Branislav Nušić- komedije

First topic message reminder :

O Nušiću se govorilo i pisalo da je on odličan zabavljač šire pozorišne i čitalačke publike, da njegova dela nalaze mnogo više odjeka u
redovima te publike nego u ložama kritičara. U jednom pismu iz 1924. godine, koje je uputio svojoj kćeri Margiti Predić, Nušić je
ponovio neke ocene koje su kazivali neki njegovi kritičari, da on nema "dubinu jednog satiričara", da on u komediji pribegava "lakšoj
njenoj vrsti, komediji naravi, izbegavajući ili nemajući moći "da zađe u komediju karaktera". S druge strane, Nušić će ukazati na
razlike između humora i satire i upozoriće da postoji samo jedan pravi humor, i to onaj "koji izazivajući smeh na usnama ublažava
surovosti života". I, doista, ni u svojim najtežim časovima Nušić nije mrzeo nego je duboko voleo život i čoveka. On je živeo i
delovao relativno dugo, bio radoznali i aktivni svedok uzbudljivog razvoja srpskog društva od vremena kada ga je, kako kaže Nušić,
pritiskivala "petrificirana patrijarhalnost", pa do vremena kada uveliko rastu otpori prema kapitalističkim društvenim odnosima. Pri
tome, i sam Nušić prelazio je izvesne faze razvoja, ali je gotovo uvek, u raznim književnim žanrovima, a posebno u dramskoj vrsti
izražavanja, sputavao "bes smeha i podsmeha", spontano kritikovao i smejao se "prvo sebi, onda onom do sebe, pa onom više sebe,
onome što je pred nama i onome što ide za nama". I ne samo to: on je zalazio i u prostore gde je video pojave i ljude, kako naznačuje
je-dan estetičar, kao "iznenađujuće male" ili "beznačajno velike", ali uvek kao realno verovatne. Tragično osećanje života ne samo da
je upoznao i doživeo nego je i sam stvarao tragične slike životnih borbi i njihove odjeke u ljudima. Melanholično osećanje prolaznosti
života nije ni njega mimoišlo. Ali, pre svega, humorno osećanje života i stvaranje komediografskih dela, u kojima dolazi do iz-ražaja
takvo osećanje života, najviše je odgovaralo Nušiću kao čoveku i piscu.
Nušićev dramski opus potpuno je bacio u senku ostali njegov prozni rad. Dobro je poznato da je on celo vreme svog delovanja pisao i
objavljivao raznovrsna pripovedačka dela. Neka od njih su sama po sebi značajna, a druga nam pomažu da bolje i svestranije
razumemo i sagledamo Nušića kao dramskog stvaraoca.
Pripovetke jednog kaplara iz srpsko-bugarskog rata (1886) prva je štampana knjiga Branislava Nušića. U ovoj knjizi pisac je objavio
devet "sličica", a posle toga napisao je još jedanaest i sve zajedno objavio u knjizi istog naslova (1895). Većina tih "sličica" su
pripovedački zapisi ili kratke priče u kojima autor, s nekoliko poteza, sugeriše atmosferu rata u pozadini, izvan bitaka, u tišini koju
šire ćutijive tragike malih, neznanih ljudi i koju duhovno obogaćuje ljudska solidarnost. Primetno je da je Laza Lazarević, a preko
njega i Turgenjev, uticao na Nušića suzdržanim realističkim osvetljenjem običnih ljudskih či-nova (neke svoje pripovetke, među njima
i pripovetku Sve će to narod pozlatiti, Lazarević objavljuje u "Otadžbini" između 1880. i 1882. godine). U nekim najboljim pričama
Nušić uspeva da diskretno realistički ocrta at-mosferu ratnih apsurda, katkad s izvesnim setnim tonalitetom, ponekad s blagim,
unutrašnjim patosom (vidi priče Bela zastava, Pusto ognjište, naročito Na razbojištu i Sprovod). Već u ovim pripovetkama moguće je
zapaziti da je Nušić dugovao ponešto našem kasnijem romantizmu, naročito u asociranju raspoloženja lica i izgleda pejzaža. Nije
slučajno Nušić drugovao s pesnikom Vojislavom Ilićem. I Nušić je morao da doživi sudar između jedne romantičarski idealizirane
prošlosti i kritički viđene stvarnosti. I on je čeznuo za slavnom i velikom prošlošću, za njenim legendama. U knjizi pripovedaka
Ramazanske večeri (1898) tradicionalno mirno i skladno veze anegdote o jednom prohujalom životu koji postaje svet legendi. Pisac
smerno, s nekom dalekom, suzdržanom ironijom, neretko melanholičnom, priča o nekim sudbinskim određenjima. Tajanstveno i
sudbinsko u čoveku i životu česte su teme i njegovih istorijskih drama i izvesnih drugih dela, koja je pisao u raznim fazama
književnog stvaralaštva. Bliski ili daleki odjeci romantizma javljaće se u njegovim delima prelomljeni, upravo često izlomljeni,
realističkim viđenjima prošlog i, naročito, savremenog života.
Kad je zbog jedne satiričke pesme uperene protiv dvora osuđen i zatvoren, Nušić piše feljtone, koje je po-sle objavio pod naslovom
Listići (1890). Nezadovoljan dobom polutana, jer "pred nama je bilo pokolenje odlučno u jdejama, istrajno u radu", a za nama "dolazi
pokolenje koje će sumnjičiti", Nušić šeretski, ironično pita: nije li njegovo pokolenje "koje treba da se smeje". U ovim feljtonima
Nušić se smeje i sebi i drugima. Isprva, on se smeje s izvesnim elegantnim humorom, da bi se, zatim, slobodno, spadalački, s maskom
naivnog lakrdijaša, smejao mnogo čemu što je asocirao kao životno i komično istovremeno. Ovi listići su, najvećim delom
humorističke improvizacije na aktuelne teme i na neka iskustva koja se danas teško mogu prepoznati. Istorijski posmatrano, ovi
feljtoni pokazuju Nušića kao radoznalog i veselog publicistu improvizatora, koji će kasnije, kao novinar, s nadimkom Ben-Akiba, s
velikim uspehom zabavljati čitalačku publiku (v. zbirke feljtona Ben-Akiba, 1907, po-tom 1932, 1935). Značajno je, pri tome,
spomenuti da samo tako radoznali i agilni duh, koji želi da se stalno smeje životu i društvu upravo radi nekih bitnih vrednosti života,
ima uslova da stvori dela u kojima će egzistirati je-dan novi komični život i smešna bića.
U pripovedačkim delima Branislava Nušića primetan je opširni i nekoherentni feljtonski način izražavanja. U humorističkom romanu
Opštinsko dete (1902) pisac je proširio anegdotu o jednom odojčetu koga je napustila majka i koje je postalo "opštinsko dete" tolikim
mnoštvom drugih, svakovrsnih epizodnih anegdota da su one postale važnije od same osnovne fabule. Ogromna komična građa nije
uobličena u neku celinu, kao, na primer, u takvu celinu koju daje Sremčevo poetsko-humorističko delo Pop Ćira i pop Spira. Ipak,
trebalo bi zapaziti autorov pokušaj da humoristički parodira Odiseju ovog nesuđenog malog junaka, piščevu sposobnost da
razdragano, veselo prikaže standardne tipove sela i varoši kada upadnu u komične situacije. Neki delovi romana pokazuju veliki dar
humoriste Nušića, na primer, u glavi petnaestoj, gde se naru-gao društvenim konvencijama kad nastupi samrtni čas, ili u glavi
dvadeset drugoj, gde pisac vijoglavo duhovito priča "o jednoj strašnoj noći" grešnog Tome, bogoslova, koji se zaljubio u pozorište i u
glumicu gospođicu Lenku i doživeo razne skale komičnih kontrasta stvarnosti i ideala. Vidi se uveliko da je ovo delo pisao već
poznati pisac, koji ume veselo, katkad ironično i sa satiričkim udarcima da improvizira priče što se nehajno uklapaju u jed-nu
slobodnu feljtonsko-kozersku celinu.
Kozerske sposobnosti Branislava Nušića, koji humoristički govori i slobodno asocira uspomene i zapažanja, najbolje se primećuju u
delu Autobiografija (1924). Bez ambicija da ostvari određenu umetničku strukturu, Nušić spontano parodira jedan mogući život i
jednu moguću autobiografsku formu. U ovom delu on je protejski šeret, na mahove čudesan parodičar i autoparodičar, i to se naročito
zapaža kada prevazilazi lokalne asocijacije, isku-stva vezana isključivo za njegovo vreme, kada, na primer, sjajno parodira stil nekih
članaka i studija, ili kada se ruga smrti, čoveku koji je očekuje i onima koji od nje žive! Autobiografija je značajno kozerskohumorističko
delo: u njemu Nušić spontano ćaskalački govori o raznim temama i daruje onaj smeh koji nas bar donekle oslobađa
surovosti života.

GOSPOĐA MINISTARKA
- ŠALA U ČETIRI ČINA -



LICA
SIMA POPOVIĆ
ŽIVKA, njegova žena
DARA, kći
RAKA, sinčić
ČEDA UROŠEVIĆ, zet
RISTA TODOROVIĆ, kožarski trgovac
Dr NINKOVIĆ, sekretar Min. spoljnih poslova
POLICIJSKI PISAR
ANKA, služavka
ŠTAMPARSKI ŠEGRT
RISTA TODOROVIĆ, kožarski trgovac
PERA KALENIĆ
PERA, pisar iz administrativnog odeljenja
UJKA VASA
TETKA SAVKA
TETKA DACA
JOVA POPOV-ARSIN
TEČA PANTA Rodbina GOSPA-ŽIVKINA
MILE, njegov sin
SOJA, raspuštenica
TEČA JAKOV
SAVA MIŠIĆ
Gđa NADA STEFANOVIĆ, učiteljica engleskog jezika
POLICIJSKI PISAR
ANKA, služavka
ŠTAMPARSKI ŠEGRT
PRVI žandar
DRUGI žandar
PRVI poslužitelj iz ministarstva
DRUGI poslužitelj iz ministarstva
DJEVOJČICA krojačica
PRVI građanin
DRUGI građanin
Događa se u doba susreta prošloga i sadašnjeg veka.

PREDGOVOR
Ako ste kadgod pažljivije posmatrali sve što biva oko vas; ako ste se pogdekad upustili i udubili u odnose koji regulišu život jednoga
društva i pokrete koje izaziva taj regulator, - vi ste morali zapaziti da se kroz život sva-koga društva jasno beleži jedna jaka i ravna
linija. Tu liniju ispisali su obziri, tradicije, malodušnost, duhovna nemoć i sve one druge negativne osobine čovekove pod kojima se
pojedinci guše, a društvo nemoćno predaje učmalosti.
Tu liniju socijalni matematičari nazvali bi možda normalom, a socijalni fizičari početnim gradom toplote ili hladnoće, jer ona odista
liči onome stepenu na termo-metru iznad kojega se živa, pri zagrevanju, penje, a ispod kojega, pri hlađenju, slazi.
Tom ravnom linijom kreće se život skoro celokupnoga našega društva. Iznad te linije penju se samo pojedinci koji imaju duševne
snage i hrabrosti da se uznesu iznad obzira, iznad tradicija i iznad malodušnosti. Iznad te li-nije penju se samo pojedinci koji ne čekaju
da živu u društvenome termometru zagreje spoljna temperatura, već to zagrevanje nalaze sami u sebi, u svojim duševnim moćima. I
ispod te linije slaze samo oni pojedinci koji takode imaju duševne snage da pregaze obzire i tradicije i otresu se malodušnosti. I ovi
koji u društvu slaze ispod linije normale, sve do dna društvenog, nose sami u sebi dispozicije hlađenja duše i hlađenja osećaja sve do
tačke "smrzavanja.
Da se neko digne ili spusti iznad ili ispod linije normale u životu, da se neko uzvisi iznad gomile ili spusti ispod gomile, treba da je
podjednako hrabar. Hrabrost je biti čestit, plemenit, uzvišen, isto tako kao što je hrabrost biti podao i nevaljao. Treba imati mnogo
moralne snage u sebi pa se uzneti iznad, moralne linije, biti iznad ostalih, iznad gomile; kao što treba vrlo mnogo duševne snage pa
sići ispod linije, biti ispod ostalih, ispod gomile: biti hulja, provalnik, klevetnik, razbojnik i ubica. Podjednaka je hrabrost uzneti se u
zrak na nepouzdanoj Ikarovoj spravi koju je naš vek usavršio, kao i spustiti se, u gnjuračkome oklopu, u mulj morskoga dna.
Ti ljudi koji se uznose iznad ili se spuštaju ispod ravne linije života imaju i velikih zamaha, velikih pokreta duše, velikih uzbuđenja i
velikih emocija. Državnik sa strepnjom stoji pred sudom istorije, jer je poveo državu i narod sudbonosnim putem; veliki finansijer sa
grozni-čavim uzbuđenjem stoji pred berzom na kojoj će se toga časa triplirati ili propasti njegova milionita imovina; voj-skovođi igra
svaki damar od uzbuđenja kad povede ar-mije u sudbonosnu borbu; pesnika uzbuđuje inspiracija, umetnika čas stvaranja, naučnika
ono nepoznato do čega otkrićem treba doći. Sve su to velika uzbuđenja, velike emocije, veliki pokreti duše.
A tih i takvih velikih uzbuđenja, velikih emocija, velikih pokreta duše ima i kod onih koji slaze ispod nor-malne linije. Razbojnik
preživljuje najveću meru uzbu-đenja kad zariva krvav nož u grudi svoje žrtve; provalnik dršće i strepi pred sudijom; bludnica pati pod
žigom prezrenja, a odmetnik pod vešalima preživljuje celu grada-ciju osećanja od bola i grize pa do samoodricanja i apatije.
U te oblasti, u oblasti velikih uzbuđenja, velikih emocija, velikih pokreta duše - pa bilo iznad ili ispod linije - dramatičar rado zalazi,
jer će tu uvek naći du-boke izvore iz kojih može zahvatiti bogat i obilan materijal. Otuda se najveći broj drama i kreće u toj oblasti.
Mnogo je teže, međutim, tražiti i naći materijal u maloj sredini, u onome društvu, među onim ljudima, koji nemaju ni snage ni
hrabrosti da se odvoje od ravne linije životne, pa bilo naviše ili naniže; među onim ljudima koji nemaju snage da budu dobri, ali tako
isto nemaju ni hrabrosti da budu zli; među onim ljudima koji su vezani i sputani sitnim obzirima, koji robuju zastarelim tradicija-ma i
čije je sve biće sazdana iz malodušnosti.
Život te sredine teče jednolično i odmereno, kao še-talica na zidnome satu; pokreti te sredine su mali, tihi, bez uzbuđenja, bez velikih
brazda, bez jačih tragova, kao oni blagi talasići koji kruže po ustajaloj vodi kad na po-vršinu njenu padne tičje perce.
U toj maloj sredini nema bura, nema nepogoda, nema zemljotresa, ni požara; ta sredina je ograđena debelim zidom od oluja i vihora
koji vitlaju kroz društvo. Ona živi u svojim sobama; ulica je za nju strani svet, inostranstvo; za nju su događaji koji uzbuđuju
kontinente samo novinarska lektira.
U tim malim sredinama, koje se ne odvajaju od one ravne linije života, nema događaja, nema emocija, nema senzacija: "Danas je
tetka-Savkin dan!" - eto, to je za tu sredinu događaj i svi se užurbaju, svi se kreću, svi oblače, nabavljaju bukete, pišu čestitke, prave
posete... događaj, čitav događaj! "Mila čika-Stevina napustila mu-ža!" - "Ju, ju, ju, - gruva se cela familija u grudi - šta će svet kazati!"
I eto, to je emocija koja uzbuđuje celu jednu porodicu, no toj uzbuđenosti ne leži toliko razlog u tome što je Mila napustila muža,
koliko u onome "šta će svet kazati". A znate li šta je senzacija u takvim malim sredinama? "Snaja Zorka rodila blizance!" I ta
senzacija ide iz kuće u kuću, samo se o njoj govori, ra-spravlja se, tumači, i ta tema ispunjava interes čitave jedne porodice i čitave
jedne sredine.
Pera dobio klasu, Đoka se razboleo, Steva položio ispite, Jova premešten, gospa Mica kupila novu spavaću sobu, gospa Savka ošišala
kosu, gospa Julka pravi novu haljinu od krep-de-šina, prija-Maci izgoreo kuglov, a prija Anka izgubila na friše-fire sto sedamdeset
dinara. Eto, to su senzacije, to emocije, to događaji male sredine.
I, eto, iz te i takve sredine ja sam uzeo za ruku jednu dobru ženu i dobru domaćicu - gospođu Živku Popović - i izneo je naglo,
neočekivano i iznenadno, iznad njene normalne linije života. Takav jedan poremećaj na tera-pijama života kadar je učiniti, kod ljudi iz
male sredine, da izgube ravnotežu te do ne umeju do se drže no no-gama. I eto, u tome je sadržina Gospođe ministarke, u tome sva
jednostavnost problema koji taj komad sadrži.

PRVI ČIN
Obično građanska soba.
Staro kanape, dve fotelje i nekoliko prostih trpezarijskih stolica. Troja vrata: u dnu, desno i levo, i jedan prozor desno. U sredini sobe
veliki, zastrt sto, po njemu prostrte jedne stare očeve pantalone, koje će gospa Živka prekrojiti za sina.
I
ŽIVKA, SAVKA
SAVKA (sedi kraj stola): Šta si se zamislila?
ŽIVKA (stoji iza stola, o urotu joj visi santimetar, a u ruci velike makaze. Naslonila makaze na usne i za-mislila se gledajući u
pantalone): Gledam, znaš, kako da izbegnem ovo mesto što se izlizalo.
SAVKA: Ne možeš ga izbeći, nego podmetni parče.
ŽIVKA: Gotovo, a i onako će mu trajati od petka do subote.
SAVKA: A cepa, a? Pa, znaš kako je, neka je samo živ i zdrav, pa neka cepa.
ŽIVKA: Ju, nije da cepa, tetka, nego dere kao vuk jagnjeću kožu. I kupuj mu, i prekrajaj mu, i nikad ništa na njemu celo ni dvadeset i
četiri sata.
SAVKA: Nestašan, mnogo nestašan!
ŽIVKA (za vreme ove scene ona meri i kroji): Ne može da se stigne,bogami! Ne preliva nam se, zaboga, već jedva vezujemo kraj s
krajem.
SAVKA: A lepa plata.
ŽIVKA: Pa i nije. Dok odbiješ porezu, platiš kiriju, kupiš drva, tek vidiš, ostanu ti čiste šake. Teško je danas o plati živeti, ali ovaj moj
ne ume. Ne gleda svoja posla i svoju kuću, nego se zaneo za politiku.
SAVKA: Pa jest!
ŽIVKA: Ono i drugi se bakću i, što kažu, lome sa politikom, ali opet, nekako, gledaju i sebe. Te komisije, te procene, te sednice, pa se
spomognu nekako. Ali ovaj moj ne ume. Sve: ovo ne ide, naškodiće ugledu partije; ono ne ide, povikaće opozicija. I sve tako. A
devojku, eto, nismo platili već tri meseca, pa kiriju nismo platili za prošli mesec, a gde su još one sitne podužice: te mleko, te bakalin
i... već znaš!...
SAVKA: Teško je bome danas.
ŽIVKA: Ti još ne dobi kafu? E što je bezobrazna, po tri puta čovek da joj kaže. (Odlazi zadnjim vratima.) Anka, šta je s kafom?
ANKIN GLAS (spolja): Evo!
ŽIVKA: Eto, i to se zove mlađe. Bar da je kao što treba kad ga čovek plaća.
II
PREĐAŠNJI, ANKA
ANKA (unosi kafu i služi): Izvol'te!
ŽIVKA: Moram triput da molim za jednu kafu.
ANKA (bezobrazno): Pa nisam sedela na kanabetu, imala sam posla (Odlazi.)
III
ŽIVKA, SAVKA
ŽIVKA (pošto je Anka otišla): Eto, vidiš li je! Dođe mi, bogami, da potegnem ovim makazama pa da joj raz-bijem glavu. Ali šta ću,
moram da trpim. Dužna sam joj tri meseca, pa moram da trpim.
SAVKA (srčući kafu): Eh, takvo ti je danas mlađe.
ŽIVKA: Pa to sam te baš zvala, tetka Savka, da te umolim da nam daš jedno dvesta dinara na zajam.
SAVKA (trgne se): Ju, sinko, a otkud meni?
ŽIVKA: Pa ono što imaš na knjižicu.
SAVKA: Eh, to... na to nemoj ni da računaš, gde bih ja to dirala! Jedva sam skupila da mi se nađe, ne daj bože!...
ŽIVKA: Bože, tetka Savka, ti pa kao da ti mi to ne-ćemo vratiti. Platićemo ti pošteno i interes, a za tri me-seca imaš svoje pare. Slušaj,
ne bila ja Živka ako ga ne nateram da se uvuče u kakvu komisiju. Šta tu partija! Doka kuma-Dragin nazida kuću sa partijom, a ovaj
moj rasturi kuću.
SAVKA: Da l' si baš sigurna?
ŽIVKA: Šta?
SAVKA: Pa to, da će ući u komisiju?
ŽIVKA: Ti sumnjaš da ćemo ti vratiti?
SAVKA: Nije to, nego znaš, ne volim u taj novac da diram, pa, velim, ako ne uđe u komisiju...
ŽIVKA: Pa ne mora da bude baš komisija, može on i drukče. Ako ne može nikako drukče, a ti da znaš, uzajmićemo makar na drugo
mesto, pa tebi vratiti. Tebi tvoje ne gine.
SAVKA: Ako je samo za tri meseca...
ŽIVKA: Nijedan dan više!...
IV
PREĐAŠNJI, RAKA, ANKA
RAKA (gimnazista, ulazi bez knjiga i bez kape, sav podrpan.)
ANKA (ulazi za njim i nosi knjige i kapu.)
ŽIVKA: Iju, crni sinko, ti si se opet tukao?
RAKA: Nisam!
ANKA: Jeste, jeste, tukao se!
ŽIVKA (tetki): Pogledaj ga, tako ti boga, kakav je, kao da je s vešala pao.
ANKA (postavi knjige na sto): Eto je i ruku raskrvavio.
ŽIVKA: Iju!... (Ščepa mu ruku koju je vezao ma-ramom.) Nesrećniče jedan, bitango! (Anki): Donesi vodu da se ispere. (Anka odlazi.)
Još kaže, nije se tuko!
RAKA (uporno): Nisam!
ŽIVKA: Nego šta si?
RAKA: Pravili smo demonstracije.
ŽIVKA: Kakve demonstracije, bog s tobom?
RAKA: Protiv vlade.
SAVKA: A šta ti imaš sa vladom, pobogu sinko?
RAKA: Nemam ništa, ali sam i ja viko: dole vlada!
ŽIVKA: Eto ti, eto ti, pa ne crkni sad od muke! Ama šta si ti imao da se mešaš u demonstracije?...
RAKA: Pa nije samo ja, ceo svet. Eno, još se tuku na Terazijama, a vlada je morala da da ostavku, jer je ubijen i jedan radnik i trojica
su ranjeni.
ŽIVKA: Ju, ju, ju! Eto kako će i glavu da izgubi jednoga dana!
ANKA (dolazi s lavorom i bokalom): 'Ajde ovamo u kujnu da te umijem.
RAKA: Šta će mi da se umijem?
ŽIVKA: Vuci se tamo, operi tu ruku. Zar ne vidiš da izgledaš kao šinterski šegrt. (Gurne Raku te ovaj ode s Ankom.)
V
ŽIVKA, SAVKA
ŽIVKA (tetki): Eto, pa sad iziđi ti tu na kraj kad ti svaki dan dođe ovako pocepan.
SAVKA: 'Ajde i ja da idem, za poslom sam. A vi-dim, i tebe ometam. (Ustaje.)
ŽIVKA: Pa kako si rešila za ono?
SAVKA: Koje ono?
ŽIVKA: Pa de, što se prisećaš, za zajam?
SAVKA: A, za to? Pa kako da ti kažem: volela bih da ne diram u te pare, ali ako je nužda...
ŽIVKA: Ju, baš ti hvala, slatka tetka, nikad ti to neću zaboraviti.
SAVKA: Je l' da donesem predveče?...
ŽIVKA: Jeste, molim te, još danas! Pa dođi, tetka Savka, nemoj da ne dođeš. Ja, bogami, ne mogu; da mogu, došla bih ti. Nemoj ti na
to da gledaš, nego dođi kad god možeš. I onako si sama, pa svrati koji put i da ru-čamo: svrati kao kod svoje kuće.
SAVKA (već na vratima): Ja ću ono predveče. Zbo-gom. (Odlazi.)
ŽIVKA (ispraća je do vrata): Zbogom, tetka! (Vraća se i, pošto je završila krojenje, umotava pantalone.)
VI
ŽIVKA, RAKA
RAKA (izlazi iz sobe, umiven, i upućuje se spoljnim vratima.)
ŽIVKA: Ehe, gde si nagao?
RAKA: Tamo!
ŽIVKA: Ama zar ti je malo bilo, okačenjače jedan. A latinski - dvojka, a nauka hrišćanska - dvojka, a matematika - dvojka! Ne gledaš
to, nego demonstracije, a što ćeš da ponavljaš razred - to ništa.
RAKA: I otac je ponavljao četvrti razred, pa ...
ŽIVKA: Ama, ne gledaj ti na oca!
RAKA: Nije nego ću valjda na tebe da gledam.
ŽIVKA: O, gospode bože, i kad ga rodih takog nesrećnika! Vuci mi se ispred očiju!
RAKA (izleti na vrata, na koja nailaze Čeda i Dara.)

