roda. Umro je 1869. u 85. godini života, godinu dana pre nestanka papske države kojoj je verno
služio.
Za to vreme, prema njegovoj pedantno vođenoj evidenciji, pogubljeno je 516 ljudi.
Pogubljenja je izvršavao na razne načine - sekirom, konopcem (vešanjem), giljotinom, ali i jednim načinom koji je poznat kao “mazatelo”.
Reč je o teškom drvenom malju koji bi u veštim rukama maestra Titija dobijao veliko ubrzanje kružnim pokretima, onda se spuštao na glavu osuđenika i tako ga ubijao. Posle bi rezao vrat udarenog, što je bio deo propisane procedure.
Zaista je neverovatno koliko je mašte ljudski rod pokazao u smišljanju načina da ubija u ime države, oslobođen od svih strahova da radi nešto što nije u redu.
Tome treba dodati i priču o poslednjem obroku koji je dolazio pre pogubljenja. Mada, nisu uvek i svi osuđeni imali tu privilegiju.
JoŠ od davnih vremena (kod Egipćana, Grka, Rimljana) postojala je ritualna praksa da se nekim osuđenicima da poslednji obrok kao oblik i znak primirja između zajednice i njega. Time bi, mislilo se, osuđenik simbolično oprostio svojim sudijama i dželatu ono što će da usledi. Što je obrok bio bolji to je bio manji strah sudija i dželata da će ih stići eventualna kletva osuđenog.
Često su ovi obroci bili javni. I danas postoji takva praksa.
Američki zatvori objavljuju jelovnike osuđenika na smrt pred pogubljenje. Hamburgeri, pice i kola-pića ubedljivo vode.
Sadam Husein se opredelio za piletinu sa pirinčem, šolju vruće vode i med! Negde se pominju hamburger i krompirići, ali nije potvrđeno da ih je jeo kao poslednji obrok, pre je moguće - za vreme suđenja.
Ali, npr. pomenuti nacistički zločinac Adolf Ajhman, koji je obešen u Izraelu 1962. godine, umesto jela odabrao je da popije pola boce “karmela” - crvenog, suvog, izraelskog vina.

POGUBLjIVANjE mačem, sabljom ili sekirom, istorijski posmatrano ima najdužu tradiciju. Mačevi su bili dugački do 120 cm, sa sečivom širokim oko 6 do 7 cm i teški nešto više od dva kilograma. Bilo je važno da imaju dugački rukohvat da bi mogle da se koriste obe ruke, zbog jakog zamaha.
Sablje su takođe bile dugačke oko jedan metar, nešto lakše od mačeva, ali njima se zamahivalo jednom rukom, za šta je bila potrebna velika veština i brzina.
Sekire koje su korišćene za pogubljivanje praktično nisu bile oružje za rat i borbenu upotrebu, jer su bile velike i kabaste. U Engleskoj gde je sekira bilo omiljeno sredstvo egzekucije, dužina sečiva bila je oko pola metra, širina oko 25 santimetara, a rukohvat, na kome se nalazilo sečivo bio je dugačak oko jedan i po metar.
Ovaj način pogubljivanja zahtevao je takođe drveni blok ili panj, podmetač za glavu, odnosno za vrat koji bi se na njega polagao. Bez glave su ostali na primer: Meri I od Škotske, Ana Bolin, Katarina Hauard, Tomas Mor, ledi Džejn Grej, ser Volter Rejli, Čarls I - kralj Engleske, Škotske i Irske.
Giljotina, kakvu znate i kakvu ste verovatno već na slikama videli, nije prva sprava takvog tipa i takve namene.
JoŠ daleke 1307. godine, prema starim hronikama, jedna slična “mašina”, samo sa ravnim sečivom, korišćena je za pogubljenje u Irskoj. Zna se i ime nesrećnika koji je prvi pod njom završio - zvao se Mardok Balak. Ali, zvanični prethodnik giljotine bila je sprava koja je nazvana “halifaks gibet” (vešala iz Halifaksa) mada nikakve veze sa vešalima nema. Počela je da se koristi oko 1400. godine, mada prema nekim podacima stoji da je upotrebljena još 1286. godine u Jorkširu. Zna se da je poslednje pogubljenje uz pomoć ove sprave obavljeno 1650. godine.
I ovde, kao i kod giljotine, reč je o sečivu koje sa velike visine pada na vrat osuđenika. Jednim uglavljenim osiguračem (klinom) zadržavano je u položaju spremnom za padanje na vrat. Taj osigurač nekad je izvlačio konj za koga je osigurač bio vezan kanapom, ali
i gomila koja je došla da posmatra pogubljenje. Naime, konopac koji je bio zakačen za osigurač bio bi bačen u gomilu i svako je imao priliku da ga povuče, tako da je pogubljenje bilo na neki način i kolektivni čin.
Nešto drugačija, ali u osnovi slična mašina nazvana “mejden” (devojka), korišćena je u Škotskoj. Idejni tvorac je Džejms Daglas, erl od Mortona. Ako je verovati pisanim tragovima prvi put je upotrebljena 1564. godine, a poslednji 1685. kad je pogubljen deveti grof Kempbel. Pretpostavlja se da je reč “mejden” u ovom smislu korišćena, jer je po zvučnosti ličila na keltsku reč “moudan” koja znači “mesto gde se izvršava pravda”.
