Beograde dobro jutro

Jedno od obelezja Beograda. Ima ovoga svuda, ali mesto mu je i ovde



Sa vrha Beogradjanke se svako jutro, u 7:15, distribuirala beogradjanima dnevna doza
Duška Radovića, uz zvuke melodije "U ranu zoru zoru kad svane dan".
Beogradjani su ga godinama uzimali. Okupljeni po kuhinjama oko tranzistora na baterije,
ili nove modele kasetofona kupljenih kod Poljaka na Bajlonijevoj iliti Bajlonovoj pijaci.
Svako jutro svakog radnog dana, razgovor se prekidao kad se iz zvučnika začuo Duško
Radović. Samo je džezvama za kafu i eventualno nadrndanim peračicama sudova bilo
dozvoljeno, ili nije moglo biti zabranjeno, da narušavaju tu svečanu atmosferu kada
Duško govori novi aforizam.
Polako, natenane, kao karte u pokeru bi nam ih podelio po pet komada svako jutro i mi bi
ih nosili sa sobom taj dan i delili dalje onima koji ih nisu čuli, ili se prave da ih nisu čuli.
I tako godinama, samo po pet svako jutro. Rastezali smo Duška da bi nam duže trajao.
Tačno smo znali da će nam jednog dana, kad ga ne bude bilo - mnogo nedostajati. Evo
kako je to izgledalo...

Noć je po beogradskim kotlinama ostavila gustu izmaglicu, koja ni sama nije znala šta
hoće - da li da bude kiša, rosa ili slana. Sunce je bilo na "jedinici" i magla je još mogla da
se zanosi. Medjutim, kad smo sunce uključili, najpre na "dvojku", pa na "trojku", magla
je isparila, i evo našeg grada u lepom plavom jutru.
Stari Beograd krenuo je u Novi, Novi u stari, kao i svakog jutra.
Mostovi su puni automobila.
I jedni i drugi misle da je bolje na drugoj strani.
Kad utvrde da nije, vratiće se tamo odakle su pošli.
Na Autobuskoj stanici Beograd zatrazen je tajm - aut. Autobusi se okupili oko svojih
dispečera i dogovaraju se da predju na presing.
Ratno ostrvo, kao kuče, otresa vodu u kojoj je doskora bilo.
Bulevar Revolucije i ovog jutra teče nizbrdo.
Žubore motori, grguću auspusi, cvrkuću kočnice. Sa obe strane procvetali crveni, žuti i
zeleni semafori. Lepo letnje jutro.
Pre nego što će joj se desiti ono što ce joj se desiti, Sava se uvija i uspija, kao da joj je
prvi put, kao da ne zna da je iza okuke čeka stari probisvet Dunav.
Vreme je za slatko i vodu, koji se još uvek služe samo u nerazvijenim i zaostalim
delovima grada.
Na plavom tiganju neba, sunce na oko.
Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno
postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još necemu, bilo bi neskromno.
Rano jutros zatekli smo senku Palate Beograd daleko, čak na Palati pravde. Sad bar
znamo kakva je to senka pala na ovu visoku pravosudnu ustanovu.
Ne znamo dokle se Beograd računa u visinu. Za nas, sa najvišeg sprata Palate Beograd,
moglo bi se reći da smo poreklom iz Beograda.
Novi Beograd postrojio se za jutarnju smotru.
Blokovi kao čete, grupe blokova kao bataljoni.
Soliteri na Banovom Brdu vec su na položajima.
Zeleni autobusi Gradskog saobraćajnog preduzeća žure prema zelenoj periferiji
Beograda, odakle se vraćaju još zeleniji.
Avala viri iza brdovitog beogradskog reljefa, visoko je podigla periskop, onaj televizijski
toranj, i gleda šta se radi u gradu čiji je ona poetski simbol.
Gde je, na primer, ona prva sirotinjska i proleterska iz Prokopa?
Eno je, na Kanarevom brdu. Od rana jutra pije pivo i puši.
A gde nam je ona druga, sirotinjska i proleterska, iz Jatagan - male?
Ko zna gde je. Možda na Bulevaru San Mišel u Parizu.
Na nebeskom roštilju Zemlja se vrti oko svog zamišljenog ražnja i peče na Suncu koje se
ne gasi.

Sunce je jutros uranilo da ga trošimo na ono od čega živimo, a dokolice mogu i u mraku.
Suncokreti ga prate kao radari.
Jedna zgrada u Kondinoj ulici liči na mašinu za pranje rublja. U nju su sinoć ušla prljava
deca. Očekujemo da se jutros pojave čista.
Da bi toj deci bio jasniji Pobednik na Kalemegdanu, možda je vreme da mu zamenimo
rekvizitu. Mogao bi u jednoj ruci da drži loptu za košarku. To su poslednje bitke koje
smo vodili i pobedonosno završili.
Jutros rano, jedan trolejbus sa linije 11 izgubio se i nestao. Zelene je boje i odaziva se na
ime Cane. Ako ga negde primetite, javite najbližim putnicima.
Kuda ćete za vikend?
Ako su vam majka ili otac u staračkom domu, mogli biste da ih posetite.
Raspitajte se gde su i svakako otidite.
Na Slaviji, na kraju Nemanjine ulice, visoko pod krovom oronule zgrade, suše se pelene.
Dvadesetak belih pelena greje jako sunce. Blago onom koga u njih jutros budu povili.
Volite se kad niste zajedno.
To je prava ljubav.
Ko ume da se voli samo kad je zajedno, taj ne pravi pitanje s kim je.
Ponesite na more sajlu.
Da vas možemo dovući kad za to dodje vreme.
Lako je nekim radnicima kafilerije da hvataju pse, kad nema za šta pas da ih ujede.
Danas ćemo doručkovati ono što je ostalo od juče: malo mlakog i kiselog jutra.
Nebo nad Beogradom se ubajatilo.
Ako ćemo pošteno, Beograd ovog jutra ne izgleda bogznakako.
Gledamo ga upitno a on nevoljno sleže ramenima Karaburme i Banovog Brda: danas mu
ne ide, Beograd danas nema svoj dan.
Kroz maglu naziremo kako, uz tanku pritku krana, raste ogroman soliter -siledžija, medju
niskim i pitomim dušanovackim kućama i dvorištima.
Šta li će on tu, tako besmisleno veliki i nezgrapan?
Možda Dušanovac podiže spomenik Bori i Mandori, hrabrim i nesrećnim momcima,
junacima prvih mirnodopskih tabanja i šorki, koji su orali drumove kad to nije bilo
popularno.
Sava sve više protiče kroz Beograd, a Dunav i dalje otiče pored Beograda.
Ispod nas su velike košnice savezne i republičke administracije. Med će se deliti putem
štampe, radija i televizije.
Na Cvetnom trgu cveta cveće bez korenja. U strogom centru našlo se malo mesta samo za
cvetove. Korenju je mesto na periferiji.

Stanarima solitera od petnaest i više spratova predlažemo da stalno drže taoce, odgovorne
drugove iz zajednice stanovanja i servisa za liftove.
Pa kad im stane lift, da mogu da ih streljaju, makar očima.
Oni koji mnogo znaju - malo govore. I obrnuto - najviše govore oni koji ništa ne znaju.
To ima veze. Samo mišljenje može čoveka sprečiti da govori.
Dan je i ovoga jutra krenuo uzbrdo, ulicama - Batutovom , Ruzveltovom, Takovskom,
Cetinjskom, Francuskom, Sedmog jula, Tadeuša Košćuškog ...
Kad posvršava poslove i kad se umori, spustiće se polako - Pariskom, Balkanskom,
Nemanjinom, Birčaninovom, Vojvode Milenka, Miloša Pocerca ...
Sve polako i nizbrdo, za suncem.
Na krovove Beograda sletela su nova jata televizijskih antena. One kljucaju nevidljive
televizijske talase i nose crno - bela i šarena jaja.
Na Čuburi se žuti saće improvizovanog zanatskog bazira. Stari beogradski majstori piju
pivo i gledaju drvo koje raste na humci Kikevca.
Ne da se stari Beograd. Dva ilegalca sa periferije probila su se u strogi centar i na krovu
stare i otmene zgrade podigla golubarnik. Iz njega svakog jutra ispaljuju rafale golubova
u nebo iznad Terazija.
Zašto se kod nas ne otvore javne kuce? Bilo bi znatno jeftinije nego ovako.
Samo onaj, ko nije bio u prilici da proba, ne zna koliko košta jedna obična i manja
uvertira.
Večeras će se ponovo odigrati jedna od ranijih utakmica izmedju Crvene Zvezde i
Partizana .Prodavaće se one iste pogačice i kafa.
Od kako postoji svet, danas je prvi put osvanula subota, 9. avgust 1975.
Za našu planetu to je jedinstven rekord.
Negde neko troši i rasipa ovaj avgust, a on se računa i nama, koji smo ostali u Beogradu.
Električni merači vremena, na hotelu Slaviji, na Albaniji i u Brankovoj ulici, odbrojavaju
nam impulse života.
Iznenadićemo se kad za rođendan ili Novu Godinu dobijemo račun. Odakle im te
cifre?!Nigde nismo bili, ništa nismo radili, nismo imali našta da utrošimo toliko života.
Zaista: neki žive na sto strana io račun im je isti kao i nama, koji, takoreći, ne živimo.
U prvim jutarnjim trolejbusima ima tri puta više žena nego muškaraca.
Da li su sinoć uspele da pogledaju Gole i mrtve, ili su već kod golih mrtve zaspale?
Neko je jutros srećan, presrećan, jer je našao mesto za parkiranje.
Neko drugi je tužan i žalostan, jer mu se rodilo žensko dete.
S one strane vam je sve što je bilo, ceo vaš život, od rođenja do ovog jutra.
S ove strane vam je ono što će tek biti,od ovog jutra na dalje.
Vreme prolazi i pretače život i slatko vino uspomena.
Požurite.
Neko je krenuo ko zna odakle, možda čak iz Hamburga, da se sudari sa vama.
Sve vam u braku i kući škripi ali biste mogli da podmažete bar vrata.
Kad čujemo ta vrata, imamo utisak da se radi o braku strave i užasa.
Ovo kvarno jutro kao da je iščupano iz vilice noći, u zubnoj ambulanti, u Ivana
Milutinovića ulici.
Tumaramo po kalendaru, jedan dan dodaje nas drugom, nigde suvog mesta i sunca.
Spopale nas neke magle i kiše, sve neki pogrešni, promašeni dani.
Za svoje godine, Beograd ovog jutra izgleda mnogo stariji.

