Anegdote nam piše Gligorije iz Komadina

MUDRI ČIČA VLAJKO


Mudri čiča Vlajko Nenadić iz sela Komadina kao ugledni seoski domaćin rano je ostao bez sina Novaka iza koga je ostaje četvoro malih unučadi. On se morao starati o njima, hraniti i vaspitavati ih. Bio je veoma strog i na momente veoma ljut. Priča koja sledi opisuje Vlajka i smesta ga u istoriju, jer je on to zaslužio sa svojim hrabrim podvigom koji je učinio. Prošao je sve bitke i ratovao punih osam godina.

U jesen1943.godine, u Komadine je došla jedna partizanska divizija. Medjutim, po priči očevidaca, to je bila mnogo manja vojna formacija. Smestili su svoj štab u kuću Danila i Milorada Lišanina a vojsku po kućama i štalama u selu. Počeli su govoriti seljacima kako su oni narodna vojska, uzimali su stoku, rakiju žito i sve ostalo dajući im nekakve priznanice sa krompirovim pečatom i da će to naplatiti od države kad oni pobede i završe rat. Selo se zabavilo o svom jadu i bedi počelo im je davati sve sto su tražili.

Kad je zato čiča Vlajko čuo
kao munja nebeska planuo
ne može bes da savlada
vidi selo će da strada
pa uzima štap u svoje ruke
popi vode da razbije teške muke
pa odličje stavi oko vrata
što ga dobi Balkanskoga rata
ode pravo kod komadanta
poče Vlajko pričat komadantu
učesnik sam u proslome ratu
što govori odličje na vratu
brdima velika se vojska valja
krv će ljudska zemlju da okalja
zato odmah idite iz sela
da vam vojska bude cela
i da nema krvoprolica
poslušajte čiču Vlajka Nenadića.

Došavši u stab čiča Vlajko zatraži ko je komadant ove vojske, ali on trenutno ne beše tu. Odmah su ga doveli. Čiča Vlajko mu poče pričati kako je bio u 1. svetskom ratu, kao Balkanskom i da su im Bugari za vreme primirja poklali ceo puk preko noci na podmukli način prethodno ih opkolivši. Srpska vrhovna komanda je napravila grešku verujući Bugarima da ih neće napasti.To se sve zbivalo zbog ratnog plena oko podele Makedonije po ranijem sporazumu dve vlade Srpske i Bugarske. Nego komadante po ovim brdima se nalazi silna vojska i vi ste opkoljeni ja kao stari ratnik vam kažem da bi najbolje bilo da što pre napustite selo da vam vojska nebi izginula. Komadant sasluša čiču i šapatom naredi odmah pokret. A time pokaza da je nedorastao toj funkciji a kako i nebi kada sigurno nije imao nikakve vojne škole i akademije. To je šumska gerilska vojska sto Nemci s pravom kazu banda koja koristi gradjanski rat za svoje prljave ciljeve da bi srusila poredak u zemlji i došla na vlast bez izbora i glasa naroda što su kasniji dogadjaji jasno povrdili. Mudri čiča Vlajko je morao dokazati da ima i noge a ne samo pamet. Morao je bit vodič te nazovi divizije do Velikog vrha i Paliborackog groba.Te noći su udarili na Ivanjicu opljackali vojne magacine zarobili posadu desetak Bugara i Nemaca i sve ih streljali u Šljivićima, suprotno ratnom pravu i običajima rata a po onoj narodnoj svezana je lako pogubiti a jos lakše ugled izgubiti ali nemože se nešto izgubiti što se nije ni imalo.Tako će čiča Vlajko ostati svetla tačka u i storiji Komadina jer je spasio selo da ne bude opljačkano i poharano od šumske nazovi narodne vojske.

Da su ovi dogadjaji istiniti i tačni potvrdjuju živi svedoci i učesnici tog dogadjaja i to Nenadić Milun unuk, Vukoman Nenadić zvani « mačak » sinovac i Milorad Lišanin, bliski komšija čiče Vlajka Nenadića. Zahvaljujem se ovom prilikom ovoj trojici na rekonstrukciji ovog dogadjaja da se nebi zaboravilo. Tekst sam ja moja malenkost nazovi umetnicki obradio.

