Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 10:55 pm
Pavle Solarić Solaric_1
Павле Соларић (1779-1821)

MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 10:56 pm
Илустрације



Pavle Solarić Solaric_2Захарија Орфелин: Св. Петар и Павле са изгледом Доње цркве у Сремским Карловцима, бакропис, 1770
Pavle Solarić Solaric_3Манастир Ораховица, с модерним зградама и старом црквом
Pavle Solarić Solaric_4Загреб, 1827. Бакрорез из Шеманове збирке
Pavle Solarić Solaric_5Колорисана литографија Трста , с панорамом града виђеног из неког
винограда, штампана у Бечу средином XIX вијека. Оригинал се налази у
бечкој Аустријској националној библиотеци
Pavle Solarić Solaric_6Гравира Венеције с краја XVIII вијека
Pavle Solarić Solaric_7Факсимил Соларићевог писма Доситеју Обрадовићу, Венеција, 18. III
1810. Писмо се чува у Музејско-архивској збирци Вуковог и Доситејевог
музеја, инв. бр. 18/3
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 10:57 pm
1 ПЈЕСНА О ГОЗБИ 1807.

Чудеса се пјесном славе, људи пјесне љубе
Слова могу обветшати, нигда сличне трубе.
Ја би пјево, дрзни музо, чудо сви’ чудеса,
Тим су штедра ублажила живот нам небеса!

Трисвјато је коло што ме данас к тому буди, 5
Пој, што волиш, љупко вјешта, нитко те не суди.
Брјацајте ми чтене гласе прсти с разни струна,
Из ц’јевница гортана мог јасност златног руна.

Сприп’јевајте, мили друзи, огњу моје груди,
Жар у пјелу, то су неке превиспрене ћуди. 10
Овидиј се пјеснеј каје, пјесне пјесном тужи,
Приклад даје да и б’једном пјетиј вопљ служи.

Древност шиље на потомства што је увјеџбано,
Спомен оца синовом је свјатило гадано.
Сказује се безпоњатна, велика и красна - 15
Бодро, музо, кад загрме вселеној ужасна!

Дивни жребиј созданија овога је света,
Страовито земља с небом око нас заклета.
Само с’јева да се смркне и брже дан мине,
Што живи да изумре, како једва дине. 20

Све што време на свет даје, и камен и древо,
Све пропада у несито Сатурново чрево.
Рано, касно његова смо требишта сви жертва,
Љуто чадам пророчество, ту сте и ви мертва.
Из утробе своје ствара он дивна и худа, 25
Као паук паучину части свога уда,
Чада своја он поједа да нова прежива,
Так пучина р’јеке глота, изворе подлива.

Ништа за њег ни велика ни малена нема,
Да се збуде и постане ил’ у ништо спрема. 30
Сва су всује имушчества горди богатира,
Стада туне и пажити убоги пастира.

Тамо тоне грозна слава силни витезова,
У времена њедри труне љепота градова.
Величију царства стоје љета записана, 35
Рука чезне, чезну дјела рукама создана.

И будући једно царство и судбина мира,
Исти закон и у звезде све ваља да дира.
Кажу да је небо негда више чло свјетила,
Ина другда преко реда оку видна била. 40

Све на земљи лице мења, прерађа се, празни,
Сва природа, рекао би, ко бјегле сна блазни.
Горе силне и дубраве трус и огањ квари,
Од потопа једва спасе Ноев ковчег твари.

Гди су данас рајска мила на Гиону лона? 45
Столпост’јена небопарног камо Вавилона?
Камо злато гилеадско, утвари с Офира,
Камо причет и таинства мемфидскога пира?

Иста мудрост чловеческа има рок и време,
Сад се дигне, сад посрне, ка’ и опште сјеме. 50
Греција се свали у тму, дигне предјел Рима,
У Халдеји и Египту глупује сад зима!
Ништа тврда кад га није на небеса вису,
Ништа тврда чем се годи числе в’ љетопису.
Премињују исти бози (прилике од људи), 55
Ини в’јеци, и језиком иног бога суди!

Гди су храми Аполона и хвала Сиона,
Гоморејска јудол камо, молбиште Амона?
Седмерично мира чудо, у праху Дијана,
Стр’јеле стрте Јупитера, попрата двер Јана? 60

Роди бјеже испред родов’, в’јек не види в’јека,
Свуда граби, свуда топи забвенија р’јека.
Дрјахли само останци се нанова прелажу,
И рвине истоштено предство свуда кажу.

Так и наши бритки струје стрмоглавце дани; 65
Срећа ли је, чудо ли је, ми смо на то звани!
Збогом мили обичаји, збогом сласти жизни,
Пагуба је у судбина свем чтена главизни!

Сва се мудрост изумљава и дух страхом круши,
Кад у миру ничтожество корачи да внуши. 70
Чувства замру кад вселена небитије тиче,
Куда глухо мрак и празност бездна бездни риче.

Али басна, всегда смешна, всегда учна каже
Да пространа гадатељства не знаду шта траже.
Ево што нам она на то прип’јева из књига, 75
Послушајмо, воља сваком, ум је без верига:

Што ј’ год стало у битија своје суште племе,
Имало је неодступно и мјесто и време.
Ово тројство всегда буде, мисал сваком ласна,
Иначе смо, сва вселена - ничто, нага басна. 80
Да истеку сва времена, да нестане мјеста,
Да ишчезне присносушна тушта мирског т’јеста:
То нек’ који лжепророк пустој впери глави,
Ничто није нигда било слично Бога слави!

Чудеса су сва престала, другим ко се нада? 85
Мечтанија земља позна и за њи да страда.
Впрочем људи, премда знаду попришта свог мету,
Житељствују као да кане вовјеки на свету.

То је пјесне моје чудо, хоћа повседневно,
(Ко би реко?) јоште позно колико је древно. 90
Кратковјечни, радује се човек својеј жизни,
Сваки ј’ час нов, двојевремен, којих није близни!

Што је прошло, тог за њега овде више нема,
Уживено, неужито, све забвењем дрема.
Шта ће бити, то нек’ Едип ком’ оће одгада, 95
Ја ћу радо плод не знати грјадушчега сада.

Чадо часа насушнога, Сатурнове вреже,
И гди стоји, куда ходи, сједи или леже,
Невјеж свега, човек радо изван себе живи,
Све освоји, све прикуси, да му се мир диви. 100

Сад бог земни (време суди), а сад раб под игом,
Сам се смјеје другда својим и диви подвигом.
Срећу тражи? Празна је реч, вели, међу људма,
Пак’, ко оће, престолствује свакоме у грудма.

Земљеродни, не тужимо, тог међ нама нема, 105
Ком’ је срећа тако лоша да му всегда дрема.
Ко се данас с њоме грли, ко да с’ од сто љета,
Ко што ласно стогодишњи зао час све смета.
Благо за нас, о незнанство сутрашњега дана!
Пусти, нек’ се с нам надежда, кћи ти, игра рана, 110
Пак нас запри, колик’ оћеш, међ сутра и јуче,
Само нам дај од данаске све у руке кључе.

Мила музо, сад ми пристрој дивне твоје гласе,
Празнуј са мном, чим се пири твога двора красе:
Низзови ми древна љета часом златног в’јека, 115
Да ускипи и нам р’јеком стољ меда и млека.

Витај с нами (тако реци) свако неба нуће!
Благи бози, сљезте данас (небо је могуће!).
Ви сте негда свашта људског учасници били,
У Содоми, о времена, с људма јел’ и пили. 120

На Олимпу (памти земља) најкрасниј’ дни бјаху,
Кад се лици, кад пиршества и гозбе вођаху:
У весељу, жизнодајни, ви сте мир создали,
Љубве пуни, радоват се твари произвали.

