Pripovedač u romanu

33.

Predrag Crnković je uvek bio smatran tradicionalističkim piscem. Posle nekoliko izuzetno uspelih zbirki pripovedaka, od kojih je doslovno svaka bila nagrađena, kritičari su sve češće počeli da ga nazivaju “neprevaziđnim majstorom kratke forme”. Toliko često je imao prilike da pročita pohvale svom “svedenom izrazu”, “delotvornoj elipsi”, “minimalizmu koji govori više od hiljadu reči”, “ekonomičnosti izražajnih sredstava” da je, ni sam nije znao tačno kada se to desilo, počeo da oseća zavist prema piscima debelih romana. Svaki put kada bi ušao u neku novu antologiju srpske priče, Crnkoviću se činilo da je zaključan još jedan katanac na fioci u koju su ga smestili – pripovedač. “Kratka forma je njegov cup of tea”pisali su i oni iz najmlađe generacije kritičara. Ti najmlađi su ga pominjali samo površno, kao prtljag naučene istorije književnosti, jer Crnkovićeva proza uopšte nije bila moderna. A kamoli postmoderna. Rođen 1938., bio je po sopstvenom osećanju između dve vatre: mlad da bi počeo s pričama iz rata na čemu je zavideo već i Antoniju Isakoviću, a kamoli Mihailu Laliću... Kada su njih dvojica iste godine – 1962. – objavili “Paprat i vatru” odnosno drugo izdanje “Lelejske gore”, Crnković se sa svojom meko angažovanom socijalnom prozom osećao kao dete koje sluša uzbudljive priče odraslih koji ga ne puštaju u svoj važni svet. Taman kada je pomislio da bi i on mogao da napiše nešto ratno – pojavili su se Davičovi romani o komunistima u zatvoru, a Ćosić se vratio Drugom svetskom ratu u “Deobama” – pokolebala su ga dela Borislava Pekića i Mirka Kovača. Crnkovićevi junaci su ipak doprinosili izgradnji socijalizma, bilo je tu i ljubavi, ali umerene, i sumnje, i to još umerenije; ipak, njegovi likovi su sumnjali pre svega u sebe, i u sebi su nalazili razloge svog nezadovoljstva. Mogli su da se oslone na društvo. Kolektiv. Na kraju bi se uvek ukazalo neko sunce...
Cenjen i tapšan po ramenu, “pred njim je bila budućnost”, govorili su mu početkom šezdesetih njegovi idoli i učitelj, Lalić a pre svega Davičo, ispaljujući ratne i revolucionarne romane kao na pokretnoj traci. Davičo se brinuo o njemu, jer je Crnković, kao ratno siroče, bio bez svog klana u beogradskom književnom grotlu (osim što je u detinjstvu itekako delovalo kada se kaže “sin palog borca”, kasnije od toga Predrag nije imao previše koristi). Davičo ga je upoznavao s devojkama i pokušavao da ga “uvede u život”, kako je govorio, zamerajući mladom poštovaocu da previše sedi za pisaćim stolom. “Pička je važnija od pisanja!”, govorio je Oskar Predragu, i ovaj bi klimao glavom, ali bi se uvek nekako izvlačio sa zabava^ na koje ga je, često silom ili na prevaru, dovodio legendarni ljubavnik. Na primer, rekao bi “Upoznaćeš Skendera!” Ili, “Branko Ćopić će da priča kako je čobanicu trideset dana držao u katunu pre nego što je počeo da je jebe!”, ili “Lule će da priča o svom stvaralačkom postupku!”.
O Dobrici Ćosiću Predrag nije smeo ni da sanja. Poruka mora biti pozitivna, mislio je, jer pesimizam truje čoveka, često je ta unutrašnja svetlost jedino što nam osvetljava put. Ne treba još dodatno proizvoditi aveti koje nas muče; to je jalovo. Time bi se tešio uvek kada bi ga spopala zavist u pogledu čisto umetničkih pitanja. Na primer, tokovi svesti, pa korišćenje novinskih članaka u prozi, pa prodor junaka koji su sve samo ne dolični ljudi, mnogo seksa bez osećanja, tako da knjiga izgleda kao kupleraj. Tako je, na primer, Crnković bio neprijatno iznenađen kada je Milivoje Ždralović u časopisu koji je uređivao upravo Davičo, objavio dve priče u kojima su korišćeni fiktivni članci iz New York Timesa i Le Monda. Na engleskom, odnosno francuskom. Student iz Jugoslavije, nekadašnji partizan a sada na studijskom putovanju, šeta se ulicama Pariza, sanja o Njujorku i priseća se rata i upoređuje obnovu Beograda s građevinama evropskih velegrada. “Hvali čistoću ulica na Zapadu a o otuđenju ni reči! Pa, bre, Sartr pljuje po Francuskoj i kapitalizmu, a on vrši propagandu!”

Takva je bila većinska reakcija u Beogradu. Bilo je to krajem godine 1957, kada je Crnković odlučio da upiše studije književnosti, i to sa francuskim jezikom. U polemici koja je potom nastala, čim su se otopili snegovi hladne zime 1958, Dragan Jeremić, Erih Koš, Mihajlo Lalić, Tanasije Mladenović te Čedomir Minderović orkestrirano su napali Ždralovića za nekritičko preuzimanje zapadnjačkih uzora i bezočno kopiranje Dos Pasosa i Hemingvejevskog lumperaja. I sprečili objavljivanje njegove zbirke “Dosada”. Samo dan posle te zabrane, Oskar ga je poveo na Filozofski fakutet da ga upiše. “Dođi da te upišem, a onda moram da se svađam s bandom budala!”, rekao mu je u telefon. Predrag je znao da je reč o skandalu koj ije nastao oko Ždralovićeve priče. “Dođi na Trg za pola sata!”
U kancelariji Filozofskog fakulteta bili su Miodrag Ibrovac, koji je te godine u junu trebalo da ode u penziju, i Nikola Banašević, koji je bio viđen da preuzme francusku književnost u svoje ruke, jer je Davičo za njega garantovao 1958. kod Tita i pet godina kasnije kod Draže Markovića. Davičo je hteo lično da odgovara za Predraga, ali je sve vreme govorio o polemici zbog koje se osećao lično pogođen i ugrožen jer je bio urednik Ždralovićeve proze u napadnutom broju Dela, a i sam je odmah posle rata morao da se otima od Đilasovih primedbi. Balansirajući između partizanske prošlosti, sopstvenog ljubavničkog podvižništva, poetskog nadahnuća, pritajenog i nikom priznatog nezadovoljstva vlastitim romanima, osetio je da je u politici veći komunista od pape, dok je umetnosti jedno vreme bio na ivici disidentsva. A sada opet problemi. Kada se sve sabralo, dve stvari su mu pomogle, Đilasov pad i podrška Zorana Mišića.
Crnković se kasnije često prisećao tog razgovora u kancelariji Filozofskog fakulteta. On je uglavnom ćutao i slušao gnevnog Daviča, dok su se dvojica profesora, paleći jednu cigaretu bez filtera za drugom, smeškali i klimali. “Dobrica ih je pozvao na ručak i instruirao kako da sa’rane čoveka!”, reče Davičo isto ono što je maločas uzbuđeno govorio i Crnkoviću, dok ga je ovaj jedva sustizao posle susreta pred ulazom Fakulteta. “A Ždrale je dobar k’o lebac! Komunista i borac! Sa četrnaest godina je ratovao, a mogao je da ‘ladi jaja k’o mnogi! Kažu, imitira strane uzore, nema ništa svoje! Idi beži!”
“To je pre svega pitanje zastarelosti pogleda na svet...”, reče stari Ibrovac i pepeo mu pade pored teške pepeljare.
“Nema to podršku Partije, ja vam velim”, reče Banašević.