Slične sprave za pogubljivanje korišćene su u Italiji (Milano), Nemačkoj (Nirnberg) i Švajcarskoj, pa čak i u Kini.
A ONDA, posle nekih 225 godina na egzekutorskoj sceni Evrope pojavila se nova, mada ne i revolucionarna, znatno unapređena sprava koja je dobila ime po svom idejnom tvorcu, Francuzu - dr Jozefu Ignjacu Giljotinu. Priča o giljotini počinje 10. 10. 1789. godine kada je dr Giljotin, pred Skupštinom, kada se raspravljalo o Zakonu o kaznama, u šest tačaka predložio izvođenje smrtne kazne, bez torture, što je trebalo da postane standard u Francuskoj. Dr Giljotin je inače bio lekar i član Revoloucionarne narodne skupštine i njegov predlog je bio da se za pogubljenje koristi mehanička sprava, a čovek koji je tu ideju razradio (probao je na leševima i životinjama) i usavršio koso sečivo i dva polukružna drvena dela koja su glavu osuđenika držala fiksiranu bio je takođe lekar, hirurg Antoan Luj (1723 - 1792). Prve sprave zvale su se po njemu “luizon” ili “luizet”.
Poslednje pogubljenje giljotinom u Francuskoj odigralo se 10. septembra 1977. godine, nad osobom po imenu Hamida Đandubi.
Postojala je i tzv. kratka giljotina. Reč je o sečivu koje je takođe bilo smešteno između dva stubića, ali je umesto slobodnog pada kao pokretačka sila sečiva koje je bilo postavljeno na vrat osuđenog, korišćen malj.

SMATRA se da su prve smrtne kazne vešanjem izvođene u staroj Persiji. Pored toga što je vešanje bilo i definitivna kazna koja je okončavala život osuđenog, ono je bilo i deo rituala mučenja koji je prethodio nekim brutalnim kažnjavanjima.
U srednjovekovnoj Engleskoj, za veleizdaju se izricala smrtna kazna koja je počinjala vešanjem, žrtva bi ostajala živa, a izvođenje kazne bi se nastavljalo.
Vešanje je bilo rezervisano za lopove i kriminalce i smatralo se da je izvršenje kazne vešanjem nečasna smrt za osuđenika. Zato su u Nirnbergu nacistički ratni zločinci povešani, a isto se dogodilo i u Japanu posle suđenja njihovim ratnim zločincima.
U osnovi postoje četiri vrste vešanja: sa kratkim, dugim i standardnim padom i tzv. dizajuće vešanje.
Uzroci smrti direktno zavise od načina izvršenja kazne. Ako se osuđeni veša tako da telo praktično ne pada ili pada sa izuzetno male visine, uzrok može biti gušenje zbog nedostatka vazduha, prekid dovoda krvi karotidom (arterija) do mozga, prekid kretanja krvi kroz vene koje vraćaju krv iz glave do srca, kao i prestanak rada srca zbog šoka izazvanog visokim pritiskom u karotidi.
U SLUČAJU pada tela obešenog sa veće visine dolazi do lomljenja vratnih pršljenova i prekida kičmene moždine, što za posledicu ima gušenje i gubitak kiseonika u mozgu.
Za izvođenje smrtne kazne vešanjem bilo je potrebno imati samo dovoljno debeo konopac i granu preko koje će se on prebaciti, dovoljno jaku da izdrži težinu osuđenog. Njega su mogli ili da povlače konopcem dok ne izgubi tle pod nogama, ili da ga postave na neki oslonac koji bi mu kasnije izbili ispod nogu, a on ostajao da visi.
Agonija obešenog u ovim varijantama trajala je jako dugo, a događalo se da bude skinut sa konopca misleći da je mrtav,
pa kad bi se ustanovilo da je živ, vraćali bi ga ponovo na konopac.
Oslonac za osuđenog se kroz istoriju menjao: to je mogao da bude panj, kamen, kasnije stolica, konj (takvo vešanje je ovekovečeno u filmovima o američkom Divljem zapadu) ili neka druga prigodna životinja, a neko vreme za tu svrhu služile su i zaprege.
A onda se engleski dželat po imenu Vilijam Kalkraft, koji je “vladao” gubilištem čitavih 45 godina, počevši od 1829, dosetio da osuđenog može da pusti da padne sa određene visine i da ga tako obesi.
Tek Vilijam Marvud, njegov naslednik od 1874, bio je dovoljno pronicljiv da vidi vezu između težine osuđenika i dužine konopca kojim se veša, što bi omogućilo brzu smrt osuđenika lomljenjem njegovog vrata, odnosno dislociranjem pršljenova.
Izgleda da je trebalo da prođu vekovi i milenijumi da se neko doseti ovoga. Naravno, bilo je grešaka, jer se događalo da pad sa velike visine otkine glavu pogubljenog, što bi moglo da se tretira i kao dekapitacija, ali nije poznato da je nekad presuda glasila da neko treba da bude obešen tako da mu glava bude otkinuta.
