Druga era filosofije

I - Frensis Bekon

- rođen 1561.
- titule: Lord čuvar Velikog državnog pečata, Lord kancelar i Baron Verulamski
- tamnica
- životno delo: „Velika obnova“ (insturatio magna)
- napisano na latinskom
- slika jedrenjaka na uzburkanom moru na Gibraltarskom moreuzu
- na dnu strane: „mnogi će proći i nauka će se uvećati“

- Bekon smatra da stanje nauka nije srećno i nije mnogo uznapredovalo. Ljudskom razumu se mora otvoriti novi put (nova metoda istraživanja) i moraju se nabaviti nova pomoćna sredstva (istraživački instrumenti i tehnike).
- Bekon o grčkoj mudrosti govori da je detinjska nauka koja čoveka čini okretnim u brbljanju, ali je nesposobna i nezrela za stvaranje. Ovim rečima se proklamuju isključivo utilitarne vrednosti ljudskog saznanja.
- Na osnovu svojih stavova Bekon je krenuo u izgradnju „Novog organona“ koji je trebalo da zameni Aristotelov originalni.

- kritika idola:

- Bekon je u idolima našao lažne pojmove koji zaokupljuju ljudski razum i u njemu se tako čvrsto ukorenjuju da uopšte sačinjavaju veliku prepreku koja ljudskom duhu jako otežava pristup istini i prihvatanje istine.
- 4 tipa idola:

1. idoli plemena
2. idoli pećine
3. idoli trga
4. idoli teatra


II – Rene Dekart


- rođen 1596.
- latinsko ime: Cartesius
- začetnik razionalizma
- Dekart je smatrao da se novo doba više ne može zadovoljiti znanjem koje nema nikakav drugi cilj do usavršavanje ljudskog duha. Nije dovoljno samo imati dobar duh, već je glavno – dobro ga primeniti.
- sa 23. godine već je postavio temelje analitičke geometrije
- dela: „Rasprava o metodi“, „Dioptrija“, „Meteori“, „Geometrija“, „Meditacije o prvoj filozofiji“, „Principi filozofije“
- Dekart je za dokaz ljudskog razuma uzeo matematiku.
- ljudski razum ne može napredovati ako nije u stanju načelno da sumnja u sve što važi kao istinito i da sve podvrgava sudu razumnog proveravanja i potvrde

- 4 osnovna pravila metode:

1. da se nikada ni jedna stvar ne usvaja kao istinita sve dok se kao takva očevidno ne upozna. Da se sudi samo onome što se čini tako jasno da ne postoji prilika u kojoj se u to može posumnjati
2. da se svaka teškoća koja se ispituje podeli na više delova da bi se pojedinačno lakše rešili
3. da se misli vode po redu počinjući od stvari koje su najprostije da bi se stiglo do najsloženijih
4. da se svuda vrše tako postupna nabrajanja i tako opšti pogledi da je sigurno da ništa nije propušteno

- Dekart je učio ljude da rasuđuju uz pomoć analize. Da bi se stvar upoznala, analizom treba razložiti na delove ono što je celovito. Kada se svi delovi temeljno upoznaju, ona se sintezom vraća u celinu.
- mišljenje starih Grka da se istina o svetu saznaje kontemplacijom počinje da se gubi

- zasnivanje metafizike:

- Prirodu je smatrao za veliki mehanizam u kome deluju unutrašnje sile. Došao je do zaključka da je priroda jedinstvena materijalna supstancija koja ispunjava sam svemir i koja je beskonačna – nema praznog prostora, a materija se može beskonačno deliti.
- Kretanje je shvatio isključivo kao promenu mesta, premeštanje
- egzaktno je formulisao princip inercije, Galilejevo veliko otkriće
- Bog – „prvi pokretač“

- Cogito ergo sum i metafizički dualizam:

„filozofija kao celina liči mi na drvo kome su koreni u metafizici, čije je stablo fizika, a grane koje izlaze iz tog stabla – sve ostale nauke“

- postoji nešto što je izvesno i neosporno čak i kada se u sve posumnja. To je sama sumnja. Sumnjati znači misliti, a misliti znači – biti. Apsurdno je i predpostaviti da ono što misli ne postoji, bar u trenutku kada misli:

Cogito ergo sum – Mislim, dakle, postojim.