VII
ŽIVKA, ČEDA, DARA
ČEDA (ulazi sa ženom. Oni su obučeni za pasete): Eto nas. Vratili smo se kao što smo i otišli.
DARA: Bambadava smo išli.
ŽIVKA: Što, niste nikog našli kod kuće?
ČEDA: Čujte, majka, ja više neću da slušam te vaše savete. Te idite kod ove ministarke, pravite vizitu, te idite kod one ministarke,
pravite vizitu.
ŽIVKA: Pa, zete, meni ne treba klasa, tebi treba.
ČEDA: Znam ja to, ali kako možete da nas šaljete gospođi Petrovićki kad neće žena ni da nas primi?
DARA: Nije bila kod kuće.
ČEDA: Bila je, šta nije bila! Devojka se deset mi-nuta unutra domunđavala, pa tek onda izlazi i kaže nam da gospođa nije kod kuće.
ŽIVKA: Pa zar sam ja tome kriva? Pitala sam je preko kuma-Drage i ona kaže: neka dođe, kako da mi ne dođe gospa-Živkina ćerka;
nisam je videla otkako se udala.
ČEDA: Nisam je videla otkako se udala, a ovamo za-tvara nam vrata ispred nosa. Pa onda.... ona... juče... je l' i ona nije videla gospaŽivkinu
ćerku otkako se uda-la? ...
DARA: E, nemoj tako. Ona odista nije bila kod kuće, videli smo je posle na fijakeru.
ŽIVKA: Eto, vidiš! A ne ide to ni kao što ti misliš, zete. Treba i pet i šest puta ići na isti prag. Uostalom, vidiš da su napolju i neke
demonstracije, pa ko zna da nisu ministri možda i zbog toga zbunjeni.
ČEDA: Pa ako su ministri zbunjeni, šta imaju tu ministarke da se zbunjuju.
ŽIVKA: E, nemoj tako da kažeš. Znam, pričala mi je gospa Nata, kaže: kriza, a moj muž ministar, pa ništa; miran, ubio ga bog, kao da
nije kriza, a ja, nesrećnica, zbunila se kao niko moj; te obučem prevrnutu čarapu, i sve tako. Volim, kaže žena, da odležim jedno
zapaljenje pluća nego jednu ministarsku krizu.
DARA: Slušam vas vazdan, a i ne skidam šešir. (Po-lazeći levo u sobu.) Majka, je li donosila šnajderka ha-ljinu?
ŽIVKA: Nije još.
DARA: Poslala bih Raku da je opet zove. (Ode.)
VIII
ŽIVKA, ČEDA
ČEDA (pripaljuje cigaretu): Badava, ovako više ne ide!
ŽIVKA: Pa ne ide, ali, pravo da ti kažem, ne bi ti ni ta jedna klasa mnogo pomogla. Ne može jedna klasa da ti isplati dugove.
ČEDA: Što vi meni jednako te dugove natičete na nos? Nisam ih napravio od besa, nego kad čovek uzme ženu bez miraza pa počne
kuću kućiti...
ŽIVKA: Nismo te mi terali da je uzmeš. Ti si uvek govorio da je voliš.
ČEDA: A vi ste govorili da ima 12.000 dinara miraza.
ŽIVKA: Pa ima.
ČEDA: Ama gde su? Voleo bih da vidim tih 12.000 dinara.
ŽIVKA: Primićeš ih od osiguravajućeg društva
ČEDA: Primiću, al' kad umrete i vi i otac.
ŽIVKA: Pa možeš valjda dotle pričekati.
ČEDA: Mogu dotle i umreti.
ŽIVKA: Ne bi baš bila velika šteta.
ČEDA: Pa ne bi za vas, mogli bi još i vi da nasledite i moje osiguranje.
IX
ŽIVKA, ČEDA, PERA
PERA: (ulazeći na srednja vrata): Izvinite, ja sam dva puta kucao.
ŽIVKA: Molim, izvolite!
PERA: Gospodin nije kod kuće?
ŽIVKA: Ne!
PERA: A nije ni u kancelariji.
ČEDA: Vi ste činovnik?
PERA: Da, pisar kod gospodina Popovića. Pa hteo sam da mu javim da je kabinet dao ostavku. Hteo sam, znate, ja prvi to da mu
javim.
ČEDA: Je li to izvesno?
PERA: Izvesno! A biće da gospodin Popović to već i zna čim nije došao u kancelariju.
ŽIVKA: Ama zar nikako nije dolazio?
PERA: Upravo, dolazio je od jutros, ali je nekako odmah otišao, čim je čuo da je vlada dala ostavku.
ČEDA: Pa onda znači da on zna!
PERA: Zna izvesno! Ali ipak, ja sam hteo prvi to da mu javim. Al' možda ne zna, a svi kažu da su naši pozvani da sastave novu vladu.
ŽIVKA (prijatno iznenađena): Naši?
PERA: Da, naši, a ja bih hteo to da mu javim.
ČEDA: A vi u "naše" računate ...?
PERA: Pa "naši"!... Gospodin Stevanović je već oti-šao u dvor.
ŽIVKA: Stevanović?
PERA: Ja sam ga svojim očima video.
ŽIVKA: O, bože moj, kako bi to bilo dobro! Vi ste lično videli Stevanovića kad je otišo?
PERA: Video sam ga.
ŽIVKA: Otišao je baš u dvor?
PERA: Da!
ŽIVKA: Hvala vam, gospodine, velika vam hvala što ste nas izvestili.
PERA: Ja sad idem na Terazije; šetaću tamo pod kestenovima, pa ako još što opazim, ja ću vam javiti. Sa-mo vas molim, kad dođe
gospodin Popović, kažite mu da sam ja prvi došao i doneo vest da će naši obrazovati kabinet.
ČEDA: Reći ćemo!
PERA (gospođi Živki u koju kao da ima više poverenja): Molim vas, gospođo, recite samo: Pera pisar iz administrativnog odeljenja.
ŽIVKA: Hoću, gospodine!
PERA (već na vratima): Ako bi bilo što vrlo intere-santno, vi ćete dopustiti...?
ČEDA: O, molim...
PERA: Vi ćete mi dopustiti... (Ode.)
X
ŽIVKA, ČEDA
ŽIVKA: Zete, nisam te zagrlila od dana venčanja. (Grli ga.)
ČEDA: Ali čemu se vi to radujete?...
ŽIVKA: Gle sad! Mesto i ti da se raduješ, a ti još pitaš. Rako! Rako!
ČEDA: Ali čemu se vi to radujete?...
ŽIVKA: "Naši"! Jesi li čuo šta kaže čovek: "naši"!
ČEDA: Ama koj' čovek?
ŽIVKA: Pa ovaj ...
ČEDA: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. Za njega su "naši" svi koji obrazuju kabinet. On to, izvesno, svakome tako javlja.
ŽIVKA: Ali kaže čovek: Stevanović otišao u dvor.
ČEDA: Pa?
ŽIVKA: Pa to! Ti možeš da avanzuješ, a može i on...
ČEDA: Ko?
ŽIVKA: Kako ko? Sima!
ČEDA: Pa otac je već načelnik ministarstva, šta može više?
ŽIVKA: A Državni savet, a upravnik Monopola, a predsednik opštine? Oho, moj brajko, samo kad se hoće, ima vazdan. (Na vratima.)
Rako! Rako!
ČEDA: Šta će vam?
ŽIVKA: Da kupi novine. Crkoh od radoznalosti! Ba-ko! Rako!
XI
PREĐAŠNJI, MOMAK IZ MINISTARSTVA
MOMAK: Dobar dan, gospođo!
ŽIVKA (pretrne): Iju! Dobar dan!
MOMAK: Molim lepo, poslao me je gospodin da mu date njegov cilinder.
ŽIVKA: Cilinder? ...
MOMAK: Jeste!
ŽIVKA (ne verujući): Ama, cilinder?
MOMAK: Jeste, cilinder.
ŽIVKA: Ju, tako su mi se najedanput oduzele noge! Je l' vam to gospodin kazao da mu odnesete cilinder?
MOMAK: Jeste, on.
ČEDA: (on se zainteresovao): A gde je gospodin?
ŽIVKA: Odista, gde je on?
MOMAK: Eno ga u ministarstvu.
ŽIVKA: A je li vam kazao šta će mu cilinder?
ČEDA: Eto ti sad! Otkud će momku reći šta će mu cilinder?
ŽIVKA: Oh, bože, tako sam se zbunila. Pa gde je sad ta Dara? Rako! Rako!

ČEDA (na levim vratima): Daro! Daro!...
XII
PREĐAŠNJI, RAKA, DARA
RAKA (na srednjim vratima): Šta me zoveš?
ŽIVKA: Jesi li kupio novine? A jest, bogami, nisam ti ni dala. Ama, gde je ta Dara?
DARA (na levim vratima): Bila sam u kujni.
ŽIVKA: Cilinder, otac traži cilinder!
DARA: Pa gde je?
ŽIVKA: Poslednji put, kad je bio prijem o kraljevom danu, met'la sam ga tamo u sobi, na orman.
RAKA: A, nije, ja sam ga video u sali iza furune.
ŽIVKA: Pa, zaboga, idite, idite, nađite ga! Ali brzo, odmah!
DARA i ČEDA (odlaze u sobu.)
ŽIVKA: (momku): A je li gospodin bio raspoložen kad je tražio cilinder?
MOMAK: Nije!
ŽIVKA: A ljut?
MOMAK: Nije bio ni ljut.
DARA (vraća se): Nema ga!
ČEDA (za njom): Nigde ga nema!
ŽIVKA: Ama, kako da ga nema? (Od juri zadnjim vratima.) Anka! Anka! (Svima.) Ta tražite ga, zaboga!
ČEDA: Ama, šta ste se zbunili?
ŽIVKA: Pa tako je to, dabome, kad čovek jedanput u godini nosi cilinder. I ko će sad da mu se seti gde je!
XIII
PREĐAŠNJI, ANKA
ANKA (dolazi): Izvol'te!
ŽIVKA: Znate li vi, Anka, gde je cilinder gospo-dinov?
ANKA: Bio je na ormanu, ali ga je ovaj skinuo (po-kazuje na Raku) kad se igrao njim.
ŽIVKA: Bog te ubio, da te ne ubije, opet ti!
RAKA: Nije istina! Ja sam uzeo samo kutiju da na-pravim aeroplan, a cilinder sam ostavio.
ŽIVKA: Pa gde si ga ostavio?
RAKA: Ne znam!
ŽIVKA: 'Ajde tražite ga, tražite ga, zaboga, mora se naći! (Raziđu se svi po kući da traže cilinder.)
XIV
ČEDA, MOMAK
ČEDA (momku, s kojim je ostao sam): A vi ste davno u ministarstvu?
MOMAK: Vrlo davno, gospodine ...
ČEDA: I vama je to sasvim obična stvar kad se menja ministarstvo. Promenili ste ih mnogo?
MOMAK: Mnogo! Kolikima sam i kolikima ja već sagledao leđa.
ČEDA: I vi mora biti imate dobar nos, znate već unapred da omirišite situaciju?
MOMAK: (laska mu to): Pa ... razume se! ... Znao sam ja još pre tri dana da će ova vlada pasti.
ČEDA: E?
MOMAK: Ama, znam ja to iako ne čitam novine. Čim vidim da ministar svaki čas Živka blagajnika, i čim vidim mnogo zgužvanih
hartija u korpi kraj ministrovog stola, ja odmah kažem u sebi: ovaj se sprema.
ČEDA: A šta kod vas znači kad vas pošlju za cilinder?
MOMAK: Znači da je gospodin pozvan u Dvor i taj posao treba brzo svršiti, jer bivalo je da ja po kome do-nesem cilinder, a on ga
pogleda k'o krava mrtvo tele i veli: "Dockan, nosi natrag!"
ČEDA (usplahiren): Dakle, bivalo je i to?! (Odjuri vratima i prodere se na njima): Ama, šta se vazdan majete, dajte taj cilinder!
XV
ŽIVKA, DARA, ČEDA, ANKA, MOMAK
ŽIVKA (nosi cilinder i gladi ga rukavom od bluze.) DARA i RAKA (dolaze za njom.)
ŽIVKA: Kad ga, nesrećnik, metnuo pod minderluk i napunio ga orasima! Ko bi se setio da ga traži pod minderlukom?
ČEDA (ščepa cilinder od Živke, strpa ga momku u ruke i gura ga): Idite, idite, u vašim je rukama sudbina ove zemlje. (Izgura ga.)
Žurite, molim vas, žurite!
XVI
PREDAŠNJI bez MOMKA
ŽIVKA (Čedi, pošto je momak otišao): Ti znaš nešto?
ČEDA: Ne znam, ali... dabome! Kriza ... - cilinder ...
ŽIVKA: I ti možeš još da čekaš; što ne trčiš tamo?
ČEDA: Kuda?
ŽIVKA: Na Terazije!
ČEDA: Pa tamo je već gospodin Pera iz administra-tivnog odeljenja.
ŽIVKA: Ama, kako možeš da izdržiš i da čekaš da ti drugi donosi novosti. Dajte mi šešir, idem sama!...
ČEDA: Kuda?
ŽIVKA: Na Terazije!
DARA: Bože, mama, otkud to ide!
ČEDA: Dobro, dobro, evo idem ja!
RAKA: I ja ću! (Dune na vrata.)
ŽIVKA (Čedi): Ali nemoj da se zabiješ u kafanu. Prođi svuda, promuvaj se, pa kad čuješ što, a ti dođi odmah. Znaš kako smo mi
ovde, kao na žeravici.
ČEDA (uzme šešir): Ne brinite, javiću već! (Odlazi.)
XVII
ŽIVKA, DARA
ŽIVKA (seda umorna na kanabe): Oh, bože, ne smem čisto ni da kažem: a znaš li ti šta to znači kad se traži cilinder?
DARA: Ne znam!
ŽIVKA: Zovu ga u Dvor.
DARA: Oca? A zašto ga zovu?
ŽIVKA: Zašto? E jesi prava glupača! O bože, kako se to nijedno dete nije izmet'lo na mene. Svi su glupi na oca! (Imitira je.) "Zašto ga
zovu?" Pa ne zovu ga, valjda, da im nasađuje kvočke; nego, čula sam, pala vlada i sad ima nova da se sastavi.
DARA: Pa da vi ne mislite...?
ŽIVKA: Šta mislim? 'Ajd, baš da čujem; šta mislim ja?
DARA: Ne mislite valjda da otac bude ministar?
ŽIVKA: Strah me je da mislim, a mislim. Pa eto, tražio je cilinder. Zar ne vidiš da ja držim oba palca stegnuta. Stegla sam ih krvnički,
bojim se iščašiće se, ali, ako, toliko mogu za moga muža da učinim.
DARA: Oh, bože, kad bi se to desilo... mogao bi onda i Čeda...
ŽIVKA: Taman, kao da je Čeda prva briga. Kamo sreće da si ti mene poslušala...
DARA: Šta da sam te poslušala?
ŽIVKA: Pa eto, to... ako bi se desilo da otac po-stane ministar da nisi pošla za toga, kako bi se lepo udala kao ministarska ćerka.
DARA (uvredeno): Bože, majka, kakav je to razgovor!
ŽIVKA: Pa ne, al' kažem.
DARA: Meni ni ovako ništa ne fali.
ŽIVKA: Tebi ne fali, nego njemu.
DARA: Njemu?
ŽIVKA: Pa dabome... nema škole, ne zna jezike, ne može da pravi karijeru, i onako nekako ne pristaje...
DARA: Meni je dobar, a vama se ne mora dopadati. Kad sam ja zadovoljna, šta vi imate tu?
ŽIVKA: Pa već ti, znam ja tebe. Ko dirne njega, kao da te je u oko dirnuo.
DARA: Pa jeste!
XVIII
PREĐAŠNJTI, G. PERA
PERA (na zadnja vrata): Izvinite, ja...
ŽIVKA (skoči kao oparena): Šta je, zaboga, ima li čega novog?
PERA: Ima.
ŽIVKA: Govorite!

PERA: Video sam ga.
ŽIVKA: Koga?
PERA: Njega, gospodina. Video sam ga, otišao u Dvor, ima cilinder na glavi.
ŽIVKA (uzbuđeno): Da se niste prevarili?
PERA: Ta kako bih se prevario! Video sam ga k'o što vas sad vidim. Javio sam mu se.
ŽIVKA: A on?
PERA: I on se meni javio.
ŽIVKA: A ne znate zašto je otišao u Dvor?
PERA: Kako ne znam: svi su naši pozvani.
ŽIVKA: I mislite da bi se to moglo još danas svršiti?
PERA: Kako još danas, još sad. Ko zna, možda je i potpisano.
ŽIVKA (Dari): Steži palac, Daro! (Glasno.) Da li je to moguće da je već potpisano?
PERA: Idem da ih sačekam kad izlaze; pročitaću im sa lica ukaz. Ali vas molim da kažete gospodinu da sam ja prvi koji sam došao da
mu javim da je otišao u Dvor. A ja ću...
ŽIVKA: Da, dođite odmah, čim čujete što.
PERA: Pera pisar iz administrativnog odeljenja. (Kla-njajući se odlazi.)
XIX
ŽIVKA, DARA
ŽIVKA (vraćajući se sa vrata): Daro, dete moje, meni je čisto došlo da plačem. (Plače.) A ti... ti ništa?
DARA: Kako ništa, zaboga, još kako sam uzbuđena; samo pravo da vam kažem, ja čisto ne verujem u toliku sreću.
ŽIVKA: Slušaj, obuci se pa da idemo na Terazije, da čekamo.
DARA: Ali, zaboga, majko, to ne ide!
ŽIVKA: Pa jeste da ne ide, pravo kažeš; jer ako je on već ministar, onda nema smisla da ja idem peške.
DARA: Ama nije to, nego zbog sveta.
ŽIVKA: A grize me nestrpljenje, ne mogu prosto da izdržim. I gde je, molim te, sad onaj tvoj, što ne dolazi. (Odlazi na prozor.) Zabio
se izvesno u kafanu, a što mi ovde gorimo na žeravici, to se njega ne tiče. (Nervozno šeta i krši prste.) Uh, da mi je da se sad
pretvorim u muvu pa da uletim u Dvor da svojim ušima čujem kako kralj kaže Simi: "Pozvao sam vas, gospodine Simo, da vam
ponudim jedan portfelj u kabinetu!" A onaj moj šmokljan, mesto da kaže: "Hvala, vaše veličanstvo!" si-gurno će početi da muca. Ubio
ga bog sa suklatom, si-gurna sam da će mucati.
DARA (prekoravajući je): Ali, zaboga, mama!
ŽIVKA: Uh, kćeri, sve drugo ne marim, ali samo da mi je da gospa-Dragu svučem sa državnog fijakera, pa makar za dvadeset i četiri
sata. Prilepila se za fijaker kao taksena marka, pa misli niko je ne može odlepiti. E, odlepićeš se, sinko. Još poslepodne ćemo se voziti
na ministarskom fijakeru.
DARA: Ali, čekaj, zaboga, majka, treba prvo sko-čiti...
ŽIVKA: Naposletku i ne marim za gospa-Dragu. Bar je žena vaspitana, otac joj je bio činovnik Glavne kon-trole. Ali gospa Nata! No,
teško zemlji kad je doživela da ona bude ministarka! Majka joj izdavala kvartire za samce, a ona nameštala krevete tim samcima ...
DARA: Nemoj tako, majka, pa evo i ti možeš po-stati ministarka.
ŽIVKA: Pa šta, ima valjda neke razlike između mene i Nate. Moja majka je šila u vojnoj šivari, ali je zato mene lepo vaspitala. Ja sam
svršila tri razreda osnovne škole i, da sam htela, mogla sam još da svršim. Da ja nisam bila takva, ne bi mene tvoj otac uzeo: on je bio
već činovnik kad me je uzeo.
DARA: Pa jest, samo, kažu, morao je da te uzme.
ŽIVKA: To tebi valjda tvoj muž kaže. Bolje bi bilo kada bi on požurio da nam javi šta je novo. Ali, dabome, on se zavukao negde u
kafanu. (Seti se.) Čekaj... gde su karte? ... Ti si ih sinoć razmeštala.
DARA: Eto ih u fijoci.
ŽIVKA (vadi ih i meša): Baš da vidim kako u kar-tama stoji. (Razmišljajući.) Kad je poslednji put Sima avanzovao, pogodile su mi,
ne možeš čisto da veruješ kako su mi sve pogodile. Šta se utrpala između mene i Sime ova udovica! (Broji.) Jedan, dva, tri, četiri, pet,
šest, se-dam . . . Glas. (Broji u sebi.) Kuca... brzo... novac s ve-čeri. (Govori.) Znam, to će tetka Savka da mi donese... Cela istina...
krevet! (Skupi dva donja reda i počne po-krivati karte.)
DARA: A što pokrivaš sebe?
ŽIVKA: Pa da vidim to, hoću li biti ministarka?
DARA: Bože, mama, pa pokrij oca, jer glavno je pi-tanje hoće li on biti ministar...
ŽIVKA: Pravo kažeš! Desetka herc... velika radost. Bogami, ćerko... ako je po kartama...
XX
PREBAŠNJI, ANKA
ANKA (dolazi sa jednom devojčicom, koja nosi ha-ljinu uvijenu u beo čaršav): Krojačica poslala haljinu...
ŽIVKA: Nosi natrag, nemam kad da je probam.
DARA: Ali, zaboga, majka, što ne probaš?
ŽIVKA: Tako... Donesi poslepodne...
DARA: Pa to je časkom.
ŽIVKA: Nek donese poslepodne, jer... ne znam ka-kav ću aufpuc. Ako bude ono, onda ću svileni aufpuc, a ako ne bude ono, onda ću
satinski... eto ti! ...
DEVOJČICA: Šta da kažem gospođici?
ŽIVKA: Reci joj: ako bude ono, onda ću svileni aufpuc.
DARA (prekida je): Nemoj ništa da kažeš gospođici nego donesi poslepodne haljinu.
DEVOJČICA (ode.)
ANKA (ode za devojčicom.)
XXI
ŽIVKA, DARA
ŽIVKA: Ju, ju, ju, ala mi zaigra desno oko... na-jedanput Zaigra.
DARA (koja je bila kod prozora): Evo ga Čeda.
ŽIVKA: Je l' trči? Je l' se smeje? Je l' maše mara-mom? Pitaj ga, pitaj ga šta je.
DARA: Ušao je već u dvorište.
ŽIVKA: Da znaš da nam nosi dobar glas! Nije meni badava oko tako najedanput zaigralo.
XXII
PREĐAŠNJI, ČEDA
ŽIVKA (tek što se Čeda javio na vratima): Govori!
ČEDA: Čekajte, zaboga!...
ŽIVKA: Ako mi odmah ne kažeš, pašću u nesvest!
ČEDA: Ali čekajte da vam kažem sve po redu.
ŽIVKA: Pa govori, ne oteži!
ČEDA: Dakle, vraćajući se ovamo, ovako sam mi-slio ...
ŽIVKA (ščepa ga za gušu): Govori: je li, ili nije? Je li, ili nije: razumeš li?
ČEDA: Ama, čekajte! Dakle, ovako sam smislio. Otac da meni izradi jedan zajam kod Klasne lutrije na privredne ciljeve, i to da mi
bude mesto miraza. S tim da odužim dugove, a posle ...
ŽIVKA: Daro, kćeri, meni mrkne pred očima. Kaži tvome mužu neka kaže: da ili ne, inače ću ga gađati sto-licom!
DARA: Pa kaži, zaboga!
ŽIVKA: Da ili ne?
ČEDA: Da!
ŽIVKA: Šta?
ČEDA: Ministar.
ŽIVKA: Ama ko, ubio te bog, da te ubije, ko mi-nistar?
DARA: Je l' otac?
ČEDA: Jeste!
DARA (ushićena, zagrli ga, srećna): Slatki moj Čedo!
ŽIVKA: Deco, deco, pridržite me! (Klone, umorna od uzbuđenja, u stolicu.)
ČEDA: Dakle, kažem, to sam smislio: da otac meni izradi iz Klasne lutrije jedan zajam od 12.000 dinara na privredne ciljeve, i to da
mi bude kao miraz. S tim ću lepo da otplatim dugove i tada, kao priđe, da mi da tri klase.
ŽIVKA (skoči): Kako to ti: otac ovo, otac ono. Pita li se tu valjda još kogod?
ČEDA: Pa da, pitaju se i drugi ministri!
ŽIVKA: A ja?
ČEDA: Pa šta ste vi?
ŽIVKA: Kako šta? Još pitaš. Ja sam gospođa mini-starka! (Udari u sladak smeh od zadovoljstva.) Ju, ubio me bog, čisto ne verujem
svojim rođenim ušima. Kaži mi, Daro, ti!
DARA: Šta da vam kažem?
ŽIVKA: Pa zovi me kao što će odsad ceo svet da me zove.
DARA: Gospođo ministarka!
ŽIVKA (Čedi): 'Ajde kaži i ti!
ČEDA: Hoću, al' kažite i vi meni: gospodin ministrov zete; da čujem, znate, kako to zvuči!
ŽIVKA: Pre svega, zet - to nije ništa, a drugo, pravo da ti kažem, ti nekako i ne ličiš.
ČEDA: Gle, molim te! A vama već liči, kao...
ŽIVKA (unese mu se u lice): Kao šta?
ČEDA (gunđajući): Ta već...
ŽIVKA: 'Ajde, 'ajde, lani ako hoćeš da ti počeše jezik paragraf sedamdeset šesti.
ČEDA: Oho, ho! Pa vi govorite kao da ste vi mi-nistar.
ŽIVKA: Ako nisam ministar, a ja sam ministarka, a upamti: to je, koji put, mnogo više.
DARA: Ali, zaboga, Čedo, majka! Nemojte se sva-đati, ne liči to ministarskoj kući!
ŽIVKA: Pa da, ne liči. Al' tako je to kad nije vaspitan da bude u ministarskoj kući.
XXIII
PREĐAŠNJI, RAKA
RAKA (uleti): Mama, znaš šta je novo? Tata postao ministar!
ŽIVKA (ljubi ga): E, a ko ti je to kazao, Čedo?
RAKA: Kažu mi deca, i mene su odmah prozvali mi-nistarsko prase.
ŽIVKA: Mangupska posla. Više se nećeš družiti sa tim mangupima.
RAKA: Nego s kim ću?
ŽIVKA: Družićeš se odsad s decom engleskog kon-zula.
RAKA: A nije to ništa što su me nazvali prase, nego su mi psovali i majku.