Мене неки подилази свети трепет, друзи, 125
Душа моја оков трза, мни Бог бит у узи.
"Ти си с неба по пореклу”, све ми нешто каже,
"Та и с т’јелом вознешени горе, што се блаже.”

Отверзите, нек’ се двери и прозори мире,
Нека зјају све по дому к чувствам нашим дире: 130
Бози с нами и богиње нека чловјечствују,
Дан и неба, људем свети, ево, божествују.

Цари наши, земсти бози, с људма другда ладе,
Земсти бози? С бози ваља да о нечем раде.
Чему лучше подобити Бога? Человјеку. 135
То с’ и бози највољели у свакоме в’јеку.
Зато нека све чудесно оставе у двору,
Пак под зраком раба дођу сувим и по мору,
Не језици жарки само као с бурним виром,
Но читави људи људски ко негда к пастиром. 140
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 10:57 pm
2 КОЈИ ЗВЕЗДЕ ПРСТОМ ВРТИ

Запјево би велегласно и к неситној души,
Да ме св’јети, да ме в’јеци, да ме глухост внуши!
Летио би на молније небопарном крилу,
Возвјештаја преизбитну твари творца силу.
Казао би незабвено и св’јету и в’јеку, 5
Еј, вјечна је то истина, да ми свуда реку!
Да се попнем на висоту вавилонског столпа,
Нек’ се мете недоумна человјечја толпа;
Глагољ би мој свуд обрјео разумиво ухо,
Како спори черв находи всегда своје рухо. 10
Нити чудо (бивало је веће међу људма),
Да се такви дари роде у избраним судма;
Вид за мира согласије и бесједе рјесне
Предизбро је лике паче и пјеваца пјесне.
Воздуси су му в’јесници, а пути вјетрени, 15
Слуге јего (цар му поје) пламен су огњени.
Ништа није беспослено у његовом дому,
Урок је дат од владике читаву и рому.
Трава траву, све подобно, пчела пчелу рађа,
Помеша се и род другда и настане свађа. 20
Који звезде прстом врти, по будушчем шеће,
Нињешности престолствује, мимошла пролеће;
Који присно сам из себе сваколика ствара,
Прима у се опет натраг преживајућ стара;
(Ибо, премда никад није без поретка било, 25
Сва вештества, ран’је кашње, ко у води мило,
Пливала су растопљена у пламеној р’јеци,
То су наши, то су позни искусили в’јеци).
Вседржитељ (то прозвиште пристоји се Виду),
Вољео је овци јагње, уши дати гњиду, 30
Сваком роду потворимо своје покољење,
Нежел’ с чудом ужасават сваки час створење.
И кад на твар дјејствује, служи се са твари,
Да објави сирјеч, вњатно, како за што мари.
Ове силе дјејствија, кад буду на јави, 35
Кратковидно око разној приписује глави.
Отуд пјевац аузонски бистрим стихом с’јева:
Страх је боге починио, у миру, поп’јева.
Јест и није, ту сад мисли могу бити наше,
Да је придо: благодарност, погодио бјаше. 40
Што су вешти, којих је злост ил’ штедрост на гласу,
(Све је добро у свом роду и у мјере власу),
Мјестом више ил’ временом од нас размакнуте,
Љубити и’ ил’ се бојат’ проче зримо путе.
Пројезди ко гди кроз село у пишном од’јелу, 45
То је доста, за час буде све у смутном мелу;
Друг се друга допитива, јагми знати, ко је:
Цар ли воље посјетити достојање своје?
Том се диви што ко није учинити кадар,
Већем дјелу већу силу доумјева на дар, 50
И будући разна дјела, разне дума силе;
О, услиште, то су вине богородне биле.
Ако образ, сјена цара, одежде омета,
Страх ил’ љубов код простака силно зановета:
(Који људи нису спрва сви простаци били?) 60
Да шта неће самодршца пути бити свили?
У незнанству кромје оног што у чувства дира,
Витајући родне стране пражитељи мира,
Како су кад искусили, угодно ил’ жалко,
Том су ужас вмјењавали, срце слали жарко. 65
Свако чувство (то је радо човек дужан себи),
Да кад нибуд криво стало ил’ назадно не би,
Разбрало је све предмете: ту худи, ту блази,
Раздрло се царство једно међ бози и врази.
Бурни вихор по воздуси ту име получи, 70
Пре се збило богом бити, мира житкој лучи.
Воње цв’јећа ухале су из њедара Цв’јете,
Сњеди људске сипале су из прегаче свете.
Штогод т’јело осјазава, иног бога дање,
Иста чувства имала су говјено клањање. 75
У свакој је вешти име скупа с богом стало,
Ништа не би погр’јешили да је једно пало.
Међ њима је и Бог био, отац богов, људи,
И кад овим још судбина вељеваше: буди!
Нек’ ми иде ко год зове многобошце древне, 80
Противножник да ми буде, и чем муња севне.
Божество је премудрости правило, начало,
Које судбу к слуху зове, ко што је и звало.
Јест човеку што природно дјелатеља мнити,
Гди год дјела траг се види и правости нити. 85
Нити доста: он све прстом осјазити тежи,
У свачему, премда чезне ко вода у мрежи.
Творца хоће ко припету, лицем види к лицу,
Што несташни ваде лесно рибу на удицу.
Ево како благодарност сама вуче људе, 90
Да у оном, што вјерују, ласно сви заблуде.
Како бистро љети роне луче с’ жарког сунца,
Но точила хладна поје јелена и јунца!
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 10:58 pm
3 КО ШТО ВОЛИ НЕКА ПЈЕВА

Ко што воли нека пјева и гласе пребира
На ц’јевници седмозвучној, ил’ у свирјел свира.
Није сваком једна жеља, нити игра ума:
Шта би било да друг другу у свем равно дума?
Нит’ би мого искуснога поучити мудри, 5
Или да су сви невјеже, ту би ишло: удри!
Свуд би сами свеци жили, или љути зв’јери,
Разно пјети не б’ умјеле бога пјевца кћери.
К’ чем’ ко стреми, тамо жарко нек срце воспари,
Тамо завјет’, тамо љубве нек’ му иду дари. 10
Јаворове иште л’, ево! (гусла звонко скрипи),
Ко осећа да му уз њи бољма груд ускипи,
Има који на стерн поју и од сламе писак,
Славуј слаже благогласје, сова љуби врисак.
Не варај се, чадо земље, што ти неки кажу, 15
Да су људи равни били; ловка, слова лажу!
Од ребра је жена своме мужу покорена,
Научи се оца бојат д’јете из малена.
Племенује отац први, достојно владика,
А синови ил’ срамота ил’ дружине дика. 20
Ово је већ првородни отац сјетовао,
Кад је Авељ под Каина брата мишцом пао.
Што је пао, који веле: зло с’ је припетило,
Зар не вједу да је тако богу Виду мило?
Што су древни гди плакали, то ми сад пјевамо: 25
Брјацајте нам ветхо, ново, дајте лике, дајмо!
Нек’ воздуну, који љубе, у рожане трубе,
Нек’ подиму тимпан с кликом на небесне клубе.
Шум градова, тихост села, непогоде мора,
Ил’ витежство, славу људи и пишност код двора, 30
Позоришта и чудеса всесилне природе,
Ил’ куд виле ил’ куд волхви, волкодлаци ходе;
Нека пјева ком се рачи и како зна слаже,
Што год хоће (све се може) нека браћи каже.
Моје врсте виспр иду у својеј главизни, 35
Внушите ми (ја знам ко ће), вкушеније жизни.
Та ужиће, велим, вита свагда и посвуда,
Шта је зато у ком виду овуд, у ком туда?
Ужива се и по горам вису до облака,
И житеље пренебесна ‘рани звезда свака; 40
Ужива се, правда теби, у глубини мора,
Што нам умре, престави се, новом жићу зора.
Југ и восток, како и ми, запад и лив дишу,
Сваком своја нужна участ, как’ орлу и мишу.
Да гди живот попрестане ил’ да се истреби, 45
Масна би неба стала, сало више не би;
Версе се разглавиле би пространоме миру,
Дуж и преко звезде стрле по вселене виру.
Ужива се и кад с’ стужом свуд скрежеће зима,
Кад пасњачиј зној припече, и тад гође има. 50
Ко јесени не зна полност, ко радости весне?
Овде буди моји крила, доља моје пјесне.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 10:59 pm
4 СВА ВСЕЛЕНА ЉУБВОМ ДИШЕ