DIREKTOR I ČOBANICA

Prolazio direktor šumskog gazdinstva Vlastimir Vlasto Parezanović kroz Komadine, Gnjevetin i Klekovicu. Jašući na konju sidje na Klekovici da se odmori. Videvši jednu čobanicu kod ovaca upita je: « mlada dali imaš objavu to jest dozvolu za pašu ? » (onda se plaćala takozvana popaša državi, da bi stoka pasla po državnoj šumi i pašnjacima).

Mlada se izmače dalje u šumu, podiže suknju iznad pojasa i reče: « evo dozvola » a o donjem vešu nećemo ni pričati jer ga nije ni imala. Odvažni direktor joj reče : « za mene ta dozvola ne važi » ! Kakav si mi ti šumar kad za sve druge šumare važi a za tebe ne važi i svi su se šumari redom potpisivali na dozvoli. Videvši s kim ima posla uzjaha na konja i reče : imaš i od mene dozvolu i ode. Ovim je uvaženi gospodin direktor Vlasto Parezanović pokazao da nije korumpiran, kompromitovan i da časno vrši svoju funkciju, što posle njega nije bio slučaj, ali svako vreme nosi svoje breme, kaže naš narod.

KOMADINSKI MAČAK I SVADBARSKI KUPUS

"Ženidba Stevana Purića iz Mane"

Stevan Purić potiče iz bogate porodice od oca Miloša. Dugo se nije ženio jer je mnogo birao. Pošto je isprosio devojku iz Mane, uzeo je od Miša Miletića zvanog Zec, dobroga konja i nemačko sedlo da bi doveo buduću mladu

Bila je svadba, veselje uveliko - svira Ranko Miletić sa svojim trubačima, električne struje naravno nije bilo! Iz Komadina su došli na svadbu nezvani gosti tj. po naški rečeno 'kokanjaši'!! Ko bi glavni bio, nego Vukoman Nenadić zvani Mačak sa svojom ekipom kokanjaša: Mišo Miletić zvani Zec, Tomislav Maričić zvani Mrki..

Neko je izazvao tuču u mraku, radile su vrljike, lomila se ograda, nastao je opšti dar-mar!! Vukoman, Miso i Mrki su videvši veliki zemljani lonac sa kupusom i mesom a drugi sa supom - naravno na ognjištu, došli na ideju da uzmu lonac i odnesu. Za to vreme Vukoman zvani Mačak, je 'zapržio' lonac sa supom sa dve-tri pregrsti pepela sa ognjišta. Uzeli su lonac sa kupusom i mesom, odneli na potok(oko 200 metara udaljen od kuće), povadili meso i stavili lonac pod česmu na izvoru u potoku. Odneli su meso u Guvnine još 200 metara dalje. Lepo su se gostili sa mesom a piće su u toj brzini zaboravili da uzmu tako da je bilo i povraćanja.

Mrki je rekao da su njemu malo dali mesa. Na to je Vukoman uzeo meso i izmazao Mrkija po kravati i beloj košulji! Mrki je inače tek bio stigao iz Beograda gde je radio, dobro obučen u parnom odelu, beloj košulji i kravati. Onda su zovnuli Miloša, Stevanovog oca napremase da ode u potok da uzme lonac i kupus.

Posle desetak dana u Medjurečju našli su se Miloš i Vukoman. Miloš ga upita: Boga ti dijete, jesi li ti onaj Vukoman Mačak? On mu odgovori: Jesam, čika Miloše. - Svaka tebi dijete čast, reče Miloš. - A što čika Miloše?- odgovori ovaj! - Ako si uzeo meso, važno je da nisi razbio lonac!

Inače Vukoman, zvani Mačak, je najpoznatiji u Komadinama po anegdotama koje on sve potvrdjuje i ponosno priča.