ŽIVKA: A znaju li oni da je tvoj otac ministar?
RAKA: Znaju, pa baš zato i psuju!
ŽIVKA: Zapisaćeš mi tu bezobraznu decu, pa ćemo ih premestiti u unutrašnjost: i decu, i razred, i učitelja. U ovoj zemlji mora
jedanput da bude reda i da se zna kome se sme psovati mater a kome ne sme.
RAKA: Jaoj, da znaš, mama, što volim što je tata postao ministar!
ŽIVKA: E?!... A zašto?
RAKA: Pa, odsad kad me tata istuče, ja samo sku-pim demonstracije, pa se razderemo: dole vlada!
ŽIVKA: Pregrizo jezik ti, dabogda!...
RAKA: Dole vlada!...
ŽIVKA: Kuš, kad ne umeš da govoriš kao pametno dete!
RAKA: A nisam ti ni kazao! Evo ga ide otac!
ŽIVKA: Ide? Pa što ne govoriš, marvo jedna, nego brbljaš koješta. (Zbuni se.) Deco, deco, nemojte da mi smetate. Vi stanite iza
mene. Bože moj, ko bi to reko: otišao jutros od kuće kao običan čovek, a vraća se mini-star. Ama stanite ovamo, nemojte mi smetati!
XXIV
PREĐAŠNJI, POPOVIĆ
POPOVIĆ (pojavljuje se na vratima pod cilindrom.)
ŽIVKA (grli ga): Ministre moj!
ČEDA i DARA (ljube mu ruku): Čestitamo!
RAKA (razdere se iz sveg glasa): Dole vlada!
ŽIVKA (skoči kao oparena i, kako je bila već pri-hvatila iz Popovićeve ruke cilinder, ona ga natuče Raki na glavu da mu tako uguši
glas): Kuš, prokleto štene! Ubio ga bog da ga ubije i kad ga rodih ovako prokletoga!
POPOVIĆ: No, no, Živka, uzdrži se, zaboga!
XXV
PREĐAŠNJI, PERA
PERA (ude, i kad spazi Popovića, zbuni se): Izvini-te ... ja, ovaj ... ja sam došao da vam javim da ste po-stali ministar.
POPOVIĆ: Znam ja to, gospodine Pero.
PERA: Znam ja da vi to znate, al' opet sam ja hteo prvi da vam javim.
POPOVIĆ: Hvala, hvala!
ŽIVKA: Hoćete li vi, gospodine Pero, sad u mini-starstvo?
PERA: Na službi, gospođo ministarka.
ŽIVKA: Naredite da odmah posle podne, u četiri sata, dođe ovde ministarski fijaker.
POPOVIĆ: Šta će ti to?
ŽIVKA: Pusti me, molim te! Hoću da se provozam triput od Kalemegdana do Slavije pa makar posle umrla. Naredite, gospodine
Pero!
PERA: Razumem, gospođo ministarka. (Klanja se iz-lazeći.) Pera pisar iz administrativnog odeljenja!..
ZAVJESA
DRUGI ČIN
Ista soba, samo sada bogatija nameštajem koji je bez ukusa razmešten.
I
ČEDA, ŠTAMPARSKI ŠEGRT
ČEDA (sedi za malim stočićem na kome je telefon i završava razgovor): Gospođa ministarka nije momentano kod kuće... Ne!...
Kako?... Pa, pravo da vam kažem, ja ne znam kad prima... A, zvala vas je?... To je druga stvar. Pa onda izvolite u koje doba želite, ona
će, izvesno, kroz koji čas biti kod kuće. - Molim za vaše ime? Dr Ninković, sekretar ministarstva spoljnih poslo-va. - Lepo, ja ću reći,
a vi izvolite! (Zatvara telefon.)
ŠTAMPARSKI ŠEGRT (donosi pakete): Evo, molim, vizit-karte.
ČEDA: Je l' plaćeno?
ŠEGRT: Jeste! (Predaje mu šest kutija.)
ČEDA (iščuđava se): Oho! Pa koliko je to?
ŠEGRT: Šest stotina.
ČEDA: Šest stotina?!!!...
ŠEGRT: Toliko je gospođa poručila.
ČEDA: Dobro, dobro, idi!...
ŠEGRT: (Ode.)
II
ČEDA, DARA
ČEDA (otvori paket, vadi jednu vizit-kartu i slatko se smeje.)
DARA (nailazi iz sobe): Šta se ti tako slatko smeješ?...
ČEDA: Ama, kako da se ne smejem. Čitaj, molim te! (Daje joj vizit-kartu.)
DARA (čita): "Živana Popović, ministarka." (Govori.) Pa šta?
ČEDA: Kako pa šta? Otkud se na kartama piše: "mi-nistarka"! Kao da je to zanimanje: ministarka.
DARA: Pa kad ona neće nikog da zapita no sve sama radi.
ČEDA: Pa onda - šest stotina vizit-karata. Koliko godina misli ona da će biti ministarka? Ili misli možda da svoje vizit-karte rastura po
narodu kao proklamacije.
DARA: A vidiš, napisala Živana.
ČEDA: Pa da, gospa Živka joj je prosto, nije mini-starsko ime. A gde je ona, bogati, od jutros?
DARA: Kod zubnog lekara.
ČEDA: Šta će tamo?
DARA: Šta znam ja, opravlja zube. Već četiri dana ide svaki dan.
ČEDA: Tražio je neki sekretar ministarstva spoljnih poslova na telefonu.
DARA: Jesi li ti razgovarao sa ocem? .. .
ČEDA: Jesam, ali s njim ne vredi razgovarati. Njega je tamo neki ludi vetar ubacio u ministre, a nije za to rođen. Za ministra se mora,
brate, roditi. Zamisli, molim te, on hoće i da bude ministar i da ostane čist. Nije nego još nešto! Ja mu lepo kažem: "Vi ne možete, pa
ne mo-žete da mi date obećani miraz, e pa evo vam sad dobra prilika: izradite mi jedan privredni zajam kod Klasne lutrije." Ti
privredni zajmovi niti se upotrebljavaju na privredu niti se vraćaju državi.

DARA: A šta on kaže?
ČEDA: Veli: neće on da se prlja, hoće da ostane po-šten čovek.
DARA: Pa to je lepo! Što mu zameraš?
ČEDA: Ama to je lepo u teoriji, ali u praksi nije.
DARA: Zar ne umeš što drugo da smisliš?
ČEDA: Pa već docnije, ako bude trebalo, smisliću ja još štogod, ali najpre treba ovo ostvariti.
DARA: Ne ostaje ti ništa drugo nego opet s majkom da razgovaraš.
ČEDA: Samo kad bi se s njom moglo čestito razgo-varati.
III
PREĐAŠNJI, GĐA ŽIVKA
ŽIVKA (dolazi spolja pod šeširom, a za njom jedan fotografski šegrt nosi preko ruke haljinu uvijenu u beli čaršav): Metni ovde!
ŠEGRT (ostavi haljinu preko stolice.)
ŽIVKA: Tako, sad možeš ići!
ŠEGRT: (ode.)
DARA: Gde si, bogati, nosila tu novu haljinu?
ŽIVKA: Fotografisala sam se; dvanaest kabinet i jed-na velika za izlog. A bila sam i kod zubnog lekara. Je li me tražio ko?
ČEDA: Donete su vizit-karte.
DARA: Zaboga, majka, šta će ti šest stotina?
ŽIVKA: Kako šta će mi? Tolika familija pa moram svakom da dam za uspomenu i inače, potrošiće se to za tri godine. Je l' te, deco, a
primećujete li vi štogod na meni?
ČEDA: Ništa...
ŽIVKA: A kad se nasmejem? (Smeje se.)
ČEDA: Zlatan zub.
DARA: Zaboga, mama, pa tebi je taj zub bio potpuno zdrav.
ŽIVKA: Pa bio je zdrav, dabome.
DARA: Pa što si navukla zlato na njega?
ŽIVKA: Nego! Kakvo je to pitanje? Zar gospa Draga ima zlatan zub; zar gospa Nata ima dva zlatna zuba, pa čak i gospa Roksa,
protinica, ima zlatan zub, a ja da ga nemam.
ČEDA: Pa da, otkud ima smisla to: ministarka, a da nema zlatan zub!...
ŽIVKA: Pa dabome! Kad dođe tako neko otmeniji u posetu, pa se u razgovoru nasmejem, a mene čisto sra-mota.
ČEDA: Sasvim!
ŽIVKA: Ne znam samo da l' bi lepo stajalo da i s desne strane napravim jedan zub?
ČEDA: To bi lepo bilo zbog simetrije.
ŽIVKA: Niko me na telefonu nije tražio?
ČEDA: Jeste. Neki dr Ninković.
ŽIVKA: Je l' reko da će doći?
ČEDA: Jeste.
ŽIVKA: Baš dobro!
DARA: Ko ti je to opet?
ŽIVKA: Sekretar ministarstva spoljnih poslova. Daro, dete, odnesi, bogati, tu haljinu, metni je u orman. Čekaj. Ponesi i šešir. (Skida.)
I onako imam sa tvojim mužem da progovorim reč-dve.
ČEDA: Vrlo dobro, i ja imam s vama da razgovorim reč-dve.
DARA (uzme haljinu sa stolice i šešir pa odlazi.)
IV
ŽIVKA, ČEDA
ČEDA (kad su ostali sami): Ja sam se rešio, majka, da definitivno uredim stvar.
ŽIVKA: Vrlo dobro, a i ja sam se baš rešila da de-finitivno uredim stvar.
ČEDA: Ja sam, dakle, rešio da vi još danas razgo-varate sa ocem...
ŽIVKA: Čekaj, čekaj da ja prvo tebi kažem šta sam ja rešila. Ja sam, vidiš, dragi moj zete, resila da uzmem moju ćerku natrag.
ČEDA: Kako da je uzmete natrag?
ŽIVKA: Tako, da se ti lepo i ljucki izvučeš iz ove kuće, i da ostaviš ženu.
ČEDA: Kako, molim vas?
ŽIVKA: Pa tako de, šta se iščuđavaš. Da napustiš ženu, i ona tebe da napusti.
ČEDA: Tako! A zašto to, moliću?
ŽIVKA: Tako! Nije ona za tebe. Ona je sada sasvim drugo nešto nego što je bila kada si je ti uzeo za ženu.
ČEDA: Je l' te? Gle, molim vas, ko bi to reko?!
ŽIVKA: I ona sad može da nađe mnogo bolju pri-liku nego što si ti!
ČEDA: Kako, molim?... Recite to još jedanput.
ŽIVKA: Ama, šta se ti tu vazdan iščuđavaš. Mogu da nađem za nju bolju priliku, pa eto ti.
ČEDA: Tako! E, sad razumem!
ŽIVKA: Pa nema tu, brate, šta da se buniš. Evo, razmisli sam šta si ti i ko si ti: jedna obična vuciba-tina...
ČEDA (uvređeno): Gospođo ministarka!...
ŽIVKA: Ama de, mi ovo razgovaramo prijateljski i familijarno, i ja tebi to sasvim familijarno kažem da si vucibatina. Jer, eto, šta si ti
svršio, - ništa. Niti imaš škole, niti znaš jezike; triput si dosad otpuštan iz slu-žbe. Zar nije?
ČEDA: Dozvolite ...
ŽIVKA: Hoćeš da kažeš: kad si takav, što smo dali dete za tebe. E pa tako, vidiš, zakačio si se za nju, a mi tada nismo bili bogzna šta,
a devojka zamakla u godine a zaćorila, pa eto tako sludovasmo. Bilo što je bilo, šta ćeš mu, ali - ako se stvar može popraviti, treba je
po-praviti.
ČEDA: Ama koga da popravite?
ŽIVKA: Tebe ne, ne boj se!... Nego stvar... Zato sam ja i smislila da mi tebe najurimo.
ČEDA: Tako! A to ste vi smislili?
ŽIVKA: Ja, dabome! Tebe da najurimo, a Daru da udarno kao što joj priliči.
ČEDA: Divan plan. Istina, račun je napravljen bez krčmara, ali svejedno. A šta bi vi, gospođo ministarka, rekli kad bih ja vama rekao
da ne pristajem na sve to.
ŽIVKA: Pa ti, ako si pametan čovek, i ako zrelo razmisliš, uvidećeš i sam da je ovako za tebe bolje. Mo-gao bi čak da dobiješ klasu
ako se lepo i familijarno sporazumemo.
ČEDA: Ja ne prodajem ženu za jednu klasu.
ŽIVKA: Pa dobro de, kad si baš zapeo, neka bude dve klase.
ČEDA: Ama, kako vi to, kao da smo na vašaru. Mo-lim vas, recite vi meni, mislite li vi ozbiljno sve ovo što govorite?...
ŽIVKA: Pa ozbiljno, dabome! Ovaj zubni lekar kod koga sam nameštala zub primio se za provodadžiju i već je razgovarao sa
čovekom.
ČEDA: Ama kako to, kod mene živog, pa već raz-govarao sa čovekom?
ŽIVKA: Bogami, pravo da ti kažem, neću ja za tvoju ljubav da ispustim ovako lepu priliku.
ČEDA: Glete, molim vas! A sme li se bar znati ko je taj budući zet?
ŽIVKA: Počasni konzul.
ČEDA: Kako?
ŽIVKA: Tako, počasni konzul. Ni... Čekaj, molim te. (Vadi iz tašne jedno ceduljče i čita): Počasni konzul Nikarague.
ČEDA: Gospode bože, ko vam je to opet?
ŽIVKA: Čovek iz diplomacije i onako od reda, kao što i priliči jednoj ministarskoj kćerki.
ČEDA: E, to mi je milo! A šta je inače taj Nikaragua?
ŽIVKA: Koj' Nikaragua?
ČEDA: Pa taj vaš budući počasni zet?!
ŽIVKA: Kako šta je, pa konzul!
ČEDA: Ama počasni konzul. Ne može se tek od toga živeti. Ko je još od počasti živeo? On mora imati i neko zanimanje?...
ŽIVKA: Pa inače je kožarski trgovac.
ČEDA: Uf, ala to nešto smrdi.
ŽIVKA: Nego kao ti, što niti smrdiš niti mirišeš. Kamo sreće da si ti kožarski trgovac!
ČEDA: Ono, kako vašem Raki trebaju svake nedelje nova pendžeta, bilo bi odista dobro.
ŽIVKA: Gledaj ti svoja pendžeta!
ČEDA: A je l' te, molim vas, smem li znati kako je ime Nikaragui?
ŽIVKA: Ama kakav Nikaragua, ubio te bog!
ČEDA: Pa taj naš zet.
ŽIVKA: A, za njega pitaš. Ime mu je Rista Todorović.
ČEDA: Dakle, Rista? E, to je lepo, to je odista lepo. A velite, zubni lekar provodadžija?
ŽIVKA: Pa jeste, on!
ČEDA: Slušajte, pa poručite provodadžiji da dođe k meni da progovorimo. Recite mu: vrlo ćemo se lako sporazumeti, jer smo od istog
zanata, i ja znam da va-dim zube.
ŽIVKA: Ti?
ČEDA: O, te još kako! Prednjake vadim po nekoliko odjedanput, a kutnjake po jedan, ali kad jedan izvadim, sve ostale zaljuljam. Pa
zato baš i kažem, recite vašem zubnom lekaru nek dođe k meni.

ŽIVKA: Nije potrebno, jer stvar je već potpuno ure-đena. Danas će već doći mladoženja na viđenje sa devojkom.
ČEDA: Ama kojom devojkom?
ŽIVKA: Pa sa tvojom ženom.
ČEDA: I doći će ovamo Nikaragua da je gleda?
ŽIVKA: Razume se!
ČEDA: E, to je lepo! Slušajte, pa treba kazati devojci da se obuče. A šta mislite, treba li i ja da se obu-čem?
ŽIVKA: Ama šta ćeš mi ti! Udaj se ti za tvoj račun, ako ti treba, a nas ostavi na miru.
ČEDA: Sasvim pravo kažete, ja ću se udati za svoj račun! (Sčepa šešir.) Ja ću vas zvati u svatove! (Ode naglo.)
V
ŽIVKA (prilazi telefonu. Vadi iz tašne jednu cedulju na kojoj je zapisan dotičan telefonski broj): ... Je l' to centrala? ... Dajte mi,
molim vas (gleda u ceduljicu)... 5872 ... alo ... Je l' to fotograf Pešić? ... Vi ste?... Ovde gospa Živka ministarka. Je l' te, molim vas,
nisam vas ni pitala, kad će biti gotove slike? ... Tako... a može ranije? ... Al' gledajte, molim vas, da ispadnu lepo. Naj-više mi je,
znate, stalo do toga, ako potraži koji strani list moju fotografiju, pa da bude lepo. Znate kako je to za inostranstvo!...
VI
ŽIVKA, UČITELJICA, RAKA
UČITELJICA (matora devojka u sako-kostimu, podšišane kose a naočari na nosu. Ona ispada uzbuđena iz sobe.)
RAKA (dolazi za učiteljicom.)
UČITELJICA: Pfuj! Pfuj! Sokirig?!...
ŽIVKA: Šta je zaboga?!...
UČITELJICA: Nemoguće, nemoguće, gospođo, raditi sa ovim čovekom. To je tako nevaspitano i bezobrazno derište, da ja prosto ne
mogu više da podnesem.
ŽIVKA: Ali šta je, zaboga?
UČITELJICA: Izvolite, pitajte ga. Meni je odvratno i da vam kažem šta je taj čovek kadar da kaže!
ŽIVKA (Raki); Govori! Šta si joj kazao?
RAKA (on je obučen u belo mornarska odelo sa krat-kim nogavicama te mu se vide gola kolena): Baš ništa!...
UČITELJICA: No! E to već prelazi sve granice. Ne bih nikad inače, al' moram reći, zamislite, opsovao mi mater.
ŽIVKA: Nesrećni sine, zar učiteljici engleskog jezika da psuješ mater?
RAKA: Nisam!
ŽIVKA: Jesi, nesrećniče; jesi, ubio te bog da te ne ubije! I zašto da joj psuješ mater? Zar ona tebe uči i vaspitava, a ti da joj psuješ
mater? Zašto, 'ajde kaži mi, zašto?
RAKA: Pa kad ona mene tera da izgovorim deset puta reč: "rešons lajzejšn!"
ŽIVKA: Pa izgovori!
RAKA: Jes', izgovori. Misliš ti, lako je to. 'Ajd neka ona kaže deset puta: "Ture bure valja, bula Ture gura; niti Ture bure valja, niti
bula Ture gura!" 'Ajd, neka izgovori to deset puta, pa evo ja pristajem neka mi opsuje i oca i majku.
UČITELJICA: Pfuj!
ŽIVKA: Marš, stoko jedna! Zar je za tebe vaspitanje! I ja još, sirota, hoću da nauči engleski, da bi se mogao igrati sa decom engleskog
konzula, a on, kakav je, mogao bi opsovati oca i samome engleskome konzulu. Napolje, bitango, vuci mi se ispred očiju!...
RAKA (izlazeći): Zar sam ja lud da krham vilice sa tim tvojim engleskim jezikom!? (Ode.)
ŽIVKA (učiteljici): Izvinite, gospođice, molim vas. Dođite vi sutra opet.
UČITELJICA (buni se): Ah, nemoguće je raditi s tim čovekom.
ŽIVKA: Ama dođite vi samo, a taj će čovek već dobiti svoje.
UČITELJICA: 'Ajde! Službenica! (Odlazi.)
VII
ŽIVKA, DARA
ŽIVKA (ode levim vratima): Daro! (Jače.) Daro!
DARA (dolazi): Šta, Čeda otišo?
ŽIVKA: Da, otišao! Uredila sam stvar sa njime.
DARA: E, kako?
ŽIVKA: Saopštila sam mu da je pod današnjim danom razrešen dužnosti.
DARA: Kakve dužnosti?
ŽIVKA: Pa dužnosti muža.
DARA: Ja te ništa ne razumem. Otkako si ministar-ka, ti sve nekim zvaničnim jezikom govoriš. Od čega si ga razrešila?
ŽIVKA: Rekla sam mu da od danas nije više tvoj muž. Eto ti, je l' razumeš sad?
DARA: Kako?!... A zašto?
ŽIVKA: Zato što se javila jedna vrlo lepa prilika za tebe.
DARA: Kakva prilika, pobogu, majko?!...
ŽIVKA: Odlična. Čovek od reda, kao što ti i priliči. Počasni konzul Ni... ne mogu da se setim, čiji je konzul; ali za tebe je svejedno.
Inače, Rista Todorović, trgovac.
DARA: Bože, majka, pa zar ja nisam udata!?
ŽIVKA: Jesi, al' to ćemo da izbrišemo. Zar ne vidiš i sama da on nije prilika za tebe? Niko i ništa, čovek kome je jedino zanimanje:
zet.
DARA: On je činovnik, majka!
ŽIVKA: More, kakav činovnik. Čas u službi a čas napolje. Jesmo li triput dosad trčali za njega da ga spa-šavamo? Nego tako, zaćorila
si se, a mi popustili, pa sad trljamo glavu od brige. Dobro što smo dosad trpeli, nije nam se moglo drukčije pa smo trpeli. Ali sad,
bogami, može nam se, pa ne moramo više da trpimo.
DARA: Mama, zaboga, mama, šta ti govoriš! A pi-taš li ti bogati, mene: pristajem li ja?
ŽIVKA: Pa ne pitam te. Čekam da vidiš najpre mla-doženju, pa ću onda da te pitam.
DARA: Ama ostavite se vi mladoženje. Pitajte vi najpre pristajem li ja da napustim muža.
ŽIVKA: Pa kad nije za tebe prilika.
DARA: A bio je, je li, prilika kad nisam bila mini-starska ćerka?
ŽIVKA: Nije ni onda.
DARA: Za mene jeste.
ŽIVKA: A ti ga uvi u pamuk pa ga metni pod ja-stuk i čuvaj ga. Meni ne treba, i da znaš, od danas nije više moj zet.
DARA: Al' je moj muž!
ŽIVKA: Tako ti boga, zar ti odista ne bi napustila tu vucibatinu?
DARA: Samo u slučaju kad bih znala da me vara.
ŽIVKA: Pa, vara te!
DARA: Ko to kaže?
ŽIVKA: Pa, muško, mora da vara ženu. Tako je to od boga.
DARA: Kad bih to znala ...
ŽIVKA: E, pa nek smo živi i zdravi, pa ćeš znati i to!
DARA: Dogod se ne uverim, ne verujem, pa eto ti!
ŽIVKA: E pa uverićeš se!
DARA (udari u plač): To nije istina, to vi samo tako kažete!
ŽIVKA: Gle sad, a što plačeš?
DARA: Nije nego da se smejem posle ovakvog raz-govora. Plačem, dabome da plačem. (Ode u sobu plačući.)
VIII
ŽIVKA, ANKA, PERA
ANKA (na vratima): Moli vas gospodin Pera pisar da ga primite.
ŽIVKA: Neka uđe.
ANKA (povlači se i propušta g. Peru.)
PERA PISAR (na vratima): Dozvoljavate li?
ŽIVKA: Izvolite!
PERA: Svratio sam samo ako bi gospođa ministarka trebala kakve usluge?
ŽIVKA: Hvala. Zasad baš ništa.
PERA: I hteo sam da zamolim gospođu ministarku da me ne zaboravi. Ja ništa više ne tražim nego to da me gospođa ministarka ne
zaboravi
ŽIVKA: Nego, vidiš, sad mi baš pade na pamet! Vi znate moga zeta?
PERA: Kako ga ne bih znao, poznajem ga vrlo dobro.
ŽIVKA: Pa lepo, da li znate štogod onako bliže o njemu? Na primer: da li ima kakvu žensku s kojom je onako... kako da kažem... Pa
de, onako? ...
PERA: To ne znam, gospođo!
ŽIVKA: Ama kako da ne znate, to muški među so-bom moraju znati.
PERA: Izvinite, ali ja ne spadam u te muške što međusobno znaju te stvari.
ŽIVKA: Pa ipak, morali bi bar čuti štogod?
PERA: Verujte mi, gospođo ministarka: nisam ni čuo, a pravo da vam kažem, ja i ne verujem da je on takav.
ŽIVKA: Ama nemojte vi "ne verujem da je takav". A kakav će da bude nego takav! Zar nikad niste čuli ma šta tako o njemu?
PERA: Nisam, bogami!
ŽIVKA: Ne mogu prosto da verujem!
PERA: Pa, pravo da vam kažem, gospođo: on je do-sad bio samo siromašni činovnik, mala plata, a znate kako je, ženske koštaju, pa
kud bi tu siromašan činovnik sa malom platom, baš i kad bi hteo.
ŽIVKA: Pa to vi kao da hoćete da kažete kad či-novnik ima malu platu, mora da bude veran muž. E, to nije istina!
PERA: Pa ne kažem mora, ima ih dabome i sa ma-lom platom, pa se opet nekako spomognu.
ŽIVKA: Kako se spomognu?
PERA: Bože moj, šta znam ja, ja nisam nikad bio takav, al' znam za druge... tako spomognu se.
ŽIVKA: Ama, kako se spomognu?
PERA: Pa tako eto... Izvinite me, nezgodno mi je da govorim takve stvari pred vama.
ŽIVKA: Ama govorite, de!
PERA (snebivajući se): Pa tako... na primer, ako u kući ima mlada služavka, ili tako nešto... jer sa ma-lom platom...
ŽIVKA (udari se šakom po čelu.) Pa razume se! Vi-diš, nikad se na to ne bih setila! Pa razume se! E baš vam hvala, dali ste mi dobru
ideju.
PERA: Ja sam srećan samo ako sam vam učinio uslu-gu, ma kakvu uslugu. Vi me, je l' te, nećete zaboraviti?
ŽIVKA: Ne brinite!
PERA: Vi ste upamtili moje ime: Pera pisar iz ad-ministrativnog odeljenja. (Klanjajući se odlazi.)
IX
ŽIVKA, ANKA
ŽIVKA: (zvoni)
ANKA (dolazi): Molim.
ŽIVKA: Odite ovamo, malo bliže! (Meri je znalački od glave do pete.)
ANKA: Što me to gospođa tako posmatra?
ŽIVKA: Reći ću vam. Kažite vi meni, Anka, kako vi onako stojite prema muškima?
ANKA: Bože moj, otkud ja znam kako stojim!
ŽIVKA: Htela sam da vas pitam da li na vas onako lako natrče muški?
ANKA: Pa, kako da vam kažem, gospođo, muški su muški, oni natrčavaju uopšte lako.
ŽIVKA: Pa jeste. I zato baš nešto mislim: vi bi, Anka, mogli da mi učinite jednu veliku uslugu za koju bih vas ja bogato nagradila.
ANKA: Zašto ne, gospođo! A kakvu uslugu?
ŽIVKA: Pa to... da natrči moj zet na vas.
ANKA: Iju!...
ŽIVKA: Ama ostavite vi "iju", nego recite mi može li to da bude?
ANKA: Ali, zaboga, gospođo, otkud ja, nisam ja ta-kva. Ju, kako vi ružno mišljenje imate o meni!
ŽIVKA: E, ako mi to svršite, onda, da znate, imaću lepo mišljenje o vama,
ANKA: Ju, kako bih ja to, vaš je zet ženjen čovek.
ŽIVKA: Pa ženjen, dabome, da nije ženjen ne bih vam ja to ni govorila.
ANKA: Ja ne znam, gospođo, da li vi to mene ku-šate?
ŽIVKA: Ama šta imam da vas kušam! Potrebno mi je to, pa eto ti. I da znate, Anka, ako mi to svršite, dobićete dve klase.
ANKA: Ju, kakve klase?
ŽIVKA: Ama nije, pomela sam se. Dobićete povišicu plate i nateraću mog muža da vam iz Klasne lutrije da hiljadu dinara na
privredne ciljeve.
ANKA: Ala bi to lepo bilo!
ŽIVKA: A šta mislite, hoće li on da natrči?
ANKA: Pa ne znam, ali znate kako se kaže: svi su muški jednaki.
ŽIVKA: Pa dabome!
ANKA: Samo, molim vas lepo, kažite vi meni da znam šta vi zahtevate od mene, šta ja treba da radim, dokle smem ići?
ŽIVKA: Idite dokle hoćete, šta se to mene tiče. Za mene je glavno da vi namamite moga zeta u vašu sobu i da ga ja kod vas zatečem.
ANKA: Da ga zatečete? Ju, gospođo, al' ja tu mnogo reskiram.
ŽIVKA: Šta reskirate kog đavola?
ANKA: Kako da ne, zaboga! Izaći će posle da sam ja kriva, i sve će se na mene sručiti.
ŽIVKA: To ne brinite vi, to je moja briga.
ANKA: A ništa više ne tražite, samo da dođe u moju sobu?
ŽIVKA: Ono, dobro bi bilo ako bi mogli da udesite da skine kaput, da ga zatečem bez kaputa.
ANKA: Samo kaput?,
ŽIVKA: Pa nego šta još?
ANKA: Pa to je bar lako, naložiću peć.