Возри оком, виспр к небу, горе се све љуби,
Понри к аду, преисподни ад се мило снуби.
Цв’јет се шали на ливади, птица птицу блажи,
По дну вода риба свога драгољуба тражи.
Р’јека р’јеку к себи мами, у пучину вуче, 5
Поље зове у планину, одзив рони кључе.
И долина сообштава други своје сласти,
Чрево земље љубвом грије дубоке пропасти.
Нека древа милују се с различни острова,
Даљна другда и језера исти су плодова. 10
Вјетар се к тли присмикава, обурјава мора,
Завире се у пештере, љуби изнад гора.
Сунце љуби земљу нашу, лучам ју цјелива,
Сву благодат чадам земље из себе низлива:
И топлота, огањ, и свјет, све су отчји дари, 15
Чим в’ утроби земље сваку сунце жизан вари.
Њежна земља јер ју мјесец умиљато гледи,
Милује га и рада му мјесечином бл’једи.
Љубов је свуд впечатљена, сва природа љуби;
Силна свуда као сушти Сатурнови зуби. 20
Вјечни закон и једини свију твари мира,
Који, како земљом влада, и небеса дира:
Зв’језда зв’језди пут сказује, љупко лице кр’јеси,
Нит’ је помнит можно шта су безљубезни б’јеси.
Сваком дјелу источник је всегда љубов сама, 25
Већа љубов, лучше добро, зло је љубве тама.
Сва вселена љубвом дише, пребива у пиру,
И Бог сами (љубећ присно) биће даје миру.
Ко подобно себи мрзи, бјежи, мало важи,
Враг је људски, или друга ил’ чтитеља тражи. 30
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 10:59 pm
5 ЉУБОВ

Тужи, срце јадно моје, за те је тек туга:
Све се грли с милим својим, а ти не имаш друга!
Риданија теби токмо нек’ буду по ћуди,
И најслађе сјетовати б’једној твојеј груди.
Сви гобзују у радости, ти жертва печали, 5
У сладости за те горест и вражда у шали.
Горуј о свем, колико је чувство твоје јако,
И све, што те окружава, примај наопако.
Тужба твоја нек’ се чује гдигођ што дише,
Нек’ се и камену добро упише. 10
Поток нек’ ју источником, одзив горам скаже,
Свирала се по долинам ток у њу прелаже,
Зефир пољам нек’ огласи а птице воздуху,
Рибе сињим свим пучинам’ и р’јекам’ на суху,
Зв’јери од ње по дубравам’ нека грозно циче, 15
Нек’ с њом грми, и далека бездна бездни риче;
Кроз вертепе до дна чрева земље нек’ зајечи,
До врх неба кроз све зв’језде тужба твоја звечи.
Једа сам ја зар најгори, да љубовце нејмам,
Да сав живот у жалости без плода продремам? 20
Голуб има голубицу, јуница за бика,
Хиштни јастреб диже куша дољу милосника.
Ако нисам л’јеп и красан, ја нисам ни ружан,
Не премудар, ни јуродив. Да у чему дужан?
Ја не имам с ким да другујем, да се разговарам, 25
Да се тјешим, совјетујем, љубве носим јарам.
Ја, кому би (да ми није шчастије заспало),
Не дјевојку, но богињу дати надлежало!
Јер, о судбо, кунем ти се да из моји врста
Дид би више научио нег’ ја с њег’ви прста. 30
А овако више љубим, и више се каже
Да предмети љубов моју избјегнути траже,
Да ме свашто само дражи и са мном се руга,
И одреду моју јавља: бити ми без друга.
О како је, срце моје, без њег бити тужно, 35
Како свашто у природи без весеља ружно!
Зора своје руменилом прсте не умива,
И Данице б’јело лице све тамније бива.
Јутру, ком се луг радује и њивјани класи,
Низ плаве се, мјесто росе, жупељ ц’једи власи; 40
Оно теби возвјештава часе пуне жала,
И взрачни дан тебе цв’јели, кад блажи остала.
Може ли ко вјеровати да најљупче страсти,
Ако нам се не намири, грозне су участи?
Ев’ у з’о час ја осјећам (није уста дрзост), 45
Без љубови жалост влада, из ње на све мрзост.
Све куд влада см’јех, красота, слатки пјесан гласи,
Теб’ је черно наличије, мука и ужаси.
Теби горе вопљ шиљу, потоци плач дају,
Зв’јери стењу и птичице уздишу по гају. 50
Глас одзива из пештера с жалостију јечи,
Долине су без свирала, нит’ гди лира звечи.
Тихе сјене из дубрава ко бездне ти ричу,
И древеса међу лишћем јао, јао, вичу.
Ако мене, ах, Венера, причина мог жара, 55
Ћудљиво (јер вине не знам) оће да покара;
Ако, што је мени пјесне о љубви шаптала,
Мени крати што је кроз њи често обећала;
Зашто није у богова ко што је у људи,
Да ми други буд’ у помоћ’ и вешт моју суди? 60
Све призивљем, и све всује, да нигди ни трага,
Завјет носим, но нућа су посвуд мјеста нага:
Пођем камо до богиње, страну нађем саму:
У пештери нејма Нимфе, ни бога у храму.
Тражим виле по планинам, пусти стоје л’јеси, 65
Ишчезле су ми вјештице са земље и б’јеси.
Саде видим како се то на зло моје спрема:
Судбина је сверх богова, зато ти њи нема!
Но судбина нек се презне на питања врућа:
Пристоји ли да овако буде свемогућа? 70
И да, која руком води шчастије свег’ св’јета,
И божества превосходи, а да није света?
Да ми даде њежно срце и с њим жељу спрегне,
Да назначи и предмете, пак му иј устегне?
Тужи, горуј, срце моје, тебе ми све вређа, 75
Тебе мори глад код јела, и код воде жеђа.
Злак је теби увенуо, плод се с древа круши,
Студенци су усанули и сок се свак’ суши.
Теби биље, мјесто воње, издише јад пара,
Трава нејма силе више, ни ружа свог шара. 80
Може л’ бити што по вољи кад нам оног нема,
Што све воље опредјеља, не уме да дрема?
Слаткопјевна соборишта и града прелести
Нису кадре круте твоје жалобе помести.
Нема село угодија, пландишта су пуста, 85
Око р’јека невесело, пољем магла густа.
Вертоград је изгубио љупкост своју за ме,
Стопе моје траже токмо ходнице насаме.
Ја сам орган запустио, прсти су ми крути,
Гортану мом глас промуко, струне ћу расути. 90
Језик бољма пелин љуби, око мака слапи,
Ноздрам мојим угодниј’ су задушљиви вапи;
Ухо само кукавице пјесни внима срамној,
И кертини све ми својство завидује тамној.
О љубови, силна ти си, гди би за ме било, 95
Гди је мјесто куд не вије житко твоје крило?
Или зашто тако ктесте, о ви бози дурни,
Да кроз овај мени проћи треба возраст бурни?
Другим занат Овидијев, иним бапски чари,
Кому купјел, ком помажу неког пива дари, 100
Но помошчног за ме није прозјабло корена,
Ни бољезни л’јека нејма срцу мом од жена,
Колико је од востока до мрког запада,
И од југа до суровог сјеверовог лада;
Колико је сиње небо под земљом пропето, 105
Толико је срце моје тугом обузето.
Вечером се ова болест ка’ и друге зледи,
Што на дружбе свију твари из самоће гледи,
Како сирјеч свашто свога драгољуба мами,
Да у дупљу, логовишту, гн’језду нису сами. 110
Нашто разум и човеку боговидна глава,
Кад у нечем завидити може срећи мрава?
Нашто пјесне досадашње, да и’ огањ спали?
О, да може, и памет их у мени умали!
Заклињем све, ко ме чита, да ме меко суди, 115
Нити њежно чувститељство пом’јеша са блуди,
Да се истом опомиње да нејмаде зида,
Ког пробити не би могле остре стр’јеле Дида,
Да, несташни овај божић свему је сам буна,
Ни човека, ни на небу не штеди Перуна, 120
Да се овај на престолу вишњем узнемири,
Да се чудно преобрази и земљу привири:
Пак у зраку златне кише, лабуда и бика,
И иначе, све у име љубовни прилика,
Достоји се да дјевојке ко човек осјени, 125
И неки час царство мира за љубов пром’јени.
Мени, коме чуда сила не може да служи,
Шта остаје, него да ми срце горко тужи?
Које зато ни почем већ сунце ниско зађе,
Нигди свога јошт покоја не може да нађе. 130
Зв’језде плаше очи моје, прете ми, не св’јетле,
И на немир сваки час ми уши чују п’јетле.
Журчаније поточића, пјеније славуја,
Зефирово шептаније, мени су олуја.
Жижци ноћни гди закр’јесе ко искре расути, 135
Ил’ затрепти пламен земни, све то на зло слути.
И тако сад на ме зјају намрштени мраци,
Мјесечином шатају се од сјена призраци.
Ни сам не знам, би ли свему, што год бди на дану,
Или ноћном, уви, више завидио врану! 140
Луна токмо, која тихо врх облака пари,
Подобна се мени чини измеђ свију твари,
На висини, у самоћи, мучи и сва бл’једа,
Рекао би да ју тиче, ка’ и моја б’једа.
Но и она свога драгог ваља да имаде, 145
Премда ретко састаје се, сласти љубве знаде.
Зашто крије лице од нас, камо ли се спрема?
Сваки мјесец, гди је онда кад је код нас нема?
Нејма љубов различија, но свуда једнака,
Небо, земља, сва су пуна силни њени знака: 150
И богиња оно тражи у чертогу сунца,
Што јуницу на ливади притеже уз јунца.
Овако сва уживају, тим, да живе знаду,
И настоје да вселену ни часом окраду.
А ти само, срце моје, до конца без друга, 155
За твоје је објатије једина тек туга!
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 11:00 pm
6 ПЈЕСНА НА ГОЗБИ

