Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Sećanja na Džona Empty Sećanja na Džona

taj Pon Feb 02, 2009 8:49 am
One noći kada je Džon tako iznenada otišao, osetila sam da je i polovina
mene odletela sa njim. Moje telo, naročito moja kolena, toliko
su drhtala da sam morala sa se oslonim o prijatelja da bih izašla iz bolnice.
Proleće je došlo i prošlo. Leto. Iznenadilo me je što je drveće olistalo jer mi
se činilo kao nepravda što je sve i dalje tako živo. Jesen je bila predivna. I
zima. Shvatila sam da će mi zime biti teške još neko vreme.
Dvadeset pet godina je prošlo od tada. Osećam se dobro kad su oko
mene ljudi, moj sin i ćerka. Smejem se, šalim se. Pogledam u nebo i dozvolim
da mi srce zaigra. Grlim svoju decu – iako je tačnije reći da ona grle
mene, s obzirom na to da su ona sada mnogo krupnija od mene. Ali kada
ostanem sama, kada večernja svetla počnu da obasjavaju svet ružičastom
bojom, u tmini noći i pred zoru, moje srce i dalje neprestano drhti.
Ljudi me stalno pitaju da li ću napisati knjigu o svom životu sa
Džonom. Ja im kažem da još uvek nisam spremna. Hoću li ikad biti? Ne
mislim da hoću. Osećam da ne mogu da otvorim taj deo svog srca dok
čitavo još uvek drhti.
Ova knjiga je bila istinski blagoslov za mene. Uživala sam čitajući svaku
vinjetu. Svaki pisac je tako iskreno voleo Džona da me je istog trenutka
dirnuo.
I svi oni su, takođe, bili veoma duhoviti. Veliki ljudi! Blistavi umovi!
Nisam mogla da poverujem da su se mnogi Džonovi i moji prijatelji iznenada
pokazali kao veliki pisci. Ponavljam im u sebi: „Nastavite. Trebalo je
da budete pisci. Odnosno, još uvek to možete postati.” Nasmejali su me
do suza. Mislim da se nisam toliko smejala još od poslednjeg filma Vudija
Alena. A od tada je prošlo dosta vremena... Smejala sam se i smejala. A zatim
sam plakala. Suze su pokuljale iz mene, nekontrolisano, i nisu htele da
se zaustave ni nakon poslednje pročitane strane – koja je došla prerano...
Ova knjiga se zaista pokazala kao divna ideja. Nadam se da ćete u
njoj uživati koliko i ja. Kao što je Džon imao običaj da kaže nakon naših
uspešnih projekata – moraćemo da ponovimo. Hvala vam, prijatelji moji,
što i dalje čuvate ove uspomene i što ste ih podelili sa nama, i, naročito,
sa mnom. Ja sam zbog toga srećna žena.
J o k o Ono L e n o n
Proleće 2005.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Sećanja na Džona Empty Re: Sećanja na Džona

taj Pon Feb 02, 2009 8:50 am
Džejn Aleksander
Prvi put kada sam čula Imagine i Džonov nežan glas, bila sam potpuno
očarana. Učinilo mi se da je pesma sažela sve ono o čemu smo mi šezdesetih
godina sanjali: svet bez nasilja, rasizma, rata, ubistava – svet koji
bismo zamišljajući ga načinili stvarnim. Ja i dalje verujem u to i svaki put
kad čujem ovu pesmu, ona jača moju veru. Mi možemo imati mir, harmoniju,
lepotu i ljubav ako ih postavimo za naše ciljeve, ako ih zamislimo i
živimo prema njima svakog dana. To je bio Džonov dar nama, koji nam je
ostavio svojom izuzetnom pesmom.
Džejn Aleksander, veteran pozornice i televizije koja je 1969. godine dobila nagradu
Toni za ulogu ostvarenu u filmu Great White Hope. Glumila je u mnogobrojnim igranim
filmovima, uključujući All the President’s Man i Kramer Vs. Kramer.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Sećanja na Džona Empty Re: Sećanja na Džona