ŽIVKA: Zar sad, aprila meseca?
ANKA: Pa baš zato! Dakle, ništa više ne tražite nego da dođe u moju sobu i da svuče kaput?
ŽIVKA: To je dovoljno za mene.
ANKA: Al' još jedanput da vas zamolim, gospođo, da ne ispadne posle kao da sam preotimala muža mladoj gospođi, pa na meni da se
skrhaju kola.
ŽIVKA: Ama kazala sam vam, ne brinite.
ANKA: Ako se mlada gospođa naljuti na mene?
ŽIVKA: U ovoj kući jedino ja imam prava da se ljutim i niko drugi.
ANKA: Pa dobro, najzad, ako je vaša volja...
ŽIVKA: I nadate li se da ćete uspeti?
ANKA: Bože moj, ne bih vam to mogla unapred reći. Nadam se, jer, znate kako je, ljudi lakše popuštaju lio ženske.
ŽIVKA: Samo, razume se, sve to morate tako učiniti da se ne primeti da je namerno. I još nešto: potrebno je što pre, što je moguće
pre.
ANKA: Računajte na mene, gospođo, što god mogu, učiniću.
ŽIVKA: E, 'ajde, 'ajde, boga vam, pa mi javite.
ANKA: Hoću, gospođo! (Odlazi.)
X
ŽIVKA, VASA
ŽIVKA (zadovoljno seda u fotelju.)
UJKA VASA (dolazi spolja): Dobar dan, Živka.
ŽIVKA: O, to si ti, Vaso, otkud ti?
VAŠA: Kako otkud ja? Pa ko će da ti dođe ako neću ja! Baš sad usput sretnem gospa-Vidu, prija-Draginu svekrvu, pa mi veli: "A što
ste se vi tako poneli, gospo-dine Vaso, zato valjda što ste ministarska familija!"
ŽIVKA: A šta imaš ti da se poneseš?
VASA: E, pa kako šta imam! Ujak sam ti, najbliži sam ti, pa dabome i mene zbog tebe čestvuju. Znaš li, Živka, sedimo tako u kafani,
pa ustanem pa kažem: "Odoh ja malo do moje sestričine, ministarke, na jednu kafu!" A oni oko stola svi skidaju kapu: "Zbogom,
gospodin-Vaso!" "Prijatno, gospodin-Vaso!" "Hoćemo li se videti sutra, gospodin-Vaso?" A meni, pravo da ti kažem, milo i onako
prijatno mi kao da me neko golica po trbuhu.
ŽIVKA: Pa jest, može da bude prijatno!
VASA: Ama otkad ja čekam da neko iz naše fami-lije onako... kako da kažem... da odskoči, brate, da se čuje, da se vidi i da se
proslavi. Zar tolika familija pa niko, gde bi to bilo! Mislio sam da će pre odskočiti Jova pop-Arsin. Bio je bistro dete i imao je onako
nečeg gospockog na sebi. I sećam se baš, uvek sam govorio: "Ovaj će naš Jova daleko da dotera!" Ali on, eto, ode na robiju. Pa onda
polagali smo velike nade i na Kristinu tetka-Dacinu. Bila je lepa i nekako rođena za veliku gospođu. I lepo je učila škole, ali - pomete
se nekako. Deveti joj mesec pao baš u vreme kad je trebala da polaže maturu. I posle toga gotovo da dignem ruke, kad jednog dana, ti
odskoči i uskoči u ministarke. Alal joj vera, Živki, reko sam mojoj Kati. Kažem ja da neko iz naše familije mora da ode visoko.
ŽIVKA: Pa jeste, samo ne vidim šta ima od toga familija što sam ja ministarka?
VASA: Bože, Živka, kako to govoriš! Pa zar ti ne misliš malo da pogledaš i na svoju familiju?
ŽIVKA: Kako da pogledam?
VASA: Tako, da je zbrineš! Pa zašto si postala mi-nistarka ako nećeš svoju familiju da zbrineš. Nije da ka-žeš da je to neka velika
briga i da se ne može. Nikoga nemaš koji bi mogao biti državni savetnik, ili vladika, ili tako nešto: nego sve tako nešto, sitne želje,
sitni zahtevi, pa je pravo, Živka, da ih zbrineš!
ŽIVKA: Taman, gde ću ja toliko njih zbrinuti!
VASA: Nemoj tako, Živka; slušaj ti mene što ti ka-žem. Jer upamti ovo: niko te na svetu ne može tako ocrniti kao familija; niko te na
svetu ne može nagrditi, naogovarati i olajati kao što može familija. Kažu: opasno je kad koga dočepaju novine; more, kakve novine,
nisu one ni izdaleka tako opasne kao familija. Zato, znaš, bolje je dobro sa familijom. Pa naposletku i red je. Svaki mi-nistar zbrine
najpre svoju familiju, pa tek onda državu. Pa, naposletku, i preča mu je familija od države.
ŽIVKA: A zar ti misliš, bogati, da ja celu našu fa-miliju uzmem na vrat?
VASA (vadi jednu cedulju): Pa i nema nas baš tako mnogo. Evo, ja sam napravio i spisak, pa nema nas više od devetnaest.
ŽIVKA: Kakvih devetnaest, pobogu, Vaso, pa to či-tava vojska. Koga si, bogati, sve upisao?
VAŠA (čita): Tetka Savka.
ŽIVKA: E, već ta tetka Savka, pozajmila mi dvesta dinara pa mi se ovde popela. Vratiću joj tih dvesta di-nara, pa eto, to je dosta za
nju učinjeno.
VASA (čita): Prija Soja.
ŽIVKA: Nju briši. Ona je rekla za mene da sam ala-pača.
VASA: Pa nemoj tako, Živka, to je rekla pre, dok nisi bila ministarka, a sad, evo ja te uveravam, ne bi tako nešto za živa boga kazala.
A posle, i nemoj tako da meriš reči u familiji. Eto, i ti si za mene pre rekla da sam kafanski klupoder i lopuža, al' vidiš, ja to nisam
pri-mio k srcu. Nisam ti, istina, zbog toga dolazio u kuću, ali čim si postala ministarka, ja sam prvi dojurio da ti čestitam.
ŽIVKA: A koga si još zapisao?
VASA: Tetka Daca i njena ćerka Hristina.
ŽIVKA: Je l' ona što je položila maturu?
VASA: Jeste.
ŽIVKA: Pa šta ona hoće? Položila je ispit, pa neka joj je nazdravlje.
VASA (čita): Jova pop-Arsin.
ŽIVKA: To je onaj s robije?
VASA: Jeste. (Čita.) Pera Kalenić.
ŽIVKA: Ko ti je to opet?
VASA: Ja ga ne poznajem, ali on kaže da nam je rod.
ŽIVKA (ponavlja u sebi): Pera Kalenić? Pravo da ti kažem, nikad nisam čula da nam je neki Pera Kalenić rod.
VASA: Ni ja, Živka, ali on veli: "Ujka Vaso, mi smo rod."
ŽIVKA: Ama je l' to rod otkako sam ministarka, ili je i ranije bio?
VASA: Nikad ga ranije nisam ni čuo ni video.
ŽIVKA: Pa dobro, ujka-Vaso, šta ti hoćeš sad sa tim spiskom?
VASA: Pa da ih primiš, Živka.
ŽIVKA: Koga?
VASA: Pa familiju. Da ih primiš, da ti svaki kaže svoju želju i da vidimo šta može da se učini. Svi se žale kako su ti dolazili pa nećeš
da ih primiš.
ŽIVKA: Ama zar ceo taj spisak da primim? Pa to mi treba deset dana samo na to, a imam toliko posla da nemam kad ni čestito da
ručam.
VASA: A trebalo bi da ih primiš. Ako ne može drukče, a ja, ako hoćeš, da ih skupim, pa sve najedanput da ih primiš. Eto to ako
hoćeš?
ŽIVKA: Pa to bi još i moglo. Samo, da se oni ne nađu uvređeni što ću tako u gomili da ih primim?
VASA: Ama, reći ću ja njima: zasad ne može drukče. A ti ćeš docnije, dok odujmi navala, da ih prizoveš koj' put.
ŽIVKA: Pa, eto, nek dođu sutra popodne.
VASA: Dobro, sutra! E baš ti hvala, Živka. Ne mogu na miru da prođem od njih. Znaš, ja sam ti kao najbliži, pa oni svi meni: Šta je,
ujka-Vaso, zar se Živki ne može ni prići? Okupili me kao da sam ja ministarka. Odoh, evo iz ovih stopa, da ih sve obiđem i da im
urečem sa-stanak. Dakle, tako neka bude, za sutra?
ŽIVKA: Jeste!...
VASA: To je najbolje. Iskupiću ih ja sve, celu fami-liju, pa ti učini sve što možeš, a ako ne možeš, a ti obe-ćaj. Znaš kako je, i
obećanje je koj' put dosta. E, 'ajde. pozdravi Daru i zeta. Do viđenja! (Ode.)
XI
ŽIVKA, NINKOVIĆ
ANKA (pošto je Vasa otišao, unosi kartu.)
ŽIVKA (čita): A, gospodin Ninković? Neka izvoli.
ANKA (propušta Ninkovića, a ona se povlači.)
NINKOVIĆ (ispeglan, izbrijan, napudrovan. Na no-gama bele kamašne, na rukama rukavice, u rupi od ka-puta cvet): Ljubim ruke,
milostiva! (Ljubi joj ruku.) Bio sam slobodan, na vaš poziv ...
ŽIVKA: Baš vam hvala! Izvolite sedite! Ja sam vas uznemirila...
NINKOVIĆ: Velika čast za mene!
ŽIVKA: Htela sam da vas zamolim za jednu uslugu.
NINKOVIĆ: Na mene možete, gospođo, sa pouzda-njem računati. Že svi tutafe a votr dispozision!
ŽIVKA: Kažu da vi znate sva pravila... kako da kažem...
NINKOVIĆ: Pravila otmenog društva; l bon ton di gran mond. O, gospođo, otmenost, to je gotovo atmosfera bez koje ja nisam kadar
da dišem; otmenost je moja pri-roda.
ŽIVKA: Pa, znate, ja sam obavezna da primam. Mi-slim, znate, da stupim u veze i sa ovdašnjim stranim po-slanicima, pa bih želela da
uvedem u moju kuću otmenost.
NINKOVIĆ: To je lepo od vas i, verujte, dobro ste učinili što ste se meni obratili.

ŽIVKA: Pa, kazali su mi.
NINKOVIĆ: Gospođa Draga, dok je bila ministarka, nije htela ni najobičniji korak da učini dok se sa mnom ne posavetuje. Ja sam joj
pravio jelovnik za večere, meni za dine, po mojem je ukusu namestila svoj budoar, ja sam joj uređivao žureve, ja joj birao toalete. Ja
imam, znate, jedan naročito prefinjeni ukus. En gu parfe.
ŽIVKA: Gle'te, molim vas, a ja baš sad mislim da pravim jednu večernju haljinu.
NINKOVIĆ (posmatra je znalački): Gris nale belo grao, koje preliva u plavilo vedroga neba, krep de sin, sa nešto malo ružičastoga,
možda samo opervaženi rukav i rever, ili možda džepovi u tonu... Ne znam, videćemo... Tek, potrebno je nešto radi nijansiranja ...
ŽIVKA: Ići ćemo zajedno kod moje krojačke.
NINKOVIĆ: Vrlo rado.
ŽIVKA: A šta mi još preporučujete kao otmenost?
NINKOVIĆ: Oh, da ... to je glavno - Se la šoz prensipal.
ŽIVKA: Baš sam danas namestila zlatan zub.
NINKOVIĆ: To ste dobro učinili, to je šik i daje šarm osmehu.
ŽIVKA: Izvolite vi meni samo reći sve što je otmeno i šta bi trebalo još učiniti. Sve ću ja to učiniti.
NINKOVIĆ: Znate li koju igru na kartama?
ŽIVKA: Znam žandara.
NINKOVIĆ: Ah!... Vi morate naučiti bridž.
ŽIVKA: Šta da naučim?
NINKOVIĆ: Bridž. Bez bridža se ne da zamisliti otmena dama. Naročito vi imate nameru da prizivate i di-plomatski kor, a
diplomatski kor bez bridža, to nije di-plomatski kor.
ŽIVKA (ko bajagi uvređena): Pa, da!
NINKOVIĆ: Gospođa, razume se, puši?
ŽIVKA: Taman! Ne mogu čak ni dim da trpim.
NINKOVIĆ: I to, gospođo, morate naučiti, jer bez cigarete se ne da ni zamisliti otmena dama.
ŽIVKA: Juh, bojim se ugušiću se od kašlja.
NINKOVIĆ: Znate kako je: otmenosti radi čovek mora pogdešto i da podnese. Nobles obliž. I još nešto, gospođo, ako mi dozvolite
samo da vas pitam?
ŽIVKA: Je l' to opet zbog otmenosti?
NINKOVIĆ: Da, gospođo. Samo, pitanje je... kako da kažem... vi mi, je l' te, nećete zameriti, pitanje je vrlo delikatno. In kestion tu ta
fe diskret?
ŽIVKA: Molim!
NINKOVIĆ: Ima li gospođa ljubavnika!
ŽIVKA (iznenađena i uvređena): Kako? Ju, pa za kakvu vi mene držite?
NINKOVIĆ: Ja sam vam unapred rekao da je pi-tanje vrlo delikatno, ali ako želite da budete otmena dama, in fam di mond, vi morate
imati ljubavnika.
ŽIVKA: Ali ja sam poštena žena! gospodine!
NINKOVIĆ: Ekselan! Pa to je baš ono što je intere-santno, jer kad nepoštena žena ima ljubavnika, to nije više interesantno.
ŽIVKA: No, samo mi još to treba!
NINKOVIĆ: Ja vas uveravam, gospođo, da samo tako možete biti otmena dama, dama od položaja, in fam di mond, ako igrate bridž,
ako pušite, i ako imate ljubav-nika ...
ŽIVKA: Ju, teško meni! 'Ajde za taj bridž i za to pušenje kako tako, ali za toga ljubavnika...
NINKOVIĆ: Pitali ste me, i ja sam smatrao za du-žnost da budem iskren i da vam kažem. Razume se, vaša je stvar kako ćete
postupiti. Možete vi biti ministarka i bez bridža i bez cigarete i bez ljubavnika, i uopšte bez otmenosti.
ŽIVKA: Pa dobro, a gospođa Draga, je l' ona igrala bridž?
NINKOVIĆ: Razume se! Naučila je!
ŽIVKA: I pušila je?
NINKOVIĆ: Razume se.
ŽIVKA: I... ono?
NINKOVIĆ: Da, gospođo, da, imala je i ljubavnika.
ŽIVKA (zaboravljajući se, vrlo radoznalo): A ko je to bio?
NINKOVIĆ: Ja.
ŽIVKA: Vi? A je l' gospa Nata bila otmena?
NINKOVIĆ: Još kako!
ŽIVKA: A ko je bio njen?
NINKOVIĆ: Opet ja.
ŽIVKA: Pa, kako to... vi to onako redom?
NINKOVIĆ: Čim kabinet da ostavku, i ja dam ostavku.
ŽIVKA: A vi ste samo dok je osoba na vladi?
NINKOVIĆ: Pa da, gospođo! Dok je gospođa mini-starka na vladi, ona mora biti otniena; čim nije više na vladi, ne mora biti otmena.
ŽIVKA: Pravo da vam kažem, to mi nikako ne ide u glavu.
NINKOVIĆ: Međutim, ništa lakše od toga. Od svega što sam vam kazao, bridž je najteži. Jer, šta je pušenje, - iskašljete se malo pa
gotova stvar; a šta je ljubavnik, - iskompromitujete se malo pa gotova stvar, - ali bridž je, verujte, vrlo teška i komplikovana igra. En
že komplike, me tre distange.
ŽIVKA: A ja bih, gospodine, želela da ostanem po-štena žena.
NINKOVIĆ: Pa ostanite, ko vam to brani!
ŽIVKA: Kako to "pa ostanite", a ovamo bridž. Zar da igram bridž pa da ostanem poštena?
NINKOVIĆ: Zašto ne?
ŽIVKA: Ama nije bridž. Nisam to htela da kažem, nego mi se, pravo da vam kažem, uzmutilo u glavi pa već ne znam šta govorim! Ne
ide to meni u glavu što vi kažete, pa eto ti!
NINKOVIĆ: Vidite, gospođo, tu nije glavno imati lju-bavnika radi sebe, već radi sveta. Potrebno je da se kompromitujete ako hoćete
da budete otmena žena. Voala, sa se l prensip fondamental!
ŽIVKA: Ali kako vi to mislite da se kompromitujem?
NINKOVIĆ: Potrebno je već na prvome, najskorijem žuru, bilo kod ove ili one dame, da postanete predmet razgovora. Da jedna
dama, recimo, diskretno šapne onoj do sebe: "Ko bi to rekao za gospođu Živku?" - "Šta za-boga?" - da zapita druga dama,
"Neverovatno, - da odgovori ona prva - ali sam pouzdano čula... zamislite, gospođa Živka preotela je gospodina Ninkovića od
gospo-đe Natalije!"
ŽIVKA: Pa jes', tako će da se šapuće.
NINKOVIĆ: Ali, vrlo je verovatno, gospođo, da će biti i takvih koji će vas braniti. "Oh, ja to ne verujem, to nije moguće, ja poznajem
gospa-Živku, nije ona takva!" E, vidite, tima što vas brane valja zapušiti usta.
ŽIVKA: Kako? Zapušiti usta onima koji me brane?
NINKOVIĆ: Razume se! Njima treba zapušiti usta. Reći ćete: kako? Vrlo prosto i jednostavno. D'in manier bjen sempl! Vi morate
uložiti sav svoj trud kod moga ministra da mi da klasu, da mi što pre da klasu. Istina, moj ministar će vam kazati: pa on je dobio klasu
pre dva meseca, ali vi mu recite: to je bilo pod starom vladom, a potrebno je i pod ovom da dobije klasu. Reći ćete: za-što? Zato,
gospođo, što bi to najbolje zapušilo usta onima koji bi pokušali da vas brane, a kad njima jedanput za-pušimo usta, o, onda će se
šaputati na sve strane.
ŽIVKA: Pa je l' to samo da se šapuće i ništa više?
NINKOVIĆ: Se sa! To je sasvim dovoljno! Se sifizan!
ŽIVKA (razmišlja): Ako je samo da se šapuće!... A je l' te, molim vas, to je onako samo za svet da budem nepoštena, a za sebe da
budem poštena?
NINKOVIĆ: Zašto ne? Može i tako. Sa va osi.
ŽIVKA: Čudnovata ta otmenost! Biva da su žene za svet poštene a za sebe nepoštene, a ovo sasvim naopako! Pa dobro, je l' vi i moj
ljubavnik da budete?
NINKOVIĆ: To je, gospođo, stvar vašeg ukusa, stvar vaših... kako da se izrazim, in kestion d vo santiman entim!... Samo, ako me
pitate za savet, bolje vam je uzeti nekoga koji je već isprakticiran.
ŽIVKA: Ama kako isprakticiran?
NINKOVIĆ: Pa, recimo, ja znam već sve načine da vas vrlo brzo kompromitujem; pa onda, ja znam toliko stvar da razvijem i da joj
dam jednu naročitu formu, in form spesial, da na kraju krajeva i vi sami počnete o sebi rđavo da mislite, i najzad, - e sa se la šoz
prensipal, - čim kabinet da ostavku, ja umem da pojmim da mi je dužnost da i ja dam ostavku. Uostalom, možete se raspitati o meni,
pa ćete, u to sam uveren, dobiti samo naj-povoljnije informacije.
ŽIVKA: O, ljudi, šta me snađe! Da sam juče umrla, to ne bi' danas doživela.
NINKOVIĆ: Da, ali da ste juče umrli, vi ne bi da-nas bili gospođa ministarka.
ŽIVKA: I to je istina! (Posle razmišljanja.) Pa dobro, kako vi to mislite?
NINKOVIĆ: Bože moj, stvar je vrlo prosta. Se sempl kom tu! Što se tiče bridža, tu se morate vežbati; što se tiče pušenja, i tu se
morate vežbati, a što se tiče ljubav-nika, tu nemate šta da se vežbate.
ŽIVKA: Ama kako vi meni "nema šta da se vežbam". Meni to izgleda kao da vi nešto ružno mislite.
NINKOVIĆ: Najbolje bi videli, gospođo, kako ja mi-slim sve to da izvedem, ako odmah pređemo na stvar.
ŽIVKA: (prestrašeno): Na koju stvar?
NINKOVIĆ: Evo kako mislim: Bridž, na primer, mo-žemo sutra početi da učimo. Što se tiče pušenja, možete se sad već odmah
poslužiti. (Vadi tabakeru i nudi joj.) A što se tiče ljubavnika, i tu...
ŽIVKA: I tu se mogu odmah poslužiti. Ama vi meni nešto mnogo uvijate, pa će na kraju krajeva da ispadne kao da sam ja nepoštena
žena.
NINKOVIĆ: Pardon, mil foa pardon! Ja ne prelazim granicu saveta koje sam dužan dati vam, ako vi još uvek na njih polažete. Ako u
tim savetima ima čega neugod-nog za vas, ja sam uvek gotov da reteriram. Vi ste želeli da vas upoznam sa pravilima otmenosti...
ŽIVKA: Pa jeste... vidim i sama, niste vi krivi; samo znate kako je...
NINKOVIĆ (dižući se): Mogu li smatrati, gospođo, da su dalji moji saveti izlišni?
ŽIVKA: Ama čekajte, de! Vidim ja da to mora da bude, nije da ne vidim, ali znate kako je... nije to lako baciti obraz pod noge.
NINKOVIĆ: Kako god vi želite.
ŽIVKA: Dobro. 'Ajde od sutra, recimo, da počnemo bridž da učimo. A za cigarete, eto, dajte mi. (Uzme je i stavlja na sto.)
NINKOVIĆ (odmah nudi)? Molim!
ŽIVKA: A za ono... je l' ne može to malko da pri-čeka?
NINKOVIĆ: Ako nemate hrabrosti, najbolje je ne misliti na to.
ŽIVKA: O, brate!... Naposletku šta ću mu, kad mora da bude, neka bude! Eto, smatrajte da ste od danas uve-deni u dužnost.
NINKOVIĆ: Kakvu dužnost?
ŽIVKA: Pa... to... - kao ljubavnik.
NINKOVIĆ: Molim? (Ljubi joj nežno ruku.) Uveravam vas da ćete biti zadovoljni.
ŽIVKA: Pa sad već kako mu bog da. Kad je otmeno, nek je otmeno!
NINKOVIĆ: Još jedno pitanje. Želite li da vam pi-šem ljubavna pisma ili ne?
ŽIVKA: Kakva ljubavna pisma?
NINKOVIĆ: Pa tako. Ima gospođa kojima to čini naročito zadovoljstvo da svaki dan dobiju malo, ružičasto pisamce, puno ljupkih
reci.
ŽIVKA: Eto ti sad! Nikad ja to u životu nisam dobila.
NINKOVIĆ: Se kom vu vule. Kako želite, ja stojim na raspoloženju.
ŽIVKA: Napišite mi baš jedno da vidim kako je to, pa ako mi se dopadne, ja ću vam naručiti još nekoliko.
NINKOVIĆ: Molim. Čim stignem u kancelariju. Za deset minuta imate ljubavno pismo. (Hoće da pođe.) A sad, vašu ručicu, draga
prijateljice! (Poljubi joj ruku.) Ma šer ami! (Polazi i sa vrata baca joj poljubac): Pa-pa! Pa-pa!...