U parku kod Jugoslovenskog dramskog pozorišta neko je prepoznao drvo iz svog kraja i
sada se jadaju jedno drugom:
šta će ovde, gde se čak i voda plaća?
U lepoj zgradi Geološkog zavoda, na ružnom mestu, ispod starog mosta, lonče već vri ...
Šećer su stavili, još samo kafu.
Kada ispiju kafu, analiziraće talog. Da vide - kome stoji nafta, a kome magnezit.
Ako vam se danas ne radi, to je na vreme, mnogi se na to žale.
Ovih dana, neke beogradske tetkice poćiće po trideseti put u osnovnu školu. Od silnog
posla, nikako da je završe.
Čuli smo da Novobeograđani iz milošte zovu četiri svoja solitera - četiri idiota.
Gledamo odavde i nemožemo da pogodimo koji su. Svi su nam sumnjivi.
Nemojte biti sebični.
Udelite malo svojih žena i muževa onima koji ih nemaju.
Kiša je kapala, i rosila, i padala, i lila, i pljuštala ...
Samo još nije prestala.
Stojimo na najvišem prozoru Palate Beograd, posmatramo naš grad pod jakom kišom i
mislimo: ima li života na Marsu i je li čemu?
Beogradski lekari okupljaju se polako po ambulantama, bolnicama i klinikama, navlače
bele mantile i dogovaraju se šta da nam rade.
Na poslužavniku Novog Beograda i ovog jutra služe napolitanke novih stambenih zgrada.
Ako nije rano, pozajmite negde u komšiluku kafu, šećer i neku cigaretu. Sedite, smirite se
i razmislite - kod koga biste danas mogli ručati. Ako vam deca kažu da su gladna, recite
im da bi bilo bolje da uče. Ispričajte im ponovo kako ste se vi mučili dok niste stigli dotle
da pozajmljujete tek 28. u mesecu.
Na uglu ulica Narodnog fronta i Balkanske, u minijaturnoj prodavnici, manjoj od lifta, od
rana jutra dežura prodavac srećaka i sreće. On sačekuje one koji su krenuli nizbrdo.
Možda bi im jedna srećka mogla promeniti životni pravac.
Nije teško biti toliko nesrećan da bi čovek počeo da pije.
Ljude treba odvikavati od nesreće, a ne od alkohola.
Nesreća je veći porok.
Ima mnogo rasparenih ljudi i mnogo neparnih kombinacija.
To je česta životna priča.
Ili ste sami ili ste suvišni.
Naš grad se pretvorio u veliku čekaonicu.
Svi čekamo lepše dane.
Četvrtak je prozviždao kao metak. Nigde ga nema. Ovo je opet početk dana koji se zove
petak. Petak, peti septembar.
Sunce, belo i hladno kao petodinarka, kotrlja se nebeskom nizbrdicom. Ko ga nađe -
njegovo je.

Na beogradskim pijacama ovog jutra možete dobiti svež i hladan luk, sveže i hladno
cveće, sveže i hladne novine, sveže i hladne cigarete.
Nisko nebo, ružno jutro.
Deco, ako vam je otac došao jutros umesto sinoć, evo vam razbrajalice kojom ćete ga
malo razonoditi: ECI-PECI-PEC, JA SAM MALI ZEC, TI SI MALA PROPALICA,
ECI-PECI-PEC!
Na železničkoj stanici nosači i taksisti naplaćuju ulaznice svima koji na ta vrata ulaze u
Beograd.
Autobusi Jata, pre nego što prebace putnike u avione, naprave jedan krug ispred Crkve
Svetog Marka. Za svaki slučaj.
Beogradske ulice liče na nogavice farmerki, sa belim štepom preko šavova.
Malo para kvari telo a mnogo para kvari dušu.
Čovek je na velikoj muci.
U čemu da čuva dušu ako pokvari telo? Šta da čuva u zdravom telu ako ostane bez duše?
Blago babama i dedama, koji imaju unuke. Teško nama, koji imamo decu.
Dan je okrugao kao Zemlja.
Iznenadićete se kada na kraju današnjeg puta ugledate krevet iz koga ste jutros krenuli ili
tek treba da krenete.
Beograd je već toliki da jedva može ceo da stane u jedan dan.
U Višnjici je novo jutro, petak, u Bariču nagađaju da li je sreda ili četvrtak.
Neko je sinoć na Zvezdari ostavio otvorena vrata. A neko u Surčinu nije zatvorio prozor.
I napravila se promaja.
Lišće se umorilo i stari.
Ono se naživelo svog malog i skromnog života.
Autobusi - samousluge jure gradom i skupljaju jučerašnje kusure.
Na prozorima ženskog internata u Ulici proleterskih brigada sinoć je otvorena izložba
srednjoškolskog standarda: maramica, peškira i drugih lepih stvari.
Pošto ih sunce i košava osuše, izložba će biti zatvorena do večeras, kada se otvara nova.
Poslednji je dan druge školske nedelje. Đaci još nisu stigli da ne uče, nisu imali dovoljno
vremena.
Jedan mali Beograđanin, sa visoke mansarde u centru grada, pitao je mamu - kada će i
oni imati kuću na zemlji. U Beogradu je sve manje kuća na zemlji. Beograd se potrpao u
liftove i krenuo uvis.
Zašto u apotekama ne dozvoljavaju da se probaju lekovi, kao sir i kajmak na pijacama?
Ljudi imaju para. Kupili bi kilo ili dve kile leka ako im se dopadne.
Dan se budi, ali se leto lagano gasi. Pre nego što ponovo legnemo, moraćemo ustati.
Takav je red.
Sunce i hoće i neće, ali mi moramo.
Jutros je nisko sunce preseklo svilenu traku Dunava i tako svečano otvorilo novi dan, prvi
dan nove nedelje.
Sunce se svakog jutra zaleti prečicom, međutim, kad primeti kafileriju i deponiju na
Karaburmi, izbaci levi migavac i skrene na Kružni put.
Šta li rade oni naši u Zoološkom vrtu? Možda misle kako smo mi uspeli u životu, a kako
su oni ostali tamo gde su i bili.
Na uglu ulica Ivana Milutinovića i Maršala Tolbuhina srušena je prizemna kuća, nečiji
dom i draga uspomena.
Ako vam večeras nestane svetla, zapalite sveću za njenu dušu.
U samouslugama je prošla prva gužva. Kasirke doteruju frizure, pričaju šta su noćas
sanjale i ogovaraju muževe.
Pred Narodnom bibliotekom je red, ali za tramvaj.
Red je i pred Narodnim muzejem, ali za autobus.
Žene koje su se dobro udale, jutros idu kolima na posao.