- res cogitans – misleća stvar. Dekart joj daje svojstva supstancije
- res extensa – protežna stvar – supstancijalna svojstva
- Bog – jedina apsolutna supstancija


III - Baruh de Spinoza


- rođen 1632. u Amsterdamu
- latinizirano ime: Benedictus
- zbog svog tumačenja Starog zaveta i uočavanju nekih nelogičnosti koje je izneo javno, bio je isključen iz jevrejske zajednice i proklet
- bio je odličan optičar i njegova sočiva bila su veoma cenjena
- prvo delo: „Principi filozofije Renea Dekarta“
- drugo delo: „Teološko politički traktat“,
- ostala dela objavljena su posthumno: „Politički traktat“, „Rasprava o poboljšanju razuma“, „Etika“, „Pisma“, „Udžbenik gramatike jevrejskog jezika“
- najvažnije delo je „Etika“. Odnosi se na metafiziku.

- o supstanciji ili o prirodi svega postojećeg:

- Spinoza je napustio Dekartovo stanovište kartezijanskog dualizma supstancija
- njegova prva definicija odnosi se na causa sui. Ona određuje „šta se podrazumeva pod uzrokom samoga sebe“.
- ako postoji „uzrok samom sebi“ onda to može biti jedino Bog ili priroda.

„Pod supstancijom razumem ono, što u sebi jeste i pomoću sebe shvata; to jest ono, čijem pojmu nije potreban pojam druge stvari od kojeg mora biti obrazovan“

- pojmovi Spinozinog tumačenja:

1) Beskrajna supstancija

Mi sigurno ne možemo da smatramo da je Spinozina misao o takvoj supstanciji beskrajna jer je on čovek, a ne Bog. Spinozina misao o beskonačnom ne može biti i sama beskonačna

2) Apsolutno beskrajno biće

To je biće koje se sastoji iz beskrajno mnogo atributa. Ljudski razum, kao nešto konačno, poznaje samo dva: atribut prostiranja i atribut mišljenja.

3) Modusi supstancije

Reč je o tome da ona „beskrajna supstancija“ egzistira u različitim i raznim stanjima našeg sveta

- o duhu i ljudskim afektima:

- Spinoza duhom naziva svest
- pod afektima on razume „stanja tela, kojima se moć delanja samog tela povećava ili umanjuje, pomaže ili ograničava, a ujedno i ideje takvih stanja“
npr. niko ne može da mrzi ili da voli a da toga nije svestan. Motovacija je, recimo, afekt
- Spinoza se pita:
* kakvu moć ima naš razum nad našim afektima?
* da li je ljudska ličnost potpuno u vlasti afekata ili je slobodna i može njima da gospodari?


IV – Godfrid Vilhelm Lajbnic


- rođen 1646. u Lajpcigu
- većinom je pisao na Francuskom
- bavio se uporedo pravom (u državnoj službi) i filozofijom
- svoje najobimnije delo, „Teodiceja“, napisao je za svoju učenicu Sofiju Šarlotu, Prusku kraljicu. Uz njeno pokroviteljstvo osnovao je Berlinsku akademiju nauka
- dela: „Monadologija“ (posthumno), „Novi ogledi o ljudskom razumu“ (posthumno) – pisano kao razgovor sa Džonom Lokom

- Lajbnic naspram Dekarta i Spinoze:

- Lajbnic kao osnovni pojam uzima supstanciju. Njegove polazne pretpostavke se ne razlikuju mnogo od Dekarta i Spinoze.
- Svojim rasuđivanjem vraća se na stari problem jednog i mnoštva