XII
ŽIVKA, ANKA
ŽIVKA (ostaje zaprepašćena i gleda glupo čas na vrata na koja je Ninković otišao, a čas u publiku, kao kad bi htela reći: "Vidite li vi
šta ovo mene snađe?")
ANKA (dolazi spolja. Ona je obukla drugu, lepšu ha-ljinu): Gospođa je sama?
ŽIVKA: Pa jeste, sama...
ANKA: Vi, gospođo, izgledate tako nešto zbunjeni... preplašeni, šta li?
ŽIVKA: Jeste, preplašila sam se... Đavo će me znati šta mi je. Nije to laka stvar, Anka, biti ministarka! Ni-sam ni ja znala da je to tako
teško. Idem da prilegnem, da se odmorim, jer mi se zavrtela glava. (Polazeći.) A vi baš ništa?
ANKA: Evo vidite, obukla sam čak i drugu haljinu.
ŽIVKA (okrene se na sobnim vratima): Pa-pa! Pa-pa!
XIII
ANKA, ČEDA
ANKA (gleda za njom iznenađena. Zatim prilazi ogledalu i, kvaseći prste na usnama, doteruje obrve i udešava frizuru.)
ČEDA (dolazi spolja): E, a šta vi tu na ogledalu ra-dite?
ANKA (koketno): Pa doterujem se, gospodine!
ČEDA: E ako, ako!
ANKA: Pa, zaboga, mlada sam, treba valjda i ja da se kome dopadnem?
ČEDA: Razume se.
ANKA: Gospodin, na primer, nije nikad ni obratio pažnju na mene.
ČEDA: Ama šta ja imam da obratim pažnju na vas?
ANKA: Bože moj, pa muško ste!
ČEDA: Znam ja da sam muško, samo...
ANKA: A znate već kako se kaže: muški su svi jed-naki.
ČEDA: Tako je, Anka, samo vi morate znati da sam ja čestit čovek.
ANKA: Pa meni su ti čestiti ljudi najviše i dosadili u životu.
ČEDA: To vam verujem. Al' ja, znate, nisam baš pot-puno čestit.
ANKA (vrlo koketno): To bi' i ja rekla. (Podmeće mu se.)
ČEDA: Hm! Hm! (Pomiluje je.) Vi ste, Anka, danas nešto neobično raspoloženi prema meni.
ANKA: Sanjala sam vas, jaoj, da znate kako sam vas lepo sanjala.
ČEDA: Znate šta, Anka, vi ćete mi taj san docnije ispričati, sad sam momentalno u takvim prilikama da mi je java preča od snova.
Nego, deder vi, dušo moja, vidite je li tu gdegod moja žena. Hteo bih da razgovaram s njom.
ANKA: Hoću, samo, je l' te, pristaćete da vam ispri-čam san?
ČEDA: Razume se!
ANKA (polazeći): Verujte, vrlo je interesantan san. (Ode.)
XIV
ČEDA, DARA
ČEDA (gleda za njom): Hm!
DARA (dolazi): Gde si, bogati?
ČEDA: Ja? Kod advokata.
DARA: Šta ćeš kod advokata?
ČEDA: Išao sam da ga pitam: postoji li kakav zakon po kome se udate žene mogu udavati?
DARA: To nisi morao ni da pitaš.
ČEDA: Kako da nisam morao? Zar tebi ništa nije saopštila tvoja majka?
DARA: Jeste, pa šta?
ČEDA: I je l' ti kazala da treba da postaneš gospođa Nikaraguovića?
DARA: Zar ti, bogati, uzimaš tu stvar tako ozbiljno?
ČEDA: Pa kako da je ne uzimam ozbiljno kad će taj Nikaragua doći sutra da te gleda.
DARA: Može on mene gledati koliko hoće, pitanje je hoću li ja njega gledati.
ČEDA: Pa dobro, šta si ti kazala majci kad ti je go-vorila o udaji?
DARA: Rekla sam joj da sam udata, da imam muža, i da ga ne mislim napuštati.
ČEDA: A šta ćeš da kažeš njemu?
DARA: Kome njemu?
ČEDA: Pa Nikaragui?
DARA: Reći ću mu to isto.
ČEDA: Sasvim! Ona to misli tako, ako je ministarka, pa da izdaje naredbe: da se moj zet razreši od dosadašnje dužnosti zeta i uputi na
rad... Đavo bi je znao gde bi me na rad uputila. Ona misli to može tako: da smenjuje zetove i postavlja. E pa, brate, ne ide to tako!
DARA: Ja nikako još ne mogu da verujem da ona to ozbiljno misli.
ČEDA: Ama ozbiljno kad ti kažem. Provodadžija je već svršio sa mladoženjom, sve je uređeno! A znaš li, molim te, ko joj je
provodadžija?
DARA: Ne znam!
ČEDA: Zubni lekar, onaj što joj je nameštao zlatan zub. I to tako ona ode kod zubnog lekara, sedne u onu gvozdenu fotelju: "Molim
lepo, ja sam došla da mi promenite zub i da mi promenite zeta!" Hvala lepo! I ako ona počne tako, može još doći zubnom lekaru i reći:
Ja sam, znate, došla da mi plombirate zeta.
DARA: Bože, čedo, šta govoriš koješta!
ČEDA: Ama može, brate, sve je ona kadra! Vidiš da je sasvim izgubila pamet otkako je ministarka.
DARA: Ne može ona ništa kad ja neću.
ČEDA: A ti si sigurna za sebe, je li?
DARA: Sve dotle dok se ne bih uverila da me varaš.
ČEDA: Ja? Otkud ti sad to?
DARA: Majka je kazala da će me uveriti.
ČEDA: Eto, eto, kažem ja da će ona mene još da plombira. Kažem ja tebi, a ti mi ne veruješ.
XV
MOMAK IZ MINISTARSTVA, PREĐAŠNJI
MOMAK: Jedno pismo za gospođu Popovićku, mini-starku.
ČEDA (nemarno): Dajte ovamo
MOMAK: Naređeno mi je da pismo predam gospođi u ruke.
DARA: Onda idem da pošaljem majku.
ČEDA: A ja ću se radije skloniti da se ne sretnemo više.
DARA (ode levo.)
ČEDA (ode desno.)
XVI
ŽIVKA, MOMAK
ŽIVKA (posle vrlo kratke pauze): Za mene pismo?
MOMAK: Da, gospođo, od sekretara gospodina Ninkovića.
ŽIVKA (prijatno iznenađena): Ah! (Uzima malo ru-žičasto pismo i miriše ga te joj se zadovoljstvo izražava, na licu.) Hvala!
MOMAK (pokloni se i odlazi.)
XVII
ŽIVKA, zatim svi ukućani
ŽIVKA (najpre se slatko i detinjasto smeje, otvori pismo, seda u fotelju da ga čita, ali se u tom trenutku seti i ode do stola te uzima
onu cigaretu koju je ostavila kad je uzela od Ninkovića. Seda ponovo u fotelju, pripa-ljuje cigaretu i počne čitati pismo, držeći ovo u
levoj a cigaretu u desnoj ruci. Posle prvoga dima koji je povukla zakašlje se strahovito, tako da sriče celu kuću. Iz raznih vrata, i sa
raznih strana dojure DARA, ČEDA, RAKA, ANKA i svi se skupe oko nje da je povrate od kašlja. DARA je uhvati za desnu ruku, u
kojoj je cigareta, a ČEDA za levu, u kojoj je pismo. Anka je lupa po leđima, a RAKA joj silom naliva čašu vode u usta. ČEDA, držeći
njenu levu ruku, u kojoj je pismo, prilazi i čita pismo ne vodeći računa o nevolji Živkinoj. Prilikom čitanja na njegovome se licu
ocrtava pakost i zadovoljstvo.)
ZAVESA
TREĆI ČIN
Ista soba kao i u prethodnom činu.
I
PERA, ANKA
PERA (stoji kod vrata iz kojih je došao spolja, sa šeširom u ruci, očekujući ANKU, koja je otišla u levu sobu da ga prijavi.)
ANKA (dolazi posle izvesne pauze): Gospođa mini-starka je jako zauzeta, ne može da vas primi.
PERA: Hvala lepo, ljubim ruke gospođi ministarki. Uostalom, nije ni potrebno da gubi svoje dragoceno vreme zbog mene. Budite
samo dobri, pa recite gospođi mi-nistarki da sam je hteo umoliti samo to da me ne za-boravi.
ANKA: Reći ću, gospodine.
PERA: Vi znate moje ime?
ANKA: Da: gospodin Pera, pisar.
PERA: Ne samo Pera pisar, već recite: Pera pisar iz administrativnog odeljenja.
ANKA: Reći ću tako.
PERA: Molim vas, tako recite. Zbogom! (Odlazi.)
II
ANKA, UJKA VASA
ANKA (odlazi odmah na ogledalo.)
UJKA VASA: Dobar dan. Je li gospođa kod kuće?
ANKA: Jeste.
VASA: Uostalom, za mene je važnije da li je zet Čeda kod kuće. Imam s njim da svršim jedan posao, po naredbi gospođinoj.
ANKA: Gle, a i ja imam s njim da svršim jedan po-sao po naredbi gospođinoj.
VASA: Pa valjda nije i tebi i meni poverila jedno isto?
ANKA: Je l' treba da svuče kaput?
VASA: Ko?
ANKA: Gospodin zet.
VASA: Kakav kaput, brate?
ANKA: Onda je to druga stvar koju vi imate.
VASA: A je li on kod kuće?

ANKA: Jeste!
VASA: Zovni ga, molim te!
ANKA: Odmah! (Ode.)
III
VASA, ČEDA
VASA (vidi na stolu kutiju sa cigaretama, vadi i trpa u svoju tabakeru.)
ČEDA: Dobar dan, ujače! Zvali ste me?
VASA: Da, imam s tobom važan razgovor.
ČEDA: Je l' to kao izaslanik gospođe ministarke?
VASA: Nije kao izaslanik, nego kao ujak. Zar joj nisam ujak?
ČEDA: Jeste!
VASA: E pa?
ČEDA? Šta je to, dakle, tako važno što, u ime vaše sestričine, imate da razgovarate sa mnom?
VASA: Tebi je poznato već šta namerava Živka sa Darom. Moraš i sam priznati, majka je, a ima to jedino žensko dete, pa mora misliti
na to kako će da je zbrine.
ČEDA: Kako da je zbrine?
VASA: Pa tako, da je zbrine. Ti vidiš i sam, pame-tan si čovek. Dara nije više dete, prešla je, otkada, dva-desetu godinu, pa vreme je
da se misli na njenu udaju.
ČEDA: Ama, kakva udaja, pobogu čoveče! Pa zar nije ona već dve godine udata za mene?
VASA: Jeste, ne kažem da nije. Vidiš, ja sam takav karakter da nikad neću reći da nije ono što jeste. Sa-mo ...
ČEDA: Šta samo?
VASA: Mi tu udaju ne računamo.
ČEDA: Kako ne računate?
VASA: Pa tako, brate. Igramo, recimo, ja i ti tablaneta, je li? Odigramo jednu partiju, i ja ti kažem: Znaš šta. Čedo, 'ajd ovu partiju da
ne računamo, nego da poč-nemo ispočetka.
ČEDA (pravi se ubeđen): A, tako?!...
VASA: Pa tako, dabome!
ČEDA: I ova partija tablaneta što je igram ja već dve godine ne vredi ništa?
VASA: Uzmi sunđer, ukvasi ga i izbriši tablu, eto ti! Razumeš li me sad?
ČEDA: Razumem, kako da ne razumem!
VASA: Pa eto, to sam, vidiš, hteo s tobom da raz-govaram. Ti si, brate, pametan i, onako, razborit čovek, pa ćemo se lako
sporazumeti.
ČEDA: Ja se nadam.
VASA: Prvo i prvo, kaži ti meni, brate: šta će tebi žena? Kad zrelo razmisliš, videćeš i sam da ti to nije tako potrebna stvar. Razumem
da kažeš: treba mi kuća, - dobro; ili da kažeš: treba mi fijaker, - dobro i to; ili recimo: treba mi zimski kaput. Sve to razumem, ali:
treba mi žena, to, pravo da ti kažem, ne mogu da ra-zumem.
ČEDA: Pa jest što kažete... U vašim godinama.
VASA: More, dok sam bio mlađi, još manje mi je trebala.
ČEDA: I to je istina.
VASA: Pa dabome da je istina, i zato, vidiš, pitam ja tebe kao pametnog čoveka: šta će tebi žena?
ČEDA: Sasvim, sasvim, nije mi potrebna.
VASA: Dabome da nije.
ČEDA: Pravo kažete. Jedino, pitam ja vas, ujka-Vaso, da vi meni objasnite: šta će Nikaragui žena?
VASA: Kakvom Nikaragui?
ČEDA: Pa onome što treba da uzme moju ženu. Vi-dite, ja se samo to pitam: šta će njemu žena?
VASA (malo u zabuni): Njemu? Pa, kako da ti ka-žem: ima, znaš, ljudi koji uzimaju i ono što im ne treba. Ima takvih ljudi.
ČEDA: Ima!
VASA: Ali ti, dabome, ti nisi od tih ljudi. Ti si pa-metan čovek i, ako ćeš da me poslušaš, najbolje je, brate, da ostaviš ženu. Ne treba
ti žena, je li, - to i sam kažeš; e, pa kad ti ne treba, ti je ostavi. Eto vidiš, to sam imao u ime Živkino da te pitam: hoćeš li da ostaviš ili
nećeš?
ČEDA: Dakle to je sve što ste imali, u ime gospa-Živkino, da me pitate?
VASA: To, i ništa više!
ČEDA: E, pa recite gospa-Živki da neću da je osta-vim.
VASA (iznenađeno): Nećeš? E, jesi li čuo, tome se nisam nadao od tebe. Ja sam tebe, brate, smatrao za pa-metna čoveka. A, čekaj,
nisam ti još ni kazao sve. Kazala mi je Živka još i ovo: ako lepim ostaviš ženu, ti ćeš, pri-jatelju, dobiti kao nagradu klasu. Zamisli,
dobićeš klasu! I eto, vidiš, imaš da biraš šta više voliš: ženu ili klasu?
ČEDA: Ja bih najviše voleo ženu s klasom.
VASA: Rotkve tebi strugane, ti hoćeš lubendinju?
ČEDA: Čekajte, nisam vam sve ni kazao. Još više bih voleo ženu sa dve klase.
VASA: Uha! Pa ti, ako tako poteraš da licitiraš, mo-žeš mi još reći da bi voleo dve žene sa četiri klase. Ne biva to, prijatelju! Što ne
biva, ne biva! Nego, slušaj ti mene, pa lepo i zrelo razmisli. Vidiš: ženu možeš uvek da dobiješ, a klasu bogme ne, a svaki pametan
čovek gleda da ščepa najpre ono do čega se teže dolazi. Zar ne? Pa onda, ti si, brate, i praktičan čovek, ti se nećeš zanositi teorijama.
Jer, kad zrelo razmisliš: žena - to je te-orija, a klasa - to je, brate, praksa. Je li tako?
ČEDA: Slušajte, ujka-Vaso, ja sam vas slušao od po-četka do kraja i čuo sam sve što ste imali da mi kažete... Ja vas, ujače, neobično
cenim i poštujem, pa zato ću pre-ma vama biti iskren i reći ću vam, razume se u poverenju, na što sam se odlučio. Ja sam se, dakle,
rešio: onome zubnome lekaru, provodadžiji, da saspem zube u grlo; Nikaragui da odrežem uši, a vama, dragi ujače, da razbijem nos!
VASA: Čedo, sinko, ti me iznenađuješ, jer ne uvi-đam da moj nos ima ma kakve veze sa celim tim pita-njem.
ČEDA: A vi onda nemojte ga gurati u poslove koji vas se ne tiču.
VASA: Lepo, lepo, evo ja se, ubuduće, neću mešati. Samo onda nemoj da požališ ako ti se desi štogod što ne želiš.
ČEDA: A i na to ste pomišljali?
VASA: Nismo pomišljali, ali znaš kako je, najbliži sam Zivki, pa koga će da zapita za savet ako neće mene. A ja joj, kao čovek koji
ima iskustva za te stvari, kažem: "Znaš šta, Živka, premesti ti tu bitangu u Ivanjicu pa da vidiš kad vrisne."
ČEDA: To ste joj, dakle, vi savetovali?
VASA: E, pa ko bi drugi, ona se toga ne bi setila.
ČEDA: Pa dobro, ujače, onda kupite vi još danas flaster za nos, a ja ću da spremim kufere da putujem sa ženom u Ivanjicu.
VASA: Kad bi Dara bila luda pa da ide: otac joj ministar, a ona da ide u Ivanjicu.
ČEDA: Slušajte vi, gospodine. Idite zovite ovamo vašu sestričinu, gospođu ministarku, da prečistimo već jednom taj račun.
VASA: E, to ne može! Pre svega, naredila mi je Živka da ti saopštim da ona od ovoga trenutka tebe ne smatra za svoga zeta; s tobom
ne želi više ni da razgovara kao sa zetom i, ako imaš što s njom, možeš doći samo kao stranac, podneti preko mlađih vizit-kartu i
moliti je da te primi - i samo zvanično da razgovaraš sa njom.
ČEDA: Tako je poručila? Nije li vam kazala treba li da metnem i cilinder?
VAŠA: I cilinđer, dabome.
ČEDA: I rukavice, izvesno?
VAŠA: Razume se, i rukavice.
ČEDA: Vrlo dobro, onda recite joj idem da se obu-čem pa ću joj se javiti. (Ode.)
IV
VASA, ŽIVKA
VASA (vrti glavom, nezadovoljan opasnošću koja njemu lično preti i gunđajući pipa se za nos. Zatim uzima sa stola cigaretu, stavlja
je u muštiklu i pripaljuje.)
ŽIVKA (na vratima): Vaso!
VASA: Odi, odi ovamo!
ŽIVKA: Ode li?
VASA: Ode!
ŽIVKA (izlazi): Šta kaže, bogati?
VASA: Šta kaže, ništa. E, jesi čula, Živka, baš sam mu pametno govorio, i veruj, da je drugi čovek, prelomio bi se, ali ono je, brate,
arumski tvrdoglavo.
ŽIVKA: Dakle, neće lepim?
VASA: Ni da čuje! On čak preti nekim odrezivanjem ušiju, sasipanjem zuba u grlo i razbijanjem noseva. Meni čak preporučuje da još
danas nabavim flaster, jer ova poslednja pretnja odnosi se na moj nos..
ŽIVKA: E, pa kad neće lepim, okrenućemo i mi deb-lji kraj.
VASA: I to sam mu kazao.
ŽIVKA: Tražiću još danas da ga premeste u Ivanjicu.
VASA: I to sam mu kazao.
ŽIVKA: Pa šta veli?
VASA: Veli: ići će on i u Ivanjicu, ali će povesti i ženu.
ŽIVKA: Rotkve mu strugane!
VASA: I to sam mu kazao.
ŽIVKA: Šta?
VASA: Pa to: rotkve njemu strugane.
ŽIVKA: Misli on da mu ja ne umem i tu doskočiti. Umesila sam ja njemu kolač, samo čekam da Anka na-loži peć pa da mu ispeče
kolač. Okrenuće Dara od njega glavu i nikad ga više neće pogledati. Videćeš već i čućeš, ako bog da, još danas. A jesi li mu kazao da
ga više ne smatram za zeta?
VASA: I to, i rekao sam mu da samo zvanično može k tebi doći ako ima što.
ŽIVKA: Dobro si mu kazao.
VASA: Slušaj, Živka, ja sad treba da dovedem fa-miliju.
ŽIVKA: Opet ti sa familijom!
VASA: Pa rekao sam im juče da se u ovaj sat svi skupe kod tetka-Savke, da ih zajedno dovedem. Nije red da ih prevarim.
ŽIVKA: Pa dobro, de, dovedi ih već jedanput, i tu brigu da skinem s vrata. Samo, molim te da mi se ne bave mnogo, jer znaš, danas
ima novi zet da nam dođe na viđenje.
VASA: Ne brini ti, kazaću im ja već da budu kraći. (Ode.)
V
ŽIVKA, ANKA
ŽIVKA (kad ostane sama, zvoni.)
ANKA (dolazi): Molim!
ŽIVKA: Šta radite vi, zaboga, Anka? Vi mi mnogo nešto otežete, kao da je to bog te pita kakav težak posao domamiti muškog u sobu.
ANKA: Pa nije težak posao, ne kažem da je težak, ali, znate kako je, treba imati prilike, a puna kuća, pa nikako da uhvatim gospodina
nasamo.
ŽIVKA: Slušajte, Anka, meni bi trebalo, ako je mo-guće, još danas da se to svrši.

ANKA: Pa dobro, gospođo, onda da počnem malo sa-svim otvorena Ja sam, znate, počela onako izdaleka.
ŽIVKA: Ama kako izdaleka. Počnite vi to izbliza, te se stvari izbliza bolje svršavaju.
ANKA: Dobro, gospođo!
VI
ŽANDARM, RAKA, PREĐAŠNJI
ŽANDARM (ulazi vodeći za ruku Raku koji mu se otima): Molim pokorno, gospođo ministarka, gospodin član je naredio da dovedem
ovoga...
ŽIVKA: Nesrećniče, ti si opet nešto uradio!
ZANDARM: Molim pokorno, gospođo ministarka, udario je pesnicom po nosu sina engleskog konzula i pso-vao mu oca, pa gospodin
član...
ŽIVKA: Šta kažeš!... Ju, ju, ju, šlag će me strefiti. Anka, Anka, brzo čašu vode.
ANKA (potrči).
ŽIVKA: Razbio mu nos, psovao mu oca... sinu en-gleskog konzula. Gospod te ubio da te ne ubije. Razboj-niče, ti ćeš me ubiti, ti ćeš
me živu sahraniti!
ANKA (donosi joj čašu vode.)
ŽIVKA (pošto ispije vodu): Da doživim da mi poli-cija dovodi razbojnika u kuću. Ju, ju, ju, ju... Anka, skloni mi ga ispred očiju.
ANKA (priđe i uzima ga od žandarma.)
ŽANDARM: Ja mogu ići?
ŽIVKA: Možeš, vojniče, i kaži gospodinu članu: ja ću već... reci mu, sve ću mu kosti porazbijati.
ŽANDARM: Razumem! (Salutira i odlazi.)
VII
PREĐAŠNJI, bez ŽANDARMA
ŽIVKA (Raki): Šta si uradio, crni sine, govori šta si uradio?
RAKA: Ništa!
ŽIVKA: Ama, kako ništa kad si razbio nos sinu en-gleskog konzula! I 'ajde što mu razbi nos, naposletku omakne se pesnica pa, desi
se, ali što mu opsova oca?
RAKA: I on je meni!
ŽIVKA: Nije istina, ne ume on to, on je vaspitano dete.
RAKA: Opsovao mi je. Ja mu lepo kažem: "Skloni mi se s puta ili ću da te haknem", a on meni: "Olrajt!" a "olrajt", to znači na
engleskom jeziku da mi psuje oca.
ŽIVKA: Nije istina.
RAKA: Jeste, ja sam to učio u lekciji.
ŽIVKA: Pa kad je on tebi kazao "olrajt", što nisi i ti njemu kazao "olrajt"?
RAKA: E, ne bi me razumeo. A posle, ne bih ja, nego ja njemu sasvim učtivo kažem: "Kuš, svinjo jedna!" a on meni opet "olrajt"! E,
nisam onda mogao više da se uzdržim, nego ga haknem po nosu i opsujem i ja nje-mu oca.
ŽIVKA: Nesrećniče jedan, znaš li ti da je to engleski otac? To nije naš otac pa da ga opsuje ko stigne, nego je to engleski otac! Ju, ju,
ju, gospode bože, šta ću s njim! Vodi mi ga, Anka, ispred očiju, jer ću ga raščupati kao pile. Skloni mi ga ispred očiju!
ANKA (odvodi Raku.)
VIII
ŽIVKA, sama
ŽIVKA (na telefonu): Alo ... centrala, molim minisatarstvo spoljnih poslova... Je li to ministarstvo spoljnih poslova? Da!... Molim vas
da se pozove na telefon g. Ninković, sekretar... Da!... Recite, zove ga gospođa Živka, ministarka. (Pauza.) To ste vi, gospodine
Ninkoviću? (Pa-uza.) Tako! Dakle, potpisano je... E, pa čestitam vam unapređenje. Vidite, dakle, da sam održala reč. Ali mo-ram vam
reći da nije išlo baš tako glatko. Bunio se vaš ministar, kaže: dobili ste klasu pre tri meseca. Ali sam ja navalila i nisam mu nikako dala
mira, pa sam čak naterala i svoga muža te ga je on okupio. Da, da, i on ga je okupio. (Pauza.) Nego, znate šta, drugo sam nešto htela
da vas zamolim. Ovaj moj nesrećnik, onaj mali gimnazista Raka, bio danas na igralištu, sa decom engleskog konzula. Ja sam ga
naročito poslala, jer znate, on sad pripada tome društvu... Da! Pa zamislite, razbio nos sinu engleskog konzula i opsovao mu oca.
(Pauza.) Pa da, uviđam i ja sama da je to vrlo nezgodno, ali šta ću, ne mogu iz ove kože. Ta kako kazniti, neću ga kazniti, nego ću ga
isprebijati, ali je meni glavno da se nekako zataška stvar kod engleskog konzula, da se on ne ljuti. Pa to sam htela da vas umolim, da
odete vi do njega, u ime moje, i da mu kažete: neka ne uzme stvar ozbiljno, deca k'o deca! (Pauza.) E, pa šta drugo mogu da mu
kažem. Ja mislim, on je pametan čovek, neće valjda dozvoliti da se dve države zavade zbog jednoga nosa; a što mu je psovao oca,
recite da to u našem jeziku ne znači ništa ružno, to je kao kad bi se engleski kazalo "Dobar dan." I uopšte, recite mu da je to naš
narodni običaj da psujemo oca jedno drugom. Pa dabome! 'Ajde, molim vas, pa otiđite odmah, a dođite zatim da mi javite šta ste
uradili. Ka-ko? ... A... pa-pa? - Pa dobro, nek vam bude i pa-pa, samo molim vas, svršite mi to. Do viđenja! (Ostavlja slu-šalicu.)
IX
ANKA, ŽIVKA
ANKA (dolazi hitno): Gospođo, onaj hoće opet da ide.
ŽIVKA: Ama ko?
ANKA: Raka.
ŽIVKA: Ama kako da ide, noge ću mu prebiti. Če-kaj da ga ja naučim pameti. On misli da ću mu se samo na grdnji proći. Čekaj
samo!... (Odjuri.)
X
ČEDA, ANKA
ČEDA (na vratima svoje sobe): Anka, jeste li sami?
ANKA (koketno): Jesam!
ČEDA (izlazi. On je obukao crno svečano odelo, na rukama mu rukavice i na glavi cilinder.)
ANKA: Iju, a što ste se vi tako lepo obukli?
ČEDA: Zbog vas, Anka. To je moje svadbeno odelo.
ANKA: E, to mi je milo. I tako obučeni doći ćete i tamo u moju sobu?
ČEDA: Pa zato sam se i obukao.
ANKA: Je li istina?
ČEDA: Doći ću kad vam kažem.
ANKA: Još danas?
ČEDA: Pa da, još danas.
ANKA: Još sad, može biti?
ČEDA: Pa dobro, još sad, ali vas molim prethodno da me prijavite gospođi ministarki.
ANKA (iznenađena): Da vas prijavim gospođi?!
ČEDA: Da, i dajte joj moju vizit-kartu. (Vadi i daje joj.) Ja ću čekati u predsoblju.
ANKA (zbunjena): Ali... kako... vi čekate... i da vas prijavim... ja sve to ne razumem.
ČEDA: I nastojte svakojako da me gospođa primi. Recite, imam zvaničan razgovor.
ANKA: Lepo! A posle?
ČEDA: A posle, sporazumećemo se.
ANKA: Idem odmah! (Odlazi u sobu.)
ČEDA (Pogleda za njom pa izlazi na zadnja vrata.)
XI
ŽIVKA, ANKA
ŽIVKA (dolazeći iz sobe držeći vizit-kartu u ruci, za njom Anka): A on vam ovo dao?
ANKA: Da, gospodin zet. On čeka u predsoblju.
ŽIVKA: Recite gospodinu zetu neka mi se vuče is-pred očiju, neću da ga primim.
ANKA: Ali gospodin kaže da ima zvaničan razgovor.
ŽIVKA: Nisam danas zvanično raspoložena, pa eto ti! Ne mogu da ga primim.
ANKA: Ali, gospođo, ako ga ne primite, pokvarićete sve.
ŽIVKA: Šta ću pokvariti?
ANKA: Gospodin mi je kazao da će posle razgovora sa vama doći k meni u sobu.
ŽIVKA: Reko je?
ANKA: Da.
ŽIVKA: Dobro, reci mu neka uđe, primiću ga!
ANKA (izlazi napolje i propušta Čedu.)
XII
ČEDA, ŽIVKA
ČEDA (ulazi vrlo ozbiljno, klanja se još s vrata): Imam li čast s gospođom ministarkom?
ŽIVKA (prezvrući ga i ne okrećući glavu): Da. Izvo-lite sesti!
ČEDA: Blagodarim. Ja vas molim da me izvinite što sam uzeo slobodu uznemiriti vas...
ŽIVKA: Šta ste radi, gospodine?
ČEDA: Ja dolazim, gospođo, po jednom vrlo delikat-nom poslu, pa bih vas molio da me pažljivo saslušate.
ŽIVKA: Molim, izvolite govoriti!
ČEDA: Vidite, gospođo, život je neobično komplici-rana pojava. Priroda je sazdala bića ali nije utvrdila zakone o međusobnim
odnosima tih bića, već je dozvolila da se ovi samosvojno, pod ovakvim ili onakvim prilikama ili okolnostima, stvaraju i razvijaju, te
stoga nisu to više puki slučajevi već normalne pojave, sukobi odnosa, koji se tako često javljaju u ovome ili onome obliku.
ŽIVKA: Mislite li vi, gospodine, da držite predava-nje, ili imate što da mi kažete?
ČEDA: Izvinite, gospođo, ali je ovaj uvod bio neop-hodan pre no što pređem na samu stvar.
ŽIVKA: Dakle, molim vas, pređite odmah na samu stvar.
ČEDA: Stvar je u ovome, gospođo: Ja imam jednoga prijatelja, mladoga čoveka i čoveka od budućnosti. On je rad da se ženi i meni je
poverio, moleći me da mu budem provodadžija. On je uveren da ću ja njegovu stvar is-kreno zastupati i zato mi je poverio.
ŽIVKA: Ali šta se mene tiče vaš prijatelj i vaš provodadžiluk!
ČEDA: Odmah ću vam to objasniti. On je dugo i dugo razmišljao o ženidbi i nije mogao lako da se odluči. Uvek mi je govorio: "Ako
se već rešim da se ženim, uzeću samo zrelu žensku."
ŽIVKA: Pa dobro, nek uzme ako hoće i zrelu žensku, ali što vi meni sve to kazujete?
ČEDA: Gospođo, on je ludo zaljubljen u vas.