Voze ih muževi koji su se loše oženili.
Oni koji nemaju ni škole ni kvalifikacija prvi se ujutru bude i žure da zauzmu kakve -
takve položaje.
Kancelarije se polako pune. Otvaraju se fioke i rolo - ormani, podmazuju zumbe,
popravljaju gajtani od rešoa. Kad proradi ona ljuta administracija, imaće privreda da se
puši.
Evo nas u petkovom jutru, sa petkovim suncem na lepom petkovom nebu.
Ovako su nekada izgledale samo nedelje i praznici, i to retko.
A danas, evo, i petak blista vedar i ozaren.
Zaista možemo biti ponosni onim što smo za ovo kratko vreme postigli.
Ko ima lepe zavese, otvorio je prozore.
A ko ima i lepu posteljinu, naslagao je preko prozora, pa nam se čini da se negede lepota
i dobrota prelivaju, kao naraslo testo.
Dva časovnika, jedan na Albaniji, drugi na hotelu Slavija, utrkuju se - koji će pre stići do
kraja.
U fudbalskom klubu Partizan danas će se uvežbavati spasonosna kombinacija: ovako, pa
ovako, pa ovako i - gol. To je najjednostavnije i najefikasnije.
Neko jutros sedi na klupi u Pionirskom parku, nema šta drugo da radi, pa misli ono što ga
se ne tiče.
Najveći beogradski ćorsokak, Bulevar Crvene armije, stao je kod benzinske pumpe u
Grčića Milenka ulici i nema kuda dalje.
Danas će profesori ponovo krišom pušiti Zetu da ih ne primete učenici koji puše Kent.
Ako već tučete decu, tucite ih bez razloga, jer su svi drugi razlozi gluplji.
Počela je sezona šljiva i knedli sa šljivama.
Pošto jedu samo ono što ostane, majke i žene obično spreme malo više.
Ono što ste sanjali bio je san. A ovo je sada java - lepi, blagi, vedri, topli, sunčani dan.
Danas bi vam moglo biti lepo i dobro. Ako hoćete. Ako nećete - daleko vam lepa kuća.
Na Petlovom brdu ili još dalje.
Balkan počinje pred semaforom, u delu Auto - puta koji se zove Ulica Stevana
Prvovenčanog.
Tamo je od rana jutra skup Balkanaca. Što ispred semafora, što oko vulkanizera, što oko
lubenica, što onako, bez veze i razloga, balkanski i najlepše.
Ustanove za dnevni boravak očeva i muževa rade i danas. Medju prvima je otvorena
Kasina na terazijama.
Julino brdo pita Ulicu Majke Jevrosime: šta je sa Baba-Višnjinom?
Sve je u redu. Baba-Višnjina se dobro drži. Trenutno je na Kalenića pijaci, sprema
zimnicu.
Uniformisani čobani Gradskog saobraćajnog preduzeća isterali su stada automobila na
beogradske trgove.

Sa visoke katarke Palate Beograd gledamo i tražimo-ima li kraja ovoj lepoj, plavoj i
sunčanoj suboti? Ne vidimo ga. Biće je za svakog zdravog i gladnog.
Ova subota dušu je dala za lep i dobar život. Te subote, 20. septembra 1975. godine, više
nikad neće biti.
Svaki dan sviće zbog nečega. To se još ujutro ne mora znati. Ali će večeras mnogima biti
jasno-zašto je morao svanuti i ovaj utorak, 23. septembar.
Pod jedan vodoravno je i ovog jutra-Sava. Pod jedan uspravno-Palata Beograd, iz koje
vas pozdravljamo.
Pred šalterima Zavoda za zapošljavanje neko je i ovog jutra poranio i peva: Ima dana
kada ne znam šta da radim… Ganute službenice lepe mu na čelo preporuke i adrese
umesto hiljadarki.
Danas će u Obrenovcu i Mladenovcu vršiti upis dece u pubertet. Prednost imaju deca
koja nisu vukovci.
U nekim beogradskim ulicama biće posečeno staro drveće. Na njihova mesta posadiće
lepe mlade milicionare.
Jutros budale pretiču idiote, jer ispred idiota nekim kretenima ne rade štop-svetla.
Ringišpil na Slaviji radi. Automobili se vrte oko zelenog ostrva. U njima sede bivša deca,
oni koji su počinjali na ringišpilima ispod Terazija, na Taš-majdanu i Zvezdari.
Setite se, drugarice i drugovi, tih dalekih lepih dana i nasmešite se jedni drugima.
Evo nam srede, fine gospodje, sa zlatnim brošem na plavoj haljini. Ko voli srede, neka
uzme ovu, bice mu verna sve do nocas.
Sunce nas greje, ali u sreh. Vise nas promasuje. i ono se izokrenulo. Sad greje onu praznu
i mrtvu stranu neba.
Kolekcionari dana i godina ne prave pitanje. Samo neka je dan i neka je zivot.
Sta ce vam ta produhovljena faca, kao da ne znate sta vam fali, kao da imate para, a samo
vam ideje nedostaju? Ne izigravajte intelektualca. Bili smo i mi gladni.
Neko je taman jutros hteo da uci. Doslo mu, resio je, ali ne moze, ne dam u se, mora u
skolu.
Hoce li trojka, sestica i sedmica celog veka tegliti svoje bracne drugove? Blago
nezenjama, tramvajima dvojki, devetki i desetki.
Zivot prolazi, a mi ne znamo sta bismo sa njim. Mrzi nas ili ne umemo da zivimo.
Najradije bismo ga ustupili nekom drugom i uzivali gledajuci kako je lep nas zivot kad ga
drugi zive.
Ono sto ste propustili u zivotu, ne mozete nadoknaditi brzom, sumanutom voznjom.
Ne preticite pametnije od sebe. Prava vozacka takmicarska disciplina zove se-ko ce duze,
a ne ko ce brze voziti.
Ako jos niste otplatili kola, mislite malo i na vase jadne zirante. Nemojte ih dovoditi u
nepriliku da ne znaju da li da vise zale vas ili sebe.
Ne zaboravite: Mnogi nikad vise ne bi vozili brzo, ali, na zalost, takvu priliku vise nece
imati.
Jutros je procvetao, a veceras ce uvenuti poslednji dan septembra.
Jesen je, sezona kad se kolju male gipsane svinje i krade decja ustedjevina.
Jutros u gradskom saobracaju svi imaju sitninu. Nije strasno, moze i sa sitninom dok nas
greje ovaj nebeski dukat.
Deca spavaju, a roditelji sapucu, dogovaraju se kako da ih vaspitavaju, da sve bude fino i
kulturno i da ima efekta.
A jedno zlato mamino sinoc je zaspalo sa cigaretom i progorelo jorgan. A jedna sreca
mamina zaglavila je negde nocas i zaspala, kako je usla u kucu, ispod civiluka u antreu.
A jednog pileta maminog jos nema....
Danas ce u Palati pravde biti podeljena izvesna kolicina pravde. Ko u tome oskudeva,
mogao bi da pozuri.

Zasto se ulicne korpe za otpatke ne podignu na visinu koseva za kosarku? Bila bi to
provokacija kojoj niko od nase kosarkaske nacije ne bi odoleo. Kosevi bi bili puni, a
Beograd cist.
U Zemunu, na obali Dunava, kuva se i danas dobra riblja corba. Do corbe se stize ovako:
ide se do centra Zemuna, a onda dalje za mirisom corbe.
Morate imati neko, makar tajno mesto, gde cete praviti gluposti. Glupost je potrebna
zdravlju. Sloboda da se prave gluposti je zdrava privilegija za koju se sami morate
izboriti.
U poslednjem trenutku, kad je vec izgledalo da nam nema spasa, kada su sinoc mnogi
vecerali poslednju teglu slatkog i pomisljali na najgore-jutros nam je stigao PRVI.
Ljubi ga sve sto skakuce sa prvog na prvi, kao sa kamena na kamen, i jedva odrzava
ravnotezu.
Jutros je poranila i kosava da nam pregleda prozore i zube i utvrdi kako dihtuju.
Bulevar revolucije zakopcao se rajsferslusom do grla, do fontane na Trgu Marksa i
Engelsa.
Za jednu malu, srednje razvijenu zemlju mozda je malo mnogo da upraznjava sva cetiri
godisnja doba. i tu smo se malo zaleteli. Jedno, eventualno dva, to bi jos i moglo. Ali
cetiri, to je mnogo i neskromno.
Sava i Dunav i ovog jutra dolaze i prolaze, a mi ne znamo sta da im radimo.
U mnogim preduzecima uveden je obavezni topli obrok. Nekad je bilo obrnuto. Nekad su
topli obroci bili obavezni kod kuce, a hladni na poslu.
Kosava duva, neki drugovi se klate. Kalendar im broji dane, a sat im broji sate.
Zene i deca jedva cekaju da im se vrate: Vratite nam muzeve, dajte nam tate! Makar
primali licne dohotke umesto plate.
Utorak je dan skroman, mogao bi proci i bez imena koliko je neupadljiv. Dan posle
ponedeljka ili dan pre srede. Ponedeljkom se komentarise protekla nedelja i sredjuju
utisci. Sreda je pravi pocetak nove nedelje. A utorak je negde izmedju, kao neka ostava
za stvari i teme koje se inace cesto ne koriste. Kao februar medju mesecima.
Kontrolori Gradskog saobracajnog preduzeca i ovog jutra traze putnike bez karata. Imali
bismo vise vajde i mi i oni kad bi nam pregledali zube i merili krvni pritisak.
Na Cukarici se proizvodi secer za referate i devetomesecne bilanse.
Visoko gore, na Dusanovcu, zavrsava se nova fabrika cokolade. Nekada su cokoladu jela
samo dobra deca. To je bilo u ona stara vremena kad su roditelji imali vise dece, pa su
neka mogla biti i rdjava. Sad se ne pravi pitanje, samo nek je dete.
Za ljubav je vazna i neophodna ona lepa i slatka glupost. A za brak se trazi ona odvratna i
surova pamet.