ČIČA VELJO I SANITARCI

Prolazila jedna grupa ljudi kroz Komadine. Kad su došli iznad crkve, videše čoveka kod govedi, predstaviše se da su sanitarci i pitaše ga šta radi. On im odgovori da služi. A kod koga? pitaše oni. Ja kod Milosava Nenadića.Pa dobro čiča, kako ti služič kad danas nema ni gazde a ni sluge, svi treba da su ravnopravni u socijalizmu i da nema eksploatisanja ljudi. Čovek kod govedi, inače je bio Velimir Veljo Nenadić, veliki šaljivdžija. On im reče: gospodo čuvajte i vi goveda Milosavu pa će on i vama platiti. Mi smo drugovi a ne gospoda. Pa dobro drugovi, reče čika Veljo, ima i za vas posla da mu čuvate ovce, čistite štalu i sve drugo i vas ce platiti. Videvši da sa Veljom nema šale počeše, kao, malo ozbiljnije. Mi smo sanitarna inspekcija i vršimo proveru u vašem selu da li ima neka kuća, kupatilo i poljske nužnike. Ugledaše četiri, pet kuća preko potoka i upitaše Velja, zvanog lisac, da li možda one kuće preko potoka imaju poljski wc ? Čika Veljo im odgovori : imaju, imaju. A gde im je ? Ja ću vi pokazati. Tamo ima jedan čiča, star, samo 96 godina i još ga nije zazadnio, to jest nije ni dno napunio. Veljo im reče da ćoravom namigivati i gluvom šaptati ne vredi. Pa zar ne vidite da im je wc u potoku kraj kuća, koji ni za milion godina nemogu napuniti. Čovek koji je imao 96 godina zvao se Maričić Miloš, zvani Rakovac, jer se to zove zaseok, Rakovci. Inače Velimir Veljo Nenadić, zvani lisac je bio veliki komičar i šaljivdzija kao i dugogodišnji kmet u selu. Znao se često šaliti se na svoj račun, a bio je i dobar i pošten čovek . Njegovi potomci se sa pravom ponose sa njim a on je to svakako i zaslužio.

NIKOLA M. MARIČIĆ POD JEDRENOM

Balkanski ratovi 1912. i 1913. Srbija i Bugarska vode rat sa Turskom za oslobodjenje i podelu Makedonije kod grada Jedrena, koji se nalazi stotinjak kilometara od Carigrada. Srpska vojska je uspešno završila svoj deo posla, oslobodivši celu Makedoniju, dok su Bugari stenjali opkolivši Jedren bez uspeha.Tražili su od srpske vrhovne komande u pomoć jednu armiju, što im je i učinjeno. Srpska vrhovna komanda im je poslala jednu armiju sa vojvodom Stepom na čelu. Medju 74 000 vojnika srpske vojske, našao se i komadinac Nikola M. Maričić, koji je bio u jednoj od srpskih divizija. Inače, Nikola je rano otišao u Beograd gde je živeo i radio. Jedren grad, toliko u pesmi opevan, nije se lako dao osvojiti. Bio je dobro utvrdjen i pripremljen za odbranu za oko mesec dana, ali su izdržali punih 160 dana, pod komandom veoma sposobnog Šukri Paše. Komadant opsade, bugarski general Ivanov je uzaludno i jalovo napadao na pojedinim sektorima ali sa velikim gubicima u ljudstvu. Dolaskom Stepe sve se promenilo, jer je on predložio da frontalno udare odjednom na svim sektorima, što je dalo rezultat, predaju Jedrena i Šukri paše. Lukavi bugarski general Ivanov je tražio od Stepe, da se njemu nikako ne sme predati Šukri paša, već samo Ivanovu. Jedno jutro na zidinama se zavijorila bela zastava. Predala se cela turska vojska u gradu Jedrenu. Tu predaju je imao mogucnost da posmatra naš zemljak Nikola M. Maričić kao vojnik drugog poziva. Izašao je Šukri paša sa svojom komandom, dovezli su ih šest pari konja upregnutih u kočije. Prvi je izašao Šukri paša, kleknuo je na kolena pred vojvodom, tada još uvek generalom Stepom, poljubio ga u kolena, zatim ustao i izljubio se i u obraz sa Stepom. Naš zemljak Nikola se čudio zašto se oni ljube kad su neprijatalji i protivnici u ratu a pogotovo što je Paša sada zarobljenik. Medjutim, naš zemljak Nikola nije ni mogao znati, jer je bio samo radnik, naravno i bez obrazovanja, kao i svi tadašnji srpski vojnici. Naime Šukri i Stepa su bili stari drugari sa vojne akademije u Parizu. Uvek je Šukri govorio Stepi : « ti meni paša a ja tebi vojvoda a vojvoda mora da kleči pred pašom » a Stepa mu je uzvraćao « videćemo, jer se nikad ne zna šta nosi noć a šta dan a kamoli ko će da kleči ». Medjutim, desilo se obrnuto. Paša je izabrao manje zlo i predao se Stepi, jer su Bugari bili vrlo nezgodni i ubijali su zarobljene turske vojnike, što je protivno običajima i pravilima ratovanja.