Zvuči morbidno, ali eksperimentalno je utvrđeno, da je sila potrebna za lomljenje vrata današnjim merama izražena, negde oko 1.700 džula, a dužina konopca odnosno pada izračunavala se tako što je ondašnja mera 1.260 stopa funti (1.710 džula) deljena s težinom osuđenika u funtama i tako se dobijala visina pada.
Već pomenuti Marvud je to malo unapredio i uzimao u obzir fizičko stanje osuđenika, njegovu dob i konstituciju. Debljina konopca iznosila je od dva do tri centimetra.
Ali, bez obzira na formule dželati su da bi bili sigurni, voleli da probaju sa džakovima napunjenim peskom čija je težina odgovarala težini osuđenika.

DŽELAT Vilijem Marvud utvrdio je da je najbolje mesto za postavljanje čvora ispod levog uva ili ispod leve strane vilice, čime se glava pri zaustavljanju tela u padu naglo povlačila u stranu, tako da su se lomili vratni pršljenovi.
Njegove inovacije pozdravili su svi oni koji su hteli da vešanje bude što bezbolniji metod pogubljenja, a naročito upravnik zatvora.
Pošto se događalo da dželati pogrešno izračunaju dužinu pada, pa glava bude otkinuta, vlasti su im davale tabelu sa težinom tela i dužinom pada da takve scene budu izbegnute.
Tako, na primer, za težinu osuđenika od 90 kg, dužina “leta” bila je 130 cm po tabeli iz 1892. godine (150 cm po tabeli iz 1913. godine), a za osuđenika težine 52 kg, 220 cm, odnosno 260 cm.
Pošto je svaki konopac imao određenu dozu elastičnosti, to je moglo da predstavlja problem kod vešanja.
Da bi se izbeglo da ono bude, sadašnjim rečnikom rečeno, bandžidžamping, svaki konopac je najpre prolazio kroz “tretman” tako što je rastezan na vreći s peskom približne težine osuđenikovoj težini. Ovo je bio još jedan razlog za prethodnu proveru konopca i težine koju je on trebalo da izdrži.
U ENGLESKOJ, ovaj sistem Marvud je prvi put primenio vešajući nesrećnika po imenu Frederik Ori. To je ocenjeno kao naučni doprinos izvođenju smrtne kazne i značajnom smanjenju muka osuđenika.
Da bi se izbeglo dodatno povređivanje vrata osuđenika, ali i omogućilo glatko kretanje konopca kroz omču, ona je mazana finim voskom koji je pred pogubljenje zagrevan.
Kasnije je na omču ponegde stavljana koža iz istih razloga. Kod vešanja Sadama Huseina upotrebljena je crna marama da bi se izbeglo “povređivanje” kože vrata.
Dizajuće vešanje je način vešanja pri kome se osuđenik sa nameštenom omčom dizao u vazduh određenim sredstvom.
Primer za to jeste vešanje u Iranu, gde osuđenike u vazduh dižu uz pomoć krana dizalice.
Postoji i tzv. naglo dizajuće vešanje, pri čemu se glava osuđenika sa omčom na vratu naglo diže protivtegom velike težine, čime se postiže isti efekat kao kod dugog pada. Dakle, umesto da kroz otvor na podu propada osuđenik, pada džak
sa peskom, glava osuđenika ide uvis, a vrat se lomi.
SCENE vešanja nisu nimalo prijatne. Pa ako je u početku vešanje bilo zamišljeno da se vide muke obešenog, kasnije su baš zato, da se ništa ne vidi, osuđenicima preko glave stavljali kapuljaču.
Najčešće, kapuljača je stavljana neposredno pred vešanje, jer se smatralo da bi dovođenje osuđenika do vešala sa kapuljačom na glavi bilo i organizaciono teže, što bi kod njega izazvalo dodatan strah, jer ne bi znao šta ga čeka, a imao je pravo još nešto od sveta da vidi.
Ali, bilo je i drugačijih pristupa. Jedan dželat je smislio sledeći sistem - osuđenom sa vezanim rukama na leđima stavio bi kapuljaču i onda bi ga poveo, usput mu pričajući i zamajavajući ga. Tako bi ga, da ovaj ne vidi, doveo ispod vešala i do poda koji se otvara.
Tada bi ga zamolio da stane za sekundu, nešto bi ga slagao, a onda bi mu brzim pokretom navukao omču i istog sekunda povukao polugu koja je otvarala pod ispod nogu osuđenika.
Osuđenik ne bi stigao ni da registruje šta mu se događa, a već bi mrtav visio na konopcu.
Negde su vešali i vešaju bez toga, kao, na primer, u Iranu, gde se kazna obavlja vešanjem na dizaličnom kranu, pa osuđenik završi obešen na velikoj visini, gde svi mogu da ga vide.

MASOVNO VEŠANJE
POSMATRAČI poslednjih vešanja u Americi potvrdili su da nema očiglednih svesnih reakcija koje bi ukazivale na bol vešanjem. Međutim, prema istraživanjima koja su obavljali lekari i fiziolozi, baveći se problemima egzekucije, obešeni na ovaj način morali bi da osete cervikalni bol, kao i jaku glavobolju zbog prekida dovoda krvi u mozak. Zbog lomljenja pršljenova i prekida kičmene moždine bol ispod loma ne bi se mogao osetiti, ali iznad, sigurno je da bi mogao. Nervni putevi iznad omče kao i nerv trigeminus dopiru do mozga, sve dok ih potpuni gubitak kiseonika ne ugasi.