Дан се клони, друзи, време настоји,
Да се поје о чем’ гостом пристоји!
Пристоји се о свем томе, што весеље даје,
Дајте сличне зато гласе, да нам слађе траје.
***
Се что добро, друзи, или что красно, 5
Нежел’ жити браћи вкупје и часно!
Јести, пити, шалити се, бити добре воље,
То су нашег здје блаженства с’ неба дате доље.
***
Хвала теби, Творче, прва на свему,
На животу, здрављу, миру нашему! 10
Теб’ је радост угоднија веселога пира,
Него трепет и стењање пред лицем кумира.
***
Домаћину почест на овој гозби,
Хвала што нас скупи, његовој прозби,
Што предлаже всесердечно толике нам даре, 15
Брати, своји, ту госпоје, ту све господаре.
***
Но надлежи пјесан више дигнути,
Аки б’ с трубом, с’ гласи силно викнути:
Благодарја све деснице, које ово благо,
Или хране, или дају, или бране драго. 20

***
Радуј се, о књаже, нам добри оче!
Да те Бог поживи за дуго јоште!
Јер твој жезал правду твори, враге отражава,
А штит шири свуд тишину, људе ублажава.
***
Слава храброј војски, доблом витезу, 25
Свакој мирској власти, што за нас љезу;
Они с мачем у погибељ на пољама брани,
Ови с пером, с уредбама, у граду и страни.
***
Чест црковном причту, по својству плода,
Учитељем благим свога народа, 30
Што обој настављу и добру нас уче,
Да и’ само Бог умудри, да нас не узмуче.
***
Благодарност од нас буди пастиру;
Буди земљедјелцу и његовом миру;
И на води и на суву хвала будном ловцу; 35
И који све придобавља, брижноме трговцу.
***
Кому слава овде јоште достоји?
Нека пјесна каже, и шта он строји.
Име му је благогласно и указ заната,
А дари му на трапези паче сувог злата. 40

***
Пируј, пируј, гозбо, гортан разверзи!
Свак’ љубвом нек дише, нитко не мерзи,
Чаше пуне нек бризгају врхом из путира,
Јер се тако име слави бодрог винцилира.
***
Он нам краси холме, ходнице своди, 45
Куд је трње расло, ту гроздје роди,
Винцилир је воспитатељ младог лозе сина,
Попечатељ реског моста и вожд старог вина.
***
Кликни с чашом, друже, десно и л’јево!
Вино жеђу гаси и грије чрево, 50
Чини више, јер се пије другда и од л’јека,
Пророк вели да весели срце человјека!
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 11:00 pm
7 ЧЕРНА ЗЕМЉА ВЛАГЕ ПИЈЕ

Черна земља влаге пије и древа напаја,
Море пије дожд и росу и реке сви краја,
Сунце море, а сунчане мјесец пије зраке,
Зашто, браћо, и ја лозне да не ц’једим злаке?
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 11:01 pm
8 МОЈА САМВИКА

Ја сам хтјео Југовиће, хтјео пјети Јанка,
Славу сербски обновити с’ старине јунака.
Али струне, кад се машим до моје самвике,
Вострепећу о љубови, њежне звекну лике.
Ја пристројим нове струне, согласим самвику: 5
Начнем Марка Краљевића, храброг в’јека дику,
Душанову величати станем силу рубов,
Но самвика возглашаше опет само - љубов.
Збогом дакле витезови - кад самвика неће,
Ја ћу пјети шта је мило, љубве брати цв’јеће! 10
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 11:01 pm
9 НЕК’ СЕ ПИНДАР ПО СТРМОМЕ ВИСИ ЕЛИКОНУ

Нек’ се Пиндар по стрмоме виси Еликону,
Вергилиј музе снуби по Темпеа лону,
С Ипокрене нека пије Овидиј струје,
Нек’ воздуси од Пегаза с Орацијем зује;
Нек’ се рву досјетљиви с Фамом пјеснословци, 5
Јуродиви нек’ се муче за стих стихотворци.
Ја, кад шећем по холмови рујнолозни гора,
Превише сам, за окладу, олимпијски двора!
Кад се шалим у дружеству сербски дјевојака,
Ја судбини руке вежем, са мном је нејака. 10
Каде ц’једим душне влаге из винова града,
Ум мој жали мечтанија парнасидски чада.
А кад љубу моју грлим, благујем на крилу,
Сву обимљем превиспрени Емпиреја силу.
-------------- 15
--------------
Нит’ је коме лучше пјесан тада благоволна,
Нит’ вјечности извјеснија, него мени волна.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 11:02 pm
10 ПРЕИЗРЕДНА НЕБА КЋЕРИ