ŽIVKA: Šta kažete? ...
ČEDA: On veruje da ste vi zreli...
ŽIVKA (skoči): Čedo!
ČEDA: On me je danas sa suzama u očima prekli-njao: "Gospodine čedo, vi ste u toj kući poznati, idite i zaprosite gospa-Živkinu ruku
za mene!"
ŽIVKA (jedva uzdržavajući se od uzbuđenja): Čedo, umukni, Čedo!
ČEDA: Ja sam mu lepo rekao: "Ali gospođa je udata!" a on veli: "Ne smeta ništa, danas se mogu i udate žene udavati!" Govorio sam
mu zatim: "Ali to je poštena žena!"
ŽIVKA (drekne): Pa i jesam!
ČEDA: I ja sam mu to kazao, ali on kaže: "Da je poštena, ne bi ona primala ljubavna pisma od mene!"
ŽIVKA (njen gnev prelazi u bes): Kuš! Ubio te bog da te ubije, pseto lajavo! Da nisi više pisnuo, ili ću te stolicom po glavi!
ČEDA: A ja njemu kažem: "Znam, gospodine Ninkoviću, da ste joj pisali ljubavno pismo, čitao sam ga!"
ŽIVKA: Koj' ga je čitao?
ČEDA: Pa ja!...
ŽIVKA (plane): Napolje!
ČEDA (ustaje): Dakle, šta da kažem mladoženji?
ŽIVKA: Neka ide do đavola i on i ti!
ČEDA: On bi želeo doći na viđenje.
ŽIVKA: Vala, jesi li čuo, čedo, ne bila ko sam ako ti ne odeš na viđenje u Ivanjicu.
ČEDA: Vrlo rado, zašto ne! Samo pre toga idem go-spodinu ministru Simi Popoviću da ga zamolim da ostavi ženu pošto joj se
ukazala prilika za udaju.
ŽIVKA: Makni mi se s očiju ako hoćeš da ti se ne ukaže lepa prilika!
ČEDA: Ja vas molim, umirite se, gospođo! Život je, vidite, veoma komplikovana pojava. Priroda je sazdala bića, ali nije utvrdila i
zakone međusobnih odnosa tih bića...
ŽIVKA (u krajnjem besu dohvati sa stola knjige, kutije, buket, zvonce, jastuk sa stolice i sve što joj dođe do ruku, i gađa ga vrišteći):
Napolje, vucibatino, napolje!
ČEDA (pokloni se zvanično na vratima i ode.)
ŽIVKA (padne umorna i uzbuđena u naslonjaču pa kad se malo povrati, skoči i ode levim vratima): Daro, Daro, Daro!
XIII
DARA, ŽIVKA
DARA (dotrči): Šta je, zaboga?
ŽIVKA: Daro, dete, evo ti se zaklinjem, ubiću ga!
DARA: Koga, zaboga?
ŽIVKA: Onoga tvoga!
DARA: Ali zašto?
ŽIVKA: Zamisli, usudio se da tera sprdnju sa mnom. Ubiću ga, pa neka idem na robiju i neka se piše i pripoveda: otišla je na robiju
što je ubila zeta.
DARA: Pa šta je, zaboga, uradio?
ŽIVKA: Došao je da me prosi.
DARA: Kako da vas prosi?
ŽIVKA: Kao provodadžija.
DARA: Bože, majko, šta vam je, šta govorite?
ŽIVKA: To što ti kažem, došao je kao provodadžija, da me prosi.
DARA: Zar kod živog muža?
ŽIVKA; Zamisli!
DARA: Gde se može žena kod živog muža prositi?
ŽIVKA: Ti sad pa opet navijaš na ono. Drugo je ono za tebe.
DARA: A što, ko bajagi, drugo?
ŽIVKA: Zato ... Zato što je drugo! Pa i da nije, biće drugo! E, neće taj više biti moj zet pa da mu je kruna na glavi. Živi bili pa videli.
DARA: Opet ti!
ŽIVKA: Opet, dabome, nego valjda da ga gledam i dalje u kući. Uostalom, još danas ćeš ti sama doći k meni i moliti me da te spasem
te bitange. 'Ajde videćeš! Ne bila ja koja sam ako me još danas ti sama ne moliš!
XIV
VASA, ŽIVKA, RODBINA
VASA (dolazi spolja): Živka, evo ih idu!
ŽIVKA: Ko?
VAŠA: Familija!
DARA: Ja ću da se sklonim! (Ode.)
VASA (otvara zadnja vrata): Uđite! (Ulozi jedno či-tava galerija raznih komičnih tipova, obučenih starovremenski. Starije žene,
Savka i Daca, u fesovima i libadetima, Soja, sa nekim šeširićem iskićenim tičijim peruškama. Tu su tetka Savka, tetka Daca, Jova pop-
Arsin, teča Panta i sin mu Mile, teča Jakov, Sava Mišić i Pera Kalenić. Svi prilaze Živki i rukuju se, a ženske se ljube.)
SAVKA (ljubeći se sa Živkom): A ti mene, Živka, za-boravi.
DACA (ljubeći se): Ju, slatka moja Živka, otkad te nisam vid'la. Dobro izgledaš: tu, tu, tu... (Pljuje.) Da mi te ne ureknu!...
PANTA: E, Živka, da znaš, niko ti se nije tako obra-dovao sreći kao ja.
JAKOV: Ja sam, Živka, dolazio, ali bila si nekako zauzeta.
SOJA (ljubeći se): Slatka moja Živkice, bogami sam uvek tebe najviše volela od cele familije.
ŽIVKA (pošto se i svi ostali rukuju): Hvala vam što ste došli. Izvolite sedite! (Stariji sednu, mladi ostaju na nogama.) Oprostite,
bogami, što vas ovako sve zajedno primam. Ja vidim i sama da nije red, ali ne možete pro-sto verova ti koliko sam zauzeta. Nisam ni u
snu sanjala da je to tako teško biti ministarka. Ali, zdravlja bože, doći ćete vi opet, doći ćete i drugi put.
VASA (koji je ostao na nogama i nalazi se kraj Živ-ke): Pa dabome, videćemo se još. Ovo je samo onako... a videćemo se.
ŽIVKA: Kako si ti tetka-Savka?
SAVKA (uvređena): Pa dobro...
ŽIVKA: De, de, de... znam te što si ljuta, ali nemoj misliti da sam te zaboravila. A ti, tetka-Daco?
DACA: Ju, slatka moja, da mi oprostiš. Otkad ja go-vorim mojoj Kristini: Hajdemo do Živke, red je da joj čestitamo, ko će ako
nećemo mi, familija? A ona meni: "Nemoj, bogati, mama, godinu dana nismo joj prag pre-šli, pa sad će reći potrčali smo što je
ministarka!" Da ti nismo prešli prag, to je istina, to je, znaš, zbog onog što si olajavala Kristinu, ali, kažem ja njoj: "Pa neka, neka kaže
svet da smo sad potrčali zato što je ministarka, pa ko će da potrči ako nećemo mi koji smo joj rod rođeni!"
ŽIVKA: A ti, teča-Panto, nisam te davno videla, kako, kako si ti?
PANTA: Pa kako da ti kažem, Živka, ne valja: sve nekako naopako. Nego, velim, sad ako mi malo svane, dok si ti na vlasti. Računam,
znaš, zbrinućeš svoje i po-držati.
VASA: Pa, dabome, ko će ako ona neće.
ŽIVKA: Ne viđam ni tebe, Sojo?
SOJA: Čudnovato, a baš za mene kažu da se mnogo viđam. Ne može čovek svetu ugoditi. Ako se zavučem u kuću, - olajavaju me, ako
izađem u svet, - olajavaju me. Pa bar kad bi samo svet olajavao pa da ne mari čovek, ali familija, rođena familija.
VASA: E, pa ko će ako neće familija!
DACA (pakosno i više za sebe): Niko nikog ne olajava ako nema zašto.
SOJA (uzbudi se): Pa jest što kažeš, tetka-Daco, eto, zar bi tvoju kuću olajavali da nisu imali zašto.
DACA: Olajavale su je takve kao što si ti!
SOJA: Kakva sam da sam, tek nisam položila ma-turu.
DACA (plane i skoči): Položila si ti sve ispite na svetu,beštijo jedna!
SOJA (skoči takode i unese joj se u lice): Može biti ali maturu nisam polagala.
DACA: Ju, ju, ju, pustite me!... (Poleti da je ščepa za kose.)
VASA (stane između njih i razvada ih): De, zar vas nije sramota. Ne možete zar ni pet minuta familijarno da razgovarate! (Pritrče i
ostali muški pa ih razvađaju.)
DACA: Pa dabome, kad čovek ima u familiji i takve.
SOJA: Briši najpre ispred svoje kuće, pa onda laj za drugog.
VASA: Ama mir, kad vam kažem! Sramota, bolan, i vi se ko bajagi brojite da ste ministarska familija.
ŽIVKA (Vasi): Eto, kažem ja tebi!
VASA: Pa jes'! Ovamo okupili me: "'Ajde, ujka-Vaso, vodi nas kod Živke!" A zašto? Zato da obrukate i mene i sebe. 'Ajde svaka na
svoje mesto, pa kad izađete na ulicu, a vi se čupajte sve dok vam traju dlake na glavi. (Ove odlaze i sedaju.) A ti, Živka, oprosti. Ovo
je, znaš, onako, malo familijarno objašnjenje.
ŽIVKA: Nije mi baš prijatno, ali... (Hoteći da pređe preko stvari): Kako si ti, teča-Jakove?
JAKOV: Pa, znaš kako je kad čovek živi na parče. Đavo će ga znati kakva mi je ta sudbina: na parče sam se školovao, na parče
trgovao, na parče bio činovnik. Sve tako nekako, - ništa mi ne ide od ruke. A opet, znaš, tešim se oduvek, kažem sam sebi: "Čekaj,
Jakove, mora jednom doći i tvoj dan!" Pa tako eto čekam, a šta bih drugo.
ŽIVKA: A ti, Savo?
SAVA (on je korpulentan i sa velikim trbuhom): Mene ne pitaj, ispi me sekiracija.
ŽIVKA: A zbog čega?
SAVA: Zbog nepravde. Celoga života kolje me ne-pravda. Kazaću ti već.
ŽIVKA (Peri Kaleniću): A ... (zbuni se) vi...? (Vasi.) Je l' nam i gospodin štogod rod? ...
VASA: On kaže da je rod.
KALENIĆ: Pa razume se da sam rod.
ŽIVKA: Ja se ne sećam.
VASA: Ni ja! Možda ti, Savka ...
SVI (odmeravaju Kalenića.)
SAVKA: Ja ne znam da je gospodin iz naše familije.
DACA: Ni ja!
NEKOLIKO NJIH (sležući ramenima): Ni ja.
KALENIĆ: Ja sam, znate, rod po ženskoj liniji.
SOJA: Pa eto, ja sam ženska linija, ali vas ne po-znajem.
DACA (kroz zube): Čudo!
VAŠA: Pa dobro, kako po ženskoj liniji, čiji si ti?
KALENIĆ: Moja je majka još pre dvanaest godina umrla i rekla mi je tada na samrti: "Sinko, ne ostavljam te samog na svetu; ako ti
što u životu zatreba, javi se tetka-Živki ministarki, ona ti je rod!"
VASA: A kako ti se zvala pokojna majka?
KALENIĆ: Mara.
VAŠA: A otac?
KALENIĆ: Krsta.
VASA: E, da me ubiješ, ne pamtim nikakvu Maru i Krstu u familiji.
ŽIVKA: Ni ja.
KALENIĆ: Sva zabuna dolazi otud što se mi pre ni-smo zvali Kalenići nego Markovići.
VASA: Markovići? E sad još manje znam.
KALENIĆ: Uostalom, to sve ne menja stvar. Ja znam da ste vi meni rod, ja se toga ne odričem. Radije bih ovde poginuo no što bih se
svoje familije odrekao.
VASA: Ama, de, nije stvar za ginjenje, nego...
ŽIVKA: Pa kad čovek kaže ...
VASA: Pa jest, kad čovek kaže, šta mu možeš.
ŽIVKA: Pa kako ste?
KALENIĆ: Hvala, tetka, blagodarim na pitanju. Milo mi je što vas vidim tako svežu. Vi se, tetka, odista sjajno držite.
VASA: Nego znaš šta, Živka, ti si mnogo zauzeta, to mi svi znamo, pa zato, ako hoćeš, pređi odmah na stvar. Deder, brate, propitaj ti
svakoga redom šta bi želeo, te da vidiš šta bi se moglo za koga učiniti.
PANTA: Pa ako neće sad da nam se učini, ja ne znam kad će.
VASA: Neka lepo svaki kaže šta mu je na srcu, a ja ću da zapišem, pa će onda Živka da gleda, što može, može, a što ne može, ne
može.
DACA: Kad se hoće, može se sve, samo je pitanje da li treba svakome učiniti, jer ima ih i takvih ...
SOJA (preseče joj reč): Ja samo jedno imam da te molim, Živka, da mi pomogneš da položim maturu.
DACA (plane): Eto je, ona opet pruža jezik
VASA: Ama, mir, kad vam kažem.
SAVA: Smirite se, jer ako meni mrkne, zapušiću vam obema usta!
KALENIĆ: Slušajte, strina-Daco, i vi, prija-Sojo. Kao što vidite, tetka Živka vas je lepo primila, kao što je i red da primi familiju. I mi
ćemo sad da joj kažemo svoje želje i da je molimo da se zauzme za nas. Ja sam uveren da će se tetka Živka zauzeti. Vi svi znate kako
ona ima dobro srce. Ali smo zato mi pozvani da poštujemo nju i njen dom, koji je u ovome slučaju ministarski dom. A mi, ako se
budemo tako ponašali i međusobno vređali, iskazaćemo time jedno nepoštovanje prema ovom domu. Zato vas lepo molim, strina-
Daco, i vas, prija-Sojo, uz-državajte se!
DACA (Savki, koja sedi kraj nje): Ama otkud mu ja ovome ispado strina?
SAVKA: Ne znam, ja ga i ne znam ko je.
DACA: A zar ga ja znam!
PANTA (Jakovu, koji sedi do njega): Tako ti boga, znaš li ti ko je ovo?
JAKOV: Nikad ga u životu nisam ni video ni čuo.
VASA: Dakle, da ostavimo sve drugo pa da pređemo na stvar, jer Živka nema mnogo vremena.
ŽIVKA: Bogami, nemam. Baš sad čekam neke važne vizite iz diplomatije.
VAŠA: Pa dabome. Nego deder! (Izvadio je hartiju da beleži.) Dede, tetka-Savka, šta bi ti imala da zamoliš Živku?
SAVKA (još uvek uvređeno): Neka me pita Živka pa ću joj kazati.
ŽIVKA: E pa ti, tetka-Savka, sa tvojih dvesta dinara ovde mi se pope. Preskoči, Vaso, nju kad neće kao čovek i kao familija lepo da
razgovara, nego sve nešto uz nos.
SAVKA: Ništa ja uz nos, ja hoću samo svoje.
ŽIVKA: E, pa dobićeš tvoje. Zapiši, Vaso, da joj se da. Eto ti!
VASA (pošto je zapisao): A ti, Daco, imaš li ti što-god da zamoliš Živku?
DACA: Pa ja to, za Kristinu. Htela bi' da zamolim, Živka, da narediš da joj se prizna ispit i da se primi dete natrag u školu, jer ovako
je ostalo na pola puta. Pogrešila jeste, priznajem, - molim dotičnu personu da se ne iskašljuje, - eto priznajem, ali pogreše danas i
profesorke, pa neće zar njihove učenice. I nije pogrešila onako od besa i od pokvarenosti, kao što ima persona, nego opet zbog nauke.
Molim dotičnu personu da se ne iskašljuje!
VASA: Sojo, ne iskašljuj se!
DACA: Zbog nauke, dabome. Ona i jedan njen drug zajedno su se spremali za maturu, pa zavukla se deca u sobu i po ceo dan učila,
ubiše se učeći. Pa posle njemu priznadoše zrelost, a ona ostade tako na pola puta. Pa to mislim, Živka, da narediš da se to zaboravi.
KALENIĆ (on se sad već oslobodio i ulazi u poro-dična pitanja kao da je tu odvajkada): Je l' to davno bilo?
DACA: Pa, prošle godine.
KALENIĆ: Godinu dana. Uha, za godinu dana se i krupnije pogreške zaboravljaju, a kamoli takva jedna sit-nica. Piši, ujka-Vaso: da
se zaboravi!
ŽIVKA: A ti, Jovo? Ti odleža robiju, a?
JOVA: Odležah, tetka-Živka, i pošteno se tim odužih državi, pa sad mislim pravo je da se i država meni oduži.
ŽIVKA: Kako da ti se oduži?
JOVA: Pa tako, da dobijem državnu službu.
ŽIVKA: Pa služba te i odvela na robiju.
JOVA: Svaki živ čovek zgreši, tetka-Živka, a ja sam pošteno odužio što sam pogrešio. I verujte, tetka, ne ka-jem se što sam bio na
robiji; mnoge sam stvari naučio koje ne može čovek tako lako u životu da nauči. Kamo sreće kad bi država svakoga kandidata najpre
poslala na robiju, pa tek posle mu dala državnu službu.
JAKOV: E gle, molim te!
JOVA: Jest, jest, čika-Jakove, jer sad znam bolje kri-vični zakon nego ma koji kasacioni sudija. Nikad profe-sori na univerzitetu ne
mogu tako da ti protumače kri-vični zakon kao oni koji su po njemu osuđeni. Svaki od njih zna paragrafe napamet i zna šta se hoće s
kojim paragrafom, i zna kako se može izigrati koji paragraf. Osuđen sam, veli, po 235, u vezi sa 117-a, ali su mi priznate olakšavne
okolnosti iz 206-og. I tako svaki redom, sve paragrafe znam: e, pa, zašto država ne bi iskoristila to moje znanje?

ČETVRTI ČIN
Ista soba. - Po stolicama, levo, masa novina savijenih kao za prodaju; po stolicama prebačena muška i ženska, odela, šeširi i sve drugo.
Tu je ogroman otvoreni kufer u koji Dara pakuje sve ove stvari donoseći ih iz susedne sobe.
I
ANKA, DARA
ANKA (dolazi spolja, noseći svežanj novina): Evo, gospođo, nisam mogla više da kupim od dvadeset brojeva. (Ostavlja na stolicu
pored ostalih.)
DARA (pakujući): Šta se to mene tiče!
ANKA: Htela sam samo da vam kažem, jer gospođa mi je naredila koji god prodavač prođe, da kupi sve ko-liko god brojeva ima, ali
svega je jedan prošao otkad sto-jim na kapiji. Ne znam da l' još da čekam na kapiji?...
DARA: Radite onako kako vam je gospođa kazala, nemojte me ništa pitati. (Ode u sobu po stvari.)
II
RAKA, ANKA
RAKA (dolazi spolja, noseći desetak i nešto više bro-jeva): Evo, ja jedva našao dvanaest. (Ostavlja na stolicu.) A ti, Anka?
ANKA: Ja, bogami, dvadeset.
RAKA: Pa dosta!
ANKA: Gospodin Pera iz administrativnog odeljenja je najvredniji, on je kupio dosada trista.
RAKA: E, a ujka Vasa?
ANKA: On je svega osamdeset. A je li, bogati, Rako, znaš li ti zašto gospođa kupuje tako mnogo današnjih no-vina, i to sve ovaj isti
list?
RAKA: Znam, dabome!
ANKA: Zašto?
RAKA: Izgrdili su je u novinama, pa hoće da ih kupi sve, da ne bi svet čitao.
ANKA: Ju, kako smeju jednu ministarku da izgrde?
RAKA: Izgrdili su je za ono.
ANKA: Koje ono?
RAKA: Zbog tebe.
ANKA: Zašto zbog mene?
RAKA: Hoćeš li da pročitam?
ANKA: 'Ajde, molim te!
RAKA (uzme jedan broj, razvije ga i sedne u fote-lju): Dodaj mi, bogati, jednu od tih ministarskih cigareta.
ANKA: Jaoj, kako smeš da pušiš?
RAKA (paleći): Ne pušim ja inače, ali znaš, novine se čitaju uvek sa cigaretom. (Čita.) "U jednom delu Ki-ne..." (Prekine i govori.)
Pazi ti dobro da odnekud ne naiđe majka, proveli bi se lepo i ja i ti!
ANKA: Paziću, čitaj slobodno!
RAKA (čita): "U jednom delu Kine održava se još i danas jedan čudan običaj. Tako, ako se kome prosiocu dopadne udata žena, on je
prosi bez obzira na to što ona ima živog muža. Takav se običaj desio ovih dana u kući mandarina Si-po-po. (Govori.) Znaš, ovaj
mandarin Si-po-po, to je moj otac, Sima Popović.
ANKA: Ju!...
RAKA (čita dalje): "U njegovu ženu, jednu odvratnu babu..." (Obzirući se, govori.) Ta odvratna baba, to je majka. - Pazi da ne naiđe,
inače odosmo u mandarine i ja i ti!
ANKA: Ju, ju, ju, ju!... (Obzire se.)
RAKA (čita dalje): U njegovu ženu, jednu ratnu babu, zaljubio se Ni-ni-ko."
ANKA: Ko je to?
RAKA: Ne znam, neki Kinez ... dakle ... (Čita.) "za ljubio se Ni-ni-ko, sekretar Ministarstva spoljnih poslo-va!...
ANKA: A, sad znam ko je. Čitaj, molim te, dalje!
RAKA (čita): "Ta se ljubav među njima izražavala na taj način što je ona njemu izradila klasu, a on njoj pisao ljubavna pisma."
ANKA: Kažem ja, znam ko je.
RAKA (nastavlja čitanje): "Taj Ni-ni-ko inače je je-dan napudrovani praznoglavić, koji se zaljubljuje u svaku mandarinku dok je na
vlasti, te mu ove ćurke izrađuju preko svojih muževa klase. On je čak poslao i provodadžiju kući da prosi babu u isto vreme kad je
jedan ki-neski smrdljivac, neki Ka-ra-gua, dolazio da prosi njenu udatu ćerku." (Govori.) Znaš li ko je to Ka-ra-gua?
ANKA: Ko?
RAKA: Onaj što su ga našli u tvojoj sobi.
ANKA: Pa zašto Ka-ra-gua?
RAKA: Otkud ja znam!
ANKA: Siromah čovek, a baš ništa nije kriv.
RAKA: E, a što je skinuo kaput? Eto, u novinama piše da je skinuo kaput.
ANKA: Zar i to piše? Ju, bože! a, bogami, čovek je sasvim nevino skinuo kaput.
RAKA: Bogami, ja da sam bio u tvojoj sobi, pa da sam skinuo kaput...
ANKA: E, gle, molim te! Pa šta bi onda?