Sta je neka zena nasla u svom coveku? Sta je neki covek nasao u svojoj zeni? Morali su
dugo prebirati i traziti dok nisu nasli to sto su trazili.
Ne sekirajte se jer to skodi zdravlju. A ako vec ne mozete, nemojte se bar sekirati zbog
toga sto ne mozete da se ne sekirate, jer je to onda jos gore.
Zali nam se jedan prijatelj: Ja sam lud sto sam glup pa uvek ispadnem blesav.
Utorak je drugi dan u nedelji. Znaci paran, pitom i dobar. Neparni dani su ljuci,
agresivniji i tezi. Zato se danas odmorite da sutra spremni docekate sredu.
Sinoc je u Beogradu otvoren Sajam knjiga. Bilo je lepo i svecano. Primeceni su i neki
drugovi za koje se zna da ne citaju knjige. Oni ne citaju, ali nemaju nista protiv citanja.
Jutros su ucenici sestog razreda osnovne skole poranili da se jos jednom preslisaju – sta
su SPIROGIRE. Da ne bi zaboravila ono sto je vazno, deca uce i ono sto mogu
zaboraviti.
Kraj je meseca, nedelja solidarnosti. Oni koji rade zajme od onih koji imaju.
Ne mozemo ziveti bez drugih ljudi. Jedni nam stvaraju a drugi resavaju probleme.
Mnogi beogradski pogoni rade na burek. Nekoliko hiljada kurira krenulo je da obezbedi
tih nekoliko kriticnih tona bureka. Vruc burek izaziva vedra raspolozenja, pa ce
beogradska privreda, uz viceve i podrigivanje, zabeleziti novi skok.
Ako zelite da budete i ostanete posteni, birajte posao na kome je moguce biti posten.
Kao i svakog jutra, prvo su ustali oni koji vas greju, pa oni koji vas voze, pa oni koji vas
hrane…. i tek posto je sve bilo spremno, zamoljeni ste da ustanete i vi.
Nad Zvezdarom se upalilo belo neonsko sunce. Na takvom suncu ni ziva nece da raste.
U porti Vaznesenske crkve, ispod nas, najstarije i najvece drvo pozlatilo se od starosti i
jeseni. Visoka Palata Beograd, iz koje vam se javljamo, mogla bi se sagnuti, ubrati ga kao
cvet i njime zakititi svoju tamnu fasadu. Lepo bi joj stajalo.
U Ulici Cetrnaestog decembra jos stoji firma kazandzije. Na prvoj kuci u Ulici Vojislava
Ilica je firma curcije. Strane reci, zaboravljeni zanati u novom, modernom gradu. Necemo
kazandzije, hocemo psihijatre!
Da li je u Gradskom saobracajnom obavezno brijanje za sve koji rade sa publikom?
Mozemo im reci da neke kondukterke dolaze neobrijane na posao.
Ne znam kako vas greju ovog jutra, ali treba razumeti i te ljude iz toplana: kad pomisle
koga sve treba da greju, ne radi im se. Prosvetni radnici im muce decu, kod lekara nikako
da dodju na red, trgovci ih deru, milicioneri im uzimaju meru.
A zbog jednog ili dva cestita coveka ne vredi paliti toliku vatru.
Uskoro nas ocekuje veliko slavlje: proradice tobogan od Beograda do Bara.
Dragi slusaoci, kad se zimus popnete na brdasce, stavite ruku na srdasce i setite se ovog
dobra, ovog lepog tridesetog oktobra.

Neki su budni bukvalno i odavno i ti vec uveliko rade.
Jos spavaju samo oni koji su budni u jednom, kako da kazemo, sirem ili visem smislu.
Mi se i ovog jutra javljamo sa naseg visokog, tankog minareta.
Da se, zajedno sa vama, pomolimo svima od kojih zavisi da li cemo danas imati vode,
svetla i toplote.
Kosava se pomamila i nosi ostatke nekad nove i srecne 1975. godine.
Ova nova vise nikad nece biti, a za srecu joj je ostalo jos nekoliko kola lutrije i sportske
prognoze.
Soliteri kod Novog groblja sviraju na kosavi kao usne harmonike.
Stanari ovih, pre vremena ostarelih zgrada, pitaju nas – da li ce se i ovi soliteri rusiti i
kada.
Mi im predlazemo da ih jos malo ruse sami, dok se ne donese konacna odluka.
Jutros su vodjeni iscrpni telefonski razgovori izmedju cistacica u Izvrsnom vecu Srbije i
cistacica u Skupstini grada. Kako sporazum nije postignut, razgovori ce biti nastavljeni
sutra, u isto vreme, sa istih telefona. Naime, drugarice iz Izvrsnog veca imaju svoju ocenu
trzista i cena, sa kojom se drugarice iz Skupstine grada ne mogu sloziti.
Juce je Konjarnikom protrcalo malo, cisto i rumeno prase.
Pobeglo je sa necije trpeze. U poslednjem trenutku.
San svakog praseta je da umre kao svinja.
Dva niska stepena jutrosnje temperature kosava raznosi brzinom od osam i vise metara u
sekundi i rasporedjuje po nogama, ledjima i glavi stanovnika Beograda.
Beograd je jutros veliki frizider u koji je stavljeno million i trista hiljada ljudi, valjda da
se ne pokvare. I to je u redu.
Ali zasto mucimo one koji su vec pokvareni?
Na Avali treperi televizijski toranj kao kazaljka na vagi.
Vreme je da se kiseli kupus.
Mnogi Beogradjani se time bave ovih dana.
Medjutim, u Beogradu je danas lakse naci kupus nego kamen.
Neke inadzije i raspikuce stavljaju televizore preko kupusa.
Ako od majke vise nemate nikakve koristi, zakunite se u nju pa slazite.
Gradsko stambeno ce propasti ako bas vi ne platite kiriju. I Elektrodistribuciji nedostaje
bas vasih dvesta ili trista dinara. To mora da su neka mnogo jaka preduzeca kad toliko
zavise bas od vas.
Sta bi radili da vi niste dosli u Beograd, kao sto ste mogli da ne dodjete i kao sto bi bilo
bolje da niste ni dosli?
A ako Beograd bas toliko zavisi od vas, neka vas pozovu u Gradsku skupstinu i neka vam
daju orden.
Blizi se kraj godine, vreme je za inventarisanje.
Zdravi ljudi inventarisace samo ono sto imaju, a bolesni iskljucivo ono sto nemaju.
Ovaj utorak ocigledno nije video neke druge dane kad moze sebi dozvoliti da ovako
izgleda.
To nema smisla. Znaju koliko volimo da zivimo i podmecu nam neke dane koji nigde ne
bi prosli sem kod nas.
U Vranjskoj ulici kosava klati, hoce da skine saobracajni znak ogranicenja brzine do 40
km na cas.

Malo joj je.
Juce je odrzan sastanak beogradske podruznice Deda-Mrazeva.
Analizirana su proslogodisnja iskustva i utvrdjen plan za predstojecu novu godinu.
Podeljeni su rejoni i utvrdjen cenovnik. Deda – Mrazevi su zamoljeni da se ukljuce u
borbu protiv sunda i da izbegavaju stihove kao sto su:
Draga deco, mali vrazi, mi smo vasi deda-Mrazi!
Ili:
Evo ide Deda-Mrasce da vas stipne za obrasce!
Prosao je Mesec dana knjige.
U toku su jedanaest meseci radija i televizije.
Niti kosava radi na struju, niti struja na kosavu.
Tako da jos uvek ima kosave, a nema struje.
Ovog hladnog, vetrovitog utorka drzite se stare, poslovicne mudrosti: ne pusite uz vetar!
Nemojte bas toliko insistirati na svom praznom i siromasnom zivotu.
Ziveti treba samo dotle dok jos imamo posla u zivotu.
A to je ponekad duze, a vrlo cesto krace od radnog staza.
Neko je jutros poranio i poleteo da odmoran i dokon resava ukrstene reci u novinama od
juce.
Medjutim, neko ih je vec ispunio velikim prljavim slovima.
Kakav je to udarac, mogu shvatiti samo oni kojima se nesto slicno vec dogodilo.
Sava i Dunav pruzili se kao krojacki santimetri.
Uzimaju meru Beogradu za zimu, za ono lepo i belo perje i paperje kome smo gotovo
zaboravili ime.
Ako nema izgleda da uskoro dobijete stan, mi vam predlazemo da se nadjete na
beogradskoj zeleznickoj stanici kad je budu rusili. Na bivsoj zemunskoj stanici dobili su
stanove svi koji su toga dana cekali voz.
U vezi sa preseljenjem Terazijske cesme stigao nam je jos jedan predlog: da se ubuduce
takvi i slicni spomenici grade na tockovima kako bi se cesce i lakse mogli seliti.
Neki djaci zure da jos u skoli pokazu sve sto znaju i mogu. Ubise se radeci, uceci,
osvajajuci petice. Kada zavrse skolu, bice vec siti i umorni.
Vise sansi imaju oni koji se kroz skolu provlace, koji se stede, jer znaju da ih ceka jos
jedno veliko poluvreme zivota.
Mame, radjajte deci sestre!
Sestre postaju tetke, a tetke su najlepsi, nezamenjivi dar svakom detinjstvu.
Nocas su samci krisom otvarali vrata svojih hladnih sobicaka ne bi li ukrali malo toplote
iz onog dela stana koji se greje.
Po mnogim beogradskim ustanovama proradile su ostave na simsu, s one strane prozora.
Fasade najlepsih zgrada ukrasile su bosce i najlonske kese, mleko, jogurt, pogacice i
jetrene pastete.
Na dusanovackoj pijaci bice otvorena prodavnica vruceg crepa za sve bolesti ledja, krsta i
zglobova.
Nocas je u jednoj bracnoj postelji dogovoreno: duznost je oca da brine o prezimenu dece,
o imenima ce brinuti majka. Dakle, otac ono najvaznije – uopste, a majka sve ono drugo,
sitno i svakodnevno.
Onaj nevernik koji je obecao da ce leci pod prvi voz koji prodje prugom Beograd-Bar
uputio je juce telegram nadleznima u kome moli pomilovanje.
Blizi se praznik.

Neko ce za praznik biti unapredjen, pa ce mu zena iz nizeg ranga zimskog kaputa preci u
visi rang – skupe bunde.
Najlepse je na zenama pratiti kako im muzevi napreduju u sluzbi.
Ako imate preko sezdeset godina, nemate vise prava da se zalite na roditelje, cak iako su
krivi.
Palata Beograd je kao kaziprst uperen u nebo.
Svojim izgledom i polozajem ona daje odgovor na vecita i sudbinska covekova pitanja.
Ko je kriv? Gde je izlaz? Kome se zaliti? Ko ce to znati?
- odgovor vam daje kaziprst Palate Beograd.
Prosvetni radnik koji je kiksirao tamo gde je fiksirao na listicu sportske prognoze jedva
ceka jutro i prvi cas da sa nekim podeli svoju nesrecu.
Jutros ce neki drugovi u automobile, pa na sastanak; pa u automobile, pa na rucak; pa
automobilima na drugi sastanak; pa, opet automobilima, eventualno kuci.
Trebalo bi ih jednom pesice provesti kroz nas grad i zivot da vide kako se relativno dobro
drzimo, uprkos njihovim odlukama.
Drugarice ce jutros krisom mirisati jedna drugoj polovne frizure i pogadjati sta su juce
kuvale.
Nemojte ni ove zime kupovati zimski kaput.
Kupite nesto zeni, pa neka vas greje njena topla zahvalnost.
U Beogradu zivi mnogo zaboravljenih ljudi.
Neko ih je nekad ostavio i zaboravio.
Imati toliko kilograma sa takvim licnim dohocima, to je zaista za podozrenje.
Sve ono sto fail kriticnim tackama nase privrede moze se naci i videti na nekim
drugaricama i drugovima.
Da li neki lekari, da li neki profesori, da li neki poslodavci primaju mito?
Ne primaju, ali zive kao da primaju i to izaziva zabunu i nervozu.
Deca koja su ovu noc provela kod babe jutros ce se u obdanistu pojaviti bez nekih zuba.
Babe su dobre dok su budne. Kad zaspe, umeju biti i neoprezne.
Kad se sinoc nabokao hladnih pihtija, prelivenih sircetom i posutih suvom ljutom
paprikom, nocas je imao naucno fantasticne snove.
Ko je legao gladan-sanjao je pihtije.
Ne morate i ovo jutro pocinjati poznatim zanovetanjem: Da se ja nesto pitam... Proverili
smo kako izgleda tamo gde se vi nesto pitate i videli da nije sjajno.
Danas ce na Topciderskom brdu neko slaviti mali intimni jubilej: ovo je vec sezdeset i
peta godina kako-ne moze vise da zivi.
Jedan drug iz Sekretarijata za kulturu, zaduzen za sahrane o drzavnom trosku, pravi
finansijski plan za sledecu godinu i ovih dana obilazi neke poznatije drugove, zagleda ih i
raspituje se kako su.
Sneg i Nova godina pogadjaju se ko ce pre. Stab za docek nove godine je brojniji i
agilniji od staba za docek snega. Mozda je ipak bolje da prvo docekamo Novu godinu.
Ovih dana doci ce nam u goste gastarbajteri da provere koliko imaju dece, kako se zovu i
ko brine o njima. Mnogom detetu ce laknuti kad shvati da nije bas direktno postalo od
majmuna, vec da ima i oca.
Danas ce neradnici ponovo moliti radnike da povecaju produktivnost rada. Ne moze se
vise ne raditi na ovom nivou produktivnosti.
Nasmesite se, sa mnogo dobrote i malo, malo gorcine. Oprostite zivotu i svetu sto nisu
savrseni.
Ima ljudi skromnih.
Kad se ujutru probude, kad shvate da su jos zivi, da jos uvek slusaju, gledaju i misle, prva
recenica im je: Neverovatno! Takvim ljudima uvek slobodno mozete reci koji je dan i
datum, ne prave pitanje, obraduju se svakom.
Obratite paznju na to kako vas zena odjutros tuzno i zalosno gleda. Setite se sta je to sto
imaju sve druge zene, a samo vasa zena nema.

Zasto beogradska zeleznicka stanica ne organizuje docek Nove godine? Imaju cekaonice,
tamo se i onako stalno nesto ceka. Mogli bi, uzgred, da cekaju i Novu godinu. Pa kad
stigne. Niko ne bi pravio pitanje.
Imali ste ruznu zenu i to vam je bilo malo. Sad ste nasli lepu, ali je ispalo da vam je to
mnogo. Tesko je prosecnom muskarcu izmedju takvih zenskih krajnosti.
Na Petlovom brdu ne misle na docek Nove godine. Jos cekaju autobus.
Nova godina ce, razume se, stici i onima koji je ne budu cekali. Medjutim, sva car i jeste
u cekanju, a ne u Novoj godini. Lepo je cekati nesto u sta ste sigurni da ce doci. Cekali
smo u zivotu razne stvari, to svi znamo, a uvek su nam i sigurno dolazile samo nove
godine.
Sinoc je ponovo odrzana jedna pozorisna predstava a da niko nije imao pojma o tome. U
Beogradu su daleko posecenije sahrane nego neke pozorisne predstave. Nasi ljudi vole da
vide sta je bilo na kraju, a to moderno pozoriste izbegava da kaze.
Noćas je neko na Slaviji izgubio novčanik.
Rano jutros neko ga je našao, otvorio i sa ogorčenjem pljunuo u njega.
Bio je prazan.
Neko ima tu sreću da izgubi prazan novčanik, a neko nesreću da baš takav novčanik
nađe.
U naselju Lipov lad ruše zaostale, ostarele kuće i kućerke.
Tužna slika ispražnjenih, napuštenih domova, povađenih prozora i vrata.
Teško je gledati i kad kuća umire.
I ove Nove godine biće dodeljen televizor najboljem beogradskom milicionaru.
Pripazite se ovih dana, takmičenje je u toku.
Neka naša deca imaju kod kuće samo tatu.
A neka samo tatu nemaju, a imaju sve drugo.
To je neku decu dovelo do velikih dilema, a mnoge očeve pod veliki znak pitanja.
Roditelji ženske dece teško se rešavaju da ih puste same na doček Nove godine. Roditelji
muške dece smatraju da to nije fer sa njihove strane.
Beogradski ugostitelji još se ne drže propisa i obaveze - da pijanim gostima ne služe piće,
a debelima jelo.
Ono što ste radili samo subotom, više nećete raditi u ovoj godini.
Kao da je poslednji dan života, a ne stare godine.
Sve što smo imali, i što smo ukrali, i što smo pozajmili, i što smo podigli na kredit - sve
smo uložili u ovu noć. Zaboravili smo: nećemo samo dočekati novu godinu, već ćemo i
živeti u njoj.
Kad to čudo prođe, dogovorićemo se: šta više nikada nećemo raditi, kuda više nikada
nećemo ići, koga više nikada nećemo poslušati i šta nam se poslednji put dogodilo i nikad
više.
Neka deca već su dobila od Deda - Mraza male automobile, neka lutke, a neka batine,
kad se sinoć vratio umoran i nervozan.
Nekima nove godine samo dolaze i dolaze, dok drugima samo prolaze.

Neki menjaju nove godine kao mala deca pelene.
Čim u jednoj godini urade onu stvar, odmah traže novu i čistu godinu.
Da nema boga u nekim zemljama na zapadu, mnoga naša deca ne bi videla svoje roditelje
za novogodišnje praznike.
Za decu razvedenih roditelja doček Nove godine biće organizovan u Dragstoru i
podzemnim pešačkim prolazima.
Biće im lepo. Njih niko ne čeka i ne traži. Oni će, ako imaju gde, moći da se vrate kad
hoće.
Jedna Jelena iz Pete beogradske najzad je našla dečka.
Pitala ga je: Ko si ti?
A on joj je lepo rekao: Ja sam tvoj dečko.
Mlade vaspitačice u beogradskim obdaništima pričaće deci i ovog jutra bajke. To su setne
priče o tome - šta se stalno dešava princezama, a nikad vaspitačicama.
Sve smo bliže polugođu.
Bivši loši đaci daju jedinice sadašnjim đacima, a najgori ih grde i biju kod kuće.
Poslednji je trenutak da deci kupite školske knjige. Mogu svakog časa početi da uče.
Kupite im knjige, ali ih nemojte terati da uče. Jer ako ih vi terate da uče baš kad su i sama
mislila da uče, deca se uvrede i neće da uče.
Ispunjavajte svoja obećanja.
To je jedino časno i moralno.
Ali zato ne obećavajte više nego što možete da učinite.
Ne preterujte ni sa pretnjama.
Ružno je i kad takvo obećanje ne ispunite.
Seljaci su još na godišnjem odmoru.
Provode ga u najlepšim krajevima naše zemlje, dovoljno zaostalim da mogu normalno i
dugo da žive.
Za one koji su mislili da umru pošteni ovaj život se otegao i nema mu kraja. I oni što su
shvatili: ne može se dugo i pošteno.
Može kratko, ali ne bi bilo pošteno da pošteni ljudi žive kratko.
Mnoge beogradske prodavnice ne rade zbog inventarisanja.
Nema problema. Ono što ne nađu u izlogu, naći će u radnji. A ono što ne nađu u radnji,
naći će u garažama i na štednim knjižicama.
Ništa ne može da nestane. Sve je tu negde.
Temperatura u Beogradu je ispod svake nule.
Na vedrom i hladnom januarskom nebu noćas je briljirao Mesec.
Spustio se nisko, veći nego ikad ranije. Činilo nam se da će, zbog nekog kvara, prinudno
sleteti.

Neko čudo, možda ne baš toliko, jesmo zaslužili.
Međutim, ni čuda nas neće.
Subota je dan kad se radi nešto drugo.
Ko ima da bira.
Ko nema, neka čeka ponedeljak, kad se radi ono isto.
Neki ljudi nas ponižavaju svojom dobrotom.
Odvikli smo se od dobrote.
Ne razumemo zašto nam neko nešto čini ako ne traži nikakvu protivuslugu.
Dobrota se ne može vratiti jer se i ne daje.
Dobri ljudi su dobri zbog sebe a ne zbog drugih.
Gore od subote i nedelje može biti još samo na godišnjem odmoru.
Ukiselite se onako kako samo vi umete i prosipajte to sirće u šolje, šoljice i tanjire svojih
najbližih.
Čuli smo zanimljiv predlog:
muž koji u jednoj godini skupi dve stotine kesica za supu, bilo kog proizvođača, stekao bi
pravo na pokretanje brakorazvodne parnice.
Dajte i nama neku veću, društvenu ili državnu, brigu da se malo odmorimo.
A vi malo brinite o deci i porodici.
Dečaci su čitavo prvo polugodište uzalud zviždali pod prozorima devojčica. One se nisu
odazivale, morale su da uče. Počeo je zimski raspust.
Sad devojčice uzalud dozivaju one iste dečake.
Pravi dečaci uče samo za vreme zimskog i letnjeg raspusta.
Sneg još pada, mada mu je rečeno da neće padati.
Posvađala se dva dečaka na prostranoj snežnoj padini:
- To je moj sneg! Meni je tata kupio sneg umesto sanki!
- Nije tvoj, moj je! Meni je tata kupio sneg umesto zimskog kaputa!
Žene će vam ovih dana zapevati stari refren:
Svi muževi vode svoje žene... samo ti mene ne!
Ovoga puta na FEST. Dakle:
Svi muževi vode svoje žene na Fest, samo ti mene ne!
Ko hoće da vidi najbolje beogradske muževe na jednom mestu, neka ih potraži na Festu.
Sutra se udaje još jedna vaspitačica.
Ne znamo ko im to dozvoljava. Žene koje brinu o našoj deci ne bi smele imati svoju.
Ne možemo svi biti srećni. Nema toliko sreće.
Odustanite danas od neke velike gluposti, pa proglasite petak svojim intimnim praznikom
i slavite ga svake sedmice.

Dobra beogradska deca provode školski raspust van Beograda.
Ovaj lepi sneg ostavljen je na milost i nemilost lošoj deci.
Plašimo se da će ga upropastiti kao i sve drugo do sada.
Vodite računa: ovaj život ne traje milion godina, već izvestan, ograničen broj petaka.
Svaki je petak jedan mali imetak. Ovim petkom možete zakrpiti neku manju rupu u svom
životu.
Topi se velika zimska igračka beogradske dece.
Deci ništa ne može da traje duže od sedam-osam dana.
Neko će danas otići iz Beograda, što nije loše. A neko će se vratiti, što je još bolje.
Svi ostali dele se - na one kojima će se neko vratiti, što nije loše, i na one kojima će neko
otići, što je još bolje.
Ako vam je majka sama, snimite ploču a ona neka kupi tranzistor.
Mnogi sinovi se samo tako dopisuju sa svojim majkama, preko radio-talasa:
Ti si, mila majko, na Voždovcu sama, a ja gorko plačem na Terazijama!
U Beogradu ima više tranzistora nego ptica.
Preduzete su mere za ozdravljenje jedne radne organizacije.
Uklonjen je šofer koji je mnogo znao.
Neko je jutros obuvao cipele drškom kašike za supu, pa se odjednom setio: otkad nije
pojeo ništa kuvano i toplo! U zamagljene oči navrla su mu sećanja na majku, detinjstvo,
na one žute i tople supe, na one tanke, guste i slatke rezance, na svečanu zvonjavu kašika
u dubokim i punim tanjirima...
Rasplakao se naš sugrađanin u polumraku antrea i nekoliko vrelih suza kanulo je u davno
ohlađenu i zaboravljenu kašiku.
Deco!
Tata vam je na preferansu, mama na Festu, večera u frižideru, a šerif Meklaud na prvom
programu.
Noćas je Mesec bio veliki i zdrav, kao glavica kupusa. I jutros se spustio u jednu kacu, u
gornjem delu Zemuna.
Odmorite se ako imate od čega, pojedite ako imate šta, mislite ako imate o čemu.
Jedite lekove dok ih još ima!
Spremaju se da nam zabrane i oduzmu i to malo što smo imali od života. Mi ne možemo
biti zdravi ako pre toga nismo bili bolesni.
Tate jedva čekaju subotu da se ne briju, mame - da stave novu frizuru.
Mame i tate nikad nisu istovremeno lepi. Svako ima svoju publiku.
Mnogi delovi grada ostaće danas i ovih dana bez struje.
Međutim, Elektrodistribucija će montirati baterijske strujomere, tako da će bar oni raditi
bez prekida.
Neka deca, rođena prošlog leta, juče su prvi put videla svoj rodni grad.
Mame i tate vodili su ih tragovima Prve penzionerske - sa Tašmajdana, preko Terazija do
Kalemegdana.
Kupajte se i secite nokte kad ste u inostranstvu.
Šišajte se kad odete na godišnji odmor.
Što više đubreta ostavljajte van Beograda.

U Beogradu više nema mesta.
Uskoro će proleće.
Blago svima za koje je to važno.
Nalazimo se neposredno pred krupnim događajima:
Drveće će biti renovirano, vratiće mu se negdašnje boje i mirisi.
Izvestan broj ptica biće postavljen na određeni broj grana.
Seljaci će se iz sudova vratiti na njive.
Radosno će zacvrkutati zvonca, na jaganjcima i poni-biciklima.
Čim bude dovoljno struje, proradiće i zazujati košnice.
U Africi će biti ispaljene laste i svaka će ovde pogoditi cilj.
Sve će oživeti. Jedno drugo zvaće i terati da živi.
U retrovizoru jutra vidimo iznemogli, zaostali četvrtak i subotu, koja izdaleka juri i
ablenduje.
Dva dana nećete raditi i mogli biste natenane da vaspitavate svoju decu.
Ima roditelja koji to rade samo kad su u gostima ili kad imaju goste.
Juče je na jednom zboru radnih ljudi izbačena parola:
Ne spuštajte ruke, ima još da se glasa!
Bilo bi jednostavnije za saobraćaj, i uopšte, kada bismo se svi kretali u istom pravcu.
Tako smo nekako i zamišljali ovaj petak, pre mnogo godina.
Međutim, kako vreme više odmiče, kako dalje napredujemo, sve je više raskrsnica.
Ukrstili nam se putevi i interesi, pa je sve teže proći i stići do cilja.
Po rasporedu sudbine, ovaj petak biće najlepši dan nečijeg života.
Kada bismo znali čijeg, mogli bismo mu javiti.
Da ne ispadne i sa njim kao sa nama - da nismo imali pojma.
Evo nas još jednom na početku.
Danas ćemo ponovo uvežbavati kompletan program života.
Da budemo spremni kad jednom počnemo da živimo.
Danas će, izgleda, biti toplo i tiho.
Mogli biste i istresti tepihe i vratiti Beogradu ono što je njegovo.
Zanima nas - gde se čuva ušteđena struja.
Da li neko vodi računa o tome?
Da ne bude, kako je umelo da bude - krađa i malverzacija.
Da opet ne stigne vest, iz Švajcarske ili Nemačke, kako je tamo neki naš čovek otvorio
elektranu strujom pokradenom u domovini.
Kad čujemo da neko nije ostvario ono što je želeo, uvek prvo pomislimo da je želeo, uvek
prvo pomislimo da je želeo ono što nije mogao ostvariti. Početak svake sreće je u
srećnom izboru želja.

Ima bistrih vozača.
Malo voze, a malo se parkiraju pored druma i štede benzin.
Farmerke jesu praktične, ali im je prtljažnik mali.
Ako prtljag i stane nekako, ne može rajsferšlus da se zatvori do kraja, mora da se udari
bar jedna zihernadla.
A ako udarite zihernadlu, morate gore obući nešto što će je pokriti.
A ako to uradite, pokrili ste i struk, i to više nema nikakvog efekta.
Da bi ženama bilo lakše, izmišljene su košulje koje se ne prljaju, odela koja se ne peglaju,
jela koja se ne kuvaju i deca koja se ne vaspitavaju.
Evo nas, prilično zdravih i živih, u novom danu.
Na velikom ekranu neba uskoro će se pojaviti novo sunce kao špica serije dana i nedelja,
koji će nas iz crno-bele zime odvesti u kolorisane predele proleća i leta.
Evo vam domaćeg zadatka:
odaberite jedno drvo i svakodnevno pratite šta se sa njim i na njemu događa.
Biće novosti, cvetaće i cvrkutati svakog dana.
Družite se sa drvetom. Drvo je verno, čekaće vas.
Ako ne stignete danas, dođite sutra, ono će biti tu.
Ako mu poverite neku tajnu, za to niko neće znati sem vas dvoje.
Česme po stanovima kaplju, odbrojavaju sekunde i minute dvadeset i petom danu
februara.
Sijalice su nam se odvikle od struje.
Neke senzibilnije, čim ih struja ponovo takne, od prvih žmaraca pregore.
Napravite malu domaću promaju, otvorite prozore i vrata, proterajte iz kuće novembarski
smog, decembarske praznične mirise, januarsku čamotinju - nebeski sprej donosi nam
mladi, sveži vazduh sa snežnih karpatskih njiva.
Nemojte navikavati svoj organizam da uvek neko drugi brine o njemu.
Neka sad malo brine sam o sebi.
Nije više mali.
Otkinite jedan list i pogledajte ga dobro.
Sa njegovog dlana pročitaćete i svoju sudbinu.
Da umemo, mogli bismo lepo provesti ovu sredu trčeći odmornim nogama za gladnim
očima, puniti srce radošću što postojimo, čuditi se velikoj tajni života, čiji smo slučajni i
srećni gosti.
Dok nije bilo struje, mogli smo misliti da je struja ono što nam fali.
Sad ima struje, a nama i dalje nešto fali - znači, nije struja.
Ne vredi. Naša se bolest ne leči strujom.

Ko ima majku - voleo bi da ima konja, ko ima konja - čezne za ženom, ko ima ženu - sve
bi dao da ima perorez od sedamnaest delova, kao jedan iz Belog Potoka.
Neko je jutros isterao moped kupljen na kredit, na njega okačio tranzistor od 300 dinara i
šiba niz Bulevar revolucije. Motor prašti, tranzistor krči, a on peva - ne zna kako da
potroši toliko bogatstvo.
Beograd nam je prljav.
Beograđani, kao Ivica i Marica, ostavljaju tragove za sobom da bi po njima umeli da se
vrate kućama.
Na svakih pedeset metara po jedan trag.
Ako znate šta puše i od čega boluju, lako biste ih mogli naći.
Apoteke su nam pune kao samousluge.
Treba se nadati da će uskoro početi i da rade po istom principu: uzmete na ulazu korpu,
obilazite rafove i sami birate i bolest i lek.
Čoveka uvek ima šta da boli, samo ne može da se seti.
Ko nema u glavi ima u nogama, ko nema u nogama ima u banci, ko nema u banci ima
nešto u Grockoj, ko nema ni u Grockoj - naći će mu se nešto u mokraći.
Niko baš nije da nema nigde ništa.
Danas je utorak, mali dan, autsajder, ničije vreme, čekaonica za one koji su krenuli u
sredu i dalje.
Nema čak ni one jedne laste koja ne čini proleće.
Da bar hoće ona da doleti, pa da čekamo ostale.
Magacioner Beograd-puta umače mladi luk u gomile preostale soli, kao da snega više
neće biti.
Sunce je nad Zvezdarom istaklo samo firmu, zlatni berberski tanjir.
Mislili smo da ćemo već uveliko živeti napolju.
Međutim, još uvek smo unutra.
Napolje još nije spremno.
Dekoracije još nisu završene, a i sa grejanjem nešto nije u redu.
Na ovo vreme idu - hladan, užegao burek, mlak čaj bez limuna i stara žvaka, ako još stoji
tamo gde ste je zalepili.
Koliko se mi razumemo, jutros bi od lekova trebalo uzimati one belkaste, beličaste. Oko
podne mogli biste da pređete na one rumene, koji prelaze više u karmin. A za veče
preporučujemo one zelembaće, zelenkaste.
Ako to nije glupo, možda bi bilo jednostavnije grejati živu u termometru nego ovoliki
grad.

Jednome od naših nesrećnih sugrađana nije, najpre, valjao PE KA BE. Zatim se žalio na
PE TE TE. Pa mu se pokvario U KA TE.
Kad su ga pregledali, utvrdili su da mu nije u redu ni E KA GE.
Na beogradskim trgovima postrojili se automobili, kao za smotru.
Uniformisano lice staje ispred stroja i viče:
Pomoz'smog, junaci!
Automobili uglas odgovaraju:
Smog ti pomogao!
I tako dalje, u tom smislu:
Ubio te smog! Smog je spor, ali dostižan! To nas smog kažnjava! Videćeš ti svoga
smoga! Smožju ti majku! Smog te molovo! Budismogsnama!
Danas se vraćamo na posao.
A ništa čoveka ne može tako razonoditi kao malo posla u finom preduzeću, u veselom
društvu i sa pristojnom platom.
Neko ubogo šiblje, prava biljna sirotinja, što divlje raste tamo gde niko drugi neće, okitilo
se žutim cvetom.
Složilo se žuto i zeleno, a nema ko da mu se raduje.
Nekada su bar koze pokazivale izvesno razumevanje i interes.
A sad, ili nema koza ili se prave da ih nema.
Sunce je prešlo na našu stranu.
Počinje sezona glagola i prideva.
Uz svu vašu brigu, jedno dete uvek može da se izgubi u životu.
Tamo gde ima više dece, jedni drugima pomažu da se ne izgube.
Zvezda je još jednom pobedila Partizan.
Mi mislimo da nije važno ko je pobedio.
Važnije je - ko je bolji.
A to je stvar ukusa. To se ne dokazuje rezultatima.
Ko nema para da živi noću, evo mu dana da životari.
Ne znamo šta je, koji je dan.
Ili je deseti dan aprila, kako bi trebalo da bude, ili je četrdeseti dan marta, ili je, kako
izgleda, sedamdeseti dan februara.
Izađete iz stana u kome je temperatura 14 stepeni, uđete u trolejbus u kome je 10, da biste
radili u prostoriji u kojoj je 15 stepeni.
Kad sve to saberete, dobijete temperaturu od 39 stepeni, sa zapaljenjem pluća i ostalim
komplikacijama.

Termometri u beogradskim toplanama reaguju na kalendar, a ne na temperaturu.
Biće i danas gužve po kućama kad se okupi sve ono lenjo, gladno i nervozno.
Sava je sve manja i tanja. Ako ne budemo vodili računa, jednoga dana bi dve obale mogle
zarasti, kao rana.
Jednima od jutros radi levi, drugima desni migavac.
Zavisi u kom bubregu im je kamen.
U Bulevaru revolucije, u izlogu radionice za hemijsko čišćenje, vise dve venčanice, bele,
tek očišćene, kao nove.
Hteli smo se zaustaviti i zamisliti, ali neka misle oni koji će se uskoro ženiti.
Mladama, takođe belim, čistim, kao novim.
Možete se razboleti od straha od bolesti.
Kao što možete ostariti od straha od starosti.
Vi mislite da život muči vas, a mi imamo utisak da vi mučite, gnjavite i ponižavate život.
Sunca nema. Ono, izgleda, čeka limun, koga takođe nema.
Sa mnogo više razloga ležemo nego što ustajemo.
Spavati moramo, spavanje je lepa i prirodna potreba. Buđenje i ustajanje su neprirodne i
neprijatne nužde.
I niko ne može poreći da nam je spavanje potrebnije od ustajanja.
Dok spavamo, ne moramo ništa drugo raditi.
Spavanje je jeftino. Spavanjem nikog drugog ne ugrožavamo.
A čim se probudimo i ustanemo, hteli - ne hteli, moramo se baviti još nečim. A tu onda
iskrsavaju razni nepotrebni problemi.
U snu si živ, samo što ne živiš. A šta nam više treba?
Živeti ionako ne umemo. Mnogo više nas je sposobnih za spavanje nego za život.
Niko se još nije kajao zato što je spavao.
Spavanje je spavanje, ono ne može biti ni bolje ni gore, što sa životom nije slučaj.
Biti budan, to je i zamorno, i skupo, i opasno, i dugo traje.
Bolje je da radimo ono što umemo, da spavamo, nego da se budni petljamo sa životom,
kad je očigledno da u tome nismo vešti.
I kad nismo spavali, bolje da smo spavali.
Da ste spavali onda kad niste spavali, ne biste uradili ono što ste uradili.
A da niste uradili to što ste uradili, sad biste i dalje mogli mirno da spavate.
Bili ste tako dobri, sve do malopre, sve dok ste spavali. A sad moramo strepeti za sve ono
što ste u stanju da uradite budni.
Bolje je ipak da spavate. Sve što prespavate - neće vam se dogoditi.
Na pitanje - kako oslabiti? - postoji jedan jedini odgovor:
treba manje jesti.

I na drugo pitanje - kako doći do para? - odgovor je takođe cinično prost:
treba raditi.
Ovako logični i jednostavni odgovori nisu popularni.
Njih daju oni koji se prave da nisu razumeli pitanje.
Jer pravi smisao tih pitanja glasi:
kako oslabiti a ne odricati se jela, i kako doći do para ne radeći, i kako položiti razred ne
učeći, i kako postići nešto u životu ne trudeći se?
To se traži. Bilo bi dobro da tu postoji neki štos, neka duhovita caka i rešenje.
Prokleta neka je pamet, koja na laka pitanja daje tako teške, nemoguće odgovore!
Da li primećujete da ima struje? Ne primećujete.
A čim je nema, vi primetite, je l' tako?
Čudni smo mi. Lakše nam je da primetimo ono čega nema, nego ono čega ima.
Neki napredni drugovi unapredili su svoje supruge u visoko zvanje drugarice.
Kad im zatrebaju žene, uzimaju tuđe.
Moglo bi nam biti mnogo bolje kad to ne bi zavisilo od nas.
Nažalost, sva briga o nama prepuštena je nama.
Dakle, najgore moguće rešenje.
Zbog toga sa ogorčenjem mođemo reći - nismo to zaslužili.
Nemojte čitati novine dok ručate.
Obratite pažnju na meso, znate li pošto je?!
Danas je četvrtak, 22. april.
A to nije malo.
Toliko aprila dovoljno je da svima bude lepše i bolje.
Pogledajte koliki je ovaj dan!
Narastao je kao da je umešen u privatnoj pekari.
biće ga svakom.
Stari i bezubi neka jedu sredinu, a mladi će mu večeras grickati slatku koru koja malo
gorči.
Nove mesečne pretplatne karte daju najzad i vama pravo da ulazite na prednja vrata.
Ispunjen je još jedan od vaših snova.
Vaša deca mogu biti ponosna na vas.
Vi, najzad, znate zašto živite!
Ako si mi drug, postavi me na neki visok položaj.
Bar za drugarstvo nisu potrebne nikakve školske kvalifikacije.
Posle sinoćnih roditeljskih sastanaka ponovo se postavilo pitanje:
da li je vaspitavanje umni ili manuelni rad?
Nema jedinstvenog odgovora.
Neka svako vaspitava onim čime raspolaže.
Ne valja kad profesori mrze učenike, ne valja kad vole učenice - šta mi, zapravo, tražimo
od profesora?
U ženama ima više mesta nego u obdaništima.
Zato imamo višak nezbrinute dece.

Ljudi nesigurni u svoju vrednost umeju sa velikom strašću da neguju vrline.
Imate jalovih ljudi kojima je teško pronaći drugu manu.
Sutra će vitalniji deo Beograda provesti u vikendicama.
Odakle im vikendice? Kako odakle? Prodali su zemlju.
Koju zemlju, čiju zemlju? Zemlju svojih očeva i dedova.
U Bloku 45 ima jedna mama koju zovu Đorđe - Nenade.
Dojadila je komšiluku dozivajući sinove sa visokog sprata.
Kad smo mi bili mali mame su imale nešto duža imena.
Jedna se zvala: Stipane - Bela - Jašo - Marko - Mare!
U ta davna vremena seks je bio sramota, pa se sve bacale na decu.
Tako su naša deca došla do onih važnih i potrebnih tetaka, teča, ujaka, stričeva i strina -
svega onog što njihova deca neće imati.
Jedan mladoženja traži vatrenu žensku, koja može da skuva jaje pod pazuhom.
Ako ste ta ženska, javite mu se na test, on stalno nosi jaje u džepu.
Upozoravamo one koji ne znaju:
Aparat za samomerenje krvnog pritiska ne leči, već samo meri i pokazuje pritisak.
Neki su nam se već hvalili da su se izlečili ovim aparatom.
Škola se bliži kraju.
Traži se neko ko poznaje nekog u Osnovnoj školi "Radoje Domanović".
Zauzvrat se nudi jaka, pouzdana veza u Šestoj beogradskoj.
Moguć je svaki sporazum.
Obradujte svoje noge!
Operite ih ili promenite čarape.
Perite noge!
To je prvi uslov za dobre međuljudske odnose.
Noćas kasno dvoje roditelja čitali su pesmu o zecu i odgonetali - šta je pisac time hteo da
kaže.
Da oni kažu detetu, da dete kaže nastavnici.
Takvu poruku nisu mogli naći u pesmi o zecu. Nisu znali gde je.
Zbog toga molimo sve pisce: ako imaju kakvu poruku, neka nam je ostavljaju kod
nastojnika ili ubace u poštansko sanduče.
Danas će neki drugovi otići na Kosmaj da obiđu pčele, a neki drugi u Čortanovce ili
Slankamen - da nahrane komarce.
Tražimo kućnu pomoćnicu koja je radila po boljim kućama da nam priča intrige o njima.
Izbegavajte hleb, preskačite supe i čorbe, ne jedite masno, kiselo i ljuto, ne jedite mnogo.
Ne podrigujte pred sirotinjom.

Lako je onima koji su intimni sa svojom decom. Oni im uvek mogu priznati kad nemaju
para.
Teško je onima koji se prave važni. Oni moraju da lažu.
Pare koje nemaju oni deci ne daju iz principa.
Ima ljudi bolesno sujetnih.
Da ne bi povredili svoju sujetu, oni izbegavaju svako iskušenje.
Pametni su, a kreću se samo među ograničenim ljudima.
Sposobni su, a neće, ne smeju ništa da pokušaju, plaše se svakog poređenja.
Jaki su, ali oprezno biraju protivnike.
Oni ne ostavljaju tragove, već samo dobre utiske.
Neka su nam lekari živi i zdravi!
Da nije njih, mnogi od nas ne bi imali pred kim da se skinu, niti bi imao ko da nas pipne.
Počelo je zaprašivanje pčela i astmatičara.
To je poslednje upozorenje komarcima.
Ako ne budu dobri, provešće se slično ili još gore.
U toku je još jedna kampanja.
Roditelji popravljaju decu.
Deca popravljaju ocene u školi.
Sad se tek vidi koliko bi nam deca bila preopterećena da su učila od septembra.
Negde smo pročitali oglas:
Penzionisani oficir daje privatne časove iz vladanja.
Vodite računa!
Kako otvori oči, grešni čovek počinje da troši: ili struju, ili vodu, ili cigarete, ili kafu -
sve što je već platio ili će tek platiti.
Uzdržavajte se. Ne ulazite u WC samo zbog jedne stvari. Kako pustite vodu, onaj brojač
dole otkači nekoliko brojeva.
U poređenju sa 1939. godinom, u Beogradu je krvni pritisak porastao u proseku za oko
25 procenata.
Pre rata su jeli samo oni koji su imali, a sada jedu svi.
Bolje nam je bilo dok smo sami bili deca nego sad kad imamo decu.
Deca su bezobrazna i nezahvalna.
Nikakav avgust vezao je Beograd trakama bulevara, stavio mu mašnicu na petlju kod
Mostara i predao ga još gorem septembru.
I ovog jutra prvi su se probudili oni kojima to ne treba, koji ne znaju ni šta će sa jutrom,
ni šta će sa danom. A o životu i da ne govorimo.
Tramvaj Šestica ima nekoga u Gradskom saobraćajnom i bavi se finim poslom - šeta
Bulevarom revolucije.
Trojka nema nikoga i kao siroče poteže od Rakovice do Bulbuldera.
U toku je još jedna reforma škole.
Prosvetne radnice menjaju prezimena, menjaju boju kose, promenile su garderobu.
Deca će već danas primetiti velike promene.
Ako želite da oslabite, manje kradite.
Ako kradete više nego što vam organizam zahteva, to se odmah primeti.
Svi su se vratili na posao, počinju sastanci u organizacijama udruženog rada i nerada.
Nerad drži govor radu.
Neradnici se žale da radnici ne dolaze na sastanke.
Nerad ističe ulogu i značaj rada, ali rad, izgleda, toga nije svestan.