Преизредна неба кћери, кћери трех богиња,
Амарила, достојна бит у числу богиња!
Р’јетка жено жељи нашој у нињешне дане,
Побједа ти, благодати све носиш собране!
Луцина је о рождеству настојала твоме, 5
Здравје теби присудила всеподобно своме.
Т’јело, која у острову Идалији влада,
Дала ти је од утробе Венера свог сада,
Украсила лице твоје, милотом облила, 10
Ил’ си она, ил’ ни она лепша није била.
Из мудрости напојена Минерве путира,
Превосходиш словом љепост, ево мог немира!
Што грације и што музе, што уме Купидо, 15
Ти си у свем владичица, мога срца Дидо.
И Фортуна служила се са својими дари,
Да толико својства блисте ко Данице жари.
Б’једног мене, та година, то је кратко време,
Да баш за ме једног само сви се часи спреме, 20
Ја полазим, али мени, зашто си позната?
Да сам слушо, рекао би, није ми предата.
Предата си, узнао сам, ето нам печали,
Нити можеш, нити могу: вјеру би си дали.
Ти судбину заслужујеш лучшу од ти’ љета, 25
Лоша срећа, што и можно, мени свуда смета.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 11:03 pm
11 ПРОЉЕЋЕ И ЉУБОВ

Све се креће и понавља, све се опет дружи,
Све љубови даре носи, љубови све служи.
Гле, весна је мила дошла, ружа се развија,
Море л’јепо приутихло, волне не узбија;
Патка плије, ласта пјева около прозора, 5
И пришелци ждралови се вију изнад гора;
Како сунце све подгр’јева с бистријими зраци,
Чезну магле удолија, чезну сви облаци;
Даница се прије диже из сонога лусака,
Земљу траве покривају билијем свог злака; 10
Маслина се по холмови листвијем од’јева,
По долинам љубичицу бере вону дјева;
Гле, кишицу топлу кропи седмошарна дуга!
Орошава шумарице и зелија луга;
Поји цв’јеће по ливадам и пупе древеса, 15
Тму тем тисјашч златни клија по пољу потреса;
Стада ричу испод гора, дим тиња колиба,
Постав’ блажи слаткопјевна свирјел красног Приба;
Све се креће и понавља, вертеп даје гласе,
Све љубови даре носи, љубвом се сва красе.; 20
Гле, птичица за птичицом како свуд прилеће!
Превозе се једна к другој неба ноћне свеће.
И нама је весна дошла, наше груди кажу,
Мене твоје, мила **, Тебе моје тражу.
Прођ’те ме се весељаци, нек’ вам други пише! 25
Не зна вакха, голубиње љубов перо дише.
Но велите: Полза жезал Венери Евана,
Полза буди. Пјесна рамље како је нагнана.
Слаткопјевне да вас појем, птичице двокриле,
И зашто сте чисте свагда приклад љубве биле! 30
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 11:06 pm
12 САН

Јест у нами нека сила, ово није всује,
Тајна сила које су нам непостижне струје.
Глава престол, а све т’јело њезина држава,
Ако уди и позаспе, она нам не спава.
Всегда будна, дјеиствује у ноћи и дану, 5
Обилази невидимо коју оће страну.
Састаје се ко је с киме, кад сном плот ужива,
Да откуда бити може, што се ноћу снива?
Ја сам снио да си са мном мила Н. била,
Кад се пренем, сав се состав моји тресе жила: 10
Не иначе, но ко да смо лицем к лицу стали,
Благородно на том часу к свецу нашем звали,
Вече бјаше, оно љубве безстрашија време,
Гди се стиду јуношеском тме на покров стреме.
Не знам ни сам како си ми с прозора знак дала, 15
Воскресно сам покрај тебе, зачела се шала.
Ни на уму да се за то коме не докаже,
Како л’ прођо, гледеће те, ја толике страже.
Ил’ су били сви ван дома. ил’ у тулу стр’јеле,
Еле не би ту злотвора, силе и’ сапеле. 20
Ти си стала на прохлади, за топлоту дана,
Одјевена ко по лову на купјељ Дијана,
Ја сам предсто с оним жаром једва-дочекања,
Што граничи до самога за себе незнања;
Припао сам, твоја рука клонула је на ме, 25
Све ми т’јело чрезвичајне осјетило чаме.
О, сјели смо ко на одмор од некога труда,
Срца сама говораху, уста као луда;
Другда би се језик опет, да нам све искаже,
Развезао на толико што памет не смаже, 30
Другда би нам вздиханије, лобзаније, ...
Ток пресјекло разговора мога или твога.
Оваково свидјетељство, да си оће благо,
Срца наши развргло је угодије драго;
У восторгу загрљења, сан крила развуче, 35
Свега всхода сл’јед остане, срце што ми туче:
О, дај, Н. колико је среће ти на глави,
Да ми се сни моји збуду скоро и на јави!
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 11:06 pm
13 КОВЧЕЖИЋ НЕБОГОГА ПАВЛА

У мене је био спретан сандучић од древа,
Но од древа кедарскога што воњу изјева;
Вериге су златне биле, ил’ подобне злату,
Кљученица и преручи, све чест своме млату;
Рогљеве је све китило изрјадно камење, 5
По странами увајани образа знамење.
Једним словом, ко у чем се свете мошти хране,
Но светиње друге овде бијаху собране,
Што сам пјево о љубови, о занату Дида,
Ту је ишло што је тајно, да му није вида. 10
Јастучић је горе лежо од голубња перја,
И на њему Дид сједио посреди иверја:
Иверија сирјеч своји већ сатрени стр’јела,
Колико је у ковчешцу испјевани дјела.
Не знам откуд, пронре Молва (за њу нејма чавла!), 15
Не излети а већ изда небогога Павла.
Дјевојке се договоре (а шта нису кадре!
Овакове светотатце негди зову ладре!) -
Договоре да украду пак да хитро врате,
Ако би што поквариле, да сторично плате. 20
Дођу, узму, да отворе - но како без кључа?
Зграбе од стра’ ц’јел са собом, побјегну без луча.
Кад обију, све се презну од дјетиње стр’јеле,
Брже-боље, да читају пјесне си под’јеле -
Узнаду све и освету одма ми закључе: 25
Да сандучић већ не врате и дубоко муче.
Но нек’ знаду, ако сада већма нег’ пре љубе,
Да ја умем и јошт већма наоштрити зубе,
И да неће труда бити дотле мојеј груди,
Док се која жртвовати за пл’јен не усуди. 30
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 11:08 pm
14 ЉУБОВ ДЈЕВОЈАКА

Ја сам пјево што је мило њежног пола пуку,
Дидом вођен кроз ружичне гајеве за руку.
Једва буду сонму јавни лици мога гласа,
Сволнује се, као вјетром, њива гобза класа.
Баке брекну јетко на ме, да ми сатру зубе, 5
(Видећи зар што сва чељад, сам’ оне не љубе).
Туже, вичу, да су жене и без мене луде,
Да иј пјелом подуштати не треба на људе;
Туже, вичу: какво време у старе им дане,
Да љубовна јазва рази млади караване! 10
Све пропаде, што домаши више петнајст љета,
И ако зло поустраје, то је конац св’јета!
Тако баке, и још горе, на ме срце кале,
Пак да могу ко злотвора жива да ме спале.
Дигне се глас из множества, старице умуче, 15
Триста уста к пјесни мојој сложно ми зазвуче:
Зима нек’ се вјетром грије, у сну сладост тражи,
Исход љета, нашу јесен, живост весне блажи;
Још је цв’јеће, још су шари, уханија трази,
Још с’ око нас љупки воздух умиљато мази; 20
У нами су јоште соци, у нами су жари,
Право доба, које зрело слатке плоде вари.
На то неве к удовицам да им р’јеч потврде:
Шта слушате, што матере на младе се срде?
Владале су пређе оне, царице сад ми смо, 25
Рабина је којој је Дид ускратио писмо.
Откако смо на престолу, све нам бољма каже,
Да је дивно што нам срца дјевичанска траже.
Невјесте су, право с’ рекли добри наши стари,
Јер не знамо до удаје шта су вишни дари. 30
Муж и жена, жена и муж, ред оваки л’јеса,
Досижу вис до божији пресвети небеса.
Да на што би, веле тихо, лепа чета, дјеве?
Ова једрост, ова чувства, подвиг десн’ и л’јеве?
Ова живост и веселост свију т’јела уди, 35
До трепета, који другда пронимље нам груди?
Зар природа, каде с’ срцем нами похот спрегне,
Може бити тољ свирјепа да предмет устегне?
Да нас мучи од зле ћуди, не за нашу вину,
Не дајући величат се покрај руже крину? 40
Појте слично, другарице, узвисите гласе,
Љуб’те жарко, љубовију дјевојке се красе;
Кад би саме ми љубиле, ми би луде биле,
Ко лишене мушког пола по горама виле;
Но нашега срца тајне јуноше проричу, 45
Знати дају да с’ и они љубвом нашом дичу.
О, љубимо, није нами страха од угледа,
Који љуби, сваки жених, дал’ко је од вреда;
Који поје и велича љубови прелести,
Још је даље он уклоњен од лукаве мести; 50
Његово је срце мекше, умиљати нрави,
Чувства љупка, као в’јенца вони цв’јет на глави.
Толико је мени доста за подвиг пјесана,
Доста, да ми с’ од ц’јевнице свака ори страна;
Да ја пјевам неустрашим красног пола даре, 55
И не марим што бабушке за мене не маре,
Толико је мени доста, бодра дружбо, младе,
Да ме надежд’ сада једне, сада друге краде,
Да се једна мном побједи, загрли ме друга,
И објави: није право, да је вов’јек слуга. 60
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 11:08 pm
15 МИЛОШ И РАДОВАН