RAKA: Ja bih onda skinuo i pantalone.
ANKA: Ubriši prvo nos, sram te bilo!
RAKA: A znaš li kako tebe zovu u novinama?
ANKA: Zar i mene pominju?
RAKA: Pa dabome.
ANKA: A kako me zovu?
RAKA (traži i nađe): Sobarica A-ki-ka. (Smeje se slatko.) A-ki-ka!...
ANKA: Ima li još? Čitaj!
RAKA (čita): "Ali, razume se, ni te prosidbe u Kini ne idu uvek tako glatko. Tako na primer..."
III
DARA, PREĐAŠNJI
DARA (donosi još odela iz sobe i zatiče ih): Pa zar vi tu sedite i čitate novine? Neka samo naiđe majka, pa ćete se lepo provesti.
RAKA: Samo onako, pregledali smo. Je li, Daro, znaš li ti da mi kažeš ko je to Ni-ni-ko?
DARA: Ne znam ja ništa, a tebi preporučujem da se čistiš, da te ne zatekne majka. A i vi, Anka, mogli biste gledati drugi posao a ne
da čitate novine...
ANKA: Ja sam samo donela novine koje sam kupila.
RAKA: A i ja. Znaš, jedva sam kupio dvanaest bro-jeva. Onaj Karagu plaća po dvadeset para komad, pa sve njemu prodaju. I ovde
sam dobio samo tako što sam jed-nom prodavcu podviknuo: "Moraš mi prodati, ja sam sin mandarinov!"
DARA: 'Ajde, 'ajde, nosi te đavo!
RAKA: Ama nije, hteo sam da kažem ministrov.
DARA: Bolje idi pa kupuj i dalje novine kad ti je majka tako naredila.
RAKA: Pravo kažeš! (Anki.) 'Ajde, A-ki-ka! (Ode.)
ANKA: Ako želi gospođa da joj pomognem?
DARA: Nije mi potrebna pomoć.
ANKA: Molim. (Ode.)
IV
ČEDA, DARA
ČEDA (dolazi spolja): Pa ti se to baš ozbiljno pakuješ?
DARA: A šta da radim?
ČEDA: Zamisli kako sve to ide ekspres! Sinoć pot-pisali ukaz o mome premeštanju u Ivanjicu, a već jutros sam razrešen dužnosti.
DARA: A kad moraš na put?
ČEDA: Šta ja znam kako je tvoja majka naredila! Možda će mi se u toku današnjeg dana narediti da sutra krenem. Sve zavisi od
naređenja koje je izdala tvoja majka.
DARA: Najzad, svejedno, neka je i sutra, ja ću biti gotova.
ČEDA: Pa zar si ti odista rešila da ideš sa mnom?
DARA: Rešila sam. Pravo da ti kažem, ne mogu više da podnesem ovo ministrovanje; ovo je postala luda kuća otkako je otac
ministar.
ČEDA: Otkad ja to govorim.
DARA: A ne mogu da podnesem ni ovu sramotu. Po-sle ovoga što je izašlo u novinama, veruj, ja ne bih smela izaći iz kuće, niti bih
smela da pogledam svetu u oči. Volim u Ivanjicu, samo da se sklonim svetu ispred očiju.
ČEDA: Još kad bi ti znala kolika je bruka. Ceo se Beograd trese od smeja.
DARA: Strašno!
ČEDA: Novine se kupuju na jagmu.
DARA (pokazuje): Majka ih najviše kupuje.
ČEDA: Ona misli da umanji broj čitalaca kako bi se bruka što manje znala, a ne zna da je današnji broj umesto tri, štampan u šest
hiljada.
DARA: Ju, ju, ju!
ČEDA: Ne računajući što jedan broj čitaju četvorica.
DARA: A da li se baš zna da se sve to odnosi na našu kuću?
ČEDA: Razume se da se zna. Zna se po imenima, ali još više po tome što je gospa Živka jedina od dana-šnjih ministarki koja ima
udatu kćer. Odmah je ceo svet pogodio.
DARA: A zar nisi nikako mogao da saznaš ko je pi-sao?
ČEDA: Saznao sam.
DARA: Ko?
ČEDA: Reći ću ti ako mi daš časnu reč da nećeš reći majci.
DARA: Zar je to tajna?
ČEDA: Još kako velika tajna!
DARA: Reci mi, ko je pisao?
ČEDA: Ja!

DARA: Šta kažeš? (Ispusti haljine koje je imala u ruci.)
ČEDA: To što ti kažem!
DARA: Čedo, Čedo, šta si učinio?
ČEDA: Neka vidi da i ja umem da plombiram.
DARA: Kako si smeo, kako si mogao?
ČEDA: A kako je ona mogla mene da gurne u Iva-njicu!
DARA: I kako si imao srca, ona je moja majka.
ČEDA: A kako je ona imala srca svoju ćerku da premesti čak u Ivanjicu!
DARA: Osramotio si nas, osramotio si celu kuću!
ČEDA: Ja? Bože sačuvaj, osramotila je ona.
DARA: Bože moj, bože moj! Ja već ne umem da se snađem, ne umem više ni da mislim. (Plače.)
ČEDA: Pa zar ti ne uviđaš, bogati, i sama, da je već krajnje vreme bilo da se toj ženi stane na put? Zar ne vidiš da je napravila ludnicu
od kuće? Ostavi to što tebe udaje kraj muža, ali i ona se raspalila, i ona ima lju-bavnika.
DARA: To nije istina!
ČEDA: Ama čitao sam svojim očima ljubavna pisma. Pa izradila mu je i klasu, i izađi, molim te, u čaršiju pa ćeš čuti, ceo svet joj se
smeje.
DARA (krši ruke): Bože moj!
ČEDA: Ako tebi podnosi da trpiš tu sramotu, meni ne podnosi. Sramota me je da izađem u svet; svi se gurkaju, svi šapuću i
podmiguju se...
DARA: Pa zar nije bilo bolje kazati joj sve to i raz-govarati sa njom ozbiljno?
ČEDA: Razgovarati sa njom ozbiljno? Pa zar nisi ti razgovarala, pa šta ti je odgovorila, - priredila ti je onu scenu - sa Nikaraguom.
DARA: Tu si scenu ti priredio.
ČEDA: Pa da, ja - ali da spasem i tebe i sebe. Da nisam to učinio, po planu tvoje majke ja bih bio bez kaputa u Ankinoj sobi, a ti bi
bila u sobi sa Nikaraguom. Dakle, šta je bilo bolje?
DARA: Pa...
ČEDA: Molim, reci samo, šta je bilo bolje?
DARA: Dobro, neka je i tako, ali zašto je moralo sve to da se objavi u novinama?
ČEDA: Zato da se trgne, da se opameti za vremena.
DARA: A misliš ti da će to što pomoći da sve bude drukčije?
ČEDA: Ja se nadam, jer kako je ova bruka od jutros buknula po Beogradu, nije nemoguće da čak i očev po-ložaj bude doveden u
pitanje.
DARA: Njegov položaj?
ČEDA: O, da! O tome se mnogo govori napolju. Ima ih koji misle da je posle ovoga on prosto onemogućen...
DARA: Siromah otac!
ČEDA: I meni ga je žao, ali za sve ima da blagodari svojoj ženi.
DARA: Pa kako, zar ti odista misliš da bi otac...?
ČEDA: Ne mislim, ali je vrlo moguće. Kompromitovan je, a to može povući neprijatne konsekvence.
DARA: To bi bilo užasno!
ČEDA: Ako hoćeš iskreno da ti kažem, ja mislim na-protiv, to bi bilo dobro, jer što dalje, ona bi u sve veće gluposti padala. Zar ne
vidiš, bogati, šta je sve ta žena počinila; zar ne vidiš da je ona, onoga čestitoga čoveka, načinila smešnim i onemogućila ga za politiku
i za javni život! Zar ne vidiš ti to sve?
DARA: Vidim.
ČEDA: E, pa!
DARA: Po meni, uveravam te, milije bi mi bilo da otac i nije postao ministar.
ČEDA: More, nije zlo u tome što je otac postao mi-nistar, već je zlo u tome što je majka postala ministarka. Zato, slušaj ti mene i drži
se ti samo mene. Videćeš na kraju krajeva da je bolje što sam ovako uradio i kazaćeš mi hvala. Budi samo ti uvek uz mene, onda sam
hrabriji.

ŽIVKA, ČEDA, DARA
ŽIVKA (dolazi spolja, besna): Daro, imam s tobom ozbiljan razgovor. Molim strane persone da se udalje iz sobe.
ČEDA: Molim! (Odlazi levo.)
DARA (odlazi za njim.)
ŽIVKA (gleda zaprepašćeno za njom, pa onda besno baca suncobran i šešir sa sebe.)
VI
ŽIVKA, PERA
PERA (donosi veliki štos novina): Dobar dan, gospođo ministarka. Evo, ja sam kupio još šest brojeva, - dosad trista šest.
ŽIVKA: Hvala vam, vi ste najviše kupili, ali, kažu, ipak se mnogo prodaje. Je l' te, čita li svet; jeste li primetili, čita li svet?
PERA: Pa... Kako da vam kažem, gospođo... čita. Sad sam baš prošao kraj hotel "Pariza", pa skupili se oko stola, a jedan glasno čita.
ŽIVKA: Pa dabome, kad u ovoj zemlji nema zakona. Bila sam kod upravnika varoši da zabrani list, pa kaže: Ne može po zakonu o
štampi. Ama kako to, molim vas, zar može biti zakona po kome policija nema vlasti?
PERA: To je valjda zato što ovde ne piše o vama, nego kao da se sve to dešava u Kini.
ŽIVKA: Iskinio se on dabogda nikakav!
PERA: Pa stoga valjda policija i nalazi da nema uvre-de časti,.
ŽIVKA: Ama kako da nema uvrede časti. Zar kaže za mene da sam odvratna baba, pa nema uvrede časti?
PERA: Pa jeste, s te strane ima.
ŽIVKA: E, pa s koje strane onda nema?
PERA: Pa mislim da se inače ne odnosi na vas, jer se dešava u Kini.
ŽIVKA (ščepa jedan broj): A evo, pročitajte ovo na kraju, evo ovo...
PERA (čita glasno): "Najzad nije nikakvo čudo što se ovakve stvari dešavaju u Kini, ali je pravo čudo što se to isto dešava i kod nas, i
to u najvišim krugovima našega društva, u domu jednoga našega mandarina. (Go-vori.) E, evo, jest, ovo mu ne valja.
ŽIVKA: Ne valja, dabome da ne valja.
PERA: Kad bi se bar moglo doznati ko je pisao?
ŽIVKA: Pa eto, ko bajagi rekoste...
PERA: Rekao sam, gospođo, i verujte, raspitivao sam na sve strane, ali - ne može, pa ne može da se dozna.
VII
VASA, PREĐAŠNJI
VASA (donosi paket novina i stavlja na stolicu): Evo, još ovo sam kupio, ali - nema više. Razgrabio se ceo današnji broj.
ŽIVKA: Pa, razgrabio se, dabome, kad vi niste bili vredni.
VASA: Eh, nismo bili vredni! Eto, sa ovim što sam doneo kupio sam sto i sedamdeset brojeva.
PERA: A ja trista i šest.
VAŠA: Eto!
ŽIVKA: A jesi li bio vredan da raspitaš ko je pisao?
VAŠA: Bogami, Živka, raspitivao sam, na sve strane raspitivao, i ne možeš doznati, pa to ti je!
PERA: I ja sam raspitivao, pa ne može.
VASA: Palo mi je na pamet, ako može nekako, što kaže onaj naš novi rođak, da se dozna preko ženske linije.
ŽIVKA: Kako misliš?
VAŠA: Pa ako je urednik ženjen, on je svojoj ženi izvesno kazao ko je pisao, i onda, treba raspitati koja je gospođa njena najbolja
prijateljica, jer ona je izvesno njoj kazala, pa onda da raspitamo koja je prijateljica te pri-jateljice...
ŽIVKA: Uha!
PERA: Pa ipak, gospođo, tako ćemo još najpre sazna-ti...
ŽIVKA: E pa, 'ajde, gospodine Pero. Uhvatite tu žen-sku liniju, pa saznajte. Ali samo što pre, što je moguće pre, jer gorim od
nestrpljenja; ugušiću se od nestrpljenja dok ne saznam. A kad saznam, lele majci, taj će zapam-titi. 'Ajde, 'ajde, požurite, gospodine
Pero!
PERA: Molim! (Ode.)
VIII
ŽIVKA, VASA
ŽIVKA: Bogati, Vaso, reci ti meni: poznaješ li ti koliko-toliko zakone?
VASA: Pa, kako da ti kažem, Živka, niti ja poznajem zakone niti zakoni mene.
ŽIVKA: Pa kako to, kad si bio tolike godine policij-ski činovnik?
VASA: Bio sam, nije da nisam bio, ali, pravo da ti kažem, dok sam bio policijski činovnik, nisam osećao po-trebu da se upoznam sa
zakonima. Ali, ako te treba što posavetovati, ja i onako znam, umem da odmerim šta je pravo, a šta nije.
ŽIVKA: Ne pitam te ja šta je pravo a šta nije, nego te pitam kakvi su to zakoni u ovoj zemlji kad policija ne može da zabrani novine
koje vređaju jednu ministarku?
VASA: Ti si bila kod upravnika varoši?
ŽIVKA: Sad sam došla otud!
VASA: Pa šta ti kaže?
ŽIVKA: Ne mogu, veli, po zakonu; to nije, veli, prava uvreda, to je samo aluzija. Ama kakva aluzija, pobogu brate, zar nazvao me
odvratnom babom, pa to aluzija.
VASA: Pa to nije, al' biće ono aluzija što je Simu nazvao mandarinom. Ja mislim, to će biti aluzija.
ŽIVKA: A ako ja tome koji je pisao razbijem nos, hoće li i to biti aluzija?

VASA: Ostavi se, bogati, Živka, toga. Ja ne znam kakva je to manija u tvojoj porodici, svi hoćete da raz-bijate noseve. Nego stišaj se
ti malo, pa da razgovaramo o tome: šta da se radi?
ŽIVKA: Ama, kakvo te stišavanje snašlo, crni Vaso! Zar izgrdili me i nagrdili i nafarbali svima bojama u no-vinama, a ti meni da se
stišam. More, zemlju ću da pregrizem, pa ću da ga nađem, a već kad ga nađem, zapištaće majci i proklinjaće čas kada je naučio da
piše. Zadaviću ga, razumeš li, evo ovim ću ga rukama zadaviti.
VASA: De, de, de! Opet si pala u vatru.
ŽIVKA: Pa kako da ne padnem u vatru, nego u šta hoćeš da padnem?
VASA: Ono jest... znam kako ti je!
ŽIVKA: A znaš li ti, Vaso, šta ja mislim, koja me je zmija ujela?
VASA: Ne znam.
ŽIVKA: Niko drugi nego gospa Nata. Ruku bih u vatru metla ako to nije njeno maslo.
VASA: A što misliš da je ona?
ŽIVKA: Pa preotela sam joj onoga.
VASA: Koga si joj preotela?
ŽIVKA (trgne se): Onako de ... samo forme radi.
VASA: Ne razumem te, šta si preotela forme radi?
ŽIVKA: Pa brate, preotela sam joj ministarsku fo-telju, i onda, dabome, i sve ono što ide uz to.
VASA: Fijaker?
ŽIVKA: Ama nije fijaker samo, nego i druge stvari. Ne razumeš ti to!
VASA: Pa to "forme radi" ne razumem.
ŽIVKA: Pa ne razumeš, dabome, kad nisi otmen; da si otmen, ti bi razumeo, ovako dabome ...
IX
ANKA, PREĐAŠNJI
ANKA (donosi pismo): Za gospođu.
ŽIVKA: Ko je doneo?
ANKA: Jedan šegrt.
ŽIVKA: Dobro.
ANKA (odlazi.)
X
ŽIVKA, VASA
ŽIVKA (otvara pismo i pregleda): Ko je ovo, bogati? Išarao potpis kao uskršnje jaje, ne mogu da mu pročitam,
VASA (uzme pismo): Rista!
ŽIVKA: Koji Rista? ...
VASA: Pa taj, de, Nikaragua.
ŽIVKA: Samo mi on još treba na ovu muku. Šta hoće, bogati?
VASA (čita): "Poštovana gospođo Ministarka. Posle one neprijatnosti koja mi se desila u vaćoj kući. . ."
ŽIVKA: A on što se zavlači kod sobarice!
VASA (nastavlja): "Ja uskraćujem sebi zadovoljstvo da vam lično dođem, utoliko pre što posle iznete bruke u današnjim novinama
prestaje sama sobom i svaka mo-gućnost da postanem član vaše poštovane porodice."
ŽIVKA: Ko mu pa i traži da postane član porodice! Nek ide bestraga! Eno mu njegove Nikarague, pa neko se tamo ženi!
VASA (čita dalje): "Kako je današnjim napisom u novinama izložen podsmehu moj trgovački ugled, pa mož-da doveden u pitanje i
sam moj visoki položaj počasnog konzula, to pojmite što nisam žalio ni truda ni sredstava da saznam ime pisca, kako bih mogao
pribaviti sebi sa-tisfakciju. I uspeo sam najzad da ga saznam . . ."
ŽIVKA (nestrpljivo): Ko je, tako ti boga?
VASA: Čekaj, molim te.
ŽIVKA: Čitaj, čitaj brzo!
VASA (nastavlja): "I smatram za dužnost da vam ga saopštim . . ."
ŽIVKA (kipti od nestrpljenja): Ama ne zaobilazi, Va-so, nego čitaj ime!
VASA: O maj ... kakva si!...
ŽIVKA: Preskoči sve drugo. Čitaj ime!
VASA: Evo de! (Čita.) "Pisac je toga članka u novi-nama ujka Vasa..."
ŽIVKA (plane i nasrne na Vasu): Vaso, lopužo matora! Vaso, pijanduro!... Vaso... (Naleti i u besu čupa s njega sve što stigne.)
VASA: Ama čekaj, brate, čekaj, de!... O majku mu, gde ću da poginem ni kriv ni dužan.
ŽIVKA: Pišeš članke, je li, pseto gadno; aluzija, je li... (Dočepa stolicu.) Sklanjaj mi se s očiju, jer ćeš sad poginuti, svinjo pijana!...
VASA: Ama, Živka, pobogu, stišaj se i čekaj da ti pročitam do kraja!
ŽIVKA: Pročitao si ti meni ono što mi je trebalo pročitati.
VASA: Ama smiri se, tako ti boga... Otkud ja da pišem, ni na pamet mi nije palo. Zar ja zbog nepismeno-sti otpušten iz državne
službe, pa da pišem članke, i to još aluzije...
ŽIVKA: Jesi, jesi, Vaso, poznajem ja tebe dobro, matora lopužo!
VASA: Pusti me, molim te, da ti pročitam do kraja.
ŽIVKA: Čitaj, 'ajde čitaj!
VASA: Hoću, samo, molim te, ostavi tu stolicu! Ne umem da čitam kad držiš stolicu!
ŽIVKA: Čitaj!

VASA (čita): "Pisac je toga članka ujka Vasa, odno-sno onaj gospodin koji se meni predstavio kao ujka Vasa, a to je vaš rođeni zet..."
ŽIVKA (ispusti stolicu): Šta kažeš?
VASA (ponavlja): "A to je vaš rođeni zet!"
ŽIVKA (zgranuta): Ama šta kažeš, tako ti boga?
VASA (opet čita): "A to je vaš rođeni zet!"
ŽIVKA: Ju, ju, ju, ju, sad će me strefiti. Zet, zet, izetio se on dabogda nikakav! Jaoj, proklet bio majci i ovoga i onoga sveta. Kuću mi
ocrni, obraz mi oduže, odu-zela mu se dabogda ruka kojom je napisao ono.
VASA: Smiri se, bogati!
ŽIVKA: Kako da se smirim kad mi je iskidao sve živce: isekao mi život kao faširano meso. Kako da se smi-rim, smirio se on dabogda
nikakav! (Plane.) Vaso, daj mi pušku; čuješ li, pušku mi daj da ubijem skota. Pušku mi daj ... ili nemoj ...
VASA: Pa dabome da neću!
ŽIVKA: Idi, idi mi kupi mišomor. Čuješ li šta ti kažem, idi mi kupi mišomor!...
VASA: Sto će ti, pobogu Živka, mišomor?
ŽIVKA: Hoću da ga otrujem, hoću kao pacova da ga otrujem!
VASA: Ostavi se, bogati!... Ne biva to! Nemoj tako da govoriš. Nego lepo i pametno da smislimo. Ja mislim. Živka, da ti njega prosto
optužiš.
ŽIVKA: Koga?
VASA: Zeta!
ŽIVKA: Pa drugi da mu sudi, je li? A, to ne, hoću ja da mu sudim; ja, razumeš li? Što ga snađe, od moje ruke da ga snađe!
VASA: Pa dobro, ali kako, šta misliš da uradiš?
ŽIVKA: Proteraću ga, tražiću još ovoga časa da se protera!
VASA: Je l' u Ivanjicu?
ŽIVKA: Ama kakvu Ivanjicu! Preko granice, razu-meš li, preko granice, kao što se skitnice i kockari proteruju. Eto, to ću ja njemu, i
to odmah, nijednog sata mu neću dati da se skrasi, proteraću ga majci... odmah dabome, odmah... (Uzme slušalicu.) Molim 407... da
407...!
VASA: Šta ćeš?
ŽIVKA: Tražim Simu!... Jesi ti, Simo? Ovde Živka. Slušaj, Simo, što ću ti reći: ako si vlast i ako si ministar, a ti odmah učini kako ti
kažem, a ako si mandarin... (Zastane i sluša menjajući boju u licu.) Vaso, 'odi ti ova-mo na telefon, nešto psuje i grdi, ne razumem
ga... Ni-šta ga ne razumem. Da li to zvrji telefon, ili meni nešto zvrji u ušima... Ništa ga ne razumem. 'Odi, bogati! (Daje mu
slušalicu.)
VASA (uzme): Ja sam ovde, zete, Vasa ... Jest! Živki nešto zvrji... reci meni... (Sluša.)
ŽIVKA: Šta kaže?...
VASA (mane rukom da ćuti.)
ŽIVKA: Ama šta kaže, bogati?
VASA (ostavi slušalicu i vrti glavom): Ljuti se, mno-go se ljuti.
ŽIVKA: Pa što mu nisi kazao da se i ja ljutim?
VASA: I rekao ti je da ga ostaviš na miru i da se okaneš tvojih budalaština.
ŽIVKA: Šta kaže?
VASA: I kaže ti da si ga užasno osramotila onim što je izašlo u novinama.
ŽIVKA: Pa nisam ja to pisala.
VASA: I kaže, biće kroz koji čas ministarska sednica. Ministar unutrašnjih dela mu je saopštio da će se na sednici govoriti o tome.
ŽIVKA: O čemu?
VASA: Pa o tome što je izašlo u novinama.
ŽIVKA: More, šta me se tiče šta će oni da razgova-raju, nego što ti njemu nisi kazao...
VASA (preseče je): Čekaj, molim te. Još nešto mi je kazao. Veli: boji se da i njegov položaj nije doveden u pitanje, jer je ovaj
današnji napis izazvao negodovanje i na najvišem mestu, i sve su kolege, ministri, vrlo neraspoloženi.
ŽIVKA: Šta kaže?... Kakav položaj u pitanju? Samo neka proba. Idi, Vaso, na telefon pa mu reci: ako da ostavku, da mi slobodno ne
dolazi kući. Ako su njegove kolege neraspoložene, neka oni dadu ostavke. Svi neka dadu ostavke, ali on da se nije usudio!... Tako mu
re-ci!
XI
ANKA, PREĐAŠNJI
ANKA (dolazi spolja): Gospođa Nata Stefanović že-li...
ŽIVKA: Ko, more?...
ANKA: Gospođa Nata Stefanović, ministarka.
ŽIVKA (popravlja je): Bivša ministarka.
ANKA: Da!...
ŽIVKA: Otkud ona! Ala je potrefila kad će da mi dođe! Pročitala je, kučka, ono u novinama, pa sad došla da omiriše. Ne mogu, ne
mogu da je primim, nek ide bestraga!...