“Ovog ‘mog’”, reče Davičo i pokaza na Crnkovića, “da čuvate! On će da bude dobar pisac...”
Ždralović je preživeo fizički, ali je morao da napusti studije istorije i pređe na ruski jezik i književnost i nije mogao da objavi knjigu sve do 1960, kada je Crnković dao sve ispite s druge godine i kada se Filološki fakultet osamostalio od Filozofskog.
Modernizam je sablažnjavao Predraga Crnkovića. Ali nikada se nije usudio da svoje sumnje poveri Daviču. Jer je njegov duhovni otac, Oskar, bio takav modernista u životu da je bilo kakva “dekadencija” na papiru izgledala bezazlena.
“Komunisti jebu, ako nisi znao!”, govorio mu je Davičo, pokušavajući da ga “prevaspita”, kako je govorio, i oduči od monaškog života. “O čemu ćeš da pišeš, čoveče, ako samo sediš i dumaš o, kako se ono kaže, ‘anksioznosti’?” Crnković se samo smeškao i pravio da se slaže s retoričkim pitanjem.
“Jebeš ti anksioznost koja nema veze sa smrću i golom ženom...! Ja sam ubijao u ratu i želim sina! Eto to ti je anksioznost, bato. A sve te drangulije možeš mačku o rep...” Crnković je gledao u idola i klimao. U sledećoj zbirci priča, radnja će da se dešava na omladinskim radnim akcijama i biće tuširanja vrednih omladinki!, odlučio je.
“Nemoj da misliš da loše pišeš, ne, dobro je to... Veruješ u naš društveni razvoj i u oslobođenje čoveka, to je pravi put...” Ma, čekaj, i te omladinke imaju braću i očeve, počeo je Crnković odmah da se koleba. A onda ga Davičo uveri da je ipak na pravom putu:
“Dekadencija nije ono što uškopljeni politički komesari seru, Predraže. Dakle seks i polemika, i ukazivanje na promašaje i to... Već odsustvo telesnosti! Puritanzam! Pa nismo mi popovi jebemliti da ti jebem...!” I potapšao bi očaranog Crnkovića po ramenu i odveo ga negde u život, na piće, kod nekog pisca u stan, nenajavljeno i veselo i bučno, da tamo zaginu do jutra.

Ali, Predrag se zgrozio nad Kovačevom knjigom “Gubilište” koju uopšte nije znao kako da protumači. Bio je zgađen. Nema radnje u tom delu; zlikovac putuje vozom i misli šta god mu pada na pamet. Potpuno je nelogično da takav nizak karakter ume tako da filozofira!? I zašto bismo čitali njegova razmišljanja pored toliko pozitivnih ljudi oko nas? Crnković se tada pridružio napadima na svog vršnjaka koji je “krenuo mračnim stazama”, kako je napisao u jednom književnom listu. Davičo mu je na to telefonom rekao: “Nemoj da jedeš govna. Evo Draži Markoviću se sviđa.” A onda je dodao: “Ajmo na pivo u Kasinu!”
Taj napad na Kovačev roman doneo je Predragu nekakvo olakšanje; bolje je podnosio linearnost svoje karijere. Iste, 1962. godine se oženio. S budućom ženom ga je upoznao Oskar Davićo s kojim se ipak nije posvađao zbog Mirka Kovača.
“Znaš, tako su i mene napadali kada sam bio mlađi pa me je podsetilo. Pusti ti to! Nego da dođeš ti večeras da te upoznam s jednom lepom devojkom, koja uz to što je zgodna i čita knjige.” Bila je to jedna od Oskarovih obožavateljki. S te zabave, to jest koktela kako se tada govorilo, Predrag nije uspeo da pobegne. Davičo ga je jednostavno uhvatio ispod ruke i odveo do blede devojke kojoj je kombinezon virio ispod zgužvane haljine. Sve se događalo sredinom novembra, i tada su jesenje sive beogradske dane pod terorom košave književnici ubijali koktelima a likovni umetnici hepeninzima.
Devojka je bila već pripita, imala je velike grudi i velike oči i tako veštačke trepavice da je hladila Predraga kao lepezom. Cipele je izula jer su je žuljale. Oskar ga nije puštao dok se dvoje nisu upoznali a svom vozaču je naredio da ih kasnije odvezu u njen stan. Devojka je sedela na kauču, koji je bio hit tadašnje industrije nameštaja (Jedinstvo, Zaječar), singlovi Đorđa Marjanovića Ljiljana i Zvižduk u osam vrteli su se bez prestanka na gramofonu Toska, i ovoga puta Crnković nije mogao da se izvuče.
“Zdravo! I ti si pisac?”, rekla je.
“Da...”
“Oskar mi je pričao o tebi...”, govorila je pijano, ali simpatično, tako da je izgledalo kao da se šali, kao da namerno šuška i glumi pijanu devojku kao na skeču Vesele večeri.
“Ma nije valjda?”
“Eh ta ‘Paprat i vatra’ su tako erotične!” Predrag je pocrveneo, a Oskar je odmah uleteo:
“Ovaj piše bolje od Luleta! Duže rečenice! I ima manje tragedije!”
“A čega ima više?!”, petljala je devojka i zakikotala se, pokušala da popije još jedan gutljaj ali je deo koktela od vinjaka i Jupija prosula u dekolte. Grudi su igrale tako poprskane smeđim pićem.
“Pomozi drugarici!”, naredi Oskar i tutnu mu u ruku maramicu koju je smesta izvukao iz džepa. Predrag je ukočeno stajao dok se devojka zabačene glave smejala i grgotala poput devojčice zadovoljne što je nečim zapanjila učitelja ili roditelja, a Oskar ga dohvati za ruku pa i njegovu i svoju šaku prosto zabi u devojčin grudnjak.

“Hajde, hajde!”, ljutio se Oskar, a Crnković je konačno počeo da pomaže ispolivanoj ljubiteljki književnosti.
“Pročitala je sve od tebe!”, siknu Davičo i prepusti Crnkovića kipećem i pijanom mladom telu. Ovaj je nastavio da “pomaže” – “Da sakupim vlagu!”, rekao je pipajući joj grudi, a devojka je prsnula u smeh i priljubila se uz njega; veštačkim trepavicama ga je grebala po obrazu, stvarajući kartonski zvuk. Pantalone su mu vidljivo nabrekle, i on je seo da bi zabašurio stvar. Nosio je uvek isto odelo: bela ili svetloroze košulja, sive flanelske pantalone ne previše uskog kroja, kravatu “a la Rip Kirbi” s kosim crno-belim ili plavo-belim prugama, i indigoplavi blejzer.
“Šta vam se najviše sviđa?”
“Kokteli s rumom!”, odgovori devojka.
“Mislio sam, od mojih knjiga...”
“A to...”, devojka se smejala sve glasnije. “Sve...baš sve!” Stavio joj je ruku na koleno, pa se onda trgao i pogledao oko sebe. Niko na njih nije obraćao pažnju osim Oskara koji je nešto objašnjavao Raičkoviću a krajičkom oka sve vreme gledao prema mladom paru: šeretski je namignuo i pokazao “kuvarski znak” – odlično! Đorđe Marjanović je s gramofona ko zna koji put zapevao Ko nekad u osam.
Oskarov vozač je gledao da li je i Predrag ušao s devojkom u njen soliter u ulici Georgi Dimitrova. S prozora devojčinog stana, kroz čipkanu zavesu, odmah je proverio da li je auto otišao i uverio se da još stoji, kao za svaki slučaj.
U njenom stanu, ovog puta manjem, jednoiposobnom, nalazio se isti kauč zaječarskog Jedinstva; već je bio razvučen u krevet. Na radiju je počinjao jutarnji program Radio Beograda, posle vesti se začula Ljiljana Petrović i njen hit Andrija, i Predrag je počeo da steže devojčine grudi, da ljubi njene usne i da razmazuje ruž za usne boje kože, osetio je ukus talka i boje za rumenilo sa obraza, ukus nikotina i alkohola, skinuo joj je cipele, počeo je da joj steže butine i guzove, da joj grize velike bradavice koje su iskočile iz grudnjaka, kombinezon se posle skidanja haljina pokazao kao već pocepan, a devojka ga je balavila i smejala se. Tek ujutru ju je pitao kako se zove. Ujutro nije bilo automobila ispred njihove zgrade.

34.

Pričalo se da Oskar nije znao kako da je se reši, te Vere, kako se sledećeg jutra ispostavilo da se devojka zove, ali Crnković nije obraćao pažnju na glasine. Pričalo se da je i ona ratno siroče, da ju je Oskar upoznao kao sekretaricu kod Draže Markovića u nekom komitetu za kulturu i uzeo da mu “van radnog vremena pomaže oko rukopisa”, ali da mu je dosadila i da joj je sredio za stan u novogradnji u Georgi Dimitrova, gde su friški niži funkcioneri i državni službenici s fakultetskim obrazovanjem dobijali stanove. Ali te glasine su Crnkoviću odmah izašle na drugo uho. Bio je lud za Verom. Oženio se u roku od 5 nedelja, nešto pred Novu godinu, i sledeće godine dobio je i sina, a Davičo mu je bio kum.
“Nenad, partizansko ime!”, rekao je Davičo. Do kraja šezdesetih već je prežalio i ratne teme i roman kao žuđenu formu izraza te je sa svojim likovima, po pravilu uspešnim studentima iz finih porodica koji imaju osećaj za bogat unutrašnji život radnika i inženjera, do kraja izgradio ime, ušao i u strane antologije i bio time zadovoljan. Preselio se Verom i sinom u veći stan u istoj ulici. Monografija o njegovoj prozi – delo Dragana Jeremića – zauzimala je centralno mesto na policama s knjigama u njegovoj radnoj sobi. Jeremić je tu pohvalio jednu Crnkovićevu priču, u kojoj je, kako je rekao, pisac uspešno pokazao kako se “bez povođenja za stranim uticajem i prepisivanja tuđih dela i kopiranja kvaziumetničkih postupaka koji nisu primereni našem podneblju može napisati moderna proza, angažovana a ipak vredna umetnost kao takva!” Reč je bila o priči Snegovi Divčibara u kojoj je - napisao je Jeremič – “Crnković ponizio i Hemingveja i Ždralovića” time što je koristio naslovne stranice i isečke iz listova Komunist, Borba i Politika, a flešbekovima je osvetlio životni put uspešnog direktora koji, “kao lik pokazuje kako se socijalističko samoupravljanje uprkos svih, bez lakirovki prikazanih, teškoća, ostvaruje u praksi”.
Ali mir nije trajao zauvek. Crv sumnje i zavist su se javili kada je Predrag počeo da oseća da dekadencija dolazi u modu i to je doživljavao kao prevaru, kao izdaju. Kao šamar vrlini koju je on opevao u svojim knjigama. Početkom sedamdesetih počeo je da gubi svoj mir. Osećanje da je negde promašio počelo je da ga grize. To se poklapalo s odrastanjem njegovog sina koji se spremao da pođe u školu. Tada je krenula reka romana sumnjive sadržine. Kao da se ideološka skrama iz šezdesetih počela da kruni. Još maja 1969. na projekciji dokumentarnog filma Put partije povodom jubileja SKJ i još u novembru iste godine, dok je u društvu Oskara Daviča u Sarajevu slušao govornike na simpozijumu Radnička klasa i KPJ u borbi za socijalizam u Bosni i Hercegovini – Vasu Čubrilovića (ovaj je nešto opaučio Ždralovića što je Crnkoviću bilo milo, ali se Oskar namrštio i munuo mlađeg pratioca katom u rebra), Hamdiju Ćemerlića, Antu Babića, sve mu se činilo dobro. Tito je poslao pozdravni telegram, Avdo Humo je dobio veliki aplauz, Predrag je gotovo zaplakao, a potom ga je Davičo vodio na seriju književnih večeri po Bosni. Ali, te godine ga je skandalizovala i pojava Uloge moje porodice u svetskoj revoluciji Bore Ćosića, ali ne toliko objavljivanje tog dela koliko njegov uspeh i na pozornici.

Kada je Crnkovićev sin Nenad bio u I razredu osnovne škole, Ćosić je čak dobio NIN-ovu nagradu za tu Ulogu... u kojoj je zloupotrebio dečji diskurs da pljuje po revoluciji, obnovi i izgradnji (Davičove reči) a godinu dana kasnije i Pekić za svoj, kako je Crnković mislio, sumanuti roman bez veze s našom društvenom stavrnošću. Iste godine ga je uznemirio i Slobodan Novak svojim Mirisom, zlatom i tamjanom dok je Pekić postajao sve popularniji romanima u kojima je bilo fantastike, što je Predrag video kao degradaciju ozbiljne literature.
Imao je utisak da neko talasa ustaljeni poredak – oni su pisali upravo onako kako je on mislio da ne treba; rugali su se onome što je njemu bilo sveto (Oskar i on su posle jedne pijanke pocepali po primerak knjige Slobodana Novaka i Bore Ćosića), psovali su u situacijama kada bi on najblaže rečeno stao mirno i salutirao, i tu uopšte nije bilo pozitivnog razrešenja. Ljubavi gotovo da nije bilo, niko nije sledio ideju dobra, prosto čovek nije imao na koga da pokaže prstom i uzvikne: “Ovo je pozitivan lik! Ugledajte se na njega!” Komandanti i komesari i uticajni funkcioneri bili su ili smešni ili glupi, a često i vrlo zli. Najgore je međutim Crnkoviću bilo to, što mu je postepeno postajalo sve jasnije da on u stvari ne mrzi njih (a počeo je u međuvremenu doista da mrzi te pisce!) zbog toga što maltene napadaju državu (a da je napadaju, nije bilo zbora, složili su se i Bulatović i Oskar i Ćosić, ali Dobrica, iako je ovaj zamerao i odsustvo srpskog domaćina u Borinom delu dok je Novaka video kao austrijsku ujdurmu s ciljem pokatoličenja Srba), već što se oseća nedorastao dok čita te knjige.
Nešto ga je fasciniralo – to što su uprkos tome što su bili bez sižea, bez likova s kojima se čitalac može da poistoveti, bez “istoričnosti događaja” tako da je jedino bila važna ličnost njihovih junaka a ti junaci – što su gori, bili su neodoljiviji, dakle fasciniralo ga je to što su ta dela premda lišena svega onog u šta je on (i u književnosti i u životu samom) verovao – optimizam, napredak, smisao – a naprotiv nafilovana svim onim što je mislio da je ružno i zlo – pobeda sumnje u glavnom liku, religiozne alegorije, kriminal bez jasnog uzroka i kazne – fasciniralo ga je dakle to što su ta dela tako... privlačna. A njemu su njegove sopstvene knjige bile dosadne.

Otprilike u to vreme kada je u njemu sumnja u sopstveni rad i književnost uopšte dostigla vrhunac, kasnog leta godine 1977, iste godine kada mu je sin Nenad pošao u gimnaziju, Predrag je otkrio da ga žena vara. Slučajno. Ni to što je njegova žena odjednom počela da se vraća kući neuobičajeno kasno, nije mu bilo sumnjivo. Brinula se o njihovom sinu, on je pisao i imao obaveze u Udruženju književnika i kao urednik Prosvete gde je po preporuci Daviča i namešten, i sve je bilo dobro osim te dekadencije u našoj književnosti, a bogami i na filmu. Ali, tek je jedan prdež pokrenuo Predragov mozak na razmišljanje.
Vera je u to vreme iznenada počela da ispušta vetrove. Često, vrlo često. Sedeli su, tako, za doručkom. Ona ustane. Iz dupeta prasak. Setio se te rečenice Luleta Isakovića, tog svedenog izraza, tipičnog za njegovu prozu. (To što se ta rečenica tek kasnije pojavila u romanu Tren II, 1981, Crnković pripisuje pojavi zvanoj déjà vu. O tome je čitao u radu prote Svetislava Basare Pravoslavlje kao osnova kvantne fizike, objavljenom – po rečima samog Basare – u tri vremensko-prostorne tačke: U Mongoliji 1934. na Institutu za meteorologiju i fiziku, u Srbiji, 1987. izdanje SANU, odeljenje društvenih nauka, urednik Mihailo Marković, i u Kopenhagenu 1956., izdanje “Udruženja danskih pravoslavaca” *1 )
I odjednom se setio kako se upoznao s njom i tek sada ga je zabolelo to što ga je pomešala s kolegom po peru, Luletom. Ona se počešala po dupetu. Na usnama joj je bio razmazan maslac. Na vrhu nosa imala je i malo džema od šipka kojeg je halapljivo mazala preko debelog sloja maslaca na kriški hleba. Podrignula je, zagrcnula se belom kafom Divka i otišla u kupatilo. Tada se Predrag setio da je iznenada počela da izlazi uveče bez njega, a naviku da ide na zabave bila je potpuno prekinula još od kada se udala za njega i rodila Nenada. Iz kupatila se čulo još jedno ispuštanje vetra, a zatim zvuk govneta koje pada u plićak klozetske školjke. Dok se ona zabavljala higijenom u kupatilu, on je iznenada i prvi put u životu dobio poriv da preutura po njenim stvarima. U torbici je odmah pronašao knjigu Miodraga Rackovića, Ispod pupka. Čoveka je držao bezvrednim skribomanom koji, za razliku od Oskara Daviča, uopšte nema opravdanja za svoje pornografske konfabulacije. Knjiga je bila pozajmljena iz Gradske biblioteke. Našao je i kutiju kontraceptivnih pilula kao i kalendar za izračunavanje neplodnih dana. Double infidelity!, pomislio je*2. Osetio se prljav kao junak proze koju je mrzeo i prezirao. Odmakao se od torbice kao da je kužna. Prišao je prozoru i, bajagi, zagledao se kroz čipkanu zavesu. Da bi dole video svog sina kako se vraća kući. U 8 ujutro. Tačnije, vraćala ga je mršava dama na vespi, sva u crnoj koži i sa cigar-špicom u ustima. Poljubili su se, a onda je ona nastavila svojim putem.
“Šta planiraš za danas?”, pitao je Veru kada se pojavila iz kupatila, i dalje noseći grumen džema od šipka na nosu.
“Zašto?!”, odgovorila je protivpitanjem, iznenađena ali ipak – to je Predrag primetio – neuznemirena i više u mislima na nekom drugom mestu, s nekim drugim. Kao da nije imala vremena da se zabrine zbog njegove iznenadne sumnjičavosti. On nikada nije postavljao takva pitanja. Počela je da se češlja i kao da se udešavala za nekog. U ogledalu je konačno primetila džem na nosu i obrisala ga je. Kada je to počelo?, pitao se Crnković.
“Posle podne idem u Gradsku biblioteku. Vraćam neke knjige...” Odgovor je stigao sa zadrškom.
“Aha...” Posrkao je ostatak već hladne preslatke Divka bele kafe.
“Kako Nenad uči?”
“Šta?!”

Bila joj je potrebna večnost da shvati o kome govori. Gledala ga je belo. Kao da ju je pitao za adresu knjižare u Ulan Batoru.
“Dobro... valjda.”
“Je l’ ti znaš uopšte da on noćas nije spavao ovde?! Evo sada će sabajle da pozvoni na vrata!” Vera ga je gledala kao da ne može da ga prepozna.
“Kakav je ono članak iz ’Ilustrovane politike’ nalepio na zid?”
“?”
“Nekakvi Pistolsi nekakvo povraćanje nekakve psovke. Punk?”
“Muzika. Evo uskoro će mu četrnaesti rođendan. I ja sam lepila na zid slike Đorđa Marjanovića!”
“Da li je i on povraćao po sceni i vređao publiku i gađao ih flašama i pljuvao po državi?”
“Naš sin ne pljuje po državi. Samo je mlad i voli muziku.” Čulo se okretanje kjluča u bravi. Nenad je ušao u trpezariju i odmah dohvatio parče hleba na koje je počeo da maže maslac i džem. .
“Ko je ona žena u crnom koja te je dovezla vespom?!“
“Devojka.”
“Šta je vama jutros?!”, viknu Predrag. “Kakva je ovo zavera?!”
“Nemam pojma o čemu pričaš, Predraže. Šta je to s tobom? Ako ti treba mir za pisanje, Oskar će ti naći kuću na mesec-dva u Dubrovniku. Da ga pitam?”

“Ove godine sam Nenada jedva nagovorio da idemo na slet.” Nenad je samo halapljivo gutao namazani hleb. Uzeo je majčinu šolju od bele kafe i nalio mleko iz tetrapaka.
“Jubilej druga Tita, 85 godina života i 40 godina od dolaska na čelo partije, nikad lepši Dan mladosti, a on je imao masnu kosu do zemlje i ćuti. Nije ni pogledao na ložu da vidi Tita.”
“Pogledao sam i od Vlasija i Dolanca nisam ni video matorog...!”
“Marš džukelo!”, viknu Prdrag.
“Sad više nema kosu do zemlje”, reče Vera.
“Nema. Sada liči na nacistu!”, reče Predrag.
“Nikako da budeš zadovoljan”, reče Vera.
“Kada dolaziš večeras?”, upita Predrag.
“Ima li nekog sira u ovoj državi?!”, upita Nenad.
“Ne znam... Zašto?”, odgovori Vera. “Sira nema.”
“Ili još mleka?... Jogurta?”, upita Nenad.
“Ništa... Onako”, reče Predrag.
“Pogledaj u frižideru. Trebalo bi da ima kiselog mleka”, reče Vera.

35.

Pratio ju je tog poslepodneva, prvi i jedini put u životu. Bila je u Gradskoj biblioteci, to da, tu je govorila istinu; zatim je posedela na klupi u kalemegdanskom parku i popušila cigaretu. I on je seo na klupu, malo dalje, noge su ga ubijale od stajanja. Bila je mirna, srećna, ali ne i opuštena. Neka vrsta usredsređensoti mogla je da se vidi po njenom telu. Kao da je svakog trena bila spremna da skoči s klupe. To nije bio običan predah.
Zatim je naglo bacila opušak i zgazila ga. Videla je nešto. Pa, da! Čekala je nekog, kako sam glup, pomisli Predrag. I seti se da bi to mogao da upotrebi u nekoj ljubavnoj sceni buduće priče, naravno umetnički opravdano, kao detalj koji podcrtava unutrašnje stremljenje tog lika, a ne kao... Prepoznao je čoveka koji je Veri išao u susret. Miodrag Racković! Ispostavilo se da je čekala pisca knjige koju je vratila u biblioteku. Hitro je ustala, ustreptala, to je moglo izdaleka da se vidi i potrčala mu u susret. Zagrlili su se i poljubili. I nastavili da se ljube. Predrag je s klupe čučnuo pored drveta i povratio. Nisu ga primetili. Dok je maramicom brisao bljuvotinu s brade i košulje, još su se ljubili. “Žvalavili”, kako je govorio njegov sin. Povraćka mu je pala i po omiljenim mokasinama i flanelskim pantalonama. Košulja s teget i crnim prugama na svetloplavoj podlozi, hit mode iz daleke 1972, bila je sada neupotrebljiva ne samo modno već i funkcionalno. Ali nije bilo vremena za presvlačenje.
Predrag je nastavio da ide za njima. Teturao se, bio je u bunilu, uključio je automatskog pilota da za njega obavlja komplikovani posao hodanja na dve noge, i išao je tako za njima a zaljubljeni par ga nije primetio. Otišli su u Klub književnika. Verovatno večera. Škembići u saftu, kupus salata s tucanom paprikom, hleb od jutros, već nakiseo, špricer od Graševine i mineralne vode “Knjaz Miloš”. Zauzeo je busiju na klupi ispred Doma JNA i čekao dok nisu izašli. Kupio je Politiku, i maskirao se njom dok su prešeli ulicu na semaforu u Francuskoj pa zatim lagano prošli ispred Doma JNA i krenuli dalje prema Aeroflotu. Onda je opet zauzeo poziciju iz njih. Otišli su u Prešernovu klet. Valjda vinjak i kafa, možda i tulumba ako ima još koja neprodata tako kasno. Iz tog ugostiteljskog objekta izašli su posle četrdeset pet minuta zajedno s Jašom Grobarovim. Ovaj ih je pratio do Skadarske ulice a onda je skrenuo u kafanu, dok su oni uzeli gulaš u lepinji. Zatim su otišli do hotela Union i očigledno iznajmili sobu. Bila je već ponoć. Iz hotela je izašao Milan Milićević Lango s verovatno maloletnom ljubavnicom. Bila je pankerka, s nekim zihernadlama po kožnoj suknji. Kosa joj je bila narandžasta. Dunja Lango, koja kao da je pravila zasedu, uhvatila ga je na delu.
“Rekao si da ideš po sutrašnje ‘Večernje novosti’!”
“Nije to što misliš!”, rekao je Milan. “To je ćerka Vuka Vuča! Mame mi!”
“Ne baljezgaj!”, vikala je Dunja Lango. “Vređaš me, Milane, vređaš me i da znaš da je gotovo.”
Tada se ispred Uniona zaustavo taksi iz kojeg je izašao Vuk Vučo s veoma mladom devojkom. Mogla je da bude vršnjakinja one koja je pravila društvo Milanu. Vuk nije primetio da je Milan u nevolji, jer, verovatno pijan, nije ni opazio Dunju.
“Ćao ljudi! Milane, ko ti je ta mala?!” Dunja se okrenula prema Vuku, a ovaj se zbunjeno nasmejao. “Pardon!”, rekao je. “Samo da znate, ja sam srčani bolesnik!”
Krici Dunje Figenvald odjekivali su Kosovskom ulicom.
“Angina pektoris!”, uspeo je da ubaci Vuk Vučo.
“Nije to ništa, objasniću ti!”, rekao je Milan Lango. Devojke su se zgledale, prešle na drugu stranu Kosovske, prekrstile ruke i čekale da vide šta će biti. Zapalile su cigaretu. Devojka Vuka Vuča nije bila pankerka, po odeći bi se reklo pre dete cveća, ali rock i njegove nijanse su se uvek široko shvatale ovde na Orijentu.
Crnković je stajao ispred apoteke malo niže u Kosovskoj preko puta hotela. Za njega je prizor ispred Uniona postao nemi film. Isključio je ton, sukob ga nije zanimao, i od tog trenutka on je mislima bio u sobi u kojoj su bili pornografski skriboman Miodrag Racković i njegova žena Vera dok je poznata televizijska spikerka mahala rukama tik pred nosem svog muža novinara i scenariste, a poznati zavodnik, takođe pomerajući ruke, pokušavao je da smiri situaciju.
Miodrag i Vera su izašli iz hotela oko 2 i 20. Uputili su se prema Tašmajdanu. Šta li je mislila da mu kaže kada se vrati usred noći?, pitao se Predrag. Išli su sporo, zagrljeni, često zastajkujući i ljubeći se. Šta li su radili u sobi kada se sada tako maze?
U parku, čim su prošli pored JAT-ove poslovnice, počeli su da se stežu, gužvaju, grizu. Gotovo da su otrčali do prvog žbuna u parku. I Crnković je trčao za njima. Racković je Veru uhvatio za ramena, kao da hoće da je masira. Zatim ju je je pritiskom ruku primorao da klekne. Milovao ju je po kosi kao da joj u frizerskom salonu ispira kosu. Opkoračio ju je, dok je ona sedela kao u istočnjačkoj molitvi. Zatim ju je gurnuo i ona je zauzela stav na sve četiri. Zadigao joj je suknju. Crnković nije primetio da je nešto radio oko gaća. Možda nije ni imala gaće? Pljunuo je u šaku i onda je ljubomorni i izbezumljeni suprug mogao samo da zamisli kako čovek pljuvačkom podmazuje ženin čmar. Vera se nasmejala. Vrisnula. Zamahnula je glavom, kosa joj se rasula. Racković joj ga je zabio. Crnković je s te udaljenosti, skriven iza drveta, u tihoj beogradskoj noći u praznom tašmajdanskom parku, mogao da čuje kako čmar i guzno crevo mljackaju od čvrstog kurca. Vera je dahtala i blago uzdisala, povremeno se smejući. Začuo se muški hropac, a ružno, mlitavo, rutavo dupe pisca koji je bio samo dve godine mlađi od Crnkovića počelo je da vibrira. To je bio orgazam. Vera je vrisnula i nasmejala se. Predrag ih dalje nije pratio. Nije imao snage. Ostao je da se bori za vazduh naslonjen na drvo a kada se pribrao nastavio je, nogu pred nogu, put do kuće. Na klupi kod Madere, naleteo je na čoveka kome je među nogama bila nečija glava. Devojačka. Nju je video s leđa, klečala je, i ulična svetiljka je Predragu omogućila da zapazi negovane pete visoko podignute u japankama ili sandalama, veliko, ali vitko dupe u obliku kruške i izbledele farmerice. Oralni seks, sinulo je Crnkoviću, koji se taman pribrao od jednog šoka. Uplašio se od toga šta bi se moglo dogoditi ako čovek primeti da ga neko gleda. Podigao je pogled prema muškarcu i prepoznao ga je. Bio je to Božidar Milidragović, pesnik koji je u poslednje vreme sve više pisao prozu. Ovaj od zadovoljstva nije ni primetio prolaznika. Devojka se zagrcnula. “Marta!”, rekao je Božidar i lupio joj šamar. Devojka, oslovljena sa ‘Marta’, samo je oborila pogled i pitomo sela kraj pisca. Tri godine kasnije, Milidragović je taj događaj opisao u knjizi “Marta od aprila”, a kada je godinu dana kasnije taj roman ušao u uži izbor za NIN-ovu nagradu a Milan Vlajčić joj dao jedini glas, Crnković je već bio na putu da postane drugi čovek.
Ali tada, te noći kasnog leta 1977, on je pomislio: Svi pisci se jebu na sve moguće načine, i to s tuđim ženama, pišu skaredne stvari, a ja ništa, pa je l’ mi to hvala za doprinos izgradnji socijalizma i društva u celini?
Sledeće nedelje Predrag i Vera su se razveli.

36.

1978. godine Crnković je napunio 40 godina upravo na dan kada je Mirko Kovać kojeg ge žestoko napadao pre 16 godina dobio NIN-ovu nagradu. Svaki put kada bi “ćvrsto odlučio” da napiše roman, čitanje dela dobitnika te prestižne počasti bi ga obeshrabrilo. On je u međuvremenu ušao u program srednjoškolske lektire zajedno s Branimirom Šćepanovićem, koji je uostalom bio samo godinu dana mlađi. Crnković sa izabranim pričama, pre svega “Snegovima Divčibara”, a Šćepanović s “Ustima punim zemlje.” Došle su i nove antologije na bugarskom, slovačkom, finskom i mongolskom.
Sve je bilo kao po loju; priznanja su se nizala, bio je uticajni urednik velike izdavačke kuće (uspeo je da u Prosveti sabotira sva naredna izdanja Miodraga Rackovića, pa je ovaj prešao u izdavačku kuću Filip Višnjić), postao je dopisni član SANU, ušao je i u nastavni plan Filološkog fakulteta, grupe za srpski jezik i književnost. Objavljivao je zbirku priča svake dve godine, dok su se kritičari utrkivali ko će više da je nahvali. Ponekad bi imao utisak da oni nisu ni čitali njegove knjige i da koriste već gotove floskule, čuvane samo za njega: “kristalno jasna struktura”, “osvedočena preciznost psihološkog nijansiranja”, “izbrušena gradnja likova”, “prirodan kraj”, “još jedan doprinos značajnom opusu”, “ispunio je naša očekivanja”, a kada je novosadski kritičar Miroslav Egerić, inače njegov blizak prijatelj i profesor književnosti na Univerzitetu u Novom Sadu, napisao da je njegova zbika priča značajna zato što se njome obogaćuje korpus objavljenih dela srpske književnosti, Crnković je morao da pita čoveka da li se on to sprda s njim? S druge strane, dela njegovih konkurenata, omraženih eksperimentatora, dobijala su ocene kao “složene postmodernističke strukture”, “eruptivne oniričke proze na granici sna i poezije” i slično.
Posle razvoda, sin je ostao da živi s majkom, i on je na to pristao da bi imao mir za pisanje. Alimentaciju je plaćao zbog sina i tek sada, iz prkosa bivšoj ženi, počeo je da obraća pažnju na potomka. Iz čistog otpora, da bi bivšu ženu načinio karakondžulom, a i iz straha da ne izgubi kontakt sa za njega čudnim i dalekim omladincem, kupio mu je gitaru i odeću po poslednjoj modi iz Londona. “Kada je pank neka je grandipank”, mislio je i imponovalo mu je što u sinovljevim očima vidi poštovanje koje nikada pre nije primetio. Kada mu je Nenad rekao da će da napravi “pank bend”, Predrag je samo rekao: “Super!” I dao mu crvenu hiljadarku. “Ej, ćale, fala ti”, rekao je Nenad s divljenjem.
Sledeći večeri je osetio potrebu da se oduži ocu kojeg je pomalo i sažaljevao jer je mislio da se posle razvoda ne snalazi baš najbolje u samačkom živiotu, pa je doveo jednu ženu da je upozna s ocem. Žena je bila u crnom, imala je crnu, kratku kosu, pušila je mentol cigarete na dugačkom cigar-špicu. Bila je to ona ista dama koja je njegovog sina dovezla kući u osam sati ujutro onog dana kada je otkrio da ga Vera vara.
“Ćale, da te upoznam s mojom drugaricom. Znaš, ona mi mnogo znači i u emotivnom smislu. To je žena koja zna šta je umetnost i muzika. Direktorka SKC-a.”
“Gde radi? Dobro veče”, rekao je Predrag. Gledao je u ženu omanjeg rasta, veoma vitku, neodređene starosti, u crnoj, kožnoj kratkoj haljini s kockastim čarapama; crne, kratke kose i crvenih usana. Ličila je na vampirku sa pop art izložbi i Predrag je odlučio da ne pokaže da je prepoznao ženu koju je video sa sinom. Nije se raspitivao. Ona je rekla glasom dubokim od nikotina:
“Drago mi je.” Pogledala ga je s uvažavanjem, što je Predrag primetio. Valjda joj je Nenad rekao kako mu je tata kul, pomislio je stariji Crnković.
“Vaš sin je veoma nadaren. Nadam se da ste ponosni na njegovu poeziju i muziku?”
“Kod nje vežbamo, ćale. U SKC-u”, ponovio je Nenad kada je video da otac ima teškoće da pronađe odgovarajuću repliku.
“Ja sam inače Dunja Blažević.”
“Crnković. Predrag Crnković.” Dodao je: “Čitao sam o izložbi kod vas, neke Sanje Iveković. Neka iz Zagreba... Je li to bio onaj skandal s fašizmom ili golotinjom?! Da li su to smeli u Zagrebu da naprave?”
“Cenim vašu prozu...”, rekla je Dunja Blažević izbegavajući odgovor i pomilovala Nenada po kosi, a onda i po guzi. Gledala ga je kao kolač, ali Predrag je pokušavao da se priseti prikaza spomenute izložbe. Znao je da je jedini način da zadrži sina taj da se uzdrži od popovanja. Zato je odlučio da iznenadnu zavist, neugodnost pa i ljubomoru zadrži za sebe.
Nekoliko nedelja posle ovog upoznavanja, pozvala ga je bivša žena:
“Znaš li šta ti radi sin?!”
“Nosi se, droljo!” Onda je ipak upitao, oklevajući: “Šta radi?”
“Zabavlja se sa Dunjom Blažević, ženom koja je 17 godina starija od njega! Direktorka SKC-a, legla punka i droge i dekadentne umetnosti.”
“Onda je tebi tamo mesto kao eksponatu!”, rekao je i spustio slušalicu.
Ipak je pozvao Daviča da se raspita o toj Dunji, a ovaj je rekao da je žena politički u redu, samo da voli mlađe ljubavnike i degenerisanu umetnost; osim toga, dobro je da sin na vreme nauči te stvari i sve u tom stilu.
“Umetnici su ipak posebna fela. Ako tu nema slobode, gde će je biti?!”, rekao je Oskar i poentirao: “Osim toga, seti se mog Miše iz ‘Pesme’!” Predrag bi drugačije reagovao da nije bilo inata prema bivšoj ženi, pa je ipak stao na sinovljevu stranu i pomirio se s njegovim ulaskom u seksualni život. Neka on ima ono što ja nisam imao, pomislio je.

37.

Kada je godine 1981. pročitao roman Pavla Pavličića Večernji akt, Crnković je odjednom odlučio da kao pisac počne ispočetka. U svojoj četrdesettrećoj, počeo je da primećuje simptome andropauze. Napadi vrućine i besa i to dok je pisao. Trebalo mu je nekoliko sati živciranja u radnoj sobi da bi započeo sa radom. Tada bi se preznojavao i mrzeo svoje konkurente, koji kao da uopšte nisu jurili ni slavu ni priznanja a sve su dobijali. A on – suvoparne fraze i verovatno mržnju od učenika koji su morali da ga čitaju.
Razvod mu je u početku prijao, ali je onda usamljenost počela da ga muči. Sin punker je počeo da putuje po Evropi, već je zarađivao novac kao muzičar. Njegov idol Davičo preselio se u Sarajevo s vrlo mladom ženom. Predrag je imao utisak da ceo svet oko njega istovremeno živi uzbudljivim životom i ima nepresušnu insipraciju da napiše ubedljiv i uzbudljiv roman, i oni koji su od njega stariji deceniju i po kao što su Čolanović i Ugrinov, i njegovi vršnjaci, i oni koji su iz drugih umetnosti ili novinarstva došli u književnost kao što su bili Selenić i Vlajković, a tek mlađi, koji, imao je utisak, uopšte ne drže zatvoren šlic.
Svima njima je sve bilo dopušteno, i da pišu o ratu u kojem nisu bili i da pišu kriminalističke romane, da parodiraju sve što im padne na pamet, da pišu o Albancima i Srbima i o prisilnom otkupu pšenice i o Golom otoku, da seciraju staljinizam i bližu i dalju prošlost; i sve filovano seksom u svm pozama, jedino Ćosiću svaka čast, ozbiljan čovek, pravi domaćin! Sve se i svima se moglo, ali on je uvek kasnio. Kao da su ga romanopisci (vremenom je razvio ogromnu mržnju prema njima) preticali za korak. Gotovo da je počeo da veruje da neko pretura po njegovim fiokama i krade mu ideje. On bi spremio dokumentaciju o prisilnom otkupu pšenice, kad eto ti ga vojvođanski debeljko pod zaštitom pokrajinskih komunista. On spremi nešto o Golom otoku, kad ono Lule Isaković prvi put u životu napiše roman, “Tren 2” i otme mu Nin-ovu nagradu. On spremi građu o emigraciji, a Bule opet razvali stotine stranica sodome i gomore međ’ ustašama i četnicima. On sakupi istorijske dokumente o duhovnom preobražaju Vizantije, kad neki Dobrilo Nenadić napiše roman “Dorotej”. I, štaviše, sledeće godine snime i film o tom romanu.
Počeo je da posećuje žurke na kojima su ga zamenjivali s Petrom Slovenskim. Sprijateljio se, po poliitčlkoj liniji, sa Oliverom Mandićem a sin ga je, dok je boravio u Beogradu, upoznao sa Doktorom Spirom. Od romana neće biti ništa, govorio je sam sebi, tešeći se novootkrivenim društvenim životom. Zvali su ga Rip Kirbi srpske književnosti. Sve češće se budio u stanovima devojaka ili žena koje su mu, zahvalne, za doručak spremale kajganu.
Tako mu je ostala ljubav. Iznenada je došao je do zaključka da je to jedina tema koja nikada ne može da dosadi. Listajući svoje knjige odjednom je počeo da uočava kako se njegovi junaci nikada ne bore za ljubav, već im ona pada s neba. Obično kao nagrada za “ispravnu odluku”, donetu posle dugačkog premišljanja. Kritičari su inače najviše hvalili njegove psihološke analize. Lik bi se mučio, dvoumio, mislio i onda bi mu sinulo. I, gle nagrade – ljubav kao na poslužavniku. Takođe je uočio da su njegove priče prepune mrtvih džabalebaroša ljubavnika koji nadrljaju ovako ili onako, dok onaj misleći lik s introspekcijama od po nekoliko stranica bistri svetske probleme od gladi pa do odnosa snaga među velikim silama i opšteg zagađenja okeana i vazduha i izumiranja biljnog i životinjskog sveta, a sve prošarano primerima u kojima se vidi kako naša zajednica uprkos skromnim sredstvima izdvaja i za akumulaciju.
Sve to, i njegovo zakasnelo momačko ludovanje (na kojem mu je inače Oskar nebrojeno puta telefonski čestitao iz Sarajeva) objasnila mu je žena s kojom se ubrzo i oženio, p odrugi put. Upoznao ju je na književnoj večeri na kojoj je predstavljena njegova zbirka pripovedaka za koju je odlučio da će biti poslednja knjiga. Osim ako ne napiše roman koji će sve da razbudi. Žena je bila po zanimanju psihoanalitičar, sveže razvedena, a kada je Crnković saznao da je to bivša supruga Mirka Kovača, odmah je uleteo u drugi brak. Bila je mlađa od njega osamnaest godina i činilo mu se beskrajno privlačnim da mu upravo žena njegovog mlađeg konkurenta bude kritičarka i supruga istovremeno. Ona je za njega bila sveštenica novootkrivenog kulta fizičke ljubavi. Osetio je da su mu pohvale dosadile. Bio je već mumificiran, sam sebi dosadan. Rođenog sina nije mogao više ni da prepozna a kamoli da razume – gledao ga je na televiziji kako peva pank pesme na nemačkom. Po navici se pravio da ga razume, i novcem nadoknađivao to što zapravo samo glumata roditeljski kontakt, dok mu je sve što radi Crnković junior bilo nepojamno, daleko. Ali bar mu nije bilo odvratno kao što je ispočetka mislio te ružne 1977.

Sve vreme je tražio slavu, nagrade, da se etablira, a zapravo mu je falila ljubav. I seks. Čak seks više nego ljubav. Seks, pa divljenje, a ljubav neka sačeka, mislio je. Ali i to je dobio od druge žene, i morao je sebi da prizna – a u mlađoj ali veoma obrazovanoj ženi psihologu imao je pomoć i u teorijskom i u praktičnom pogledu – da su ga još više od same literature njegovih omraženih konkurenata privlačile njihove žene i ljubavnice, među kojima su obožavateljke činile oveći procenat.
Otimanje žene Mirku Kovaču na neobičan način doživljavao je kao iskupljenje za svoju prozu koju je odjednom bez žaljenja mogao sam sebi da opiše kao dosadnu. Dao je intervju novinama na isti onaj dan godine 1984. kada se, nesrećan što devojke više ne gledaju u njega kao nekad, ubio Branko Ćopić; rekao je da je pogrešio što je nekada napao Mirka Kovača zbog Gublišta, pohvalio je roman To Milovana Danojlića, i saznao da ga je zbog toga Stipe Šuvar odmah stavio u znamenitu Crnu knjigu, dao ostavku na mesto u velikoj izdavačkoj kući, i preselio se s mlađom ženom u Francusku. Studije francuskog jezika su se isplatile. Skandal je bio veliki, ali ga je ostavio iza sebe zajedno sa svojim pripovedačkim delom, koje mu je izgledalo kao ružan i repetitivan san, kao nepotreban prtljag.
U jesen 1984, pre odlaska u Francusku uradio je na VMA, kompletan zdravstveni pregled. Imao je povišen holesterol, masnu jetru, opasno visok nivo šećera, a dok je čekao red na EKG, zbog prava prvenstva na taj aparat umalo se nije potukao s nekim Dragutinom Bogosavljevićem. “Drakče”, kako mu je tepala (verovatno) žena, imao je anginu pektoris, i to je ponovio desetak puta, filujući to informacijom koliko je godinama radio kao crnac u fabrici cigala u Babušnici! “Ne može tako s radničkom klasom!”, siktao je Dragutin ili Drakče, a žena je uz sebe privijala (valjda njihovog) sina od svojih 11-12 godina i šaputala “Arsenije, ne sekiraj se, Drakče će sve da sredi.” Crnković nije dobio lekove za povišen holesterol i šećer, ali je bar saznao svoju krvnu grupu.
To književno veče na kojem je upoznao drugu ženu pamti kao događaj u čarobnoj šumi. Gotovo da je zalutao do prostorija KCB-a. Njegova zbirka je opet dobila priznanje. Čekala ga je Oktobarska nagrada, a on još nikom nije bio saopštio da će prestati da piše ako ne napiše taj prokelti roman od 500 stranica. Priče su govorile o krizi srednjih godina. Likovi u knjizi su pili uglavnom bezalkoholna pića, mnogo mislili, malo govorili, gotovo ništa nisu radili. Ali, donosili su ispravne zaključke.
“Znam ja šta vama treba!”, rekla je Valentina prekinuvši moderatora promocije. Svi u sali su znali da je to bivša žena Mirka Kovača, samo ne i Crnković.
“A šta to?”, upitao je Crnković.
“To ću da vam šapnem kada mi budete davali autogram.” U publici se začuo žamor, a onda je promocija opet pošla uhodanim, dosadnim tokom, ex cátedra.
Valentina je održala reč, i dok su se posetioci razilazili, šapnula mu je na uho šta to njemu “treba”, čim joj se potpisao u njenom primerku.
“Jebačica.”
“Šta?” Pomislio je da nije dobro čuo. Možda jahačica? Da idu na tečaj jahanja? Pevačica? Operska? Narodna? Pomislio je na Zoricu Brunclik i Micu Trofrtaljku u isti čas.
“Jebačica!” Tada je Crnković video njene tople oči koje su ga gutale. Razmaknuti sekutići bili su tako seksi. Usne su se oblizivale, i bile su namazane ružičastim ružom za usne. Imala je lepe, duge noge koje su izgledale vrlo zavodljivo u “retro” damskim cipelama s kaišićima iz ludih dvadesetih. Haljina je bila duga ali su prorezi pri hodu otkrivali te noge koje su mu se sve više dopadale. Neprestano je rukama radila oko te haljine. Kao da se meškoljila. Šiljate grudi očigledno nisu imale potrebu za podrškom grudnjaka, već su bradavice razroko virile kroz haljinu i to je tek tada primetio. Kada je drugi put rekla “Jebačica!”, digao mu se i odjednom mu njene reči nisu zvučale nemoralno kao što su mu izgledale dok je čitao tuđu erotsku prozu.
“Da te dovede u red!” Prešla je na ti. Uhvatila ga je za kurac pred retkim posetiocima koji su još ostali u sali.
“Da li biste svratili k meni na kafu?!”, upitao je. Valentina se zvonko nasmejala. Pogladila se po kosi boje slame.

38.

Kao romanista, uz pomoć Danojlića i Kiša, snašao se u Francuskoj. I on je dobio svoj grad u kojem je predavao srpsko-hrvatski – Kiš u Bordou, Danojlić u Poatjeu, a Crnković u Marselju. Predavanja su mu, začudo, davala vremena da piše. Bio je blizu svog prvog romana, ali trebalo mu je dve i po godine da ga privede kraju. Često se družio s Kišom i Danojlićem i Svetozarom Vlajkovićem koji je svaki čas dolazio na studijska putovanja u Francusku, a jednom takvom prilikom je izvesni Vlajkovičev prijatelj, inače politički emigrant i usput i erotoman, spomenuo kako Srbi ne znaju da na ženi postoji – dupe. Dve godine kasnije, Vlajković je tu rečenicu iskoristio u jednoj priči. U momentu kada je ta rečenica izgovorena u životu, međutim, svi su već bili prilično pijani i smejali su se. Predrag je imao prilike da vidi da bar jedan Srbin zna zašta služi žensko dupe, ali se složio sa sagovornikom. Smesta se otreznio od primedbe koju je čuo. Te večeri je otkrio Valentinino dupe. S njom je imao još mnogo toga da istražuje.
Radnja njegovog prvog romana kojeg je privodio kraju govorila je o tajnoj vezi Tita i jedne Slovenke. Iz te veze se rodilo vanbračno dete. E sad, to dete je poraslo pa se spanđalo s neprijateljskom emigracijom, i to četničkom. Pravi skandal. To je trebalo da bude metafora za možebitni raspad SFRJ posle Titove smrti. Sin je u romanu imao dosta karakteristika Nenada, Predragovog sina, a to što je bio Slovenac prirodno je vuklo na punk i sve to, pa na Leibach, što je sve ocu bilo daleko, ali znao je simboliku. Predrag je bio toliko srećan što mu roman dobro ide, da se u telefonskom razgovoru pohvalio Oskaru Daviču.
“Roman se bliži kraju i biće bomba!” Čuo je da se stari pisac vratio iz Sarajeva i da ga muče razne bolesti. A samo pre nekoliko godina kada ga je Oskar pozvao da zajedno s Valentinom dođu u njegov sarajevski stan u vreme uskršnjeg raspusta, lepo ih je primio. Sa aerodroma su došli sami, taksijem, jer ih Oskar nije sačekao kao što je bio obećao. A kada su pronašli piščev soliter, novogradnju namenjenu političkim funkcionerima, i popeli se do stana na visokom spratu, posle duge zvonjave, vrata im je otvorio sam Davičo. Bio je go, znojav i nervozan. Kurac poludignut, balav, odmah je privukao Valentinin pogled, i kada je ona spustila donju usnu a Predrag ljubomorno rekao “Druže Davičo...”, stari pisac ga je prekinuo:
“Kasnije! Sada jebem!” I zalupio vrata.
Posle sat ili dva gostio ipak ih je kao grofove i tako je bilo sve dok su boravili kod njega i stari pisac je čak pokušavao da zavede Valentinu uprkos mladoj ženi koja je, Crnkoviću se činilo, mogla da iznuri čitav sportski tim.
Sada je Oskar, međutim, bio star, bolestan i neraspoložen. Malo malo pa je bio na VMA. Godina je bila 1987, mesec novembar. Ali, kada je Predrag pomenuo roman, “Bomba, Oskare, bomba!”, njegov zaplet i kako je zadovoljan tekstom i kako se sprema da ga objavi već sledeće godine, Oskar je odjednom živnuo i do kraja razgovora se raspitivao samo o rukopisu i nije se ni jednom više požalio na svoje muke i žal za muškim naslednikom, presahlu inspiraciju, nadiranje desničara i dekadenata u književnost i slično. Crnković je pomislio kako se stari savetnik i njegov duhovni otac iskreno raduje zbog njega. Eto i u takvim okolnostima... Eh što ti je pravi čovek, ljudina.
Od ostalih tema se jedino još Osma sednica uplela u razgovor. Davičo je govorio o nacionalizmu, a nije mogao da sakrije zavist i mržnju prema, kako je rekao, lažnom jebaču Konstantinu Laliću čiji je ciklus poema Svetlost naših fresaka postala književna himna srpskog nacionalzma. Predrag je o Laliću znao samo da je bio zenitista i ništa više, ali Davičo je grmeo:
“Hej, Živorad Igić i Vukašin Jokanović na sednici CK u direktnom prenosu čitaju njegove pesme, a Miodrag Bulatović aplaudira. Pa to je smaak sveta! A izlapeli Deroko u šlapama gleda prenos i aplaudira i ne zna o čemu je reč!”
Ni Predrag nije baš najbolje razumeo o čemu je reč, raspitivao se kod Petra Živadinovića, direktora Sprskog kulturnog i informativnog centra u Parizu o tome ko je Slobodan Milošević i šta bi s tom Osmom sednicom, ali je Živadinović samo odmahnuo rukom. Ubrzo je bio opozvan.
Ali, više nije toliko mislio o politici. Jer nije ni mislio o povratku u zemlju. Bio je ushićen time da je blizu toga da završi svoj prvi roman. A Vlajković i Kiš, kojima je dozvolio da pročitaju neke delove, čak su mu dali i uzdržane pohvale.

39.

Nekoliko dana posle razgovora s Davičom, Predragu se javio sin Nenad. Hteo bi da dođe da se vide, da se čuju, da se pohvali svojom zbirkom poezije koja je doživela novo izdanje, svojom novom pločom, i da ispriča kako je majka Vera nešto bolesna. Sumnjaju na rak ili nešto jednako loše. Crnković je naravno jedva dočekao da vidi sina. Kao da je preko svog književnog lika, navodnog Titovog vanbračnog sina pankera i teroriste, bolje upoznao i rođeno dete. Vremenom je, zbog mlade žene, počeo da sluša i drugačiju muziku, istina ne punk, ali Kleptona i JU grupu je zavoleo. Bio je zadovoljan i seksualnim životom. S Valentinom je, mislio je, nadoknadio glupe godine književno-krevetske akseze i sada je jebao i u životu i u knjigama; tačnije u tom romanu koji je umalo pa gotov, samo što nije, pa će da bude pravi bum, u to je bio ubeđen. Zbogom čednosti, ćao glupi ideali. Tako da je jedino još ostalo da potpuno učvrsti odnos sa sinom. Pogotovo sad, ako je istina da se Veri loše piše. Sin jeste samostalan i dobro mu ide, ali ako izgubi majku, tu će Predrag morati da se nađe. I jedva je dočekao da mu Nenad dođe u goste na neko vreme.

Nenad je doneo svoje ploče, preneo je pozdrave od Daviča (“Pozdravio te Oskar i unapred čestita na romanu!”), od Vere (“Keva kaže da se dobro držiš!”), doneo je fotografije sa performansa koji su, uz pomoć direktorke Dunje Blažević, u SKC-u izvele između ostalog i 23 gole pankerke; sve su klečale, praveći lepezu, dok je oko njih išao goli partizan (to jest, moglo se pretpostaviti da je partizan, jer je na glavi imao “titovku” s petokrakom a oko ramena drvenu pušku kao vojnici na sletu za Dan mladosti), a da bi publici bilo jasno da je to parodija na slet, “vojnik” je nosio parolu s natpisom “I posle Kite – Kita!”. Na velikom transparentu je pisalo OVOJ ZEMLJI JE POTREBNA MLADOST, a svako malo bi se “vojnik” sagnuo i glumio da penetrira u neku od pankerki iz ”lepeze”. Naravno da je performans izazvao skandal i da je bio zabranjen u rekordnom roku. Nenad mu je rekao da je taj “hepening” to jest napad na Dan mladosti bio skandal na Gradskom komitetu, da je smenjen neki Dragiša Pavlović (za koga Predrag nije ni čuo). Sin je pominjao i “olako obećanu brzinu” (Predrag se prisetio da je i Oskar Davičo pominjao tu sintagmu) povodom Kosova; Nenad je pomenuo i Osmu sednicu Saveza komunista Srbije. Predrag je počeo da shvata da je ta sednica izgleda nešto važno kada i njegov apolitični sin zna za nju a politika ga nikada nije zanimala.
“Ali, iseljavanje Srba i Crnogoraca sa Kosova mora da prestane!”, rekao je Predrag. “Pa nije to nacionalizam ako se ukazuuje na neodrživost tamošnje situacije, zar ne?”
Nenad ga je samo belo gledao i obavestio oca da su njegovu devojku Dunju Blažević posle hepeninga odmah smenili i izbacili iz partije, dok je na mesto direktora SKC-a postavljen Dušan Mitević.
Predragu se digao kurac na fotografije koje mu je pokazao sin Nenad. Valentina se samo smeškala. “Gledaćemo ih kasnije u krevetu!”, rekla je ona mazno i nasmejala se. I Nenad je bio vrlo raspoložen. Govorio je o svom pesničkom radu i otac se trudio da pokaže što iskreniji interes.
“Znaš, moram da pišem svaki dan. Disciplina je važna”, rekao je Nenad. Predrag se obradovao.
“Tačno, sine! U samom pisanju i sedenju je inspiracija, ne u landranju okolo....”
“Je l’ mogu, ćale, za tvojim stolom da pišem dok sam ovde?”
“Hej, ‘mia kaza...’ kako se ono veli na filmu...?” Obojica su se nasmejali.
Valentina i Predrag su gledajući fotografije iz SKC-a dobili inspiraciju da isprobaju nove poze, Nenad se pokazao kao fin, uspešan umetnik i dobar sin, Vera je, ispostavilo se, ipak dobro i nije bilo ni govora o nekoj opasnoj dijagnozi i sreći Crnkovića starijeg kao da nije bilo kraja. Naročito kada je mogao sebi da kaže da je roman gotov. Njegov prvenac, u kome se obračunao sa svojim komunističkim zabludama i previše čednim životom, i tako jednim udarcem pokazao da se razume u seks, da je u trendu što se tiče političkih kretanja i da je osim toga i postmodernista do daske, što bi rekla generacija njegovog sina, tako reći novi čovek, a sve to ima da zahvali ženi koja ga je prosvetlila u svakom pogledu. I psihološkom i fizičkom.
Nenad je posle dve nedelje otišao, i Crnković stariji je već oko Božića poslednju ruku romana poslao izdavaču. Bio je to Miloš Stambolić u Nolitu. Njegova stara izdavačka kuća u kojoj je urednikovao tolike godine, Prosveta, nije mogla da mu oprosti onakav odlazak. Prve vesti koje su stigle od Stambolića bile su odlične – urednik i dva recenzenta bili su oduševljeni. A najviše Nikola Bertolino. Crnković od veselja nije mogao da spava. Nesanicu je lečio seksom s Valentinom, a ona je samo smišljala nove zabavne igre koje su još više pojačavale želju u piscu. Pravi pisac je samo onaj s kurcem, Predrag je sve iznova potvrđivao svoje otkriće u marseljskim noćima, unapred se naslađujući romanom i promocijom u Beogradu.

40.

A onda puče bruka i nastade skandal. Miloš Stambolić je u 7 ujutro telefonirao Predragu Crnkoviću i probudio ga. Ovaj je do 4 sata ujutro trošio zalihe maslaca na podmazivanje Valentininog dupeta i jeo sirup od čokolade s njenih grudi, tako da je bio neispavan i podrigivao je na kakao.
“Pa dobro, Predraže, koji je tebi kurac?!”, pitao je Miloš. Valentina je probuđeenog pisca doista držala za kurac, onako u snu, pa je Crnković za trenutak pomislio da ga urednik na neki način vidi i počeo je da zagleda slušalicu tražeći nevidljivu kameru.
“Alo, bre?! Je l’ čuješ ti mene?!”, vikao je Stambolić. Valentina je prdnula kao ženka kita.
“O čemu je reč, Miloše?”
“Je li, ovaj, ko je napisao onu tvoju knjigu?!”
“Ne razumem.” Valentina se meškoljila na boku i Predragu se opet ukrućivao. Pljesnuo je ženu po podignutom guzu i počeo da joj trlja klitoris. Namazana i čokoladirana žena mu prdnu još jednom. Miris je imao čokoladnu aromu.
“Tvoj roman, hej, čoveče, tvoj roman je izašao juče kasno sinoć! U Prosveti!”
Predragu je kurac počeo da se spušta a jaja da se smanjuju i nestaju. Odjednom je počeo da se smrzava. Valentina se smeškala i legla na leđa. Bila je polubudna, i čekala je nastavak.
“Ne zajebavaj me, Miloše, kaži šta je!”
“Oskar Davičo je objavio roman ‘Gospodar zaborava’ u Prosveti, Bertolino mi reče sad malo pre, probudio me, saznao je slučajno preko jednog tipa iz štamparije. Tvoj roman. A autor Oskar Davičo!”
Predragu je srce počelo da preskače.
“Pa gde ti je?!”, pitala je Valentina pokušavajući rukom da oživi do malo pre živahnu a sada punoglavca bez podrške dva burazera testisa u podnožju. Predrag prošapta:
“U Prosveti!”
“Šta?!”, upita Valentina sanjivo.
“Čuj Predraže, nemoj da me je jebeš, kaži mi jesi li stvarno ti napisao onaj roman ili neko drugi? Ha? Hm? Hm?!”, Miloš Stambolić je grmeo.
“Mišu mali, šta je sada?!”, Valentina je bila budna i napaljena. Curilo joj je iz pičke i to nije bilo čokoladni sirup, već njen slatko-kiseli medeni.
“Ukrali mi knjigu”, reče Predrag.
“Čekaj”, reče Valentina, i sama odjednom rasanjena, bleda i uznemirena, “tvoj Nenad mi je ostavio neko pismo da ti ga dam ako dobiješ vesti iz Beograda o tvojoj knjizi. Ne znam o čemu je reč, nisam ga dobro razumela i morala sam da obećam da ću ćutati. Ali mislim da je ovo taj trenutak.” Ustala je i otišla do svog ormana, otvorila vrata i sagnula se do pregrade s vešom, onako gola, znojava, vlažna, ali Predragu je bilo muka. Vratila se s pismom.