Оди, сједи Радоване, да ти Милош каже
Нови случај кога многи све залуду траже:
Био сам ти украј гаја с оне холма стране
Гди поточић исподмива шумарице гране.
Једно мјесто зелени се усред густог лада, 5
Окружено са три стране као сводом града,
Одовуда под заклоном бистра вода шушти,
Ту и онде с грана доле као киша пљушти;
Ништа се ту вид’ло не би, таква је тма мрака,
Да две луче не улазе сунчанога зрака; 10
Около ти стоји цврка да несташни птица,
Ко на чудо ил’ од страха некаква ту лица:
Довребам се, пронре око - шта да ти сад кажем,
Како л’ да ти, што неможно, словами излажем?
Седи сама - не знам, вила - рода ма вишега - 15
Млада, взрачна, ко Даница накрај злачног брега;
Одежд’ б’јела распуштена немарно по т’јелу,
Горе каже врат и груди, доле голен б’јелу;
Појас јој се црвен види, раздрешен низ страну,
Низ врат власи влажни јоште возвјештују прану; 20
С једне стране лежи жезал обмотан у цв’јеће,
С друге с биљем кошарица, које љубов креће;
На крилу јој шарени се, она се осм’јева,
В’јенац плете, в’јенцу тихо, реко би прип’јева;
Сјетивши се изненада, другда се огледа, 25
На опрезу да побјегне, скупи се сва бл’једа;
А највише од потока, што бризга и шуми,
С мјеста мога скривалишта, не чему се глуми.
Убојим се да не спази да јој се ја дивим,
(Не би ју рад увредити, колико што живим!) 30
Поузмакнем, одолим се, премда срце жалко
Совјетује да постојим још и јоште малко.
Но ја сам ти намјерио (ко ту да не краде!)
Крадом стазе испитати, шта ти велиш, Раде?
Крадом дању, кад се може, ноћу на мјесецу, 35
Обискати свету гушту, с’ завјетом мом свецу.
Ако буде угодница, наши страна вила,
Да јој предјел даре носи од сви своји сила;
Ако л’ буде, срећом мојом, подгорска пастирка,
Те долази да се купа и ту цв’јеће бирка: 40
О, ја ћу ју умилити с окладом у пјелу,
Зла не може душа витат в’ оном красном т’јелу.
Свирјел моју чуће она, ти знаш ове ц’јену,
И кол’ко сам јагњат’ имо ја на силу њену;
Ја ћу заћи издалека, заметнути траге, 45
Нек’ помисли: весео је, тај није без драге;
Другда ћу се близу чути са тужними звуци,
Другда опет ко да ми је дјевојка на руци;
И да буду неизвјесни гласи ми и р’јечи,
Кад далеко свирјел буде, оћу да јој јечи; 50
Нећу да зна уречене ни часе ни дане,
Овако се мисли лове, воде нас незване.
Кад усмотрим љубопитство, невешт ћу гди проћи,
Брзо, нек’ јој срце куцне, да ли ћу још доћи.
Топле часе, кад с’ одмара, умива и купа, 55
Са стадама свуд пландује утомљена жупа,
Ја ћу свирјел угодити на подмукле гласе,
Да се јасно до ње чује, а откуд, не зна се;
Пјеваћу јој другу пјесну, кад сједне на траву,
Кад се свлачи, другу пјесну, и развјенча главу; 60
А кад видим (бићу близу) да у воду ступа,
Даћу мојој ја свирјели ударења тупа,
Да се слажу, нек’ осјети, с пљесканијем волна,
И да душа ту нечија љубвом таје болна.
Другу ћу јој пјесну пјети, кад надвија гране, 65
Другу, кад ју нагу узрим с те, ил’ с оне стране;
И кад плива, и кад роне, и кад резво приска,
Ја ћу свирјел угодити, стерни мога писка.
Кад изиђе, и на брегу таре се од влага,
Под одежду сокровишта свога ставља блага: 70
Ја ћу опет, да узнаде, ко да нетко страда,
Сад на ово, сад на оно пјети изненада.
В’јенац плете, убира се, или се к сну спрема,
Све уз припјев далко нечиј, страха близу нема.
Нека заспи с пјесном мојом, доста за крат перви, 75
Овако ћу задјети јој мрежа моји верви;
Те дај данас, те дај сутра, срце ми се нада,
Неће проћи ни пет дана да се мном облада;
Да питома тако буде, да ју свирјел мами,
И кол’когод јогунастој узбуде се чами; 80
Плашити се, ако прођем, кад одбира цв’јеће,
Ни срдити, да се прене, она на ме неће;
Више пута нек’ се шумом мимогред пробуди,
То ће дати да о мени све то блаже суди;
Нек’ ме свиди и зажели да ме дуже гледи, 85
Ја ћу проћи као невјешт, шта се њојзи бреди;
Док внезапу једном зазрим и нога к њој ступи,
Пак нека ју од то доба ко може искупи.
Ако буде до потребе, тако т’ твоје младе,
Милошу ти буд’ у помоћ, је л’ да оћеш, Раде? 90
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 11:09 pm
16 МЛАДЕН И МИЛОЈЕ
Младен

Теб’ Милоје, све салеће младеж, рад’ пјесана,
Младеж љуби: умиљат је глас твога гортана.
Запјевај нам слатку пјесан, радост оног брака,
Кога простор још раставља једне ноћи мрака;
Све те мисли, све надежде предвкушене сласти, 5
Што ће двоје уживати сутра с пуном власти.
Или нам пој задовољство по дугом растанку,
Како негда с љубом бјеше Сибињанин Јанку.
Пој сељанске жизни дољу, љубве древно жиље,
Или како под Родопом дјеве беру смиље. 10
Скажи што су спрва биле сербски гора виле;
Пој што волиш, само нам пој, та оћеш ли, Миле?

Милоје

Ја милујем всегда пјесне, ја милујем младеж,
Но љубов је штекотљива, свој разбира падеж:
Ту се оће хитрост Пинда, ту ц’јевница лепа, 15
Ту припјева колик’ очи паунова репа.
Сваки би рад да се поје жар његове груди,
Овоме су јавор-гусле, том свирјел по ћуди.
Један иште да се пјесна с правом љубве слаже,
Други да му ја погодим шта јој срце каже. 20
Љубве Богу, за окладу, ту би био замор,
Нит’ је посла тежег имо, откако је Амор.
Да ти појем о љубови, њој су музе благе,
Ал’ избери од пјесана што су теби драге.