Najveće masovno vešanje odigralo se 26. decembra 1862. godine u Minesoti, kad se 38 Sijuks Indijanaca sa belim kapuljačama na glavama popelo na veliko gubilište i bilo istovremeno obešeno zbog pokolja nad više stotina belaca - muškaraca, žena i dece.

ELEKTRIČNA stolica ili elektrokucija je metod pogubljivanja pri kome se kroz telo osuđenika propušta struja preko elektroda koje su pričvršćene na njegovo telo.
Osuđenik je pri ovom načinu bio vezan za stolicu, a teoretski je mogao da bude vezan za bilo šta metalno, za stub, krst ili recimo za krevet.
Međutim, prihvatimo kao gotovu činjenicu da se sve ipak odigravalo na stolici koja je dobila naziv električna stolica sa kasnije mnogo nadimaka: “cvrčeća sali” ili “stara svećica”.
Ova kazna primenjivana je u Sjedinjenim Američkim Državama, počevši od 1890. godine kad je kao prvi na nju stavljen Vilijam Kemler. Ne samo što je prvi put tamo primenjena, nego je električna stolica postala jedan od prepoznatljivih simbola Amerike. Posle 1890. godine čak 25 država je osuđenike na smrt pogubljivalo na taj način.
Kao i većina otkrića i inovacija i ovo je počelo slučajno.
Čovek po imenu Alfred Sautvik došao je na ideju za pogubljivanje kad je video jednu slučajnu smrt zbog toga što je čovek dodirnuo žicu sa strujom iz generatora.
Ali, čast da napravi prvu stolicu imao je jedan zaposleni kod Tomasa Alve Edisona, čiji je zadatak bio upravo da pomenutu ideju realizuje. On se zvao Harold Braun. Nekad se slava za ovo pripisuje Edisonu, ali to je greška. Edison je radio sa jednosmernom strujom, a Braun je koristio naizmeničnu struju koju je u eksploatacionom smislu držao Džordž Vestinghaus.
To je, mada sad izgleda smešno, bio razlog što ni Edison ni Vestinghaus nisu hteli da njihov sistem bude korišćen za izvršenje smrtne kazne, zbog komercijalnih razloga i straha korisnika, nego su hteli da to bude onaj drugi.
Da bi dokazao da je naizmenična struja opasnija i bolja za izvršenje smrtne kazne Edison i Braun su ubili strujom mnoge životinje, a među njima, da čovek ne
poveruje, i jednog cirkuskog slona. Čak je u tom “ratu struja” izraz elektrokucija (eletrocution) dobio konkurenciju:
Edison je smislio izraz odnosno glagol “to njestinghouse” ili vestinghauzirati - pogubiti naizmeničnom strujom, da bi korisnike odvratio od “opasne” naizmenične struje.
Probe i eksperimenti obavljeni do 1889. godine potvrdili su efikasnost naizmenične struje, i ona je izabrana.
U osnovi čini se da preovlađuje stav da je ovaj metod pogubljenja surov i okrutan, jer ipak ne ubija odmah.
Zato, nije čudo, da je engleski premijer Vinston Čerčil još decembra 1942. godine napisao da bi želeo, u slučaju da Hitler bude uhvaćen, završi na električnoj stolici, kao otelotvorenje đavola.
SMRTNA kazna se sada na električnoj stolici retko izvodi, mada je protokol za njeno izvođenje u nekim državama promenjen u odnosu na prvobitan, u smislu da se osuđenik izloži samo jednom udaru od 2.450 volti u trajanju od 15 sekundi, pa ako se ne ustanovi prekid životnih funkcija da se tek onda ponovi u trajanju od 22 sekunde sa naponom od 1.000 volti. I, tako, dok se ne ustanovi smrt.
Smrt na električnoj stolici ili kako se govorilo u slengu, “jahanje munje”, kao humaniji i jednostavniji metod je zamenila smrtonosna injekcija.
Za izvršenje smrtne kazne koristila se i gasna komora u kojoj je osuđenike ubijao gas - cijanovodonik.
Prvi put kazna u gasnoj komori je izvršena 8. 2. 1924. godine u Nevadi (SAD) kad je pogubljen ubica Džon Gi.
Malo ljudi zna da se ideja o izvršenju smrtne kazne na ovaj način javila još u DžIDž veku u Americi.
Tako nešto 1888. godine, predložio je lekar Julijus Blejer, smatrajući taj način jeftinijim i humanijim. Međutim, neverovatno ali istinito, ova ideja je glatko bila odbijena i dugo je bila zaboravljena.

Spaljivanje je jedan od najstarijih načina pogubljivanja. Istorija je zabeležila da je Kir, pošto je 546. godine pre naše ere pobedio lidijskog kralja Kreza, poznatog po enormnom bogatstvu, želeo da ga spali, odnosno ispeče, i procedura je počela u pristvu samog Kira. Na početku, dok još nije bilo strašno, Krez je izgovorio mudre reči, uputivši ih posmatračima i samom Kiru, verovatno videvši da se prisutni raduju onome što mu se događa: “Niko ne treba da se smatra srećnim pre trenutka smrti”. Kir se zamislio nad ovim rečima, shvativši da do tog trenutka sreća i najsrećnijeg čoveka gubi svaki smisao i biva potpuno obezvređena i obesmišljena ako te čeka ovakva smrt i odmah naredio da Kreza oslobode. Kasnije mu je Krez postao savetnik.
U Srednjem veku najčešće su spaljivani oni koji su osuđeni zbog jeresi i veštičarenja. Još je na Sinodu crkve u Veroni 1184. utvrđeno da je kazna za jeres spaljivanje, a to je potvrđeno i na Koncilu u Tuluzu 1215. godine.
Smatralo se da je to način da se zatre i ideja zbog koje je neko osuđen, i kao način pročišćenja od greha i za osuđenog i za društvo u celini. Ovu kaznu izricali su crkveni sudovi i za neke grehove, kao što su preljuba, pederastija ili opštenje sa životinjama. Naravno, i za bogohuljenje.
U staroj Srbiji, Zakonik cara Dušana, kao jednu od kazni, propisivao je i spaljivanje.
NALIVANJE tečnim metalom je takođe egzekucija spaljivanjem, ali iznutra. Izvodila se tako što bi se osuđenom u usta sipalo tečno olovo ili katran.
Ali, poznat je i ovakav jeziv primer. Homoseksulano orijentisani engleski kralj Edvard II, muž Izabele, ćerke španskog kralja Filipa IV, po iznuđenoj abdikaciji, usmrćen je ubacivanjem usijanog metala u anus.
“Bronzani bik” - stari način pogubljivanja, vraća nas u antičko doba, u grčku koloniju na Siciliji. Izmislio ga je jedan viđeniji građanin Perilos. Naime, on je predložio Falarisu, tiraninu Agrigentuma, da se kriminalci kažnjavaju tako što bi se u bronzanu statuu bika, koja je bila šuplja i imala vrata sa strane, oni ubacivali, a ispod figure bi se palila vatra i držala tako dok bik ne pocrveni, dakle, dok temperatura ne pređe 600 stepeni. Smrt je nastupala sporo, a osuđenik bi umirao u teškim mukama. Falarisu se ideja dopala, s tim što je
naredio da se unutra, u glavi bika, odnosno nozdrvama, konstruišu kanali koji bi urlike onog jadnika unutra modulirali tako da liče na riku razbesnelog bika. Da bi proverili kako to funkcioniše, Falaris je naredio da se sam Perilos uvuče unutra, vrata su za njim zatvorena, pod “bika” je stavljena vatra i Falaris je mogao da se uveri po Perilosovim kricima da je sve dobro smišljeno. Ipak, pre nego je stradao, izumitelja su izvukli napolje.
MONSTRUOZAN metod ubijanja bio je “krvavi orao”. Izvodio bi se tako što bi se osuđeniku s leđa probila koža, zatim prosekla rebra, i kroz njih izvukla pluća osuđenika, koja su tako na leđima zaista izgledala kao krila. Da bi muke bile veće, u takvu ranu sipala bi se so. Žrtva bi se neko vreme mučila, a onda umirala. Ovo je kazna koja se izvodila u nordijskim zemljama.
Kasapljenje, takođe surovi metod ubijanja, podrazumevao je ukljanjanje vitalnih organa iz abdomena tela osuđenika. Da bi agonija osuđenika trajala što duže, prvo bi se vadili “manje važni” organi, dok bi se na kraju vadili srce i pluća. Ovaj metod bi se završavao najčešće sečenjem tela na četiri dela.
Dželat nije smeo da zaboravi da je i njegov rad posmatran i da nije bilo preporučljivo biti milosrdan prema osuđeniku jer je ovakva kazna najčešće izricana zbog izdaje kralja ili zemlje. Žene su bile pošteđene ovakvog pogubljivanja, mada je i tu bilo izuzetaka.

ZAHVAT ”LING ČI”
KAŽNJAVANJE sečenjem organa nije bio samo evropski izum. Nešto slično postojalo je u Kini, gde se nisu samo vadili unutrašnji organi, nego se celo telo praktično seklo: od nosa, jezika, prstiju na rukama, nogama, ušiju, čak do zglobova. Pribor je naravno bio prilagođen pojedinim zahvatima. Detalji samog sečenja odnosno redosled sečenja, u osnovi bili su propisani. I ovde je, kao i u Evropi, bilo važno da osuđenik što duže bude živ. Ovaj metod u Kini bio je poznat pod imenom “ling či” - lagano sečenje. Postojao je i način nazvan “smrt od hiljadu sečenja”, gde se na početku osuđeniku koža sekla tako fino da je on krvario na svakom milimetru tela. Ali, postojali su i nešto kraći načini, bez tog mnogobrojnog zasecanja kože. No, svaki sa istim ishodom -bolnim i dugim mrcvarenjem i umiranjem osuđenika.

UBIJANJE na točku, srednjovekovno izvođenje kazne izgledalo je ovako: Osuđenika bi licem prema nebu vezali za točak koji je bio horizontalno položen na zemlju.
Svi udovi bili bi sa više vezova učvršćeni za obod i osovine točka, ali tako da nemaju potpuni oslonac. Glava osuđenog bila bi oslonjena na neki doneti oslonac, najčešće kamen.
Tada bi dželat sistematično, gvozdenom polugom udarao po kostima osuđenog između oslonaca i tako mu na više mesta lomio kosti ruku i nogu. Zatim bi ga skidali sa “velikog” točka i onako izlomljenog postavljali leđima na nešto manji točak i vezivali, ali tako da su mu se glava i stopala dodirivali otpozadi.
Razapinjanje na krst je prastari metod izvođenja smrtne kazne. Osuđenika bi vezivali ili ekserima prikucavali na drveni krst određene veličine, a zatim ga ostavljali da umre. Postojala su dva načina razapinjanja: jedan koji se izvodio tako što bi glava osuđenog bila postavljena gore, i drugi pri kojem bi glava osuđenika bila postavljena dole. Na ovaj poslednji način razapet je apostol Petar koji je tražio da tako bude razapet, jer nije dostojan da završi život kao Isus.
Razapinjanje glavom okrenutom nadole prvi put je korišćeno u Asiriji, staroj Persiji, a kasnije se proširio antičkim svetom.
Postoje dokazi da su u Atini gusari kažnjavani razapinjanjem na krst, još u 7. veku p. n. e. Isti metod primenjivan je u Makedoniji, Kartagini, Egiptu, i starom Rimu.
Prvi zapisi koji potvrđuju postojanje i korišćenje ovog metoda egzekucije datiraju iz 6. veka p. n. e. Darije Prvi, kralj Persije naredio je da se oko tri hiljade njegovih političkih protivnika razapne.
Procedura izvođenja kazne razapinjanjem na krst, zahtevala je ekipu od nekoliko vojnika i njihovog
oficira koji bi upravljao pogubljenjem.
Osuđenik bi bio dovođen na mesto pogubljenja, obično bi bio teran da sam nosi krst.
Kad bi došli do mesta, naterali bi ga da se skine go, a onda bi ga vojničkim ekserima dužine oko 15 cm prikucali na krst koji je bio položen na zemlju. Ovi ekseri nisu bili obli, nego četvrtasti u preseku. Nekad su ih vojnici vadili iz mrtvih žrtava i koristili kao amajliju.
Izraz “zakucati ekser na krst” i sad znači zadati nekome konačni udarac, obračunati se sa nekim, završiti nešto.
Krst bi zatim zajedno sa njim podigli u vertikalan položaj u za to postavljenu rupu.
Nekad je korišćen i drugi metod, osuđenik bi merdevinama bio podignut na krst koji je već bio zakopan u zemlju i za njega prikucavan. Ovoj metod zahtevao je saradnju samog osuđenika, što je samo po sebi nečovečno.
OVAJ način bio je više od ubijanja. Predstavljao je način totalnog poniženja žrtve koja je ostavljana da maltene istrune na krstu ili bude pojedena do kostiju.
Način pogubljivanja dranjem kože podrazumevao je skidanje kože sa tela osuđenog, u komadu. Smrt je nastupala od šoka, gubitka krvi i bila je užasno bolna.
Istorijski posmatrano reč je o vrlo starom načinu ubijanja. Prema Bibliji, kralj Antioh je na ovaj način pogubio sedmoricu braće, Jevreja, koji na njegovo traženje da to učine, nisu hteli da jedu svinjetinu.
Persijski car Kambiz je na ovaj način pogubio svog vrhovnog sudiju Sikamna, koji je bio podmitljiv. Naredio je da ga oderu, a njegova koža poslužila je za presvlačenje sudijske stolice da bi sledeći sudija to stalno imao u pameti, da ne ponovi Sikamnovu grešku.
Ova kazna primenjivana je i u starom Egiptu i u Grčkoj.

MEĐU poznatima kojima je odrubljena glava je Meri Stjuart, znana samo kao Meri, kraljica Škotske. U sukobu sa engleskom kraljicom Elizabetom I optužena je da je htela da je ubije, da pobuni katolički sever Engleske i da sebe smesti na engleski presto.
Branila se tako što je odbacila sve optužbe, a svojim duhovitim komentarima ostavila utisak hrabre i visprene osobe.
Ostalo je zabeleženo da je sudijama rekla i ovo:
“Gospodo, zapamtite, kraljevstvo istorije mnogo je veće od engleskog kraljevstva.”
A na optužbu da je počinila izdaju Engleske, rekla je da nikad nije bila engleska podanica, pa nije mogla ni da je izda.
Ništa joj nije pomoglo, na osnovu fabrikovanih dokaza osuđena je na smrt.
Dugo je čekala na pogubljenje koje se odigralo u zamku Foteringej, 8. februara, 1587. godine
Poslednje časove provela je u molitvama i pisanju pisama, a pred pogubljenje, skinula je sa sebe crni ogrtač ispod koga je bio liturgijski tamnocrveni ogrtač katoličke crkve. Bila je vrlo pribrana.
Prema svedočenjima i izveštajima sa pogubljenja, odsecanje njene glave izvedeno je vrlo loše.
Glava je odvojena od tela tek posle tri udarca sekirom. Dželat je bio neiskusan.
Smatra se da je to ipak namerno urađeno da bi žrtva duže patila, a žeđ posmatrača za krvlju bila zadovoljena.
Panj na kome je počivala njena glava prilikom pogubljenja je spaljen, kao i neke druge stvari i predmeti koje je ona dodirivala.
Sahranjena je tek posle godinu dana (pre toga je bila balsamovana i sklonjena u olovni sanduk na sigurno mesto da niko ne zna) u katedrali Peterboro, sledeće 1588. godine, a 1612. njen sin Džems VI od Škotske, naredio je da se njeni zemni
ostaci prebace u Vestminstersku opatiju.
Ana Bolen, druga žena Henrija VIII, optužena za preljubu, za incestuoznu vezu sa svojim bratom Džordžom i izdaju, osuđena je na smrt i pogubljena 19. maja 1536. godine.
Pred pogubljenje oduzeta joj je titula kraljice, a njena ćerka je proglašena za nezakonito dete.
Na svojoj poslednjoj misi javno i svečano se zaklela na Bibliji da je nevina i lažno optužena. Zabeleženo je da je Ana svom zatvorskom čuvaru Vilijamu Kingstonu, koji joj je saopštio da je zbog nje specijalno došao francuski dželat, vrstan stručnjak za pogubljenja mačem, smejući se rekla da je čula da je dželat dobar, a i da ona ima tanak vrat.
U jutro, 19. maja, obukla je svečanu sivu haljinu, a kosu posebno pripremila za pogubljenje.
StratiŠte na Tauer Grinu bilo je pripremljeno, a mnogobrojni zvaničnici dvora došli su da vide njeno pogubljenje.
Imali su šta i da vide i da čuju.
Održala je kratak, dostojanstven govor, pozvala sve da veruju svome kralju i da mu budu lojalni, diplomatski izbegavajući da ga za bilo šta optuži, možda i zbog straha za svoje rođake i malu Elizabetu, onda je vezanih očiju klekla čekajući dželatov mač, ali još uvek govoreći prisutnima.
Pogubljena je usred priče, jednim veštim, brzim udarcem.
Svedoci su kasnije tvrdili da je glava koju je dželat pokazao posle pogubljenja što je bio običaj, htela još nešto da kaže
- oči su bile otvorene, kao i njena usta.
Sahranjena je kasnije u toku dana u kapeli svetog Petra.
Zabeleženo je da je Tomas Kramer povodom njene smrti rekao:
„Ona koja je bila kraljica na zemlji, postala je kraljica na nebu.“

KATARINA Hauard, peta žena Henrija VIII, optužena je za izdaju. Formalni razlog takvoj optužbi krio se u njenom raskalašnom seksualnom životu i preljubi koju je učinila. Naime, preljuba se pre toga nije mogla kvalifikovati kao zločin zbog kog je mogla da bude pogubljena. A onda je parlament usvojio zakon po kome se preljuba od strane kraljice tretira kao izdaja što je povlačilo smrtnu kaznu.
Hronike kažu da je noć pred pogubljenje dugo vežbala kako da postavi glavu na drveno postolje. Mada pribrana, ipak nije imala snage da se sama popne na stratište. Tu je održala kratak govor, moleći za milost za svoju porodicu koju je praktično unesrećila svojim ponašanjem. Pogubljena je jednim udarcem sekire, a sahranjena u istoj kapeli gde i Ana Bolen.
TOMAS Mor, državnik i humanista, katolik po ubeđenju, protivio se kraljevom raskidu sa papom i donošenju zakona kojim kralj dobija vrhovnu vlast nad crkvom, pa se 1532. godine odrekao položaja.
Time je postao ozbiljan protivnik Henriju VIII, ali vrhunac sukoba izbio je kad je Mor odbio da prisustvuje krunisanju Ane Bolen, Henrijeve žene.
Krenuli su montirani procesi, ali Mor je mudro uspevao da se izvuče.
A onda je došao 13. april 1534, kada je Mor pozvan pred parlamentarnu komisiju da se zakune na vernost povodom Zakona o sukcesiji. Mor je bio saglasan sa tim da parlament ima prava da Anu proglasi legitimnom kraljicom Engleske, ali nije hteo da da položi zakletvu, jer je preambularni deo Zakona bio antipapski intoniran. Nekoliko dana kasnije zatvoren je u nama već poznatu londonsku Kulu. Jula 1535. godine Moru je počelo suđenje i optužen je za veleizdaju.
Mor je ipak verovao da mu ne mogu ništa dok god eksplicitno
ne negira da je kralj vrhovni poglavar crkve, pa je zato odbijao da odgovara na pitanja koja su se na to odnosila.
Po poznatom običaju, stvar je rešio svedok koga je doveo Tomas Kromvel, kraljev čovek od najvećeg poverenja. Državni branilac Ričard Rič, svedočio je da je Mor u njegovom prisustvu izjavio da kralj nije legitimni poglavar crkve.
Ovo svedočenje nisu potvrdili ostali svedoci, ali i ovo jedno bilo je dovoljno da porota glasa da je Mor kriv za veleizdaju. Kralj nije trpeo suprotstavljanje i suđenje se nije moglo drugačije završiti. Pre izricanja presude Mor je pred porotom izjavio da smrtan čovek ne može da bude gospodar duhovnosti.
Uobičajena kazna za veleizdaju bila je vešanje i čerečenje, ali kralj je, da bi umirio savest, kaznu preinačio u obezglavljivanje.
