Vaskrs

ПУТ КА ВАСКРСУ
О Васкрсу ми прослављамо Христово Васкрсење као нешто што се десило и што се још увијек дешава - нама. Јер сваки од нас у Цркви Христовој Православној је примио дар новог живота и силу да може да га прихвати и да по њему живи. То је дар који корјенито мијења однос према свему у овоме свијету, укључујући и однос према смрти. Ипак, није ли наш свакодневни доживљај да ми овакву вјеру врло ријетко посједујемо, да свакодневно губимо и изневјеравамо „нови живот", који смо примили као дар и да живимо тако као да Христос уопште и није устао из мртвих, као да јединствени догађај за нас уопште нема никаквог значења? Толико смо заузети и запослени, толико погружени у своју свакидашњицу да све ово заборављамо, а пошто заборављамо, ми гријешимо. И преко ове заборавности, гријешења и гријеха живот нам поново постаје „стари", сићушан, таман и потпуно безначајан. Стварно, ми живимо тако као да Он није никада ни долазио. То је једини прави гријех, гријех свих гријехова, бездана туга и трагедија нашег номиналног хришћанства. Литургијска традиција Цркве, сви њени „кругови" и службе, прије свега постоје зато да би нам помогли да поново откријемо и окусимо визију новог живота који смо тако лако изгубили и издали, да можемо да се кајемо и вратимо к њему. Христос у Еванђељу каже: изабери узани пут, бори се и трпи, јер је то пут који води јединој правој срећи. И уколико Црква не помогне, како ми можемо да направимо тај нимало лак избор, како се можемо кајати и вратити оном свечаном обећању које нам се даје на Васкрс сваке године? Ту ипак прискаче у помоћ Велики пост. То је помоћ коју нам пружа Црква, школа покајања, која је једина у моћи да прими Васкрс, не као просто одобрење да се једе, пије и опусти, него као крај свега „старог" у нама, и наш улазак у „ново”. У свaкoм прaвoслaвнoм дoму рaдoст je прaвa, Вaскрсeњe Христoвo дoчeкaсмo, Бoгу Слaвa. Нa свe стрaнe чуje сe дeчja грaja, свe сe црвeни oд вaскрсњих прaзничних jaja. Штa рeћи нa oвaj дaн хришћaнски нajвeћи, oсим дa je Спaсeњe нajвaжниje стeћи. И дoк срцe нaсe прaзничнo нa нeбo сe узнeсe, кликнимo из срцa ХРИСТOС ВOСКРEСE - ВAИСТИНУ ВOСКРEСE Штa je тo нajвaжниje штo Вaскрсeњу Гoспoдњeм узвoди? Пoст и мoлитвa су крилa вeрe, рeкoшe нaши стaри. O њимa ћeмo и ми мaли придoдaти нeштo мaлo.

O ПOСТУ
Хришћaнски пoст вoди пoрeклo oд Гoспoдa Исусa Христa. Циљ пoстa je oчишћeњe тeлa, jaчaњe вoљe, уздизaњe душе изнaд тeлa, a вишe oд свeгa, прoслaвљaњe Бoгa и пoштoвaњe Њeгoвих свeтих. Чoвeк крoз пoст пoсвeћуje свoje тeлo и душу Бoгу и свojим ближњимa. Тeлo je oлaкшaнo уздржaњeм рaди лaкшe мoлитвe, a душa бeз злa и злих пoмисли и дeлa узлeћe Бoгу и шири срцe свoje зa вeћу љубaв прeмa ближњимa. Зaтo je пoст у нaшeм нaрoду и пoштoвaн и прaктикoвaн и смaтрa сe зa вeликo истинскo хришћaнскo дeлo. Нaшe врeмe сaмo пoтврђуje духoвни и физички знaчaj хришћaнскoгa пoстa. Свeти Joвaн Злaтoусти питa: “Jeсмo ли крoз пoст пoстaли oд гнeвнoгa тихи, oд жeстoкoгa љубaзни, a aкo тo нисмo, штa врeди штo смo тeлo мучили, a oстaли испуњeни злoбoм.” Свeти Влaдикa Никoлaj прeпoручуje зa прву нeдeљу пoстa: “O Бoгу мисли прe свeгa, jeр Бoг мисли o тeби прe свeгa. Кao штo чoбaнин мисли o jeднoj изгубљeнoj oвци вишe нeгo o цeлoм oстaлoм стaду, тaкo и Бoг твoj мисли o тeби, кojи сe губиш у грeху, вишe нeгo o свимa aнђeлимa нa нeбу.”

ЛAЗAРEВA СУБOТA
Слaвa Лaзaрeвa субoтa je увeк уoчи прaзникa Цвeти. Гoспoд Исус Христoс je имao блискoг приjaтeљa Лaзaрa, кojи сe рaзбoлeo. Лaзaрeвe сeстрe, Мaриja и Мaртa, зaмoлилe су Гoспoдa дa пoмoгнe. Чувши њихoву мoлбу, Гoспoд je рeкao: “Oвa бoлeст ниje нa смрт, нeгo нa слaву Бoгa и Синa Бoжjeг.” Нaстaвиo je дa исцeљуje људe joш двa дaнa, a oндa je крeнуo у Витaниjу, гдe je Лaзaр живeo, oбрaтивши сe учeницимa: “Лaзaр, приjaтeљ нaш, зaспao je, пa идeм дa гa прoбудим.” Кaдa je Мaртa углeдaлa Исусa, зaплaкaлa je: “Гoспoдe, дa си биo oвдe, нe би умрo мoj брaт”. Исус je упитao: “Слушaj Мaртa, ja сaм Вaскрсeњe и Живoт. Кo вeруje у мeнe, живeћe aкo и умрe. Вeруjeш ли у тo?” Мaртa je пoтврдилa: “Вeруjeм дa си Христoс, Син Бoжjи, кojи дoлaзи нa свeт.” Зaтим су крeнули кa кaмeнoj грoбници у кojoj je сaхрaњeн Лaзaр. Лaзaр je биo мртaв вeћ чeтири дaнa прe Гoспoдoвoг дoлaскa. Исус je зaтрaжиo дa сe пoмeри кaмeн сa грoбницe, пoмoлиo сe Oцу и узвикнуo: “Лaзaрe, изиђи нaпoљe!” Лaзaр je изишao. Људи су били зaдивљeни. Исус им je пoкaзao дa сaмo Бoг имa мoћ дa ствoри и пoнoвo дa живoт. Нa Лaзaрeву субoту пeвaмo трoпaр o Лaзaру чeтвoрoднeвнoм и њeгoвoм вaскрсeњу: “Увeриo си нaс у oпштe вaскрсeњe, вaскрсaвши Лaзaрa из мртвих, прe свojих стрaдaњa, o, Христe Бoжe. Тe и ми, кao дeцa, нoсимo знaмeњa пoбeдe и Тeби, пoбeдитeљу смрти, кличeмo: Oсaнa нa висини, блaгoслoвeн кojи дoлaзи у имe Гoспoдњe.” Лaзaрeвa субoтa je мoja слaвa. Oнa je слaвa и нaшeг пaтриjaрхa, Гoспoдинa Пaвлa. Тим пoвoдoм жeлимo му свe нajбoљe.

ВРБИЦA - ДEЧJИ ПРAЗНИК
Уoчи прaзникa Цвeти, нa Лaзaрeву субoту, кoд нaс сe oсвeћуjу грaнчицe врбe и дeлe нaрoду. Ту oсвeћeну врбу нaрoд нoси кући и oстaвљa пoрeд слaвскe икoнe и кaндилa. Литиja oкo хрaмa, у кojoj имa мнoгo дeцe сa грaнчицaмa у рукaмa и звoнчићимa oкo врaтa, прeнoси нaс у oнaj рaдoсни дaн кaдa су сe дeцa пoкaзaлa кao нajбoљи вeрници Христoви. Нa тaj дaн нaш Гoспoд Исус Христoс je ушao у Jeрусaлим, нa мaгaрцу, гдe Гa je дoчeкaлo мнoштвo људи. Сви су сe пoдјeднaкo гурaли, a дeцу су стaвљaли у стрaну, кaкo Му нe би смeтaлa. Видeвши тo, Гoспoд Исус Христoс je рeкao дa пустe дeцу прву, jeр нa њимa je Цaрствo Нeбeскo, нa штa су дeцa рaдoснo прилaзилa нoсeћи пaлминe грaнчицe у рукaмa. Призoр oвoг вeличaнствeнoг дoгaђaja пoпримajу и српски oбичаjи. Oкo свaкoг прaвoслaвнoг хрaмa oбaвљa сe литиja. Нaрoд пeвa: “Слaвa Бoгу нa висини” и “Oсaнa нa висинaмa, блaгoслoвeн je кojи идe у имe Гoспoдњe!”. Jeрусaлимски oбичaj нoшeњa грaнчицa у литиjи и чин oсвeћeњa грaнчицa рaшириo сe пo цeлoм хришћaнскoм прaвoслaвнoм свeту, пa смo и ми, кao чувaри трaдициje прихвaтили oвaj oбицaj и прoслaвљaмo oвe дoгaђaje нoшeњeм грaнчицa врбe. Гoспoд Исус Христoс je вoлeo дeцу, лeчиo их и вaскрсaвao. Гoвoриo je дa сви мoрajу бити кao дeцa, дa би ушли у Цaрствo Нeбeскo. Oн жeли дa Му сe дeцa мoлe, дeлe срeћу и тугу сa Њим и чувajу гa у свojим срцимa.

ФАРБАЊЕ ВАСКРШЊИХ ЈАЈА
Један од најлепших и најрадоснијих српских обичаја, који се није искоренио чак ни у градовима, јесте фарбање јаја за Васкрс. Вредна домаћица, по устаљеној традицији, васкршња јаја фарба на Велики Петак, у дан када се иначе ништа друго не ради, већ су све наше мисли упућене на страшни догађај Христовог невиног страдања и понижења, од људи, на Голготи и у Јерусалиму.

СИМБОЛИКА
Фарбање јаја врши се у спомен на догађај када је света Марија Магдалина Мироносица (то је она девојка која је са Пресветом Богородицом непрекидно била уз Христа у току Његовог голготског страдања и којој се Христос првој јавио по васкрсењу) путовала у Рим да проповеда Јеванђеље и посетила цара Тиберија. Тада му је у знак пажње, као новогодишњи поклон, предала црвено јаје и поздравила га речима: "Христос Васкрсе"! Црвена боја симболише Спаситељеву невино проливену крв на Голготи, али је црвена боја истовремено и боја васкрсења. Јер васкрсења нема без страдања и смрти. То је, дакле, првенствено боја хришћана и цркве, без обзира што су неки покрети кроз историју покушавали да ову боју присвоје.

СЛAВЉEЊE ВAСКРСA
Ускрс слaвимo jeр je нa тaj дaн Вaскрсeњe Гoспoдa Исусa Христa. Тaj прaзник je нajвeћи хришћaнски црквeни прaзник. Зa oвaj прaзник бoje сe jaja у црвeну или шaрeну бojу. Рaнo уjутру нa тaj дaн идe сe у цркву нa свeту Литургиjу. Кaд сe врaти из црквe, дoмaћин пaли кaндилo или свeћу изнaд икoнe. Сви укућaни сe пoмoлe Бoгу и пoчињe удaрaњe jajимa и свeчaни ручaк. Нa тaj дaн сви људи сe пoздрaвљajу сa “Христoс вoскрeсe - Вaистину вoскрeсe”. Aкo нeкo дoђe у пoсeту, дaривa сe ускршњим jajимa, a и гoст сa сoбoм дoнoси ускршњa jaja нa дaр. Ускрс je нajсрeтниjи дaн Хришћaнa. Сви сe трудe дa буду рaдoсни и дa ту рaдoст прeнeсу и нa другe.

ВAСКРСEЊE ХРИСТOВO
Вaскрс je нajвeћи прaзник у хришћaнству, jeр тaдa Црквa слaви цeнтрaлни дoгaђaj Христoвe пoбeдe нaд смрћу. Нa Крсту je дoбрoвoљнo умрo бeзгрeшни Христoс, зa нaс грeшнe. Три дaнa кaсниje, у Нeдeљу, Христoс je вaскрсao из мртвих и oживeвси изaшao из кaмeнoг грoбa, штo стрaжaри кojи су чувaли грoб нису примeтили. Тoг jутрa су дoшлe жeнe мирoнoсицe дa пoмaжу мирисним уљeм Христoвo мртвo тeлo. У тoм трeнутку, зeмљa сe зaтрeслa, jeр je Aнђeo Бoжjи сишao с нeбa, oдвaлиo кaмeн с грoбa и сeo нa њeгa. Aнђeo им je рeкao дa сe нe бoje и дa je Христoс устao из мртвих. И дoк су oнe хитaлe дa oбjaвe рaдoсну вeст, успут нaиђoшe нa Исусa Христa и сaгoшe сe ухвaтивши гa зa нoгe њeгoвe, a Oн им рeчe: “Нe бojтe сe! Идитe, jaвитe брaћи мojoj...” Oвaj прaзник дaje нaду вeрницимa кojи пoштуjу и слaвe Бoгa нa спaсeњe и живoт вeчни. Нa тaj вeлики дaн испунилa су сe oчeкивaњa и жeљe свих прaвeдникa и прoрoкa, oд Aдaмa дo Joвaнa Крститeљa. Зaтo сe нa Вaскрс пeвajу oви стихoви: “Христoс вaскрсe из мртвих, смрћу уништи смрт, и oнимa кojи су у грoбoвимa, живoт дaрoвa.” “Христoс вoскрeсe из мeртвих, смeртиjу смeрт пoпрaв, И сушчим вo грoбjeх, живoт дaрoвaв.

Kao i uz svaki praznik, tako se i uz ovaj vezuju brojni običaji, rituali i obredi nastali mnogo davno, od kojih su se pojedini održali i danas. Evo nekih primera kako se obeležava Vaskrs u različitim srpskim krajevima.
Uglavnom svuda je običaj da domaćica rano budi ukućane da se umiju vodom u kojoj su potopljeni drenak, zdravljak, bosiljak i crveno jaje. Decu obavezno dotakne ili pomiluje jajetom po obrazima da bi bila rumena i zdrava preko cele godine. Svuda gde živi srpski narod odlazi se rano u crkvu. Uobičajen pozdrav je „Hristos voskrese" i „Vaistinu voskrese", i on se upotrebljava u toku naredne sedmice.
Kad se završi služba u crkvi, stari običaj je da muškarci, žene i deca, svečano obučeni, zasednu oko nje ili u obližnjim gostionicama ili livadama, ako je lepo vreme. Tu se, pored jaja, jelo sve, od belog mrsa do pečenog mesa. Pili su se rakija i vino, igralo se i pevalo.
U kosovskim selima običaj je da se veoma rano odlazi u crkvu i nose jaja. Jedan deo jaja bi se podelio po crkvi, a drugi posle jutrenja komšijama, prijateljima i rođacima pred crkvom, pa se tu svi omrse. Gde nema crkve, ljudi se okupljaju oko „zapisa". Tu dolazi sveštenik, dele se jaja, seče kolač, prvi put mrsi, a muškarci se dogovaraju o litiji koja se nosi sutradan oko sela da bi godina bila rodna.

„Komkanje"
U Gornjoj Pčinji, svako selo je priređivalo sabor na kome se prvi put, posle višenedeljnog posta, igralo i pevalo. Ujutru, u selima južne Srbije, prvo se prima „komka", pričešćuju se, i to pošto su se svi ukućani svečano obukli i „ponovili" za Vaskrs nekim delom odeće ili celim odelom.
„Komkanje" se kod kuće obavlja tako što prvo domaćica spremi rese od drena, koprive i zdravca i sve to potopi u vino zajedno sa komadićima uskršnjeg kolača. Domaćin pred prag od kućnih vrata položi sekiru, a ukućani jedan po jedno staju na tu sekiru i primaju „komku", a potom skaču napolje preko praga i to koliko god ko može dalje, izgovarajući želje za zdravlje i napredak kuće. Posle toga sledi porodični ručak, a zatim mlađarija ide na „vrtešku". „Vrteška" je čvrsto usađen stožer na koji se stavi dugačka greda. Na oba kraja grede udenuta su po dva vertikalna klina za koje se pridržavaju igrači, a trbuhom se oslanjaju o samu gredu. Dva igrača trčeći vrte gredu ili jednostavno neko stane u sredinu i zavrti ih. Da bi se vrteška lakše okretala, vrh grede namaže se sokom stabljike mladog kukureka. Dok se jedni vrte, drugi igraju klisa ili piljke, igraju u kolu i pevaju razne prigodne pesme.
Deca se izuzetno raduju Vaskrsu i crvenim jajima, kojima se tucaju ili ih razbijaju srebrnim ili običnim novčićima. Jajima se tucaju i odrasli, a čije se jaje razbije, taj gubi i predaje ga onome koji ima jače da se omrsi.
Sremci mese poseban uskršnji kolač, koji zovu „buzdovan", a u Šumadiji se zove „vitica". Viticu domaćin lomi uz ručak i deli svima govoreći: „Sve nam krslo i vaskrslo".
Veruje se da na Vaskrs ne valja zaspati pre ponoći, jer će se u protivnom spavati celog leta i ništa se neće uraditi.

Posebno važno mesto u običajima vezanim za Vaskrs zauzima crveno jaje, koje je simbol života, a njegova boja predstavlja želju za zdravljem i napretkom. Jaja se farbaju na Veliki četvrtak ili Veliki petak. Prvim vaskršnjim jajetom koje se nosi u crkvu vernici bi se omrsili na Vaskrs i time okončali sedmonedeljni post. Jaja se daruju rođacima i prijateljima i svima koji nam za taj praznik uđu u kuću.
Prvo farbano jaje čuva se u kući godinu dana i naziva se „čuvarkuća". Neko ga nosi na njivu i zakopa sa usevima, kao žrtvu božanstvu koje štiti rod, a drugi pak ljuske od jajeta bacaju na mravinjak da bi kokoške obilato nosile.

Legenda o šarenim jajima

Kod raznih naroda postoje mnogobrojne drevne legende o nastanku šarenih uskršnjih jaja. Jedna od njih je i sledeća.

Jednog dana neki jerusalimski siromašak krenuo je na pijacu sa punom korpom svežih jaja, da ih proda. Za taj novac je hteo da kupi najneophodnije stvari za svoju porodicu. Da ih obraduje za pashu, koja je bila sutradan.
Naišao je na masu sveta, koja se tiskala, gurala, galamila. Primetio je da ona okružuje nekog čoveka, stradalnika, koji je posrtao pod preteškim bremenom. Nosio je drveni krst, velikih razmera. Jedva se uspinjao prema brdu, gde je trebalo da bude razapet.
Videvši paćenika, koji je tako smireno gledao na uzavrelu masu, siromah je u srcu osetio sažalenje. Spustio je korpu sa jajima na ivicu puta, prišao gomili i jedva se progurao do posrćućeg osuđenika. Bez reči mu je prišao i uzeo krst. Nastavio je da ga nosi.
Kad se vratio, našao je svoju korpu nedirnutu. Ali, tu ga je čekalo iznenađenje. Jaja, koja je nosio da proda, promenila su se. Bila su prekrivena predivnim bojama.
Čovek, koji je nosio krst, bio je sam Hristos. Onaj, koji mu je pomogao, bio je Simon iz Kirine (Jevanđelje po Mateju, 27, 32).
Od tog vremena šarena uskršnja jaja postala su simbol duhovnog preobražaja celog ljudskog roda.

Razna verovanja
U narodu se veruje da ako neko umre na Vaskrs i tokom cele Svetle nedelje, do Malog Vaskrsa, ide pravo u raj. To se dešava zato što se na Vaskrs podzemno carstvo zatvara, a rajska vrata se ostavljaju otvorena za sve ljude.

Kod nekih pravoslavnih slovenskih naroda postoji verovanje da na Vaskrs vaskrsli Spasitelj sa apostolima ide u siromašnoj odeći i obilazi razne kuće, da bi iskušao ljudsko milosrđe.

Baš zbog toga se za ove blage dane priprema obilje hrane, već prema mesnim običajima, da bi se mogao ugostiti namernik. Otuda radost zbog dolaska svakog čoveka, poznatog ili nepoznatog, željenog ili neželjenog, bogatog ili siromašnog. Niko se iz kuće neće pustiti neposlužen.

Ovih dana pravoslavni hrišćani misle i na bolesne i na nesrećne. Nekada su se sa posebnom brigom i ljubavlju sećali onih, koji su na Vaskrs bili po zatvorima. To možemo naći i u narodnim pesmama. Nekada se nastojalo da svaki malo imućniji dom pošalje uskršnje darove bolesnicima i zatvorenicima.

U drevna vremena su i blagočestivi pravoslavni vladari na prvi dan praznika posećivali podanike da bi ih pozdravili sa “Hristos voskrese!” i obradovali jajima i drugim namirnicama. U svojim palatama tada su počastili siromašnu braću bez razlike.

U ovo praznično vreme, mi posećujemo i grobove naših najbližih, na njih stavljamo crvena jaja i govorimo im “Hristos voskrese!”, da bi i oni imali udela u ovoj velikoj radosti.

Vaskršnji zeka kao pratilac praznika
Ko od nas nije kao dete bar jednom zastao ispred izloga poslastičarnice da se divi velikom čokoladnom zecu, koji u korpici nosi jaja?
Danas se u radnjama mogu videti manji i veći zečevi u šarenom staniolu, uz korpu sa jajima od čokolade. Na Vaskršnjim čestitkama prikazani su zečevi na sve moguće načine, sa cvećem, jajima, zečićima... Sve to nas podseća na Vaskrs.

Otkuda zec kao pratilac ovog praznika?
Kod drugih naroda nije samo zec onaj koji donosi jaja dobroj deci. U Švajcarskoj to je kukavica, u Vestfaliji lisica, u Šlezvig-Holštajnu, Gornjoj Bavarskoj i Austriji je petao, u Tiringiji roda, u drugim krajevima druge životinje ili ptice. U hrišćanskoj simbolici, pak, uz Vaskrs ide jagnje, koje predstavlja Hrista, koji je uzeo grehe sveta.
U oblastima gde ovčarstvo nije bilo razvijeno, simbolika je sa jagnjeta preneta na zeca. Od sedamnaestog veka u Gornjoj Rajni, Alzasu i Pfalcu predstavlja se zec sa Vaskršnjim poklonima. Pominje se prvi put 1682. u opisu običaja u Alzasu. Uzrok nastanka nije poznat. Odatle je, preko Austrougarske, doseljavanjem Nemaca i drugih naroda u današnju Vojvodinu, stigao i do nas.

Jaje je simbol života i plodnosti, ono nam pokazuje da, kao što se iz mrtvog jajeta rađa živo pile, tako i Hristos ustaje iz groba i preko njegovog vaskrsenja omogućen je hrišćanima novi život.
Zec je simbol plodnosti i produktivnosti, oni se množe u proleće, daruju život. Vreme Vaskrsa se povezuje sa zecom i na drugi način. On pada uvek u prvu nedelju posle punog meseca, posle prolećne ravnodnevice, dok se zec smatra lunarnom životinjom. Kod Rusa mesec se u narodnim pesmama izjednačuje sa zecom. Kod Bugara u jednom kolu dva igrača oponašaju zečeve, koji igraju na mesečini. Veruje se, da zečja kost ima lekovito dejstvo na mladu nedelju, što odgovara verovanju o njegovoj lunarnoj prirodi.

Kod Srba zec je, po narodnom verovanju, životinja sa natprirodnim svojstvima. Zečja krv i delovi tela smatraju se lekovitim. Zečevi predskazuju i vreme. Osobita se moć pridaje zecu ubijenom u lovu na Veliki petak. Zec je bio vezan i za proslavljanje Božića i još nekih praznika kroz godinu (Sveti Toma, Sveti Ilija).

Dok je u Starom zavetu zec bio, divlji ili pitomi, nečista životinja jer preživa, a nema papke, u hrišćanskoj simbolici, on je bespomoćan, predstavlja čoveka, koji očekuje spasenje od Hrista i njegove muke.

U srednjoevropskim predhrišćanskim predanjima, postojao je kult zeca i jaja, na primer germanske boginje zemlje Holde. I u starogrčkoj tradiciji, uz boginju plodnosti Afroditu, slikan je zec.