Naš zemljak Nikola je junački poginuo 1915.godine u odbrani Beograda, od austrougarske vojske, sa čuvenim majorom Gavrilovićem, čiji je puk srpska vrhovna komanda izbrisala iz evidencije, ne dočekavši slobodu 1918.godine, kao ni ogromna većina srpskih vojnika.

LISICA NADMUDRILA VUKA

Davnih šezdesetih, sada vec prošlog veka, grupa komadinskih zidara, i to Vojin Maričić - čedovac, Ljubo Lišanin - salašinac, Milosav Nenadić - lisica i Vule Radonjić, radili na Goliji. Dogovore se oni jednog petka da idu kući a samo Vojin da ostane da čuva baraku i alat u baraci gde su i spavali preko sedmice. Obećali su Vojinu da će se u nedelju veče ranije vratiti. Medjutim, put dalek a i oni namerno zakasnili. Došli su u samu noć a uz put se dogovorili da malo plaše Vojina. Prišli su baraci polako i počeli da grebu po daskama barake kao i da zavijaju kao vuci. Medjutim, Vojin se ozbiljno uplašio i ako je bio unutar barake, počeo je da zove u pomoć i da lupa krampovim i maljem po onim mestima gde su oni grebali. To je trajalo 15 minuta a onda su otišli u šumu ispod smrča i dugo se smejali i razmišljali kako da izadju Vojinu na oči. Ipak su smogli snage i otišli. Čim su došli, Vojin ih, onako ljut, napadne zašto na vreme nisu došli, a naročito Milosava, govoreći mu : « ti lisico ne dolaziš na vreme, a mene šiptari ovde da ubiju ». (tu je inače radila jedna grupa albanaca u blizini). Stvar se zakomplikovala, jedva su se opravdali da su imali uz put probleme. Posle sedam dana rekli su Vojinu da su to oni bili. što ga je još gore naljutilo. Pa zar moja pseta da me pojedu ? - govorio je Vojin. Inače Vojin je bio mnogo snažan čovek a stariji od njih dosta, pa su se oni terali s njim segu. Iako je bio snažan kao vuk, lisica ga je ovog puta nadmudrila. Naravno, samo su se šalili ali je moglo doći do neželjenih posledica…

KOMADINCI I MANJANI PRED BERLINOM

Godine 1945. slavna rusko-ukrainska vojska pregazila je sve pred sobom. Ostao joj je otvoren put za ulazak u Berlin. Vojska je bila pod komandom velikog i još slavnijeg maršala Zukova, Staljinovog miljenika, sa sobom je imala 1800 artiljeriskih orudja da bi lakše zauzela Berlin, slomila treći rajh i uhvatila Hitlera živa. Uzgredno su oslobodili veliki broj ratnih zarobljenika medju kojima i Vukašina Radonjića, rodjenog komadinca, kao i Dobrivoja Vučićevića, zvanog Banda iz Mane. Oduševljenju nije bilo kraja. Pila se čuvena Ruska vodka, igrao se kazačok. Jedan čačanin im je predložio da i oni idu sa Rusima na Berlin. Vukašin je to odbio, jer je malo više popio a i žurilo mu se kući. Rusi su mu poklonili dva pištolja od kojih je jednog uspeo doneti u Srbiju i za koga je kasnije uspeo napraviti celu stolariju za novu kuću. Dobrivoje Vučićević i onaj čačanin su pošli sa Rusima na Berlin. Onako izgladneli više popili nego sto treba, u bednom zarobljeničkom odelu, dobijenom od crvenog krsta. Posle petnaestak kilometara pred njih je stao jedan džip, iz koga su izašla tri visoka ruska oficira. Jedan od njih upita : « ko ste vi? » Odgovor je bio « mi Srbi, Jugosloveni » kuda ste posli ? “idemo na Berlin” rekoše oni. On im opsova majku i na ruskom i na srpskom a zatim im lupi po dobro vruću šamarčinu i reče: “ niste poginuli 1941. vaš je život zagarantovan po konvenciji o ratnim zarobljenicima, nemate ni oružje odmah da se javite u crveni krst i da vas pakuju kući gde vas željno čekaju posle toliko vremena. Dobrivoje je stalno ponavljao da mu je teži bio onaj šamar nego celo ropstvo od četiri godine. Ruski vojnici su ih zavitlavali da je to bio lično maršal Zukov, što im je lupio šamar. To je vrlo mala verovatnoća jer je on bio sa svojim štabom daleko u pozadini a po onoj narodnoj da vojska u toku rata ide napred a generali i maršali posle. Tako su Rusi zauzeli Berlin bez Manjana i Komadinaca. Hitlera nisu našli ni mrtva ni živa. Nije imao vojničke hrabrosti da dočeka pobednike i preda se boljem junaku od sebe, Zukovu, kao i da mu preda svoj pištolj kao što je to uradio njegov komadant na Staljingradu Paulus, već je kukavički ugljenisao svoju ljubavnicu Evu Braun u sumpornoj kiselini a zatim i sebe. Kukavičluk da gori ne može biti. Pomenuti Vukašin Radonjić i Dobrivoje su odavno pomrli a nikakvu naknadu za vreme provedeno u ropstvu nisu dobili radeći četiri godine za Nemačku ratnu mašineriju a ni jedan drugi zarobljenik nije ništa dobio, kao ni njihovi potomci ako neko zna nekoga da je dobio nek mi javi. Iako je to Nemacka država sve platila sa ratnom odštetom ali naše posleratne vlasti.

GROM I KLETVA

Na potezu Mala, koja se nalazi iznad Rudnice, a oboje iznad distrikta Salašine, braća Vukoman i Drago Nenadić iz Komadina imaju livadu koju su medjusobno podelili. Gotovo svake godine su u isto vreme kosili, plastili i trpali seno. Obično su trpali seno u ravni, i to uz medju, da bi se lakse tovarilo za vuču. Jedne godine su prineli sve naviljke, pobili rogodže i počeli trpati. Završili su najpre Vukomanovo seno. Bila je velika vrućina. Još se Vukoman nije skinuo sa sena a on po svom starom običaju lupi « e dabogda kad prvi put zagrmelo grom te gadjo » mislivši na svoje seno. Drago kad to začu odmah poče vaditi svoju rogodžu i odnese je tridesetak metara dalje i poče pobijati. Vukoman ga upita « šta to uradi? » - ja bogami neću da moje seno gori od groma zbog tvoje kletve. Polako premesti i prostoranj a Vukoman mu reče : « baš si lud, pa što nisi napisao da je to tvoje seno a imaš i hartijani džak tako da grom zna ». Drago mu odgovori : « da djavo i grom ne znaju za šalu čije je sta ». Mogao si čekati dok ja moje odvučem - a kud rece Drago - pa kuci. Dok ti odvuceš on može sto puta da gadja. Tako Drago ozbiljno shvati i Vukoman mu pomože da i njegovo seno strpaju. Vukoman je bio veliki šaljivdžija i pravio je šale dok je DRAGO BIO OZBILJNIJI I NIJE MU SVE TO ODOBRAVAO A INAČE SU SE DOBRO SLAGALI IAKO SU BILI POLUBRAĆA