VASA: Pa ipak moraš, Živka, red je!
ŽIVKA: Pa vidim i sama da moram, ali, znaš, sve mi se prevrće u stomaku od muke. Sad mi došla, bestraga joj glava... Nek uđe!
ANKA (ode.)
ŽIVKA (gleda po sobi): Ju, ju, ju, i gde ću da je pri-mim u ovom vašaru? Skrhala vrat dabogda i kad joj je palo na pamet da dođe.
XII
NATA, ŽIVKA, VASA
NATA (dolazi): Dobar dan, dobar dan želim, gospa-Živka.
ŽIVKA: Ju, slatka moja gospa-Nato, baš vam hvala što naiđoste malo. Otkad vas nisam videla pa baš kažem: što li mi se to gospođa
Nata odbila?
NATA: Nije, bogami, nego, verujte, ne mogu da danem dušom od raznih sednica. Znate, dok sam bila mi-nistarka, sva ženska društva
izabrala su me u svoje uprav-ne odbore, pa sad eto teglim... Popeše mi se, bogami, na vrh glave razne sednice, predloži, rezolucije; već
sam i od kuće digla ruke. (Gleda kufer.) Gle, gle, gle... kakvo je to pakovanje?
ŽIVKA: A ovo... Znate, moja ćerka se sprema za banju.
NATA: Zar još sad, pa još nije sezona?
ŽIVKA: Šta ću, kad je stegao reumatizam, pa ne može da čeka sezonu.
NATA: A u koju će banju? . . .
ŽIVKA: U koju...? Pa u Abaciju.
NATA: Tako! A putovaće, razume se, u salon-vagonu? Ja sam uvek putovala u separatnom salon-vagonu, to je tako prijatno.
ŽIVKA: Pa da, da!
NATA: Nego čudi me što će u Abaciji, to nije banja za reumatizam?
ŽIVKA: Pa ona će, znate, tamo da se prođe do Abacije, a posle će u Ivanjicu.
NATA: U Ivanjicu?
ŽIVKA: Jeste! Znate, kod same Ivanjice pronađen je jedan nov izvor lekovite vode protiv reumatizma.
NATA: Tako! To nisam znala. (Spazi novine po sto-licama.) Ju, šta je novina, čitava redakcija!
ŽIVKA: A jest, pretplatili smo se za celu godinu pa nam doneli sve brojeve od početka godine. Je li, Vaso?
VASA: Jeste, od početka ove godine i za celu prošlu godinu.
NATA: Ja ne čitam novine, ne volim, verujte... ne čitam novine, sem kad ima štogod vrlo interesantno.
ŽIVKA: Pa da, da! (Pogleda značajno Vasu.) Vaso, telefoniraj ono što sam ti kazala. Reci mu slobodno da mi se ne vrati kući! (Odu.)
XIII
VASA, ČEDA
VASA (najpre uzme iz kutije sa stola cigarete pa napuni svoju tabakeru, a zatim ode desnim vratima): Daro, Daro... Je l' tu Čeda?
Molim te reci mu nek dođe ovamo. Hteo bih da progovorim reč-dve sa njim.
ČEDA (dolazi): Šta je, ujka-Vaso?
VASA: Hteo sam, Čedo, da ti kažem... Čekaj, šta sam ono hteo da ti kažem? Ah, da! Zamisli, saznali smo ko je pisao ono u novinama.
ČEDA: E?
VASA: I šta misliš ko je?
ČEDA: Ko bi to mogao znati?
VASA: Ti!
ČEDA: Ta nije moguće?
VASA: Jeste, ti!
ČEDA: Ko bi to rekao?
VASA: I znaš kako smo saznali?
ČEDA: Baš sam radoznao?
VASA: Saznao Nikaragua i javio nama.
ČEDA: Ama zar se taj Nikaragua još meša u naše porodične stvari?
VASA: Ne meša se, nego napisao i traži satisfakciju.
ČEDA: Pa neka mu da Anka satisfakciju.
VASA: E, taj si mu kolač lepo ispeko, to ti se mora priznati. Ali ovaj drugi kolač što si ga ispekao Živki preko novina, to ti ne valja.
ČEDA: Pregoreo je malo.
VASA: Pregoreo je mnogo a ne malo! I onda, brate, ne valja ti što se služiš falsifikatima.
ČEDA: Kakvim falsifikatima?
VASA: Pa to, na primer, prvo si mene falsifikovao.
ČEDA: Ne znam.
VASA: Znaš, - kako da ne znaš. Predstavio si se čoveku kao da si ti ujka Vasa, a to je, brate, falsifikat, a ja zbog toga mal' ne pogiboh
maločas. Pa onda, 'ajde mene, neka ti je prosto, ali si falsifikovao i Živku.
ČEDA: Da se nisam kome predstavio kao ministarka?
VASA: Nisi, ali si napisao da je odvratna baba, a to je opet falsifikat.

ČEDA: Gle, molim te, e, to nisam znao.
VASA: A znaš li ti, prijatelju, da si time učinio naj-veći greh koji živi čovek može učiniti? Ubiješ čoveka, - naći ćeš u zakonu ma
kakvu olakšavnu okolnost; opljač-kaš crkvu, - naći ćeš opet u zakonu kakvu olakšavnu okolnost; upališ susedu kuću, - i za to ćeš naći
u zakonu kakvu olakšavnu okolnost; ali - reći javno za jednu dobrodržeću taštu da je odvratna baba, e, nema toga za-kona na kugli
zemaljskoj u kome bi se za taj zločin mogla naći olakšavna okolnost.
ČEDA: To, vidite, nisam znao.
VASA: Nisi dabome, a nisi znao ni to da će cela ta stvar rđavo po tebe da se svrši. Nego deder da ja i ti onako ozbiljno progovorimo.
ČEDA: Znam, znam već, hoćete da me savetujete da napustim ženu.
VASA: Ama kakva žena, molim te, ovde su sad u pitanju mnogo krupnije stvari no što je žena. Ostavi ti ono što sam ti ja govorio pre,
ono sam ti govorio po mi-nistarskoj pameti i onda, razume se, morao sam govoriti koješta, ali ovo što hoću sada da razgovaram s
tobom, to je po mojoj sopstvenoj pameti.
ČEDA: Da čujemo, dakle?
VASA: Cela ta stvar u novinama, kao što i sam vi-diš, otišla je daleko, vrlo daleko. Sam Sima je došao u vrlo nezgodan položaj. I,
malo pre nam je telefonirao, stvar će se izneti čak i na ministarskoj sednici, i to još sad, do podne.
ČEDA: To je dobro.
VASA: Pa ja, znaš, nešto mislim - ovo je potpuno po mojoj pameti - kako bi bilo da stvar nekako zagladimo?
ČEDA: Pa zagladite je!
VASA: Ama šta imam ja tu da gladim! Ne mogu ja tu ništa, nego kad bi ti. Kad bi ti, na primer, napisao onako otvoreno: ono što sam
pljunuo, pristajem da poližem.
ČEDA: Ko da poliže?
VASA: Pa ti, brate!
ČEDA: A, izvinite!
VASA: Ama de, to se samo tako kaže. Nego evo ovako da napišeš: sve ono što sam pisao u novinama nije istina.
ČEDA: Pa znam. Ali kad je istina.
VASA: Znam ja da je istina, ali... brate moj, istina se nikad ne govori javno, i istina se nikad ne štampa u novinama. Istina je zgodna
za ogovaranje, onako u četiri oka, u porodici, a kud si ti pa video i čuo da se istina javno kaže?
ČEDA: Je li to sve iz vaše pameti?
VASA: Pa iz moje, dabome! I vidiš, nešto se mislim: kad bi ti tako napisao pa ja to odneo Simi pre sednice. Pa oni njemu u
ministarskoj sednici: "Šta je ovo, gospo-dine Simo, u novinama?" a on njima: "Ništa, izvolite pro-čitati ovo!" pa ispovrti tvoje pismo.
ČEDA (ko bajagi ushićen): Ala bi to divno bilo!
VASA: I ja mislim da bi divno bilo. Jer, vidiš, ovako, bez toga, mogu oni njemu reći: "Brate Simo, ti si ceo kabinet obrukao, pa da
spaseš ugled kabineta, daj ti, brate Simo, ostavku!"
ČEDA (još ushićeniji): Ala bi to divno bilo!
VASA: Koje?
ČEDA: Pa to!
VASA: Da Sima da ostavku?
ČEDA: Jeste.
VASA (razočarano): Bre, bre, bre! Pa šta ja ovo go-vorim i zašto tupim zube. Pa ja, bre, mislim da govorim s pametnim čovekom.
ČEDA: Pa tako i ja mislim govoreći s vama, ali, vi-dite, prevarili smo se obojica.
VASA: Još kako smo se prevarili!
XIV
PERA KALENIĆ, PREĐAŠNJI PERA
KALENIĆ (dolazi spolja): Dobar dan želim, dobar dan!
VASA: Dobar dan!
KALENIĆ (Čedi): Čast mi je predstaviti se: Pera Kalenić. (Vasi.) Je li kod kuće tetka Živka?
ČEDA: A gospodin je ...?
VASA: Naš rođak.
KALENIĆ: Najbliži rođak po ženskoj liniji.
ČEDA: Tako, to mi je milo. Ja sam zet tetka-Živkin.
KALENIĆ (rukuje se): Vi? Bože moj, eto, a nismo se ni poznavali. Slušajte, možda je i bolje što tetka Živka nije momentalno ovde,
da nas troje, kao muški članovi porodice, održimo jedan uži porodični savet.
ČEDA: Molim, izvolite samo objaviti dnevni red.
KALENIĆ: Na dnevnom je redu, kao što znate, ovaj napad u novinama koji je danas izašao protivu tetka-Živke. (Čedi.) Vi ste izvesno
čitali?
VASA: Jest, pročitao je on to.
KALENIĆ: Ja sam, dakle, sastavio jedan odgovor, jer, dozvolite, naša je dužnost, kao članova porodice, da odbranimo tetka-Živku od
tako gadnih kleveta.
ČEDA: Razume se!

KALENIĆ: Hoćete li da čujete moj odgovor? (Vadi hartiju iz džepa.) Moj odgovor je upućen na adresu onoga magarca koji je napisao
to u novinama. (Čedi.) Šta mi-slite, da li da ga nazovem konjem ili magarcem, šta mi savetujete?...
ČEDA: Sasvim svejedno, ne vidim da ima kakve raz-like. Samo, jeste li vi mislili o tome da će taj koga budete nazvali konjem ili
magarcem vama razbiti nos?
VASA (za sebe): Opet nos!
KALENIĆ: Mislio sam i na to, ali ja se neću na ovo potpisati.
ČEDA: A, tako? E, to je druga stvar.
KALENIĆ: Ja sam, dakle, da vam ne bih čitao sve, u svom napisu vrlo vesto izveo stvar. Rekao sam da je dotični gospodin
predstavnik jedne strane države, Nikarague, i da je kao takav došao u posetu radi izvesnih zvaničnih. pregovora, recimo radi
pregovora za zaključe-nje trgovinskog ugovora?
ČEDA: Sa gospa-Živkom?
KALENIĆ: Ne, nego s našom državom. Zatim sam rekao da dotična gospođa ministarka, kojoj je on došao, momentano još nema
čekaonicu u kući, a kako je toga trenutka bila zauzeta, uputila je dotičnog gospodina u sobaričinu sobu da tamo pričeka, kao u
čekaonici.
ČEDA: A što je skinuo kaput?
KALENIĆ: A to što je skinuo kaput, rekao sam da je stoga što je dotična sobica vrlo niska i tesna.
ČEDA: To ste se, vidite, vrlo dobro setili. Meni nikad ne bi tako nešto palo na pamet. To vam je neobično du-hovito.
KALENIĆ: Je l' te?
ČEDA: Baš mi je milo što imam tako duhovitog ro-đaka. No, ujka-Vaso, sad nemamo šta više da brinemo. Stvar je sasvim u redu.
Ako ovo što je gospodin napisao izađe u novinama, stvar će biti potpuno uređena.
VASA: Samo da ne bude dockan?
KALENIĆ: Zašto dockan?
ČEDA: Pa znate, nije nemoguće da će g. Sima još danas dati ostavku.
KALENIĆ (neprijatno iznenađen): Teča Sima?
ČEDA: Da, teča Sima.
KALENIĆ: To nije moguće!
ČEDA: I to zbog onoga u novinama.
VASA: Da, na žalost, zbog onoga u novinama.
KALENIĆ: Ali zašto, molim vas? To ne bi bilo ni-malo lepo. I, najzad, ne vidim da je on tu kriv.
ČEDA: Pa nije, al' vidite, obično se kola krhaju na onome koji nije kriv.
KALENIĆ: Jeste li vi baš sigurni da će on dati ostavku?
ČEDA: Siguran nisam, ali tako se misli, tako se go-vori.
KALENIĆ: Onda, šta mislite? Zar ne bi bilo bolje da ja pričekam sa ovim odgovorom... da vidimo najpre situaciju, jer, ja bar tako
mislim, ako da ostavku i ne bude više ministar, onda prestaje svaka potreba da se brani, zar ne?
ČEDA: Razume se. Isto tako i ja mislim. I ne samo to, nego ako da ostavku i ne bude ministar, onda nema smisla biti u srodstvu sa
njim.
KALENIĆ: Pa jest!
ČEDA: Ja, na primer, to ću vam iskreno reći, ako on ne bude više ministar, mislim sasvim da se odrečem srodstva sa gospa-Živkom.
KALENIĆ: A mislite vi odista da će dati ostavku?
ČEDA: Pravo da vam kažem, ja mislim da je dosada već i dao.
KALENIĆ: Pravo da vam kažem, baš ja i nisam tako bliski rod.
VASA: Gle sad! Pa je l' reče juče da si najbliži rod?

KALENIĆ: Pa jeste, ne kažem da nisam, ali više po ženskoj liniji, a znate, srodstvo po ženskoj liniji nije ni-kad dovoljno pouzdano.
VASA: Pa je li reče, pre ćeš da pogineš no što ćeš dopustiti da ti se ospori srodstvo?
KALENIĆ: Da, ja sam se onako figurativno izrazio.
ČEDA: Razume se, to je samo figurativno. Vi to, ujka-Vaso, ne možete da razumete.
VASA: Ne mogu.
ČEDA: Nekad, u staro vreme, rod je rod; danas su se izmenile prilike, pa rod može da bude i figurativni rod.
KALENIĆ: Vi vrlo pravilno shvatate stvari.
VASA: Ja ih, bome, ne shvatam, pa to ti je!
ČEDA: Pa zato i ne vredi više o tome govoriti. Dakle, dragi i figurativni rođače, najbolje je, metnite vi taj ru-kopis u džep i otiđite u
čaršiju, ili zađite po kafanama pa se raspitujte o situaciji. Ako teča Sima ne bude dao ostavku, vi dođite i pročitajte to tetka-Živki; ako
bude dao ostavku, onda ne vredi cela stvar truda.
KALENIĆ: Sasvim, sasvim, kao da mi iz usta vadite reč. Dakle, čim čujem kakva je situacija, ja ću doći...
ČEDA: Ako je potrebno.
KALENIĆ: Pa da, ako je potrebno. Zbogom, gospo-dine; zbogom, gospodine Vaso. (Ode.)
XV
ČEDA, VASA
ČEDA (Vaši): Ko vam je ovo, pobogu?
VASA: A đavo će ga znati; sam je izmislio da nam je rod, a vidi ga sad!
ČEDA: Pa vi, ujka-Vaso, meni prebacujete da sam vas falsifikovao, a eto vi falsifikujete rođake.
VASA: Ama nisam to ja, sam se on falsifikovao. I vidi ga, molim te, čim ču za ostavku, a on opra ruke.
ČEDA: Tako je to, moj ujka-Vaso. Pacovi se razbegavaju čim lađa počne da tone. Nije ovaj ni prvi ni poslednji.
VASA: More, nek ide dođavola! Nego, deder, kaži ti meni ono što sam te pitao: može li ona stvar nekako da se izgladi?
ČEDA: Ama ostavite se, ujka-Vaso, glađenja; zar ne vidite da je cela situacija tako rapava da se ne može ni izrendisati a kamoli
izgladiti.
VASA: 'Ajdemo mi tvojoj Dari. Hoću s njom da pro-govorim. Ipak, ćerka je, nju će pre da zaboli srce nego tebe.
ČEDA: Molim, izvolite, nemam ništa protiv. Poku-šajte, možda će nju zaboleti srce. Izvol'te ovamo! (Odu zajedno u desnu sobu.)
XVI
NATA, ŽIVKA
NATA (izlazi iz sobe, Živka za njom): Kažem vam, gospa-Živka, nemojte vi to uzimati k srcu. Tako vam je to: dok sam bila
ministarka, ceo svet oko mene; te svi mi prijatelji, te svi me poštuju, te puna mi kuća poseta. A o žuru nema dovoljno stolica u kući i
nema dovoljno šolja za čaj, a imam dva tuceta. Pa onda, ženska društva biraju vas za upravnu članicu, pevačka društva biraju vas za
patronesu i tako sve redom. A kad prestanete biti mi-nistarka, prave se svi Englezi. Tek vidiš, na žuru ni rod-bina ne dolazi; tri šolje za
čaj dovoljno. Pa jedni vas izbegavaju, a drugi se prave čak da vas ne poznaju. Pro-šla sam ja to pa znam, a vi, zdravlja bože, videćete.
Samo, znate, ne treba to primati srcu.
ŽIVKA: Ako hoćete pravo da vam kažem, meni i nije baš toliko stalo do toga da budem ministarka.
NATA: E, pa nemojte, gospa-Živka, budimo iskreni. Prijatno je to: imaš fijaker, imaš cigarete na reprezen-taciju, ideš besplatno u
ložu, imaš salon-vagon za puto-vanje, pa momak iz ministarstva; pa čim potražiš telefon i kažeš ko si, a telefoniskinje pokrhaju se
koja će ti pre dati vezu; pa klanjaju ti se činovnici, pa činovničke žene ti jednako prave vizite. Pa onda, ako si na ručku, počasno
mesto; ako je kakva svetkovina, dobiješ puket, ako je parada, dobiješ mesto na tribini. Ne može se reći da sve to nije prijatno.
ŽIVKA: Pa jeste, kad se s te strane uzme.
XVII
ANKA. PREĐAŠNJI
ANKA (Donosi pismo): Za gospođu! (Odlazi.)
ŽIVKA (pomiriše pismo.)
NATA: Molim vas, dozvolite mi da to pismo pomirišem?
ŽIVKA: Ju, gospa-Nato, šta vam pada na pamet; ot-kud pa sad tuđe pismo da mirišete?
NATA: Dozvolite mi, molim vas.
ŽIVKA (podmetne joj): Evo baš, pomirišite, kad vam je toliko do toga stalo.
NATA: Isti miris i ista boja, roze... Otvorite slo-bodno, otvorite; nije to meni ništa nepoznato; dobijala sam i ja takva pisma.
ŽIVKA: Iju, šta vi mislite?
NATA: Pa de, de, - što se sad pravite... Učili ste i vi bridž, nisam samo ja... More, znam ja sve to po redu. Otvorite, kad vam kažem,
slobodno to pismo, jer kako ste mi malopre govorili da može doći do ostavke vašeg muža, onda znajte da to pismo može da bude vrlo
važno.

ŽIVKA: Važno: (Otvori nervozno, čita, zgražava se i daje pismo gospa-Nati.)
NATA (pročita): Ostavka! Kažem ja vama. Ovako isto pismo sam i ja dobila čim je pao moj kabinet.
ŽIVKA: Ju, ju, ju... Ne mogu da dođem sebi!
NATA: Šta ćete, takva je ta diplomatska ljubav.
ŽIVKA: Čujte, gospa-Nato, ovo je neka prava di-plomatska svinja.
NATA: Samo slušajte, gospa-Živka, to pismo mnogo znači. Ta diplomatska svinja ne daje ostavku sve dotle dok nije siguran da je
dotični ministar dao ostavku.
ŽIVKA: Šta kažete?... Ju, pregrizla jezik dabogda! Kakva ostavka?
NATA: Kažem samo: ovaj nasigurno piše.
ŽIVKA (uzruja se): Ama, je li to moguće?
NATA: Eh, kako da nije moguće. Ostavka vlade, go-spa-Živka, to vam uvek padne kao grom iz vedra neba. Pravim ja planove: te
ovako ću da namestim kuću, te ovako ću da pravim izlet; te u ovu ću banju letos... a tek... brrr... bum! Udari grom: Padne vlada i odu
svi planovi u vetar. Zgodio me je, slatka moja gospa-Živka, pa znam kako je!
ŽIVKA: Ama, šta vi tu govorite...
NATA: A natuštilo se nešto nebo pa nemojte se iz-nenađivati. Gde je oblaka, tu će biti i groma. Zato ja, blago meni, da se sklonim. Ne
volim da vam stajem na muku; znate kako je, svakome je lakše kad sam podnosi ono što ga snađe. Hajde, zbogom, gospa-Živka; pa
nemojte vi to tako da primite k srcu. Zbogom! (Ode.)
XVIII
ŽIVKA, VASA
ŽIVKA (gleda poraženo za Natom.)
VASA (dolazi iz sobe): Ode li ti ta?
ŽIVKA: Ode, more, ali mi nasluti. Šta misliš ti, može li odista da se desi da onaj da ostavku?
VASA: Pa... kako da ti kažem... i moglo bi. Eto, baš sad mi kaže Čeda...
ŽIVKA: Je l' Čeda ti kaže? E, neće ga majci biti onako kako ti Čeda kaže. Idem ja tamo, idem sama lično da upadnem u ministarsku
sednicu. Ako je podneo već, pocepaću mu ostavku, a njima, ministrima, reći ću neka svaki prvo počisti pred svojom kućom, pa neka
se onda brine o ugledu vlade. I reći ću im... znam već šta ću im reći... Ček samo da se obučem...
VASA: A, a, promisli malo da l' ćeš dobro učiniti?
ŽIVKA: Ne pitam ja više da l' je dobro; idem da upadnem u sednicu pa da im ja pokažem... Čekaj samo da se obučem (Odjuri u sobu.)
XIX
VASA, ČEDA, DARA
VASA (na levim vratima): Čedo, Daro... Daro... 'odite, 'odite, boga vam, ovamo!
ČEDA (dolazi.)
DARA (za Čedom dolazi.)
ČEDA: Šta je?
VASA: Ama da vidiš novo čudo. Ona hoće da upadne u ministarsku sednicu.
ČEDA: Pa neka upadne!
VASA: Ama ne biva, što ne biva, ne biva.
DARA: Pa šta mi možemo?
VASA: Da mi pomognete, silom da je zadržimo!
XX
RAKA, PREĐAŠNJI
RAKA (izlazi iz sobe sa ogromnim kuhinjskim no-žem, a Anka za njim držeći ga za peševe od kaputa): Pu-štaj me, puštaj me kad ti
kažem!
ČEDA (spreči mu put): Ehe, prijatelju, kuda si na-vro?
RAKA: Jaoj, puštaj me, hoću da ga proburazim.
ČEDA: Koga more?
RAKA: Sretu Matica.
ČEDA: Zašto, bre?
RAKA: Opsovao mi je oca mandarinskog.
ČEDA: Pa što nisi i ti njemu opsovao?
RAKA: Pa opsovao sam mu.
ČEDA: Pa onda ste kvit.
RAKA: Al' za njegovog oca nije bilo u novinama da je mandarin.
XXI
ŽIVKA, SIMA, PREĐAŠNJI
ŽIVKA (izleti iz sobe obučena.)
VASA i DARA (hteli bi da je zadrže.)
ŽIVKA: Sklanjajte mi se s puta! (Grune na vrata.)
SIMA (na otvorenim vratima pojavljuje se.)
ŽIVKA (trgne se): Šta je, govori šta je?
SIMA: Uvažena mi je ostavka.
ŽIVKA (cikne kao ranjena): Bog te ubio da te ne ubije, a što je dade?
SIMA: Zbog tebe!...
ŽIVKA: Šta, zbog mene? A što zbog mene, smetenjače jedan! Bolje reci, nisi ni bio za ministra, eto ti! Bolje to reci!...
SIMA: Pa nisam, dabome, kraj takve žene.
ŽIVKA: I sad, je li, i sad nismo više ministri?
SIMA: Dabome da nismo!
ŽIVKA: Gospode bože, zašto me zgodi tako dušmanski kad sam ti palila sveću svakog petka! (Simi.) Je li, ni fijaker, ni loža, ni salonvagon...
sve to ode, je li... sve, sve?
SIMA: Pa ode, dabome!
RAKA: Dole vlada!
ŽIVKA (ščepa štosove novina sa stolice i gađa ga njima): Kuš, štene jedno, pregrizo jezik dabogda... (Ra-ka pobegne. - Prilazi Simi i
unosi mu se u lice.) Zbog mene, je li, zbog mene? More, ne bila ja ministar, pa bi ti video da l' bih ja zbog tebe dala ostavku. (Sima
ode. Ona gleda Čedu, Daru, Vasu.) A vi, je li, smejete se u duši i podgurkujete se, je li? Ali, Čedo, upamti: nosićemo se dok je sveta i
veka, nećeš ga majci više mirno ni oka sklopiti. (Čeda ode.) A ti (Dari), pakuj se, 'ajde, pakuj se kad ne možeš da odlepiš tu krlju sa
sebe. Pakuj se, ali ga majci nećeš putovati salon-vagonom, nego trećom kla-som. Trećom klasom, upamti, trećom klasom! (Dara ode.)
A što se ti keziš? (Vasi.) Idi, idi, optrči familiju, i objavi da nisam više ministarka; neka Savka, Daca i Soja kliknu od radosti i neka
kažu: "E, vala, dosta je Živkinog i bilo!" Tako će da lanu: znam ja njih, a znam i tebe. Idi, idi pa objavi. (Vasa ode. -Publici, prilazeći
rampi): A što se vi cerekate mojoj sudbini? Ne zaboravite da sad nisam ministarka pa ne moram više da budem otmena, i onda neka
vam ne bude krivo ako raspalim jezikom po vama! 'Ajde, idite kući, idite, nećete valjda do kraja da mi stajete na muku. Idite i
nemojte, đavo da vas odnese, da me ogovarate, jer, ko zna, danas-sutra mogu ja opet biti ministarka. Samo dok se zaboravi ovo nešto
malo bruke, evo mene opet, pa posle da ne bude: što nam nisi kazala. 'Ajde, 'ajde, idite sad! ...
ZAVJESA