- Nova monadologija:

„Monada nije ništa drugo do jednostavna supstancija koja ulazi u složene sastave. Jednostavna – bez delova. Ako ima složenih sastava onda mora biti i jednostavnih supstancija jer složeni sastavi nisu ništa drugo do skup jednostavnih. Gde nema delova, nema ni rasprostiranja, ni figure, ni moguće deljivosti.“

„Monade su istinski atomi prirode – Elementi stvari“

- monade, kao „istinske atome prirode“ Lajbnic zamišlja kao „sile“ i „energije“ tj. kao aktivnost koja se neprekidno ostvaruje
- ova monadologija definiše prostor kao postojanje (koegzistenciju) onih jednostavnih supstancija jednih do drugih

- Vreme određuje kao sled događaja jednih za drugima

- „Monade nemaju prozora“ – iz ovih svetova ništa ne izlazi, niti šta u njih spolja ulazi. Svaka monada je kompletan svet, jedna dovršenost, savršenost.
- sve monade se razlikuju
„percepcija“ – stepen životnosti
„apercepcija“ – sadržaj svesti
- najživotnija, najsvesnija i najmoćnija monada – Bog

- nova teodiceja:

- glavno pitanje je: otkud zlo u svetu?
- Lajbnic je tvrdio da je naš svet najbolji od svih mogućih svetova
- Volter se u svom „Kandidu“ podsmevao ovom Lajbnicovom optimizmu
- Lajbnic „zlo“ karakteriše kao „odsustvo dobra“. Između dobra i zla ne postoje oštre granice

- 4 odnosa u kojima se zlo može posmatrati kao funkcija dobra:

1. celina i deo
2. kontrast
3. relativna mera
4. podsticaj za usavršavanje

- 4 tipa zla:

1. metafizičko – nedostaci ljudske prirode
2. fizičko – telesni bolovi
3. moralno – greh

V – Engleski empirizam


- U Engleskoj su se materijalizam, empirizam i utilitarizam ustalili kao najjače struje u razvoju filozofije

Tomas Hobs

- filozofiju definiše kao racionalno istraživanje uzročno-posledične veze pojava (fenomena), a fenomene isključivo vezuje za ono što naziva „telima“ i njihovim „kretanjem“
- Hobs je celu filozofiju podelio na mehaniku i politiku
- pošto je čovek prirodno (mehaničko) i državotvorno (političko) biće, Hobs mu posvećuje posebna istraživanja koja je prikazao u delu „Filozofski elementi“ (Elementa philosophica). Ovo delo podeljeno je na 3 sveske:

1. O telu (De corpore)
2. O čoveku (De homine)
3. O građaninu (De cive)

- još jedno značajno delo je „Levitan“ sa podnalovom „Materija, forma i vlast crkvene i građanske države“
- Hobs je razlikovao dve vrste tela: veštačka i prirodna
- prvi formuliše princip empirizma:

„Izvor svih predstava je ono što nazivamo čulnim osećajem, jer nema ni jednog pojma u čovekonom umu koji nije isprva nastao u čulnim organima. Sve ostalo je izvadeno iz tog izvora“

- Ali, čulno opažanje nije nauka. Hobs nauku definiše kao znanje koje se sastoji u zaključivanju iz jednog tvrđenja na drugo tvrđenje

„Čovek je po prirodi pojedinačno telo, egoistički individuum koji se bori za samoodržanje, a uz to i za gospodarenje nad drugima“

„Priroda je stvorila ljude jednakim i u pogledu telesnih i u pogledu duhovnih sposobnosti“

„U čistom prirodnom stanju tj. izvan pravno uređenih zajednica (država) neizbežno vlada ’rat sviju protiv svih’ (bellum omniom conra omnes)“