NI NJIMA MESO NI NAMA ČORBA

Na početku drugog svetskog rata, posle kapitulacije Kraljevine Jugoslavije kod nas je nastajo opšte rasulo, formirale su se mnoge nazovi vojske a većina njih je nasilno mobilisala ljude u sboje redove .Tako se u četnicima našao Milorad Nenadić iz Komadina i Miloš Parezanović - zvani Peko iz Kumanice, koji je posle godinu dana provedenih u partizanima došao u četnike jer, kako je sam govorio, da neće da dozvoli da u dvadeset godina umre gladan jer tamo nema ništa da se jede. Milorad Nenadić je pre rata bio prekar u Ivanjici a u četnicima su ga angazovali za kuvara. Miloš je inače bio visoka ljudeskera i dobar borac. Dobrovoljno sa jednim Rusom je sačekao jednu motorizovanu kolonu nemaca u Klisuri, razoružao ih i doveo vezane u Ivanjicu. Vise puta u toku rata je zarobljavao lično, nikog drugog no Milku Petrović i stalno je puštao govoreći joj da ona nije dorasla da ratuje snjim što mu je ona posle rata još bolje vratila i spasila ga je dugogodišnje robije, čak možda i streljanja. Naš narod kaže : « dobro se dobrim vraća a zlo još većim ». Jedne snežne i kišovite noći negde u Brezovi, Miloš je celu noć bio na straži bez smene jer se previše piančilo pa za smenu niko nije ni mario. Izjutra kad su ga smenili došao je u jedinicu sav promrzao i veoma ljut video je dve šerpe, manju samo meso, što bi naš narod rekao – krtina, a drugu dosta veću, samo nekakva čorbuljina bez imalo mesa i zaprške. Upitao je Milorada «šta je ovo u serpama »? kao da nije video. Milorad mu reče « ova manja je za oficire a veča za vojsku ». Miloš se još više naljutio kad je to čuo i naterao Milorada da to sve pomeša da svi jedu istu hranu, medjutim u tom trenutku se pojavi Gvozdenović - komadant i uperi u Miloša pistolj, a Miloš ne bude lenj već uperi njega šarac koji je nosio u toku celog rata kako je sama Milka Petrović govorila, da joj je bio teži Milošev glas nego i njegov šarac. Pošto su se dobro isvadjali i svašta rekli jedan drugom, strasti se smiriše pošto u tom trenutku odnekle sa brda zapucaše Nemci. Nastala je bežanija ko će pre pobeći što nas narod kaže bežte noge ...ili, vidi junaka kako li beže dok ih oni jure. Gvozdenović je tražio Miloša da uzme položaj u zasedi da čeka Nemce ali on nije hteo da čuje. Pošto su prosuli šerpe i svi ostali gladni, naravno Miloš je bio u pravu i veoma disciplinovan. Pokazalo se po ko zna koji put da je vojska samo običan puk a oficiri nešto mnogo više od toga. U takvim situacijama trebaju bar biti ravnopravni.

BLESAVI NAČELNIK


Velimir Veljo zvani lisica, bio je jedan od kmetova u selu Komadinama. Zbog toga što mu je dosadio taj veoma odgovorni i slabo plaćen, bolje rečeno nikako, nije ni placan. Jednog dana ode pravo u kancalariju sreskog načelnika u Ivanjici i predstavi se kao običan seljak iz sela Komadina. Lepo ga primi načelnik i poče ga ispitivati što je došao i šta se radi u selu, ima li problema, kako kmetovi vrše svoju funkciju itd. Sve to čika Velju dada dodatno raspoloženje da još bolje kaže načelniku kako je on to najbolje umeo. Poče pričat načelniku- u selu je sve u redu ljudi rade svoj posao kako znaju moraju nego načelniče, mi imamo veliki problem sa kmetom Velimirom Nenadićem. A što upita načelnik? - ma gospodine načelniće, blesav kmet nema pojma šta radi, izgubio je svako poverenje od naroda i narod ga ne smatra nizašta. Pa dobro koga narod traži za kmeta i ima poverenje i koga ti predlažeš. Veljo jedva dočeka da kaže - gospodine načelniče ja predlazem Velišu Lišanina. Nacelnik mu to odobri i postavi Velišu za kmeta i postupi tako naivno sa velikim neznanjem i nedoraslim za tako odgovornu i dobro plaćenu funkciju, dozvoli sebi da ga nadmudri jedan seljak koji u tom trenutku bi mnogo bolje obavio funkciju načelnika. Jednostavno načelnik nije legitimisao Velja koji iako je imao nadimak lisac bio je toliko mudar kao bezbroj lisaca a ne od prostog načelnika. Veljo je kao ugledni gradjanin imao ondašnju gradjansku kartu to jeste današnju ličnu kartu a bio je i u graničnoj trupi, pa da mu je nekim slučajem načelnik tražio legitimaciju nebi ga svakako čika Veljo uspeo nadmudriti na tako jednostavan način.To pokazuje da dok je veka i sveta vrlo je teško naći prave ljude i posaviti ih na pravo mesto prema njihovim sposobnosti . Tako se jasno u ovom primeru može videti da je Veljo sasvim pogrešio kad je sebe nazvao blesavim kmetom, umesto da kaže načelniku da je blesav kao što je i bio. Medjutim to je bila dobra osobina čika Velja Velimira Nenadića zvanog lisac a bolje bi mu pristojalo da su ga zvali mudrac, pošto je i posebno voleo da se našali na svoj račun i bio je jedan od najvećih komičara u srezu Moravičkom a posebno cenjen medju svojim sugradjanima Komadincima.