taj Pon Feb 02, 2009 8:51 am
Lenonizam Tarik Ali
Naš prvi neposredni kontakt 1969. godine bio je formalan. Ja sam uređivao
Black Dwarf, radikalni političko-kulturni časopis. Objavili smo
„Otvoreno pismo Džonu Lenonu” – oštru kritiku albuma Bitlsa Revolution,
koju je napisao naš muzički kritičar Džon Hojland. Džona Lenona su ćorkirali
policajci. Black Dwarf je iskoristio priliku da ozbiljno prodiskutuje
o rečima pesama koje su se nalazile na albumu Revolution. Hojland je
napisao:
„Pre svega, nadam se da ćeš sad napokon uvideti s kim imamo
posla. Ne sa zlim ljudima, niti sa neurotičnim ili duhovno
zakržljalim bićima. Ono sa čim smo zapravo suočeni jeste represivan,
opak, autoritativan sistem. Sistem koji je nehuman
i nemoralan zato što 99 odsto ljudi lišava prava da žive svoj
život na način na koji oni to žele. Sistem koji će te sjebati ako
istupiš iz vrste i ponašaš se samo malo drugačije nego što oni
na vlasti žele.
Takav sistem – takvo društvo – toliko je razapeto kontradikcijama
i tenzijama i nezadovoljstvom da su svi odnosi unutar
njega zatrovani. Ti to znaš. Ti znaš iz sopstvenog iskustva koliko
malo radnička klasa upravlja svojim životima... Kako se u
takvom društvu mogu razvijati ljubav i dobrota među ljudskim
bićima? Ne mogu. Zar to sad ne uviđaš? Sistem se mora promeniti
kako bi ljudi mogli da žive ispunjenim, srećnim životima
što si i sam rekao da želiš.
Da li sad vidiš šta je nedostajalo tvom albumu Revolution?
Taj album nije ništa revolucionarniji od Dnevnika gospođe
Dejl. Da bismo promenili svet, moramo da razumemo šta nije
u redu sa njim. A zatim da ga uništimo. Nemilosrdno... Ne
postoji učtiva revolucija”.
Ton pisma je bez sumnje bio pokroviteljski i očekivali smo da će ga
Lenon ignorisati. Ali nedelju dana kasnije Džonu Hojlandu je stigao odgovor
sa propratnom porukom za koju se Džon Lenon nadao da će biti
objavljena. Objavio sam je:
Šta ti misliš – ko si ti? Šta misliš da znaš? Ja, po svemu sudeći,
nisam samo protiv establišmenta već i protiv tebe takođe. Ja
znam sa čim sam suočen – sa plitkim umovima pa bili oni bogati
ili siromašni. Svi tvoji odnosi mogu biti zatrovani – zavisi
kako gledaš na njih. Kakav sistem predlažeš i ko bi upravljao
njime?
Ne sećam se da sam rekao da je Revolucija revolucionarna
– zajebi gospođu Dejl. Saslušaj sve tri verzije (Revolucija 1, 2
i 9) i zatim probaj ponovo, dragi Džone...
Ti si očigledno za destrukciju. Reći ću ti šta ne valja sa
svetom – ljudi; pa da li njih hoćeš da uništiš? Nemilosrdno?
Sve dok nešto ne promenimo u tvojoj/našim glavama – ništa se
neće promeniti. Daj mi jedan primer uspešne revolucije. Ko je
sjebo komunizam...? Bolesni umovi, niko drugi. Da li misliš da
svi neprijatelji nose bedževe na kojima im piše da su kapitalisti
kako bi mogao lakše da ih pobiješ? To je malo naivno Džone.
Izgleda da ti misliš da je to samo klasni rat...
Vidi čoveče, ja nisam protiv tebe. Umesto da cepidlačimo
oko Bitlsa i Stounsa – gledaj malo šire – pogledaj svet u kome
živimo i zapitaj se zašto? A zatim – dođi i pridruži nam se.
Pozdrav,
Džon Lenon
P. S. Evolucija, ne revolucija.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Sećanja na Džona Empty Re: Sećanja na Džona