Džon Lok

- rođen 1632.
- smatra se osnivačem gnoseologije
- Lok je problem rascepio na subjekat saznanja i objekat saznanja. Subjekat saznanja je čovek (biće koje saznaje), a objekat saznanja je tzv. „spoljni svet“

- empiristička teorija ideja:

- ovu teoriju Lok je obradio u delu „Ogled o ljudskom razumu“

„sve ideje potiču iz čulnih oseta i refleksije“

- Lok razlikuje „primarne kvalitete (ideje)“ i „sekundarne kvalitete (ideje)“
- primarne ideje potiču od samih stvari i pokazuju sledeća svojstva: veličinu, oblik, broj, položaj, kretanje, mirovanje, i sl.
- sekundarne ideje su „subjektivne“ i proste: boja, tonovi, šumovi, tvrdo, meko, hladno itd.

- Lokova liberalistička politička filozofija:

- Lok je svojim idejama imao veliki uticaj na političke ustanove Engleske, Amerike i Francuske. 1688. u Engleskoj je izvedena revolucija i tada je ona postala ustavna monarhija gde „kralj kraljuje, a parlament vlada“
- principe liberalizma razvio je u nekoliko dela: „Dve rasprave o vladi“, „Ogledi o prirodnom zakonu“, „Pismo o toleranciji“

- ekonomika: prava na privatnu svojinu, sloboda u poslovanju...
- religija: tolerancija

Džordž Berkli

- rođen 1685, bio je sveštenik
- dela: „Rasprava o principima ljudskog saznanja“, „Tri dijaloga između Hilasa (Materijalka) i Filonusa (Umoljuba)“, „Siris“
- u „dijalozima“ Berkli je nastojao da dokaže nepostojanje materije
- u „raspravi“ izvodi 2 glavna pojma:

1) duh – ljudski um, razum, kartezijansko ego
beskonačan duh – božanski
konačan duh – ljudski

2) ideje – oblikovani sadržaji svesti
- Berkli dokazuje da „apstraktne ideje“ ne postoje. Postojeće ideje možemo nazvati konkretnim jer njih neposredno opažamo:

„Esse est percipi“ - postojati znači biti opažen

- ovo pada u vodu kada se zapitamo o postojanju Boga. Zar Bog nije apstraktna ideja? Veoma je lakše poverovati u postojanje materije nego postojanje Boga...

Dejvid Hjum

- rođen 1711. u Edinburgu
- najobimnije delo: „Rasprava o ljudskoj prirodi“. Sastoji se iz 3 dela:

1. „O razumu“
2. „O strastima“
3. „O moralu“

- Preradom i sažimanjem ovog dela nastalo je delo „Istraživanje koje se odnosi na ljudski razum“ koje su čitaoci znatno bolje primili
- Hjum je nastojao da dovede u sumnju Aristotelovu „prvu filozofiju“, metafiziku

„Metafizika je nauka o prvim uzrocima svega postojećeg“
„Metafizika je nauka o biću kao biću“

- Hjum je hteo da dokaže da metafizika nije i ne može biti nauka već samo nešto što stoji iznad ili ispod nauke kao takve
- „ja“ opaža sadržaje sopstvene svesti. To što razum ili „ja“ opaža, Hjum je podelio na ideje i impresije
- čulne osete, strasti i emocije naziva impresijama
- matematika se zasniva na refleksiji koja u sebi sadrži potpunu izvesnost:

2+3=5 je uvek tačno bez obzira na sve

- osnova našeg saznanja o svetu su ona svedočanstva koja dobijamo preko čula i koja sistematišemo pomoću iskustva
- primer o Adamu reci i vatri
- primer puške – uzročno posledična povezanost - kauzalitet

VII – Imanuel Kant


- rođen 1724, umro 1804.
- delo „Kritike čistog uma“ obeležava definitivan raskid sa Volfovom obradom Lajbnicove filozofije
- na Kanta su najveći uticaj imali Ruso, Hjum i Njutn

- 3 osnovna pitanja, 3 odgovora u delima:

1) šta mogu da znam? – Kritika čistog uma
2) šta treba da činim? – Kritika praktičnog uma
3) čemu mogu da se nadam? – Kritika moći rasuđivanja

- sva 3 pitanja se odnose na jedno suštinsko: šta je čovek?
- Kant je zauzeo kritički stav i prema empiristima i prema raconalistima
- Kant smatra da treba utvrditi šta sadrži sama moć saznanja pre i nezavisno od svih čulnih utisaka

- razlikuje 2 vrste sudova:

1. analitički – npr. „rasprostrto telo“, ne mora se izaći izvan pojma koji ovaj sud objašnjava
2. sintetički – npr. „teško telo“, dodavanjem predikata izlazi se iz pojma koji sud objašnjava (svi sintetički sudovi su empirijski)

- da bi dokazao kako se dolazi a priori do sintetičkog suda, razdelio je saznajne moći na 3 osnovna sloja: čulnost, razum i um

„Transcedentalno je svako saznanje koje se ne bavi predmetima, već našim saznanjima o predmetima ukoliko ono treba da bude a priori“

- Kant je znao da svet ne može da bude u potpunosti „transcedentalan“ jer u tom slučaju ne bi važili zakoni Njutnove fizike. Spasonosno rešenje našao je u objašnjenju da prostor i vreme istovremeno imaju transcedentalnu idealnost i empirijsku realnost

- 4 vrste formi razuma:

1) kategorija kvantiteta – jedno, mnoštvo, celovitost
2) kategorija kvaliteta – realnost, negacija, limitacija
3) kategorija relacije – inherencija i supstancija, kauzalitet i dependacija, uzajamnost delovanja i trpljenja
4) kategorija modaliteta – mogućnost – nemogućnost, postojanje – nepostojanje, nužnost – slučajnost

- 3 ideje za koje nema mesta ako se filozofija shvati kao nauka:

1. ideja besmrtnosti
2. ideja slobode
3. ideja boga

- antinomije – parovi nerešivih suprotnih stavova. Npr. „Svet ima/nema početak“. Do ovakvih nedoumica dolazi ako počne da se raspravlja o gorenavedenim idejama.

- pri kraju „Kritike čistog uma“ rekao je da su praktična pitanja važnija od teorijskih (time daje primat praktičnom umu)
- izvor moralnog treba tražiti u volji čoveka

- najviži moralni zakon (kategorički silogizam):

1. „Postupaj tako da maksima tvoje volje uvek može važiti kao princip opšteg zakonodavstva“
2. „Postupaj tako da čovečanstvo u tvojoj ličnosti, i u ličnosti svakog drugog, uvek upotrebljavaš kao cilj, a nikada samo kao sredstvo.



VIII – Fihte


- Kantov učenik
- odbacuje Kantovu „stvar po sebi“ kao nepotreban ostatak naivnog realizma
- osnovni motiv Fihteovog transcedentalnog idealizma je traženje slobode. Sloboda je glavni uslov i zahtev praktične delatnosti
- svako priznanje „stvari po sebi“ vodi prihvatanju prirodne nužnosti (u kojoj nema mesta slobodi) i podređivanju čoveka prirodnim zakonima. Zbog toga sloboda mora imati drugi koren.
- koren slobode Fihte nalazi u „Ja“ koje nije individualno „Ja“ već je neempirijsko, neuslovljeno i transcedentalno
- čim „Ja“ deluje doživljava otpor nečeg uslovljenog što se u njemu samom javlja kao „Ne-Ja“
- „Ja“ je samostvaranje, samokretanje, samorazvitak u kome se mogu uočiti 3 elementa dijalektičkog procesa: teza, antiteza i sinteza
- ono što je mrtvo, nepokretno ne može proizvesti ono što je živo, pokretno, stvaralačko
- „Biće je nužno ograničenje samodelatnosti i neposredovanog subjekta u samom subjektu, ali i neophodan uslov njegovog postavljanja, posredovanja i određivanja“
- Fihteova filozofija je filozofija slobodnog delovanja, slobodnog samokretanja, prakse
- sloboda nije ništa što naročito postoji, ništa dato već nešto što postoji samo ako nastaje prevazilažanjem onoga što daje otpor činu, subjektu.
- iako se Fihteova filozofija na prvi pogled odnosi na probleme saznanja, dijalektika samorazvitka subjekta ima ontološka obeležja

IX – Seling


- formirao se pod uticajem Fihteove filozofije
- Šeling je smatrao da je Fihteov apsolutizovani „Ja“ progutao sveukupnu i odbačenu „stvar“ (prirodu) i da treba uspostaviti suštinsku vezu između nje i svesti
- Hajneova duhovita primedba

- Šeling razvija objektivni idealizam:

subjekat i objekat su sjedinjeni u apsolutu – podvajanje – suprotstavljanje
podvajanje = razlika između filozofije prirode i transcedentalnog idealizma
- ni TI ni FP ne čine (svaki za sebe) celovit sistem istine jer FP polazi od pojma objekta i dokazuje njegovu nezavisnost od subjekta , a TI – od pojma subjekta i nastoji da dokaže kako on uslovljava i određuje objekat
- Šeling smatra da je puna istina u učenju o jedinstvu subjekta i objekta u apsolutu (filozofija apsoluta)


X – Hegel


- prvo veliko delo: „Fenomenologija duha“ (1807.)
- Hegel je „Fenomenologiju duha“ napisao kao filozofsko istraživanje fenomena svesti ili duha, koje svakome treba da omogući uzdizanje do istinskog saznanja. Istinito se mora izraziti ne samo kao supstancija već i kao svest. Nezavisno od svesti, stvarnost se pokazuje samo kao apstraktni predmet
- odnos svesti prema svetu počinje od obične, individualne svesti koja se uzdiže do samosvesti i do apsolutnog subjekta (um, religija, filozofija)
- stvarni razvitak počinje prevazilaženjem (napuštanjem) neposrednog postojanja za sebe – postojanje za drugog
- „drugi“ se nalazi u potčinjenom položaju – stanje gospodstva i ropstva
- priča o gospodaru i slugi

- dijalektička logika:

- u delu „Nauka logike“ Hegel je definisao logiku kao „nauku o čistoj ideji“ ili kao „nauku o ideji u apstraktnom elementu mišljenja“
- ideja je sveukupna stvarnost – apsolutni idealizam
- logika kao prvi element tročlanog Hegelovog sistema obuhvata samokretanje ideje u apstraktnom vidu koje se ostvaruje u 3 stupnja:

1. određujući (pozitivni)
2. suprotni (negativni)
3. pojam

- Hegel je logiku podelio na 3 dela:

1) učenje o biću (ontologija)
2) učenje o suštini (logika)
3) učenje o pojmu (teorija saznanja)

1) i 2) – objektivna logika
3) – subjektivna logika

1) :
- Hegel svoju logiku počinje najneposrednijim i najočiglednijim – bićem
- najviši stupanj postojanja koje se odnosi isključivo na sebe, jeste jedno. Jedno privlači drugo i javlja se mnoštvo pa se iz kvaliteta prelazi u kvantitet. Neposredno sjedinjavanje kvaliteta i kvantiteta je mera. Merom se završava samokretanje bića
2) :
- neposredno biće kao „privid samom sebi“ je suština
3) :
- na trećem stupnju samokretanje dolazi do pojma. Najpre dolazi subjektivni pojam, pa objekat i, najzad, ideja, kao najviši stupanj i cilj logičkog samokretanja ideje.

- dijalektika samokretanja nikada ne prestaje
- sveukupno samokretanje ideje u Hegelovoj logici predstavlja jednu prostu istinu: pojam otkriva suštinu u biću

- pogledi na pravo, moral i državu:

- pravo, moral i država su različiti stupnjevi samokretanja objektivnog duha. Subjektivni moral ima vrednost samo ako je u čvrstoj vezi sa objektivnom moralnom svešću zajednice.
- prvi stupanj objektivnog morala je porodica, a najviši stupanj je država
- mnoštvo porodica formira građansko društvo: „privatna lica koja se rukovode sopstvenim potrebama i interesima“
- Hegel je smatrao da je „dobra“ ona država koja pruža mogućnost izlaska iz stanja egoizma građanskog društva i u kojoj preovlađuju opšti interesi

XI – Karl Marks


- Fojerbahov materijalizam:

- ograničenost mladohegelovaca se ogledala u tome što su svoju delatnost sveli na borbu protiv religije i što su u tome videli glavni problem Nemačke
- i sam Fojerbah je u početku bio Hegelov sledbenik, ali je kasnije odbacio njegov, i uopšte svaki, materijalizam
- Hegelovu filozofiju je kritikovao kao poslednji oblik spekulacije, koja je suštinu prirode stavila izvan prirode, a suštinu čoveka izvan čoveka
- čovek će ponovo zadobiti tu svoju otuđenu suštinu kada shvati da je on stvorio boga, a ne bog njega i kad ukine veru u boga. Ukinućem vere u boga prestaće otuđenje čoveka od čoveka. Tako će nastati uslov za ljubav među ljudima, a umesto vere u boga vladaće vera u ljude.
- svojim filantropskim angažovanjem, Fojerbah je čoveka stavio u centar interesovanja i dao snažan podsticaj za filozofsko istraživanje čoveka.

- Kritika Hegelovih shvatanja i formiranje Marksove filozofije:

- Marks je jedini cilj i smisao filozofije video u postavljanju slobode kao primarnog načela – da se bori za slobodu pitajući se koja snaga može dovesti tu borbu do pobedonosnog završetka. Tu snagu otkrio je u modernom proletarijatu.
- rezultat ovih kritičkih razmatranja su „Ekonomsko-filozofski rukopisi“ iz 1844. Godine.

- Novi materijalizam:

- materijalizam nikada nije mogao da se suoči sa svim pitanjima već se uvek prepuštao popularnom autoritetu običnog, zdravorazumskog, nekritičkog mišljenja. Marks je zbog toga smatrao da se materijalizam može i mora kritikovati. U tom smislu je napisao svoje „Teze o Fojerbahu“

- TOF I:

„Glavni nedostatak dosadašnjeg materijalizma – uključujući i Fojerbahov – jeste što se predmet, stvarnost, čulnost uzima u obliku objekta ili kontemplacije, a ne kao ljudska čulna delatnost, praksa, kao subjektivnost“

- zaborav subjektivnosti se osvetio materijalistima time što su oni ostali nemoćni da shvate da je predmetna delatnost, svrsishodna obrada predmeta, jedini mogući put do stvarnosti i da problem predmetne istinitosti nije uopšte pitanje teorije, nego pitanje prakse.
- kao što je kritički istupio protiv materijalizma što je zanemario ljudsku čulnu delatnost, praksu, subjektivnost, tako je kritički istupio protiv idealizma, ističući da je idealizam apsolutizovao i preuveličao ono što je materijalizam zanemario.
- idealizam je apsolutno zanemario ljudsku čulnu delatnost. Snagom apstrakcije realno je pretvorio u idealno.

- praksa i dijalektika:

- TOF II:

„Pitanje da li je ljudskom mišljenju svojstvena predmetna istinitost – nije pitanje teorije već pitanje prakse. Čovek mora da u praksi dokaže istinu tj. stvarnost i ovostranost mišljenja. Spor o stvarnosti mišljenja koja je izolivana od prakse je čisto sholastičko pitanje“
- čovek je biće prakse
- Marks je pokazao da dijalektika nije sistem dogmi već zbir najopštijih načela koja se stalno moraju proveravati i potvrđivati u praksi.
- praksa je duboko protivrečje dijalektike
- u praksi se subjekat i objekat svrsishodno sjedinjuju i tako nastaje stvarnost koja nije od prirode neposredno data već stvorena, proizvedena.

XII – Pozitivizam

„pozitivna filozofija“ (Ogist Kont)

- I: odbacivanjem prve filozofije kao najviše nauke nastupaju 2 posledice za konstituisanje ljudskog znanja:

1. Drugačija svrha saznanja. U pozitivizmu, svrha saznanja je stalni rast ljudske moći
2. Drugačiji odnos nauka. Sve nauke postaju međusobno ravnopravne i svaka je suvereni gospodar na svom području

- teorijsko-saznajne razloge za odbacivanje metafizike pozitivisti su prihvatili od Hjuma.
- metafizika u industrijskoj sferi nije mogla da nađe nikakvu upotrebu.

- II: posebna koncepcija nauke

- nauke su strogo empirijski određene i distancirane od filozofije (odnosno metafizike) da ne bi dolazilo do „pada u spekulaciju“ koja predstavlja neobuzdano izmišljanje i sebe ne stavlja pod kontrolu strogo utvrđenih činjenica i strogo izvedenih eksperimenata.

- III: posebna koncepcija filozofije

1) zadatak filozofije je da vrši programsku i misaonu „koordinaciju misaonih istraživanja“ i da vrši „sistematizaciju rezultata“ postignutih u različitim naukama (Ogist Kont)
2) bavi se razjašnjavanjem fundamentalnih pojmova nauke
3) bavi se posebnim istraživanjima principa i kriterijuma razgraničavanja nauke i metafizike
4) posebna vrsta ideologije; „pozitivan“ uticaj na mlade generacije

- Kont i Spenser:

- Kontov zakon „tri stadijuma“ važi za razvoj društva, duhovne sfere i za razvoj svakog pojedinačnog ljudskog bića. Sva tri razvoja trebalo bi da sukcesivno prolaze kroz tri stadijuma: teološki, metafizički i pozitivni

-

Teološki stadijum:

1. Fetišizam
2. Politeizam
3. Monoteizam

- Metafizički stadijum:

Prema Kontu, predstavlja mladićko doba društva, duha i čoveka. Na tom stadijumu društvom upravljaju apstraktne sile.

- Pozitivni stadijum:

Prema Kontu, najviši stadijum razvoja – doba zrelosti društva, nauke i čoveka
„Ljubav kao polazište, Poredak kao temelj i Progres kao cilj“
- više se ne postavljaju pitanja „zašto“ već se postavljaju pitanja „kako“ pojave nastaju da bi se pomoću spoznaje njihovog nastajanja uvećale ljudske moći.

- Mah i Avenarijus:

- oni su sproveli određenu „kritiku iskustva“, što u stvari znači da su (slično Berkliju i Hjumu) ispitivali iz čega se sastoji i na čemu je zasnovano ljudsko znanje
- Avenarijus je pretpostavio da sve „istine“ koje sačinjavaju ljudsko znanje imaju vrednost samo za čoveka kao posebnu biološku vrstu, te da ne može biti govora o tome da te „istine“ kazuju nešto o univerzumu kao nečemu što postoji samo po sebi. Evolucija nauke stvara sve bogatiji fond tzv. „čistog iskustva“, tj. takvih „znanja“ koja važe za svaki ljudski organizam i ne svode se na jednostavno funkcionisanje pojedinačnog organizma.
- Avenarijusu i Mahu je zajednički „princip ekonomije“
- po tom principu, svi naučni pojmovi, zakoni i teorije nisu ništa drugo do ekonomično sređeno ljudsko iskustvo
- prema tome, zadatak nauke je da ljudima uštedi napor