Pogubljenje je obavljeno 6. jula 1535. godine. Na stratištu je izjavio da umire kao dobar sluga kralja, ali i kao božji sluga na prvom mestu. Dželatu je rekao da njegova brada nije ništa skrivila, pa ne zaslužuje sekiru. Na to mu je dželat izvukao bradu ispod vrata da je sekira ne zakači. Umro je hrabro, kao pravi vernik, a njegovo telo sahranjeno je u kapeli svetog Petra. Glava mu je bila izložena na Londonskom mostu skoro mesec dana, odakle ju je uzela njegova ćerka, da ne bi bila bačena u Temzu. Smatra se da je Morova lobanja sačuvana, ali se ne zna tačno gde.
Tomas Mor je definitivno bio duhovit i u poslednjim trenucima više nego priseban čovek.
Zabeleženo je prema izjavama prisutnih zvaničnika koji su došli da prisustvuju njegovom pogubljenju, da je rekao dželatu i njegovom pomoćniku “Popnite me bezbedno gore, za dole ću se sam snaći”.

DVOSTRUKA pogubljenja bila su relativno retka, ali događala su se. Jedan od takvih primera je pogubljenje jakobinskih erlova, lordova Kilmanroka i Balmerina, pogubljenih 1746. zbog izdaje posle bitke kod Kalodina.
Ovaj događaj je ostao zapamćen po ponašanju dželata Džona Trifta koji nije imao dovoljno iskustva. On je do tada samo vešao osuđenike, a sad je sekirom pred očima javnosti trebalo da pogubi dve viđene osobe. U toj zaista stresnoj situaciji, on se onesvestio. Nekako su ga povratili čašom alkohola, a kad je na gubilište izašao lord Kilmanrok, Trift nije mogao da se uzdrži i briznuo je u plač. Opet je dobio čašu pića. Povrativši veru u sebe, jednim udarcem uspeo je da mu odseče glavu.
Sledeći je bio lord Balmerino, stariji čovek, koji je u poslednjim trenucima pokazao neverovatnu hrabrost, ležernost i tipični engleski humor. Njegovom pogubljenju prethodilo je zanimljivo veče.
Naime, lord Balmerino je večerao sa svojom ženom kad mu je u ćeliju ušao zatvorski čuvar da mu saopšti da će sutra biti pogubljen. Žena njegova briznula je u plač, a lord se, mrtav hladan, obratio prvo ženi i rekao joj: "Gospođo, smirite se i završite večeru", potom se okrenuo zatvorskom čuvaru: "A vi, mladiću, stidite se što me prekidate usred večere sa takvim idiotskim vestima!"
Sutradan je veseo i raspoložen, obučen u pobunjeničku uniformu, krenuo prema gubilištu, ispričao se usput sa prijateljima i pozdravio posmatrače pogubljenja. Potom je pogledao znatiželjno šta su mu napisali na kovčegu koji ga je spreman čekao, održao kratki govor, a onda se pojavio pred nesrećnim Džonom Triftom, koji još nije mogao da se smiri od prethodnog pogubljenja. Tresući se, Trift je zatražio oproštaj, a na to mu je Balmerino rekao: "Dragi prijatelju, to je vaš posao, čuo sam da ste u njemu
izvanredni, vama zato moj oproštaj nije potreban!" Dželat dugo nije mogao da se smiri. Završio je posao sa tri udarca i nije opravdao komplimente koje je dobio od hrabrog lorda.
JEDAN od onih koji ni po čemu nije zaslužio da bude pogubljen, osim što je bio plemić po poreklu i što je bio uticajan u predrevolucionarnoj Francuskoj, bio je i Antoan Lavoazije, čuveni naučnik i hemičar.
Najveća krivica, izgleda, bilo je to što je bio ulagač i upravljač jedne privatne kompanije za skupljanje poreza.
Nisu pomogle ni intervencije uticajnih prijatelja koji su i sami zbog toga rizikovali svoj život. Građanske sudije bile su neumoljive. Suđen je, osuđen i pogubljen u jednom danu. Sve se to događalo 8. maja 1794. godine.
Dugo se spekulisalo da li odsečena glava može da misli, odnosno koliko dugo posle odsecanja može da reaguje.
Lavoazije se dogovorio sa pomoćnikom da broji koliko puta može da trepne. Navodno, izbrojano je oko 15-20 treptaja.
Povodom njegove smrti, čuveni matematičar Lagranž je izjavio:
"Bio je potreban jedan moment da se odseče ovakva glava, ali biće potreban jedan vek da Francuska stvori neku sličnu!"
Sledeće godine, francuska vlada je posmrtno vratila Lavoazijeu sve časti koje je imao, oslobodila ga krivice, a udovica je pored stvari koje su mu pripadale dobila i pismo sa kratkom beleškom: "Udovici Lavoazijea koji je bio lažno optužen."
Nekih stotinak godina posle njegove smrti, u Parizu mu je podignuta statua. Međutim, otkrilo se da je skulptor umesto njegove glave, postavio glavu ondašnjeg sekretara Akademije nauka. Preko toga se olako prešlo uz obrazloženje da sve glave sa perikom liče. Njegova glava nije zamenjena, ali je "utešno" to što je za vreme Drugog svetskog rata cela figura pretopljena i nikad više nije obnovljena.