Младен

Пој ми љубов из Призрена, потајеног пира, 25
Лобзанија Љубосаве код свога пастира.
Пој како с’ је омилила Милица Ненаду,
Оставивша везен појас под липом у ладу.
Но, не, то је давно било, пов’јест сада мертва,
А љубови нашој жива подобаје жертва. 30
Пој, која је срећа оног који љубљен љуби,
Јогунасти како дане у пустоти губи;
Како љубов, куд год иде, преобража твари,
Што се љуби, све загрља, за друго не мари;
Пој таинства чијег нибуд завјета љубнога, 35
Оћеш мога, сад избери, или волиш твога.

Милоје

Обећо сам, заљубљени, пјесну сам вам дужан,
Човек ничиј, свога слова ваља да је сужан.
Ја би пјево оно време, искони у свету,
Што возрасту сваком своју разакрива мету. 40
Ког’ осећа наитије, и стадо, и древо,
Источници по горами, тамно земље чрево.
Време мило, мог’ достојни гананија дани!
Да вас пастир у долини, птичица на грани,
Да вас тежак, с њиве своје, восклицајућ хвали, 45
Јек одзива славослови по всемирној даљи!
Кад свештени огањ нашу утробу подиђе,
Срце дотле беспристрасно двојно жели биће;
Сва природа изм’јени се, онемиле људи,
Душа сама - но не дуго - по пустињи блуди, 50
И све тражи, и све пита, вјере не имаде,
Све јој смета, све је мало, једно јој се краде.
Но внезапу кад овако сјетујућ разбира,
Давни суди недвижиме судбине су мира!
Внезапу јој друг предстане у одличној ризи, 55
Кога истом стазом воде подобни подвизи,
Двоумије све ишчезне, истини су трази,
С овом зором тма престане, људи нису врази,
Так’ у оно свето јутро, јутро нове жизни,
Кад се сресмо, мила Видо, једног духа близни, 60
Мој је жребиј дивно р’јешен среће овог св’јета,
Године ми из весана настале и љета.
Откако су очи твоје мен’ срце урекле,
И све страсти мог суштества за тобом потекле,
Мени други воздух дише, друго сунце св’јетли, 65
Други ноћне прозивају слатке часе п’јетли.
Свуд се јуност, свуд красота, свуд веселост каже,
Све шчастију моме нову отраду прилаже.
Стадо веће возиграва мени испод гора,
Њива око пастирскога разботјева двора; 70
Долина ми нову љупкост јутром даје росна,
Нову сладост с ладом својим древа плодоносна;
Сунце с неба, мјесец, земља и све мира твари,
Рекао би да су дужни чувствам мојим’ дари.
Куд погледам, сваки холмић ружу прозјабава, 75
Куд год ступим, с љубичицом меша ми се трава.
Мисли моје, куд с’ обрате сретају блаженство,
Сни на одру заутрашње славе предпразденство.
Пак кад свега тога узрок, што је све зазидо,
Тебе помним, души мојеј, возљубљена Видо! 80
Срећа, велим, у слободи човека почива,
А слобода у остену разумноме жива.
Присуствија твога на ме сила је толика,
Ко матери свега земљи сунце, неба дика.
Како холми у Данице взигравају жару, 85
Тако у твог ја погледа возсијавам дару.
См’јех на лицу и пријазан свега струка твога,
Нетљена је, до дна срца, пажит ока мога;
Гледећи те ја утапам у пламено море,
Ко што трепте каде сунце облистава боре. 90
Уху моме словеса су оно твоји уста,
Без шта б’ мени земља била сва глуха и пуста;
Што су небу јасне зв’језде, њиви златни класи,
То бесједе слуху моме љупки твоји гласи.
Духа твога благовоном уханију нема, 95
Ни што гора, ни долина, ни што поље спрема,
Подобни му остров нема уханијем цв’јета,
Дивни состав пристрастијам возмужавши љета!
Лобзаније уста твоји превосходе млека,
Превосходе грозда сладост, росу златног в’јека; 100
Гортану мом мед и саћа нису такве сласти,
Слађи није њежни покој, него тихе страсти.
Твоја, Видо, објатија, Видо, твоје лоно,
Твоје благо, срцу моме срце кад је склоно,
Ја сам виши од царева, ја презирем в’јенце, 105
Ја уживам стада мога пасући првенце,
И будући тајно неко чувство мени каже,
Како што се Бог с природом у стварању слаже,
Тако да је, всељубезна, и у нашеј власти,
Само суште создателство чрез љубови сласти: 110
Ми смо доста једно другом, доста за потомство,
У нами сва сокровишта, ту наше лакомство,
Свако наше внушеније, сваки подвиг т’јела,
Дволична су душе наше једносуштне дјела.
Ми друг друга магновења старамо се бљусти, 115
Угађати себ’ взаимно и срцем и с усти,
Нека тече, нек’ протече такве жизни р’јека,
О ми ћемо, гди год буде, живити дов’јека.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 11:10 pm
17 ПОСЛАНИЦА МИХАИЛУ ВИТКОВИЋУ

(одломак)

Мили,
Ди је покој, ди је љубов,
ди јагањце пасе,
Сербске моме ди је чути
умиљате гласе, 5
Там ди поток бистросјајни
кроз травицу греде,
И ди нема (изедено) стари
и ди није беде,
Ди Милица венце вије 10
и цв’јеће зал’јева,
Ди се чисто срце сербско -
Радоје осмева,
Там’ би, друже, жеља моја
из ови узина, 15
Там’ би она у дружество
такови милина,
Там’ би она да запева
песну милу, лепу,
Удес ови, што се јоште 20
прича по свијету.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 11:11 pm
18 СВЕТИ ЧАСИ

Човек трпи и подноси свакојаке страсти:
Свагда мален, с’ силном вољом, а свагда без власти.
Али има (ко би реко?) жизни магновења,
Гди сам не зна какова је човек покољења.
Божијега? Бози сами с неба силазаху, 5
С људма неке пробављати часе миловаху.
Дуси живе половином, без видими уди,
Но ми с душом и са т’јелом цјеливамо, људи.
Часи свети! Да се човек свега добра лиши,
У вами су јоште пред њим исполини миши; 10
Стогодишње сплаћујете у једном дну труде,
Стогодишњим прекосити тад висите груде!
Само љета, и с овима нек’ је мени здравје,
Земља ми је подножије, а небо возглавје.
Нек’ с’ у бездну безчувствену, ко мрзи, углуби, 15
То с’ у часи, да не шапћем, каде човек - љуби!
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 11:11 pm
19 ЉУБОВ