taj Pon Feb 02, 2009 8:52 am
Tarik Ali
Kao što se može videti iz priloženog, to je bila nadahnuta rasprava.
Nakon toga usledila je duga tišina. I kao što je već bilo tih godina uobičajeno,
uskoro je došlo do rascepa u časopisu Black Dwarf. Danas mi to
izgleda tako čudno, glupo i destruktivno, ali takvi smo bili. Mi lenjinisti
smo otišli i osnovali Red Mole, preselivši se iz veselog Sohoa u proleterski
Pentonvil roud, otrcani kraj blizu King kros stanice u Londonu.
Jednog dana je Džon telefonirao. Predložio je da se nađemo i nedelju
dana kasnije su se on i Joko pojavili na vratima moje garsonjere u
Severnom Londonu sa ukusnom večerom koju su poneli iz japanskog restorana.
Raspravljali smo o stanju u svetu, uključujući i stanje studentskog
pokreta u Japanu. Džonovi pogledi su se znatno zaoštrili od vremena kad
je napisao pismo Black Dwarfu. Rekao mi je da je, poput Mika Džegera,
želeo da učestvuje na jednom od velikih antivijetnamskih marševa, ali
da mu je menadžer Bitlsa Brajan Epstajn to strogo zabranio. Epstajn se
plašio da bi grupi mogle da budu uskraćene vize za Sjedinjene Države,
što bi predstavljalo katastrofu sa komercijalne strane. Džon je dugo žalio
što je poslušao svog menadžera, ali to je sad bila daleka prošlost. Najveći
i najbolji uticaj na njega izvršila je Joko Ono. Joko je bez sumnje zaslužna
za radikalizaciju njegovih političkih i umetničkih stavova. Nju su takođe
optuživali da je odgovorna za raspad Bitlsa, čemu smo se smejali i s čim
smo zbijali šale. Ljutili su ga rasistički ispadi tabloida upereni protiv Joko.
Ja sam smatrao da na njih treba da gledaju kao na komplimente. Bilo bi
jezivo kad bi debili koji su je napadali iznenada odlučili da je hvale. Pre
nego što su otišli, predložio sam im da napravimo intervju i on je pristao,
naglas se pitajući da li bi takav intervju bio primeren, s obzirom na to da je
Red Mole ozbiljan časopis i da bi intervju sa njim mogao da ublaži njegov
ton. Nije se šalio, ali uverio sam ga da bi intervju bio od velike pomoći našem
malom časopisu. Pitao sam ga da li bih mogao sa sobom da povedem
i kolegu Robina Blekberna – boljeg poznavaoca pop kulture od mene – na
šta je on s zadovoljstvom pristao.
Nedelju dana kasnije se na iznenađenje prolaznika ispred naše kancelarije
zaustavila ogromna limuzina. Robin i ja smo uskočili unutra i
krenuli ka Titenherstu. Razgovarali smo veći deo dana, odgledali jedan
od avangardnih filmova Joko Ono (koji Robin Blekbern prosto obožava) a
zatim nas je limuzina vratila u London. Intervju je prošao izuzetno dobro.
I Džon i Joko su bili potpuno otvoreni. Preostalo je samo da redigujemo
tekst.
Već sledećeg jutra je Džon telefonirao. Intervju ga je u toj meri inspirisao
da je napisao pesmu. Pitao je da li može da je otpeva preko telefona?
„Naravno”, rekao sam. Tako sam prvi put čuo Power to the People.
Videli smo se još nekoliko puta nakon toga, ponekad pre snimanja u
studiju u Ebi roudu, ali najčešće u Titenherstu. Robin i ja smo jednom
prilikom poveli i našeg francuskog prijatelja Režisa Debraja. Reči pesme
Imagine sam prvi put čuo za kuhinjskim stolom u Titenherstu.
„Politbiro odobrava, Džone,” našalio sam se, pitajući se da li bih u
politbirou bio u manjini po ovom pitanju. Njegove pesme su prevazišle
ljubavne žalopojke. Ljubav i sreća su sad postali feministički poklič za nov
način života. I ovde je, ponovo, uticaj Joko bio presudan. Fantastično, kao i
nadrealno je ostavljeno po strani. Lenon je, čega se Epstajn i plašio, postao
subverzivan i političan. Pesme Working Class Hero i The Luck of the Irish
nisu bile po volji konzervativnoj kritici ali su postale veoma popularne.
Tokom jedne od tih poseta Titenherstu, rekao mi je kako im se smučila
Engleska. Bila je previše palanačka i rasistička i Joko ju je mrzela, baš kao i
on, i zato su odlučili da se presele u Njujork. Mogao sam da razumem sve
to, ali sam ga upozorio da tamo ima mnogo čudaka i da se pripazi. Tokom
njegove prve godine u Njujorku povremeno smo razgovarali telefonom, ali
smo ubrzo izgubili kontakt. Kompjuteri, avaj, još nisu bili izmišljeni!
Zajedno sa ostatkom sveta osetio sam veliku tugu onog dana kad je
umro. Mislim da bi mu se svidela spontano iskazana počast u Moskvi, kada
su deca pojurila na Lenjinova brda i pevala Back In the U.S.S.R. Mislio
sam na njega za vreme velikih globalnih demonstracija protiv Bušovog/
Blerovog napada na Irak. Njegov duh je marširao sa nama.
Tarik Ali je ugledan novinar, istoričar i aktivista. Intervjuisao je Džona Lenona i Joko
Ono za svoj andergraund časopis Red Mole 1971. godine.
Sponsored content

Sećanja na Džona Empty Re: Sećanja na Džona

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu