Ljubavnic(i)e kroz vekove

Kazanova je voleo da zavodi žene i ćerke prijatelja, markiz De Sad je završio u ludnici, gospođica Diboa iz 18. veka imala je 16.527 ljubavnika...

Poznati seksolog Alfred Kinsli objavio je, posle desetogodišnjeg istraživanja „seksoloških" navika Amerikanaca, da je izvesni gospodin uživao u seksu pet puta dnevno i to punih trideset godina. Kada se sve sabere i oduzme, ispada da je „one stvari” radio 52.000 puta. Uživanje u seksu je bila zanimacija mnogih običnih ljudi, ali i onih koji su sedeli na vladarskom tronu, krojili istoriju... Među njima je bilo i onih lepih i manje lepih, koji se nisu mnogo obazirali na to šta će o njihovim „umećima" reći okolina.

Kralj Solomon (oko 973 - 933. pre naše ere)
Tokom svoje četrdesetogodišnje vladavine, treći kralj Izraela, sin kralja Davida prevrnuo je preko svog kreveta preko 700 žena. Ženio se najmanje 60 puta, a supruge je varao sa blizu 200 žena. Mnoge žene su bile druge nacionalnosti, a neki brakovi sklopljeni su iz političkih razloga.
Kleopatra (69 - 30. pre naše ere)
Kleopatra je važila za jednu od najprivlačnijih žena svih vremena koja je znala da zavede i u krevet odvede svakog muškarca kog je poželela. Nevinost je izgubila sa 12 godina, a seks je koristila kao izvor moći, osećaj vlasti i zadovoljstva. U omanjem hramu desetine mladića je hranila raznim afrodizijacima kako bi joj uvek stajali na raspolaganju. Sa mlađanim momcima redovno je trenirala erotske recepte koje je dobijala od prostitutki iz Aleksandrije. Navodno je bila u stanju da tokom jedne noći vodi ljubav sa 100 muškaraca.
Carica Teodora (508 - 548)
Zbog mlade glumice iz Konstantinopolja promenjen je stari rimski zakon koji je senatorima zabranjivao brak sa glumicama. Teodora, žena izuzetne lepote, intelekta i volje, a kažu i veoma strogih nazora, propagirala je, posle udaje za Justinijana, velike moralne reforme. Istovremeno je za sebe zadržala status „Zaštitnika nevernih žena”. Kako ne bi kršila zakon koji je zabranjivao potpunu golotinju, Teodora bi se ogrnula - uzanom trakom. Na piknicima po okolini Carigrada otvarala bi svoja „vrata raja" desetorici plemića za jedno veče. Sutradan bi oprobala tridesetak njihovih slugu.
Kraljica Zingua (17. vek)
Vladarka sa teritorije današnje Angole bila je jedna od najsurovijih nimfomanki. Kraljica Zingua je posedovala muški harem. Iz njega bi izabrala dvojicu koji su se međusobno borili do smrti. Pobednik bi noć proveo u ljubavnom zagrljaju sa Zinguom, a već ujutro bi bio ubijen.
Đovani Đakomo Kazanova (1725 - 1798)
O Kazanovi i njegovim ljubavnim pohodima uglavnom se manje-više sve zna, ali ipak... Prema njegovim memoarima, spavao je sa hiljadama žena, a od brojnih imena identifikovano je svega 116. Kazanova je tvrdio da je bio u stalnoj potrazi za čulnim užicima. Specijalnost mu je bila da osvaja žene i ćerke prijatelja. Dešavalo se da je istovremeno vodio ljubav i sa majkom i sa ćerkom bliskog drugara.
Carica Katarina Velika (1729 - 1796)
Apetit čuvene ruske vladarke bio je nezasit. Propovedala je neophodnost svakodnevnog seksualnog života - šest puta dnevno. Imala je dvadeset jednog zvaničnog ljubavnika, a ukupno njih oko 80. Patila je od nesanice, za koju je tvrdila da se najbolje leči seksom. Volela je i da gleda kako to drugi rade, tako da spada i u poznate voajere.
Markiz De Sad (1740 - 1814)
Grof Alfons Fransoa de Sad (koji je samo voleo da ga zovu markizom) proživeo je svojih sedamdesetak godina idući iz jednog skandala u drugi, a svaki je bio obeležen ponekom perverzijom. Bio je, kažu, niskog rasta i veoma lep. Pročuo se po aferi „Roza Keler”, kada je mučio jednu parisku prostitutku, a odmah potom je u odsustvu osuđen na smrt zbog učešća u tzv. Marsejskom skandalu - orgiji u kojoj je bilo mučenja, homoseksualnih odnosa, pa čak i trovanja učesnika. De Sad je sve preživeo zahvaljujući pomilovanju francuskog kralja, a stigao je još i da napiše niz romana i drama, među kojima i 120 dana Sodome, u kojem je opisao 600 varijacija ispoljavanja seksualnog instinkta. De Sad se na kraju našao u ludnici, gde je proveo poslednjih 11 godina života.
Gospođica Diboa (18. vek)
„Njena ljubav prema zlatu jednaka je samo njenoj požudi", zabeležio je ondašnji hroničar. Ova, u to vreme, poznata francuska glumica uspela je i da sastavi katalog svojih ljubavnika tokom 20 godina svoje najveće aktivnosti. Izbrojala je 16.527, ili trojica dnevno. Najverovatnije, po jedan za doručak, ručak i večeru. Da li je i užinala, ne znamo.
Lola Montez (1818 - 1861)
Šta god je poželela - imala je. Još sa trinaest godina otkrila je da na svom telu može da zarađuje. Ne može se, međutim, reći da nije bila izbirljiva. Odbila je, na primer, da spava sa prestolonaslednikom Poljske, jer je imao veštačke zube. Pošto je promenila tri muža i bezbroj ljubavnika (među njima Franca Lista i Aleksandra Dimu Oca), postala je metresa bavarskog kralja Ludviga I, koji ju je proglasio baronesom i kontesom. Kralja je motala oko malog prsta, što ga je i koštalo krune. Specijalitet joj je bio, ostalo je zabeleženo, savršena kontrola izvesnih mišića, tako da je mogla svakom muškarcu da pruži i po deset orgazama dnevno. Posle Ludvigove abdikacije pobegla je u Englesku, a onda u Ameriku, gde se pod stare dane posvetila brizi o ženama koje su „skrenule sa pravog puta".
Sara Bernar (1844 - 1923)
Božanstvena Sara - kako ju je nazvao Oskar Vajld, u svoju postelju primila je više od 1.000 ljubavnika, uglavnom iz sveta umetnosti. Imala je običaj da spava u mrtvačkom sanduku od ružinog drveta koji je bio ispunjen pismima obožavalaca.
Gabrijele d'Anuncio (1863 - 1938)
Italijanskog pesnika, romanopisca, dramaturga i političara, koji je dominirao literarnim životom svoje zemlje pune četiri decenije, mrzelo je - kako se sam hvalio, barem hiljadu prevarenih muževa. Tvrdeći da je „dobar vojnik uvek spreman za boj", stalno je sa sobom nosio prezervative u kutijici za duvan koja je pripadala Napoleonu. Spavao je na jastuku ispunjenom uvojcima kose svojih ljubavnica, a vino je pio iz pehara napravljenog od lobanje jedne (bivše) device koja se ubila zbog njega.
Grigorij Jefimovič Raspućin (1869 - 1916)
Još kao seoski mladić stekao je renome velikog bludnika i ceo život proveo je nastojeći da opravda poverenje svojih meštana. Čuveni mističar pretvarao je religiozno uzbuđenje svojih sledbenica u seksualno i zaveo na stotine - kako seljanki, tako i plemkinja. Pričalo se da je spavao čak i sa caricom Aleksandrom i njenim kćerkama.
Mata Hari (1876 - 1916)
Čuvena špijunka rođena je kao Holanđanka pod imenom Margareta Zele. Seks sa muškarcima koristila je kako bi došla do novca, ali i da sazna određene vojne tajne (zbog čega je završila pred streljačkim vodom zbog špijunaže). Njena redovna klijentela bili su francuski ministri, holandski premijer, nemački prestolonaslednik i mnogi drugi. Iako je zbog brutalnosti prvog muža verovatno mrzela muškarce, uživala je u seksu. Često je znala da se posle napornog špijunskog rada „odmara" u javnoj kući.
Me Vest (1892 - 1981)
Glumica zanosnih oblina, i to bez silikona u ono vreme. Na pitanje kako piše svoje memoare, legendarna holivudska zvezda je odgovorila: „U krevetu nastaju moja najbolja dela". Ne zna se tačan broj njenih ljubavnika, ali se pretpostavlja da spada među najveće aktivistkinje na tom polju. U svojim memoarima je opisala „spoj" sa izvesnim Tedom koji je bez prekida trajao 15 časova.

Dakle vec pomenuta CARICA TEODORA...
Lepotom i energijom očarala je vizantijskog vladara Justinijana I toliko da mu je postala supruga i najbliži savetnik sa kojim je delio državničke tajne

Teodora je ponikla iz najnižeg staleža a dospela je na carski tron zbog čega su istoriografi ostavili oprečne podatke o njenom životu. Na mozaičkom portretu u crkvi San Vitale u Raveni prikazana je kao žena bledog tena i krupnih očiju. Ona još uvek izaziva divljenje jer je pokazala mušku odlučnost da izmeni svet.

O Teodorinoj godini rođenja i poreklu se samo nagađa. U nauci se obično uzima da je bila petnaestak godina mlađa od svog supruga Justinijana I, dakle, rođena je oko 500. godine. U „Istoriji Justinijanovih ratova" Prokopije Teodoru opisuje kao veoma lepu ženu koja je dugo spavala i opuštala se u toplim kupkama, dok je njen suprug vodio prilično asketski život. Prema nekim podacima poticala je sa Kipra, ali različiti izvori beleže da bi njen zavičaj mogli biti i Aleksandrija ili Konstantinopolj, današnji Istanbul. U svojoj knjizi „Tajna istorija" Prokopije maliciozno piše da je Teodora rođena u najnižem staležu cirkuskih zabavljača, uličarki i oslobođenih robova kojima je čak potpuno zabranjen ulazak u crkve.
Teodora pantomimičarka
Prokopije piše da je Teodorin otac Akakije bio čuvar medveda za demu „Zelenih” na carigradskom hipodromu. Deme su bile sportska udruženja hipodromskih dvokoličara koja su postala političke organizacije. Suprotstavljeni su „Plavi” i „Zeleni”. Prvi su predstavljali aristokratiju i pravoslavlje, potonji štite interese nove činovničke klase i trgovaca sa istoka okrenutih monofizitizmu, učenju po kome Hrist ima samo božansku, a ne i ljudsku prirodu. Teodorin otac je prerano umro ostavivši za sobom suprugu, bivšu zabavljačicu, i tri male ćerke. Teodora je postala pantomimičarka i kasnije nastupala u predstavi inspirisanoj starogrčkim mitom o Ledi i labudu.
Susret sa Justinijanom
Prema Prokopijevim zapisima, Teodora je veoma mlada rodila ćerkicu, a kasnije i sina Jovana. Ovaj istoričar piše i o njenoj navodnoj ljubavnoj vezi sa Hekebolom, namesnikom oblasti u današnjoj Libiji, njenom pokušaju da se domogne Carigrada i dolasku u Aleksandriju gde se verovatno upoznala sa monofizitskim učenjem. Sudbonosno je njeno poznanstvo sa plesačicom Makedonijom u Antiohiji u Siriji jer će je upravo ona kasnije u Carigradu predstaviti šefu carskih tajnih službi Justinijanu.
Iskrena ljubav
Izgleda da se Justinijan iskreno zaljubio u Teodoru već na prvi pogled, ali je postojeći zakon zabranjivao da se osoba iz senatorskog staleža oženi bivšom glumicom ili robinjom. Kada je upoznala Justinijana, Teodora je bila prelja u jednoj carigradskoj udžerici, ali to nije omekšalo strogu Eufemiju, ženu Justinijanovog sestrića, koja joj se oštro protivila. Godinu dana posle smrti stare carice ukinut je zakon i tako otklonjena poslednja prepreka koja je postojala između Teodore i Justinijana.
Justinijan postaje car
Novopečeni supružnici su već živeli u carigradskoj palati kada se pogoršalo zdravlje starog cara Justina pa je on 1. aprila 527. krunisao Justinijana. On je posle smrti starog vladara, prvog avgusta, proglašen za novog avgusta, a Teodora za avgustu. Odmah po stupanju na presto, osetila je prezir stare prestoničke aristokratije, pre svih Jovana Kapadokijskog, beskrupuloznog Justinijanovog „ministra finansija". Nije imala poverenja ni u ljude koji su imali ogromno bogatstvo, uticaj i slavu poput Velizara, Justinijanovog brata od tetke.
Teodora zaštitnica žena
Kao carev savetnik, Teodora je bila dragocena jer je odlično poznavala život i razmišljanje najnižih slojeva, ali je doprinela i da se uspostavi kompromis između carske politike i monofizita koje je proganjala vlast. Na carigradskom dvoru je uvela vrlo strog i krut ceremonijal koji je Justinijan prihvatio. Velikodostojnici bi po stupanju na dužnost polagali zakletvu vernosti avgustu i avgusti. Justinijan je bio veliki zakonodavac, ali se veruje da je nekoliko zakona o zaštiti žena inspirisala njegova supruga. Tako, glumice koje bi napustile scenu nisu mogle da budu zadržane na silu, žene su dobile pravo da poseduju i nasleđuju imovinu, a budući muževi su morali da obezbede svojim nevestama dar u visini vrednosti njihovih miraza. Zakon iz 535. zabranio je prostituciju u Carigradu, trgovinu ženama i proterao je podvodače iz grada.
Dvorske intrige
U prvim godinama braka Teodora je rodila Justinijanu ćerkicu, ali je dete ubrzo umrlo. Od tada je stalno obilazila banje pokušavajući da zatrudni. Kada je njen položaj na dvoru već bio ozbiljno poljuljan, carigradski ustanak Nika će je nenadano ponovo učvrstiti na vlasti. Udružene deme „Zelenih" i „Plavih" zauzele su ključne položaje u Carigradu i proglasile Ipatija, sestrića Anastasija I za cara. Videvši to, Justinijan je naredio da se dvor evakuiše. Muškarci su zaćutali, ali se oglasila Teodora: „Da li žena treba da pruži muškarcima uzor hrabrosti, o tome sada ne vredi raspravljati. U trenucima beznadežne opasnosti svako treba da čini onoliko koliko može. Ja mislim da sada ne treba bežati, čak i ako nam bekstvo donese sigurnost. Svako ko se rodi ne može izbeći smrt, ali ja ipak ne mogu podneti da onoga ko je bio car vidim kao izgnanika! Nadam se da neću doživeti da vidim sebe bez carskog purpura, niti da me ljudi koje srećem ne oslovljavaju kao caricu! A, ako ti želiš da se spaseš, o Care, to je bar prosto. Imamo novca, more je pred tobom, a tu su i brodovi. Ali, ipak upitaj sebe, kada budeš bio na sigurnom, da li bi trampio takvu sigurnost za smrt. A što se mene tiče, ja ipak cenim onu staru izreku koja kaže da je purpur dostojan pokrov." Posle ovih reči, vojskovođe Velizar i Mund su razradili plan i krenuli da se obračunaju sa pobunjenicima. Malobrojna ali odlučna carska vojska izvojevala je pobedu i ponovo učvrstila Justinijanov režim.
Ljubomorna carica
U narednim godinama pokazalo se da je carica više nego sposobna da na dvoru i u državi vodi sopstvenu politiku. Kada je ostrogotska kraljica Amalasvinta početkom 534. godine dogovorila sa Justinijanom da se skloni u Drač i odatle zatraži da carska vojska pomogne obnovu njene vlasti u Italiji, Teodora je navodno poludela od ljubomore. Amalasvinta je bila obrazovana i šarmantna lepotica plemenitog porekla. Njen savladar Teodat ju je zbacio i zatočio, ali je Justinijan poslao svog emisara da zatraži oslobađanje. Prokopije piše da je stigla i Teodorina poruka koja je tražila da Teodat slobodno ukloni Amalasvintu. Ostrogotska kraljica je pogubljena.
Zajednička grobnica
Carica Teodora je umrla 28. juna 548. godine, najverovatnije od raka. Sahranjena je u grobnici koju je za njih dvoje podigao njen suprug u blizini crkve Svetih apostola u Carigradu. Justinijan je patio zbog gubitka voljene žene, ali je morao da nastavi da se bori za jedinstveno carstvo. Slaveći 559. godine pobedu nad kotrigurskim Hunima, predvodeći povorku, zastao je nedaleko od caričine grobnice i obišao je kako bi tu upalio sveću, pomolio se i odao poštu svojoj Teodori.
Autor:
Zorica Markovic

Knjiga "Istorija ljubavnica" kanadske književnice Elizabet Abot, u izdanju "Geopoetike", svojevrsno je putovanje kroz ljubavni život "iznad institucije" - od antičkog doba do današnjih dana. Ispovest papskih milosnica, kraljevskih kurtizana, konkubina, mafijaških dama i "trofejnih lutkica", koje su igrom slučaja, prisilom ili po sopstvenom izboru, preuzele ovu složenu ulogu, više gorku nego slatku.

Ljubav pod oltarom

KO bi ikada posmislio da će žene koje sudbinu dele s božjim slugama, sveti Jeronim ružiti kao "drolje jednog čoveka"? A to je bio onaj isti Jeronim koji se, kao monah iskušenik u drugoj polovini četvrtog veka, tako žestoko borio da pobedi sopstvenu požudu. Mnogi su sveštenici podlegli, nekada i lako, iskušenjima koja su opsedala Jeronima, a zato što nisu mogli ili nisu hteli da žive bez žene - ili su se venčavali ili su uzimali ljubavnice.

Papskim je ljubavnicama, naravno, ugađano, i bile su zaštićene, ali to nije bio slučaj i sa partnerkama skromnih parohijskih sveštenika. Strogi nemački biskupi iz desetog veka žigosali su i ponižavali žene koje su sumnjičili za seksualnu intimnost sa sveštenicima, naređujući da ih briju do glave. Španski biskupi su ekskomunicirali ljubavnice sveštenika i, po njihovoj smrti, sahranjivali ih bez ceremonije ili spomenika.

Do jedanaestog veka, crkvenim zakonima žene sveštenika definisane su kao "konkubine", a njihova su deca proglašavana za kopilad.

Uobičajeni sveštenički trik, bio je da se pretvaraju da je ljubavnica samo domaćica. Kasnije je sveštenikova ljubavnica postala poznata kao fokarija, a taj je termin nastao od prvobitnog značenja "domaćica", "služavka u kuhinji", ili "vojnička konkubina".

SVE više su se sveštenici koji nisu bili voljni da se pridržavaju zaveta čednosti, zadovoljavali ženama koje su bez ikakvih posledica mogli da odvedu u postelju. Očigledne kandidatkinje bile su udate parohijanke. Bile su pristupačne, imale su razloge da budu u društvu sveštenika ili su mogle da ih izmisle, malo je bilo verovatno da će navući muževljev gnev ako priznaju preljubu, i nisu morale da objašnjavaju kako su zatrudnele.

Jedan je sveštenik tako razradio svoju strategiju zavođenja da je crkvu koristio kao ljubavno gnezdo. Dao je da mu nameste tajna vrata kroz koja je noću krišom dovodio svoje udate ljubavnice. Onda bi s njima vodio ljubav pod oltarom. Otac Adam Zahrojter, nemački sveštenik, dok se kockao s mužem svoje buduće ljubavnice, nalivao ga
je alkoholom dok čovek ne bi postao trešten pijan. Zahrojter bi onda ljubazno pomogao svom parohijanu da se otetura kući i, pošto bi ga sigurno smestio u postelju, vodio je ljubav s njegovom ženom.

OTAC Georg Šerer bio je još jedan ogrezli prestupnik; optuživan je za konkubinat od 1622. sve do 1650. Šerer je spavao barem sa četiri služavke, od kojih bi svaku poslao u drugi grad kad bi započeo vezu s novom ženom. Bivše ljubavnice oca Šerera od kojih mu je svaka rodila po jedno dete, a dve su umrle pod sumnjivim okolnostima, optužene su za zločin bluda i utamničene u ozloglašenoj Sokolskoj kuli u Minhenu, gde je sprovođeno zloglasno saslušavanje uz sudsko mučenje. Pre nego što bi ih saslušali, upozorili bi ih da će ako odbiju da sarađuju biti mučene, i pokazivane su im alatke koje će za to upotrebiti. U tom bi se trenutku žene slomile i priznale. Tri su okrivljene i kažnjene: ili su javno osramoćene i prisiljene da nose pokajničku odeću i da čitav jedan dan sede u kvrgama izložene pogledima javnosti pred crkvom, ili su trajno izgnane. Šerer je, zatočen u mnogo manje neprijatnom crkvenom zatvoru, kažnjen bednom novčanom sumom.

Kako se vekovima širio ideal celibata, sveštenici su dobili mističnu auru kao nedodirljivi pripadnici višeg reda. Ta suštinska promena nije uticala na većinu svešteničkih ljubavnih veza sve dok srednji vek nije dobro poodmakao. U oslobođenoj drugoj polovini dvadesetog veka, kad su reformski orijentisani katolici otpočeli uporne napade na sveštenički celibat, neke slobodne i pustolovne žene ponovo su muške duhovnike videle kao cilj za njihove erotske žudnje i romantičnu ljubav.

Papine Amorove strele

MOĆNI papa iz porodice Bordžija, Rodrigo Lencuoli učinio je svoje dve ljubavnice nadaleko čuvenim. Rođen 1431, papa Kalikst III, bio je pre pristupanja crkvi profesor španskog prava. Ulivao je poštovanje, bio je inteligentan i učen, marljiv i vešt upravljač, otmenog govora, držanja i pojave. Bio je visok i kršan, a kružile su priče da je u stanju da jednim udarcem odseče biku glavu. Takođe je bio elegantan i dobar konjanik. Veoma naočit, žene je privlačio kao "magnet gvožđe".
Ali je Rodrigo imao i manje privlačnu stranu, posebno za crkveno lice (mada ne još i sveštenika - u to doba opšteg meteža, nerukopoloženi muškarci ipak su mogli da budu na crkvenim položajima, a Rodrigo je zaređen tek 1468). Iz njegovih neizlečivih ženskaroških navika proizašlo je nekoliko dece koju je priznao i velikodušno obezbedio, oslanjajući se na svoj ogromni prihod od crkve, nekoliko italijanskih i španskih manastira i katedrala, platu vicekancelara (1457) i novac dobijen nasledstvom.
Prva ljubavnica bila mu je Vanoca, ćerka udovice kojoj je pomagao oko pravnih pitanja s kojom je i spavao. Kad je udovica umrla, Rodrigo je prigrlio osamnaestogodišnju Vanocu. Ali je ambiciozni kardinal prvo preduzeo mere predostrožnosti i platio jednom starijem advokatu da se oženi Vanocom i svoje ime tako da njoj - i važnije njenom budućem porodu papske nezakonite dece.
VANOCA je bila lepa i nije tražila ništa više do da ugađa Rodrigu i podiže njegovu decu u svom domu. Kad se Rodrigo preselio u Rim, omogućio joj je da se s decom preseli u kuću blizu crkve svetog Petra. Ali kako Vanocini odnosi sa njenim "ugovorenim muževima" nisu bili strogo
platonski, ljubomorni Rodrigo je bez objašnjenja prekinuo tu dugu vezu. Urzo je našao veoma mladu ženu Đuliju Farneze. Imala je 16 godina, lepotica, vedre naravi. Iako je bila 40 godina mlađa, uživala je u Rodrigovoj opsesivnoj ljubavi. I njoj je ugovorio brak - sa sinom svoje rođake Adrijane, mladim Orsinom.
ĐULIJA je poštovala i volela svog ljubavnika sveštenika, i očaravali su je njegovi darovi svetlucavog nakita i skupocene odeće. Blistala je na zabavama i prijemima na koje su išli, gde je dobro očuvani Rodrigo igrao isto onako poletno kao i njegova mlađana ljubavnica. Posebno je uživala što je uzdignuta od skromno opremljene ćerke iz beznačajne porodice do ljubavnice čuvenog kardinala.
Veza između Rodriga i Đulije bila je daleko od trezvenog i stabilnog sporazuma koji je s Vanocom održavao dvadeset pet godina. Rodrigo je patio od žestoke ljubomore. Još gore, glavni osumnjičeni bio je Đulijin muž, Orsino, kojeg je odbila da napusti.
Dve godine pošto je proglašen za papu, svojoj "nezahvalnoj i izdajničkoj Đuliji" napisao je ogorčeno pismo. "Odmah mi se vraćaj, naredio je, "pod pretnjom ekskomunikacijom i večnim prokletstvom".
Jednog dana posle večere, 1503. sedamdesetdvogodišnjeg papu pogodila je "rimska bolest", verovatno kolera. Umro je pošto je miropomazan, 18. avgusta. Rimljani su ga tada uveliko ružili što je osramotio papski položaj.
Đulija se brzo oporavila. Sredila je da se njena maloletna ćerka Laura, uda za nećaka Rodrigovog gorkog neprijatelja i naslednika, papu Julija II. Dok je bila ljubavnica najmoćnijeg čoveka u Rimu, Đulija je naučila koliko je važno imati dobre veze.

Molitva za požudu

AMERIKANKA Eni Marfi jedna je od nebrojenih žena koje su volele sveštenike. Ejmona Kejsija, biskupa od Kerija i dalekog rođaka svog oca, upoznala je prilikom posete porodici u Sjedinjenim Državama. On je tada imao dvadeset devet godina, a Eni sedam. Aprila 1973. kada je već bila u godinama žene, otac je poslao u Irsku, kod Ejmona, da se oporavi od emocionalnog potresa zbog propalog braka.
Posle tri nedelje, vodili su ljubav u parohijskom domu gde je on živeo. Te prve noći, Ejmon je skinuo svoju izbledelu plavu pidžamu i stao, nag i ranjiv, ispred dvadesetčetvorogodišnje Amerikanke. "Stajao je tako biskup, moja ljubav, bez svešteničkog okovratnika ili raspeća ili prstena, bez ijednog komada odeće. Veliki opsenar se otkrio..."
Već je počela da se otkriva zamršenost ljubavi sa sveštenikom. Ejmon je, međutim, imao previše gipku pamet da bi se odrekao sladostrasnih izleta u putena zadovoljstva, čak i pošto ga je ispovednik tako posavetovao.
EJMON se dugo molio pre nego što bi došao u Eninu spavaću sobu. Onda su vodili ljubav i šalili se jedno s drugim. Ejmon bi navodio Sveto pismo da opravda šta čini.
U pogledu kontrole rađanja, za šta se Eni zalagala, Ejmon je bio nepopustljiv: "Ako jednom odstupim, makar i najmanje, od katoličkog stava, moraću da napustim sveštenstvo", objasnio je Kejsi. "Crkva će mi oprostiti, Eni, kakve god grehe da počinim: ubistvo, krađu, preljubu. Ali, jedna nesmotrena rečenica (na primer, prihvatanje kondoma ili kontraceptivne pilule, ili dovođenje u pitanje zabrane koju je Crkva na njih stavila) bio bi kraj svim dobrim delima koja činim.
A onda je Eni zatrudnela. Ejmon je isprva reagovao kao da je to tragedija. Izneo je pretpostavku da je neki drugi muškarac otac. Eni je umirila svog
ljubavnika rekavši mu da ne očekuje da se oženi njome ili da napusti sveštenstvo. Kad je ljudima rekao da je bila u vezi s nekim dablinskim hotelijerom, i da je sada "u neprilici", ona je tu priču potvrdila. Čak je pristala i na Ejmonovo navaljivanje da u svom srcu pronađe Boga i nekoj katoličkoj porodici dozvoli da usvoji bebu.
ALI, kad je u naručje uzela malog Pitera, Eni se pokajala što je dala svoj pristanak i usprotivila se. Ejmon je prebacio u dom za neudate majke, gde su kaluđerice, postupajući po njegovim naređenjima, odbile da je na odgovarajući način leče kad joj se pojavio krvni ugrušak, a kasnije i infekcija. Sve to vreme, on je vršio pritisak da potpiše dokumenta o Piterovom usvajanju. Eni je, međutim, odbila.
Neverovatno, ali njihova se veza nije tu završila. Šest meseci kasnije, Eni i njeni roditelji vratili su se u Dablin, a ona je ponovo stupila u seksualne odnose s Ejmonom.
Šesnaest godina kasnije, kad je Ejmon bio u poseti Sjedinjenim Državama, Piter ga je sačekao iz zasede. Ejmon je odvojio četiri minuta za učtiv razgovor sa sinom. Piter je bio očajan koliko i ljut, i odlučio je da pokrene parnicu protiv oca. U međuvremenu, Eni je tražila i dobila konačnu isplatu od 125.000 dolara. Ona i Ejmon proveli su krišom poslednju noć zajedno, iako je živela s drugim čovekom. Kasnije, Eni je u Irskoj tužila Ejmona u Piterovo ime. Parnica je uništila Ejmonov ugled i karijeru. Sa biskupskog položaja povukao se 1992. i podneo je izjavu kojom Pitera priznaje za sina i žali zbog štete koju je naneo njemu i njegovoj majci, Eni Marfi.

Bes srca

NEL Gvin, ljubavnica Čarlsa II, kralja Engleske (1660-1685), bila je najdrskija i najživahnija kraljevska ljubavnica, vragolanka prćastog nosa, sjajne kestenjaste kose, očiju boje lešnika koje su gledale sa svom neposrednošću i poštenjem po kojima je bila poznata, i čvrstih punih grudi. Nel je bila tako slatka da je Čarls naručio seriju njenih aktova, a onda upadao dok je pozirala, da je sladostrasno posmatra.
Nel je kralja upoznala kad je imala sedamnaest godina, a on je bio dvadeset godina stariji. Bejaše to 1667, osmanaest godina posle pogubljenja njegovog oca Čarlsa, i sedam godina od njegovog povratka na presto posle izgnanstva koje je usledilo posle poraza monarhije u engleskom građanskom ratu.
Ni ratne nesreće ni njegova žena Katarina od Bragance, nisu Čarlsa sprečile da odlazi u pozorište i odaje se erotskim pustolovinama. "Bog neće osuditi čoveka što sebi dopušta malo uživanja", voleo je da se našali. Nel, sa svoje strane, savladala je svoje nisko poreklo ćerke vojnika koji je umro u oksfordskom dužničkom zatvoru i majke koja je prodavala pivo u bordelu. Nel je napredovala od torbarke ostriga do prodavačice pomorandži ispred Kraljevog pozorišta. U 14. godini već je debitovala na sceni. Čarls je često gledao Nel kako glumi, ali kada je lično sreo u pozorištu, osvojio ga je njen drski duh. Čarls je Nel smestio u "ergelu" svojih ljubavnica, dok je ona odabrala vernost, objasnivši: "Ja sam bludnica samo jednog muškarca." Nagovarala je Čarlsa da sledi njen primer. "Jedna kurva odjednom, dovoljna je za vas, gospodaru", uveravala ga je ona.
Nel je 1670. rodila Čarlsa Stjuarta, a, godinu dana kasnije, na Božić, i Džemsa. Pošto je kraljeva žena, kraljica Katarina, imala nekoliko spontanih pobačaja i nije mogla Čarlsu da podari zakonite naslednike, Nel i druge Čarlsove ljubavnice očekivale su da kralj bude velikodušan prema
svojoj vanbračnoj deci. On to zbilja i jeste bio, i petorica od današnjih dvadesetšestorice vojvoda njihovi su potomci.
ZA razliku od drugih Čarlsovih ljubavnica, čini se da je Nel bila žena koja je htela samo ono što joj sleduje, i tražila je skroman godišnji prihod od pet stotina funti. Iako je Čarls odbio taj zahtev, Nel je u jednom četvorogodišnjem periodu uspela da iz kraljevske blagajne izvuče dodatnih šezdeset hiljada funti.
Nel je od novca mnogo više mučilo pitanje titula. Čarls je vojvodstva poklanjao drugim svojim važnim ljubavnicama, ali je odbijao da isto učini za Nel, očito zbog njenog skromnog porekla. Nel je, razumljivo, bila ozlojeđena. Kad je Čarls video u novoj haljini i uzviknuo da izgleda dovoljno dobro da bude kraljica, Nel je napravila dosetku: "A dovoljno droljasto da budem vojvotkinja!" Iako je Nel ostala prosta Nel, bila je rešena da Čarls njene sinove učini plemićima, i da bi naglasila koliko je to pitanje neodložno, zvala ih je "mala kopilad". Ta stragegija joj je uspela. Čarls je malo smekšao i dao im aristokratsku (premda ne vojvodsku) titulu. Četiri godine pošto im je 1680. umro mlađi sin, Čarls je vojvodsku titulu dodelio njihovom sinu Čarlsu.
Tokom svih sedamnaest godina veze s kraljem, Nel nikada nije bila Čarlsova jedina ljubavnica. Lako je zasenila suparničku glumicu, Mol Dejvis, ali se u borbi sa aristokratkinjama poput Luiz de Kerual pokazalo da Nel teško može da prevaziđe svoje poreklo. Luiz je bila Nelina suprotnost u svemu, osim u lepoti.
Nel je uzvraćala kako god je mogla. Zadirkivala je Luiz, rugala joj se, vređala je i plazila jezik. Zvala ju je Razroka Lepotica, jer je Luizino jedno oko otišlo malo ustranu.
Kad je Luizu kao Čarlsovu miljenicu zamenila lepa Italijanka, Ortensija Mančini, vojvotkinja od Mazarena, Nel je osetila olakšanje što je dobila krotkiju suparnicu.

Hladna madam

I FRANCUSKI su se kraljevi naslađivali ljubavnicama. Na kraju krajeva, kraljevski su brakovi bili državno pitanje, ugovarani zbog diplomatskih ili političkih razloga. Ali su vladarska srca - i slabine - vapile za priznanjem. Zbilja, francuski kraljevi su se dičili vanbračnim seksualnim osvajanjima.
Luj 14, poznat kao Kralj sunce, svoje ljubimice priznao je kao zvanične ljubavnice, preselio ih u apartmane u palati i priznao decu koju su mu rađale.
Luj 14 bio je mudar čovek koji je dobro promislio kako da ljubavnice uključi u svoj život - a otuda i u život Francuske. Da bi podučio sina Luja, sačinio je zvaničan spis o ljubavnicama.
Prvo, Luj je upozoravao, nemoj zbog ljubavnice da zanemariš državne poslove. Drugo, a teže, ako i predaješ srce, moraš da ostaneš gospodar svog uma. Ne dozvoli ženama da govore o bilo čemu ozbiljnom, jer će se uplesti u zavere i intrige, i uneti rasulo u upravljanje državom.
Lujev praunuk, nesposobni Luj 15. nije se obazirao na pradedine savete i svojim zvaničnim ljubavnicama dozvolio da postanu uticajne i moćne ličnosti na dvoru. Takođe je prekršio tradiciju da kraljevske ljubavnice treba da budu plemenitog porekla, i u svoje je srce i postelju uveo građanku Žan-Antoanet Puason - kasnije Madam de Pompadur.
Žan-Antoanet imala je neobično poreklo. Njen otac, ekonom pariskih finansijskih zvaničnika, nepravedno optužen za proneveru, pobegao je u Nemačku da izbegne utamničenje. Žan-Antoanet, čiji je nadimak bio Renet, ili Mala Kraljica, i njen brat Abel, ostali su u Francuskoj s majkom. Da bi ih izdržavala, madam Puason je uzimala bogate ljubavnike. Takođe je svojoj osetljivoj ćerki obezbedila odlično obrazovanje i uputila je u veštine koje je morala
da poseduje svaka žena kojoj su otvoreni putevi društvenog uspinjanja, da bi privukla odgovarajućeg muža ili ljubavnika.
Renet je cenila majčine napore, naročito pošto joj se neka vidovnjakinja zagledala u oči devetogodišnjakinje i svečano izjavila: "Ti ćeš biti kraljeva ljubavnica."
Renet je stasala u čarobnicu. Bila je vitka i lepo građena brineta ovalnog lica i blistavog tena, kraljevski otmenog držanja. Kad joj je bilo blizu dvadeset godina, majka joj je ugovorila brak sa jednim zvaničnikom u vladi Šarlom Gijonom. Renet i Gijom su imali dece, a preživela im je ćerka Aleksandrina. Mladoženja se neočekivano mnogo zaljubio u mladu, koja ga je kroz smeh uveravala da će zauvek s njim ostati, osim, naravno, ako je kralj ne poželi.
Dva meseca kasnije, 1745, na svadbi svog sina Dofena, Luj, prerušen u tisu, posvetio je pažnju Renet, zanosnoj i otmenoj boginji Dijani, i cele večeri obigravao oko nje. Ubrzo potom, postala mu je ljubavnica. Renet mu je uzvraćala strašću nadahnutom fantazijama.
Narušeno zdravlje je nepovoljno uticalo i na Renetino vođenje ljubavi, a zastrašivala ju je pomisao da bi njena frigidna narav, kako je gorko zvala, mogla Luja da otera u naručje druge žene. Jedne noći, prebacivši joj da je "hladna kao riba", Luj je izašao iz kreveta i spavao na sofi. Da bi ga zadržala, Renet je počela da se pridržava režima ishrane koji je trebalo da zagreje hladnu krv: "Život bih žrtvovala da mu ugodim", poverila se prijateljici.
Iako joj je telo propadalo, Renet je nekako uspela da sebe učini kralju neophodnom. Kralj ju je 1745. imenovao markizom De Pompadur. Kao Lujeva metresa uspela je i da smekša kraljicu, iako ju je Marija Lečinska ponekad javno ponižavala.

Moć preko kreveta

RENET je svoj život posvetila kralju, nedostatak seksualne odvažnosti nadoknađujući starostavnim čarima. Oduševljeno je prihvatala njegova interesovanja. Pridružila bi mu se u kartanju, iako je karte zapravo mrzela. Išla je u lov, premda joj je taj sport isisavao i ono malo snage što je imala. Uređivala je sočne, bezobrazne izveštaje koji su jednom nedeljno stizali od Lujeve špijunske mreže. Svakog dana je davala uputstva državnim ministrima. Savetovala je kralja i postala je njegov najdraži prijatelj, a ne samo ljubavnica.
Renet se takođe ubacila i u državne poslove, a to je bilo upravo ono na šta je Luj 14. upozoravao u svom memoaru. Ulagala je kraljevska sredstva kao pokroviteljka književnosti i umetnosti, o kojima je mnogo znala i za koje je imala razvijen osećaj. Bila je saosnivač vojne škole za obuku oficira, i danas čuvene fabrike porcelana u Sevru.
Posle mnogo premišljanja, Renet se 1751. odrekla seksualnih odnosa s kraljem, i to je obznanila. To odricanje je za Renet imalo dvostruku korist: umirilo je njenu religioznu savest i oslobodilo je zadatka koji naprosto nije moga dobro da obavlja.
DA bi zadržala uticaj nad Lujem, Renet je nastojala - ili se barem tako govorilo - da mu nađe bezopasne mlade žene. Savremenici su je optuživali za svodništvo i za organizovanje javne kuće u kraju Lovište u blizini palate. Tu su sasvim mlade devojke regrutovane iz siromašnih pariskih porodica, smeštane i pripremane za Lujevo erotsko zadovoljenje, često u grupama od po dve ili tri. Promet je bio veliki, verovatno i zato što su devojke koje bi se povukle primale penziju i često se udavale za imućne ljude koji su žudeli da se okoriste njihovom obukom. Devojkama koje su rađale Lujeve potomke govoreno je da
su im bebe umrle. Onda su ta deca dobijala godišnju rentu i davana na usvajanje odgovarajućim roditeljima.
Dve godine pošto je osnovana Lujeva javna kuća u Lovištu, Renetina desetogodišnja ćerka Aleksandrin je umrla. Renet je skupila krhotine svog uništenog života. U narednoj deceniji zaokupila se državnim poslovima i unutrašnjom politikom dvora, uzdajući se da će njeni saveznici biti dovoljno jaki da poraze sve veći broj njenih neprijatelja, uključujući i zaštitnike drugih lepih žena za koje su se nadali da će je zameniti. Uticala je na Luja da otpušta ministre koji je nisu voleli. Preživela je krvavi rat na dvoru, a zbog novostečene čednosti osećala se tako vrlom da je podržavala crkvu u raznim vidovima borbe protiv parlamenta.
BLISKO je sarađivala sa svojim štićenikom, vojvodom od Šoazela, čiji su diplomatski poduhvati konačno doveli do sedmogodišnjeg rata u kojem su Francuska, Austrija, Rusija, Saksonija i Španija sklopile savez protiv Pruske. Rat se pokazao kao propast koja je Francusku zamalo dovela do finansijskog kraha. Sredstva iz blagajne osiromašene nacije neumereno je trošila na umetnička dela i arhitektonska zdanja. Stil koji je nametnula Francuskoj bio je genijalan da je po njoj prozvana čitava estetička epoha. Povlađivala je lenjom kralju, dok su izvan palate gnevne mase skoro umirale od gladi.
Ubrzo pošto se rat okončao Pariskim mirovnim sporazumom iz 1763. Renet je podlegla bolesti. Njen prijatelj Volter žalio je što je "preminula" iskrena žena koja je kralja volela radi njega samog. Međutim, popularna pesmica kojom su je lukavo oblatili izražavala je viđenje većine savremenika: "Ovde počiva ona što bi dvadeset godina devica / osam godina kurva, / i deset godina svodnica."

Kraljica mafije

ROĐENA je 1916. u gradiću u Alabami kao sedmo od desetoro dece koju je razjareni otac alkoholičar tukao. Virdžinija, kojoj su dali nadimak Maca, jer se plašila i povlačila poput mačeta, podnosila je najveći teret očevog zlostavljanja.
Virdžinijina majka je najzad napustila muža i ispisala Virdžiniju iz osmog razreda, da bi joj pomagala. Virdžinija je obavljala razne slabo plaćene poslove, spremala kuću i brinula se o mlađoj braći i sestrama. Ubrzo je zaključila da bi seks za novac bio mnogo lakši i unosniji.
Sedamnaestogodišnja Virdžinija stigla je u Čikago u potrazi za uzbuđenjima, novcem i lagodnim životom. Prvo se zaposlila kao konobarica. Pre isteka prve godine zapala je za oko Džoiju Epu Epstajnu, u čijoj nadležnosti su bila klađenja na čikaškim konjskim trkama. Bila je lepa, sto šezdeset i tri centimetra zanosnih oblina sa dugom, bujnom kestenjastom kosom i prodornim sivim očima.
Posle jedne celovečernje mafijaške zabave 12. juna 1934, Epstajn je Virdžiniju uveo u svoje operacije pranja novca kao kurira i poverenika.
Do proslave dvadesetog rođendana, Virdžinija je već bila prisna sa najmoćnijim čikaškim reketašima, i raspolagala sa dovoljno detaljnih podataka o zaverama i ubistvima da ih je mogla uništiti. Znala je, međutim, da bi cena za obelodanjivanje bio masovni pokolj, te je ćutala.
Virdžinija, međutim, nije bila poznata po diskreciji kada je o seksu reč. Spavala je sa četom mafijaša.
SLEDEĆI muškarac kojeg je osvojila bio je Džoi Adonis, opaki njujorški mafijaš koji je na istočnoj obali kontrolisao kockanje i ubirao reket od igre brojeva.
Jedno veče u baru sa Adonisom upoznala je Bagzija Sigela, koji je odlučio da je zavede i tako uvredi Adonisa, koga nije podnosio. Bagzi, jedan od okorelih gangstera, bio je zgodan koliko je Virdžinija bila lepa, plavih očiju, sa jamicama na obrazima i zalizane kose. Mada je bio tašt i samoživ, Bagzi je umeo da bude šarmantan.
Takođe je imao prgavu narav.
Bagzi Sigel bio je prvi muškarac koji je ulubio štitnik oko Virdžinijinog srca. Dan posle susreta, proveli su noć zajedno i vodili ljubav, a Virdžinija je reagovala na njega i srcem i telom. Ali nekoliko dana kasnije, Bagzi je poslat u Holivud da koordinira raznim kockarskim operacijama na Zapadnoj obali. Virdžinija je ostala sama i pomirila se sa Epstajnom. Kada je došla kući na kraći odmor, brzopleto se udala za Ozguda Grifina, mladog fudbalera, a posle šest meseci njenih "poslovnih" putovanja u Čikago, brak je poništen.
Virdžinija je ostala sama, a pošto se bez pitanja upustila u nepoželjnu vezu sa Sigelom, Epstajn ju je kaznio tako što joj je smanjio primanja i obaveze. Virdžinija je pobesnela. Ubrzo se povukla u majčinu kuću u Džordžiji. Nije to više bila šupa iz koje je pobegla pre pet godina. Ovo je bila impozantna kuća kupljena novcem koji je redovno slala majci.
Sa dvadeset i pet godina, Virdžinija je već važila za najmoćnijeg i najpoverljivijeg ženskog člana mafije.
U PROLEĆE 1939. ona i Bagzi ponovo su se sreli na zabavi u kući glumca Džordža Rafta. Od tada su postali nerazdvojni. Bagzi je kupio i renovirao otmenu kuću i Virdžiniji je uručio jedan od dva zlatna ključa. Kuća im je bila raskošno opremljena. Od njihove garderobe zastajao je dah.
Bazgijevi saradnici smatrali su ga suviše nepouzdanim i maja 1947. odlučili su da ga uklone. Sredinom juna, Epstajn je telefonirao Virdžiniji i rekao joj da napusti Los Anđeles. Dan posle njenog odlaska, 20. juna, mafijaški "prijatelji" izrešetali su Bagzija.
Poslednje dane života Virdžinija je provela u Napulju, gde je otišla da od Džoija Adonisa traži da joj opet da poveliku sumu novca. Pošto su zajedno proveli noć, uručio joj je deset hiljada američkih dolara i poljubio je na rastanku. Sutradan su dva prestravljena šetača pronašla Virdžinijin leš. U izveštaju mesne policije stoji da se otrovala.

Firer i Eva

EVA Braun i Hitler upoznali su se krajem 1929, u studiju svog prijatelja, učitelja javnog govorništva i zvaničnog fotografa, naciste Hajnriha Hofmana. Hitler je ušao u trenutku kad je Eva bila na lestvama i slagala robu na policu, pri čemu su joj nehotice bile otkrivene lepo oblikovane noge.
Hiltera je očaralo Evino totalno neznanje o njemu, njegovoj stranci i politici uopšte. I to što je bila veoma zgodna: plavooka plavuša koja je oksiženom blajhala kosu, šminkom isticala svoje otmene crte lica.
Eva je i dalje bila samo jedna od mnogih žena, mada prva koju je Hitler pozvao da zajedno provedu noć.
Hitler je, međutim, Evu stalno zanemarivao u dužim periodima, a ona je čekala kod kuće, usamljena i dokona. Godine 1932. odlučila je da ga uplaši da bi je shvatio ozbiljno. Uzela je očev revolver od 6.35 kalibara i uperila ga u sebe. Metak je lako izvađen, a Eva je bila zadovoljna što je Hitler, sa cvećem u ruci, posetio u bolnici.
Nedelju dana pošto je 1933. došao na vlast, Eva je napunila dvadeset jednu. Da bi to proslavili, Hitler joj je poklonio komplet jeftinog nakita od turmalina koji je ona do kraja života čuvala kao dragocenost.
NJENI su roditelji 1934. najzad otkrili da je u vezi sa Hitlerom. Otac joj je bio ponižen kad je saznao da je njegova ćerka Hitlerova ljubavnica, ali, imajući u vidu Firerov položaj, malo je toga mogao da učini da bi vezu prekinuo.
Na svoj dvadeset treći rođendan, 6. februara 1935, Eva je počela da vodi dnevnik. U prvoj belešci žalila se da je Hitler poslao ženu svoga ađutanta u Hofmanov studio, s toliko cveća za Evu da je kancelarija mirisala na mrtvačnicu, ali nije joj poklonio ono za čim je čeznula, malog jazavičara da joj pravi društvo za vreme njenih usamljeničkih bdenja.
U maju 1935, Eva je otkrila da ima ozbiljnu suparnicu, Juniti Valkirije Mitford,
prsatu debelonogu ćerku engleskog lorda Redžgejla. Napisala je Hitleru pisamce u kojem mu je dala rok da joj se javi. Kad je rok prošao, progutala je dvadeset četiri tablete za spavanje...
Pokušaji samoubistva privlačili su Hitlerovu pažnju i ubeđivali ga da preduzme nešto. U avgsutu je Evu preselio u njen novi stančić i ukrasio ga izuzetnim slikama koje je "pozajmio" iz nemačkih muzeja ili ukrao iz jevrejskih umetničkih zbirki. Ubrzo je preselio u posebnu kuću, s odlično opremljenim podzemnim bunkerom, u predgrađu Minhena. Naložio je da Eva dobije privatnu telefonsku liniju, "mercesdes benc" sa stalnim šoferom i, kao najbolji poklon, dva škotska terijera.
U APRILU 1945. kraj je bio na vidiku. Hitler se preselio u luksuzni dvospratni bunker ispod Kancelarije Rajha u Berlinu, a Eva mu se tu pridružila. Nastavila je da sređuje nokte i namešta kosu, i da se presvlači nekoliko puta dnevno.
Dok su on i Eva ručkali svoj prvi i poslednji doručak, sad već kao muž i žena, jedan ađutant uručio je Hitleru Rojtersovu depešu u kojoj se izveštavalo da su Musolini i Klara Petači, njegova ljubavnica, uhvaćeni i ubijeni, a onda razvlačeni ulicama Milana na glavnom trgu obešeni glavama nadole. Hitler je bio užasnut. Naredio je da se u bunker donese benzin da bi njegovo i Evino telo bilo spaljeno umesto da ih onako oskrnave.
Kad je došlo vreme za čaj, ona i Hitler su se oprostili i svako se vratio u svoju sobu. Nekoliko minuta kasnije, odjeknuo je pucanj iz pištolja. Hitler se ustrelio pošto je ispio cijanid. Eva je umrla istog trena pošto je takođe popila cijanid.
Tela su odvučena u vrt Kancelarije Rajha, zatim su zalivena benzinom i zapaljena.

Jedina ljubav Ari

MARIJA Kalas rođena je kao Meri Ana Kalogeropulos 2. decembra 1923. g. na Menhetnu, u porodici grčkih imigranata. Njena majka Liza (Evangelija) iskaljivala je sopstvenu ogorčenost na svojoj predebeloj, kratkovidoj, dlakavoj i nezgrapnoj mlađoj ćerki. Međutim, kada je napunila pet godina Marija se delimično iskupila. Dok je Marija pevušila uz jednu radio-emisiju, Liza se molila da je istančan glas njene kćerke izbavi kako iz Sjedinjenih Država tako i od muža. Kada je Marija napunila trinaest godina, Liza se razvela. Ispisala Meri iz škole. Krenule su u Grčku, gde ih je čekala Džeki, Marijina starija sestra.
Za vreme rata, u Atini Džekin imućni ljubavnik smestio ih je u jedan stan. Liza im je obezbeđivala neophodne potrepštine tako što je postala ljubavnica jednog italijanskog oficira. Terala je i Mariju da se druži sa neprijateljskim vojnicima.
Posle sklapanja mira, Marija je proterana iz Opere, kojom su upravljali levo orijentisani ljudi. Vratila se kući u Sjedinjene Države, ali ni tamo nije mogla da nađe posao. Pozajmivši novac, otplovila je 1947. u Veronu zbog angažmana za četiri koncerta za koja je dobila samo dvesta četrdeset dolara. Tamo je upoznala imućnog ljubitelja opere iz Verone, Batista Meneginija, koji se povukao iz građevinskih poslova i odlučio da Marija Kalas (kako je sada pisala svoje ime) bude njegovo životno delo.
Batista je tada imao pedeset tri godine, trideset godina stariji od Marije, bio je dežmekast, melodramatičan čovek, koji je govorio samo italijanski.
KADA je Marija, 1959. godine, započela svoju vezu sa Aristotelom Onazisom, njen brak se uveliko raspadao. Ari Onazis je uzvratio na izliv njenih emocija tako vatreno da je svako na palubi "Kristine", uključujući njegovu ženu Tinu, znao da se desilo nešto nepovoljno. Atina Tina Livanos Onazis bila je čak mlađa od Marije.
Na tom sudbonosnom krstarenju Ari je u Mariji probudio takvu
erotsku strast da je seks za nju, umesto dosadne rutine, postao otkrovenje. Od tada, pa skoro do kraja njenog života, "jedina osoba koja je, pored umetnosti, postojala za nju bio je Onazis".
U međuvremenu, Onazis se razveo, ali ona nije. Batista je odbijao da joj da razvod. Čeznula je da bude Arijeva žena i da mu se potpuno posveti. Sa Batistom nikada nije uspela da zatrudni, što bi, kako je verovala, popravilo njen glas i ten. Sa Aristotelom desilo se čudo. Za vreme trudnoće Marija je odbijala da je bilo ko vidi, i 30. marta 1960. rodila je dečaka koji je živeo samo nekoliko časova. Ali budući da je ona bila ljubavnica, rođenje i smrt ovog malog bića, ploda njene grešnosti, morali su ostati tajna.
Kada je naklonost njenog ljubavnika počela da bledi, Marija se 1966. oslobodila Batista. Ali, Ari je odbijao da se oženi njome. Ipak, kupio joj je u Parizu elegantan apartman.
Ari je prevarom naveo Mariju da se iskrca sa "Kristine", sproveo Džeki Kenedi na palubu i započeo komplikovane pregovore koji su kulminirali njihovim neprikladnim brakom, bez ljubavi.
Nedelju dana posle svog venčanja sa Džeki, Ari je zazviždao pod prozorom Marijinog apartmana. On i Marija obnovili su strasnu vezu, ali bez seksa.
Za sopstveno erotsko zadovoljenje, a još više zbog gubitka samopoštovanja, Marija je započela javnu vezu sa muževnim, poznatim operskim tenorom Đuzepeom di Stefanom. Kroz sve njihove gorke turneje, Arijevi službenici su organizovali Marijin život, a on je svakoga dana provodio sate razgovarajući sa njom telefonom, žaleći se na Džeki.
Nekoliko dana pre Arijeve smrti 1975. Marija je iz Pariza otputovala u Palm Bič na Floridi. Tamo je, 15. marta, saznala da je njen ljubavnik umro. Vratila se u Pariz i živela skoro pustinjačkim životom. Kada je shvatila da više nema potrebe da dokazuje Ariju da je velika pevačica i poželjna žena, napustila je i operu i Di Stefana.

Žurka kod Kenedija

NORMU Džin, odnosno Merilin Monro rodila je 1926, blizu Holivuda u Kaliforniji, raspuštenica Gledis Monro.

Merilin je, zapravo, bila Gledisino treće dete i odrastala u Domu za decu bez roditelja i postala siroče broj 3.463. Kad je napunila 16 godina, prijateljica njene majke udala je za 21-godišnjeg Džimija, radnika.

Bilo je to ratno vreme. Jednog dana, Džimi se prijavio u vojsku. Norma Džin je poludela zbog toga, ali je on ipak ostao pri svojoj odluci. Uselila se kod njegove mame i zaposlila u fabrici za proizvodnju avionskih delova. "Otkrio" je vodnik Dejvid Konover, fotograf, dok je, obučena u radnički kombinezon, radila za pokretnom trakom.
Kao ratna "udovica", Norma Džin započela je manekensku karijeru, koja će je kasnije odvesti u Holivud, na film. Tako je prvi put u životu zaradila pravi novac i odmah se iselila iz kuće na negodovanje svoje svekrve. Kada joj je Džimi postavio ultimatum - manekenstvo ili brak - odlučila se za manekenstvo.
Na vrhuncu popularnosti, upustila se u nepromišljenu vezu sa velikom zvezdom bejzbola Džoom Dimađom. Iako je Džo bio opsesivno ljubomoran i posesivan, i žestoko se protivio njenom načinu života, venčali su se 14. januara 1954. U napadima ljubomore i frustriranosti, Dimađo je nije "štedeo" ni rečima ni pesnicama. Brak, kratak i očajnički nesrećan, završio se razvodom.
DRAMSKI pisac Artur Miler bio je njen sledeći muž. Ubrzo je Merilin otkrila da se njen novi muž, kojeg je zvala "tatica" ili "taja", preispituje koliko je bilo pametno to što se oženio njome. Pričao je o njoj kao o "kurvi".
Više puta pokušala je da izvrši samoubistvo. Imala je spontani pobačaj i duboko patila zbog toga. Imala je nekoliko ne preterano tajnih afera s drugim
muškarcima, uključujući i s Džonom F. Kenedijem.
Upoznala ga je sredinom pedesetih, preko njegovog šuraka, glumca Pitera Loforda.
Na izvestan način, Merilin i Džon bili su dobar spoj. Oboje su dostigli sam vrh svojih profesija. Neustrašivo su se upuštali u rizike. Bili su bestidno promiskuitetni.
Ukoliko je želela da vidi Dž. F. Kenedija - a to je toplo želela - morala je na njihove sastanke da putuje, često predsednikovim avionom, prerušena u sekretaricu, brinetu ili crvenokosu sa maramom i naočarima, koja sa sobom nosi - i koristi! - notes i olovku. Da bi mogla da telefonira svom ljubavniku u Beloj kući, dodeljeno joj je tajno ime "gospođica Grin", i ti pozivi su odmah prosleđivani čoveku koji joj je bio idol.
A ONDA se pojavila preteća glasina da Merilin namerava da ide za Njujork na rođendansku proslavu predsednika Kenedija, 19. maja. Ista ona Merilin koja nije mogla da ustane iz kreveta i koja je brkala i zaboravljala replike, isplanirala je svoj nastup na ljubavnikovoj proslavi do najsitnijeg detalja. Naložila je svom modnom kreatoru, Žan-Luju, da joj sašije spektakularnu haljinu boje kože od providne svile, optočenu ogromnim lažnim dijamantima; bila je tako tesna da je morala da se našiva na golo telo. (Koštala je dvanaest hiljada dolara i mogla da stane na dlan.) Preko haljine nosila je bundu od hermelina koju je pozajmila iz garderobe, a plavu kosu natapirala tako da joj loknice šarmantno padaju preko lica.
Te noći Merilin je provela dva sata sa Dž. F. K. Više ga nikada nije videla.