Ја не могу мировати, што навада ради!
Што се коме свагда мили, нигда с’ не досади.
Охоте нам може бити и мудра и луда,
Али дропље преутиле л’јеност само худа.
Пуст нек’ л’јени сном пропада, који мени смета, 5
Та биће ми сна сувише, живи овог света.
Сви имамо ћуди своје, сваком своја драга,
Ако сносиш, пријатеље си, иначе сто врага,
Вражда срцам у дјетинству и љупкост се влива,
Још док отрок четвероног, што муж и не снива. 10
Благо груди која људски воспитана дише!
Кад то велим, знам да многи, буд’ је тако, кише.
Но дај, гди је, ко се себи зловоспитан виђа?
Црномастну боља црна, плаву коса риђа.
Ко је какву срећу имо, с каквим својством т’јела, 15
Такав му с’ је срастворио духу конац дјела.
Ко год лети, нек’ се презне, кад о нами суди,
Што ко такав, више с’ узрок, нег’ он, проћи људи.
Замјерити ником нећу, нек’ ми не замјера,
Све из доброг происходи, зло - добро без мјера. 20
Нек’ се горди Гранд у Спањи, како боље знаде,
Англичанин нека благо свега света краде,
Гал Венери нек’ се каје, она нек’ му суди,
Нек’ завиде (гр’јех је с ока), и Руси су људи.
Н’јемцу нека срећа плива у веселом пиву, 25
Памјатозлоб ишт’ освету Талијан свом криву.
Турчин нека ноге скрсти, дуги данак з’јева,
Свак по уму, како боље, нека свом усп’јева:
Јер најпосле, све што бива, тако оће људи,
Њеки ходи непорочно, њеки гр’јешно блуди, 30
Ти је мало: смјеса паче св’јетом нашим влада.
Сцјепљенога вкуснији су соци плоду сада.
Човеку, мње, човеческог ништа чужа нема,
Како сваког срце к чему, и моје се спрема;
Различије негли само (неко бити мора), 35
Што ја ползу вући умем од моји злотвора.
Смирити се, што ви горе, то ја боље дневно,
Лучше буде, своскликнимо, љубви слаткопјевно.
Мрзости је тако мало достојни предмета,
Да је паче сама љубов душа овог света. 40
За њу создан, то је узрок, што ја не унивам,
Љубим дању и на одру о љубови снивам.
Лепо дјева из Галије Скидери нам каже,
У чему се права мјера заслуге покаже.
Права мјера достојности ваља да се снима 45
Са пространства те кадрости, што ко в’ љубви има.
Намрштени нек’ се мрзе, нека жале худи,
О нашој се, по љубови, ц’јени право суди.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 11:11 pm
20 О ЉУБОВИ ПЈЕСНЕ НИГДА ОСТАРИТИ НЕЋЕ

Како ново што поникне, немирни су људи,
Ако ли се жена тиче, јошт с’ оштрије суди.
Пјесне моје читају се, онај оно каже,
Намрштени, знам, да веле, не лукавнуј враже!
Има, који горе мисле, и готове зубе, 5
Но тим чине да ми други пјесне већма љубе.
Заљубљени кад ме чита, све то више тражи,
И кад нађе, гди се грли, гди се љубов дражи,
Домишља се, је л’ то и то, што и није било,
Криви мене, криви пјесне затегнуто крило. 10
За то ласно, но друга се на ме чета спрема,
Жене ишту да дам узрок, испричања нема.
Да дам узрок, зашто свака љубви ми прип’јева,
Свака пјесан име носи снаха или дјева.
Ја би рекла, он је добар, не дај му одавле, 15
Друга на то у свом срцу: заљубљен си Павле!
Ја сам чеко до најпосле то слово одавно,
Што сам такав, ево буди свему св’јету јавно.
И слушати и пјевати свакојаке лике,
Мило ми је од сказаљке било и кавике. 20
Станем и ја пробирати, запну струне прсти,
Начнем прву, љубов нађем већ у другој врсти;
Вратим пјесну, вјештајући да се од ње чува,
Ако ступа с љубвом, глува, ако слуша, сува.
То ми каже да с’ пјесана источници разни, 25
И збитија и сновидно ухиштрене блазни.
Но да љубов, ко под гором шумарице јела,
Све далеко превосходи, пјело изобрјела.
Возраст пјеснеј наше жизни најлепши су дани,
Младенчество чека љета, старост своје брани. 30
Сви народи баш у в’јеку јуношества свога,
Пуни снаге и љубови, витештва свакога,
Највише су и пјесана оставили красни,
Всегда више умиљати неголи ужасни.
Сад’ нек суди тко му драго и на коју страну, 35
Љубов мора све побједе одржати грану;
Више има, који љубе, млада и јунака,
Него дјеце с дрјахли старци и матори бака;
И весели чада више у силног Перуна,
Нег’ угрјуми мудричара и свети моргуна. 40
Пак ево, што срце моје всегда љупко креће:
О љубови пјесне нигда остарити неће!
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 11:11 pm
21 ПРИБ И МИЛИЦА

Тужној мени (Милица се с’ собом разговара),
То је грозно, ако људе Бог овако кара!
Здрав је, веле, а и млад је, то му очи кажу,
Пак сјетује, Приб сјетује, речи се не слажу!
Он је мудар, најоштрија међ јуношам глава, 5
Љупка кротост свим је знана његови нарава.
Украшен је и језици - та шта би му било?
Обишо је и градова, стране земље крило.
Приб да тужи! Више иштем, и више ми смета,
Да му није - није, веле - срећа чим узета? 10
Но несретан, ах и Богу, он се мени каже!
Мисли мени свашто шапћу, луч у магли траже.
Он је признат код велмоги, вјешт свакоме стању;
Недостојан, подлежати таквом сјетовању.
Има своји, кажу да је рода господскога, 15
Да и није може славу почети од свога.
Нетко га је обидио, шта ли му се неће?
Шта ли му се паче хоће, кад презире цвеће?
Платила би много нешта, да ми се докаже,
Но да за то нитко не зна, ни онај ко каже. 20
***

Мени би се нешта ктело, то знам да свак знаде,
Но да ласно ко погоди, тога не имаде.
Ја не марим за изборни излишество јела,
Мој се гортан не лакоми на рујна, ни б’јела.
Чист’ од’јело, то је доста, да т’јело прикрива, 25
Жиље добро, ако с’ у њем здраво спи и снива,
Шетати се и возати? То нек’ чине празни,
Раскошником пљесанија, игре, лици блазни.
Мудричање уди здравју, пјелу даје сушу,
И најбољу ружно гади свјатошество душу, 30
Миловидност на што моме, да све пл’јени стасу?
Мало добра, да ми с’ име распадне по гласу.
Ја не иштем величија, нек’ буде познато,
Ни за Бога нашег вјена, не марим за злато.
А да зашто мариш дакле? - нетко ме већ пита, 35
Ил’ си простак, или гори од худог несита;
Здравје, мир и потребно, то нек’ ми се даде,
Пак слободно излишество нек’ ми се све краде;
Само дјева чувствитељна да ме њежно љуби,
Срећи мојој шта адови тада могу зуби? 40
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 11:12 pm
22 ПРИЈАТЕЉСТВО

Се што добро, што ли красно свуда међу људма,
Нежел’ жити браћи скупа с љубве пуним грудма!
Житеиске скорби тару б’једна нама чувства,
Шта би било, да нам није искренога дружства?
Пријатељство, искрености благородно чадо, 5
Стегнуло је њежном свезом дружествено стадо:
И друг другу све теготе носити помажу,
Мед је сладак, зашто пчеле овако се слажу.
У починку, у одмору, покоју, празнику,
Гди се срце наслаждава, и ухо у лику, 10
Младост, крјепост и охота воспарују вољу,
И на земљи чловеческог угодија дољу.
Сад нас један љупком пјесном, други игром блажи,
Овај милим пљасанијем, ини вкусом дражи:
Ов’да селским љепотама дух наш преизбива, 15
Он’да тиха разговора сладост нас опива.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

taj Uto Jan 11, 2011 11:12 pm
23 ШТА КО ЉУБИ

Старци љубе рујно вино, као дјеца млеко,
Има који и сувише среброљубив дјеко.
Уз пећ топлу баке љубе древне припов’јетке,
Шта се мили удовицам, не знам, јер су јетке.
Удовци се радо ките, често брију браду, 5
Костреше се гдигод виде коју лепу младу.
Младожење - (нек’ остане, та ми се сви знамо),
А супруге воскиштава брачно ложе само.
Но дјевојке, правду рећи, ни саме не знаду,
Ни шта љубе ни не љубе у селу и граду; 10
Триста жеља, триста ћуди и триста избора,
Као суште волшебнога житељнице двора:
Нек’ вилују, но жалко је, што се поуглубе,
И што другда више пјесне него пјевца љубе.
Sponsored content

Pavle Solarić Empty Re: Pavle Solarić

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu