Vaspitanje i razvoj deteta

Šta je to dobar roditelj

Svaki roditelj bi trebalo da čuje mišljenje i onih koji predlažu da se dete fizički kažnjava, kao i onih koji su protivnici te ideje. Takođe, saslušajte mišljenja i predloge svih dobronamernih baka, tetki, prijateljica. Pogledajte tekstove na internetu. Čitajte knjige o roditeljstvu. Razgovarajte, razmenjujte iskustva sa drugim mamama. Ali, ono što ćete retko gde čuti ili što će vam neko predložiti, a što je veoma važno, jeste da oslušnete i svoj unutrašnji glas.
Vaša lična intuicija, osećaj koji imate za svoje dete, je od neprocenjive vrednosti.
Savremena psihologija i pedagogija složne su u stavu da je fizičko kažnjavanje (batine, šamar, udarac pesnicom...) ne samo neopravdano, već uvek kontraproduktivno. Na ovaj način, možete promeniti neko dečje ponašanje, zaustaviti ga u određenom trenutku, a možda čak i sprečiti da se ono ponovi. Međutim, dete ne menja svoje ponašanje zato što je razumelo zašto nešto ne treba da čini, već iz straha od vas. Istovremeno, bitno ste narušili vaše odnose, tako da se taj “čvor” kasnije teško može ispraviti, čak i kada dete postane odrasla osoba.
Sa druge strane, modeli vaspitavanja se ponavljaju. Odnosno, ako ste vi bili udarani ili, naprotiv, veoma hvaljeni – a iz sadašnje pozicije roditelja mislite da je upravo takav vaspitni stav vaših roditelja imao efekta, vrlo je verovatno da ćete sličan pristup formirati prema svom detetu. Takođe, ponešto ćete želeti i da izbegnete upravo zato što ste to upamtili kao negativno.

Opravdanost

Zaista, kada odmerite potencijalno dobre rezultate i sasvim izvesne negativne posledice koje bi fizičko kažnjavanje imalo po dete, jasno je da ne postoji dovoljno dobar razlog da ga udarite. Ipak, postoje slučajevi kada je ono toliko malo da ne razume vaša verbalna ubeđivanja a neophodno je brzo, hitno reagovanje. Tada, udarac po ruci može biti opravdan samo ukoliko nemate vremena da detetu objasnite tzv. “pec, sec, boc opasnosti”.
Odnosno, to su situacije kada sprečavate dete da se fizički povredi. Ali, čak i tada, odmah nakon toga, objasnite mu zašto ste to uradili, šta je moglo da mu se dogodi. Iako možda mislite da vas dete ne razume, što uporniji i strpljiviji budete u objašnjavanju opasnosti – razumeće vas čim mu njegov sopstveni tempo razvoja dozvoli. Dakle, za verbalno objašnjenje niste nikada poranili.

Autoritet

Dobar roditelj ima autoritet i ume da uspostavi granice. Roditeljski autoritet znači da uspevate da odnosima poverenja i poštovanja dogovarate sa detetom određene modele njegovog ponašanja. Ovaj autoritet se ne podrazumeva, već stiče, i zasnovan je ne na detetovom strahu od vas, već na poverenju koje ima da ono što zahtevate ima svoje opravdanje.

Vaspitni cilj

Dobre roditelje prepoznaćete i po vaspitnom cilju koji imaju. Njihova najveća želja jeste dete koje je stabilno, samopouzdano, optimistično, kooperativno. Ovo dete ne mora biti izrazito poslušno i disciplinovano (ne sluša svaku reč samo zato što je vi izgovarate), već spremno na saradnju. Ono, baš kao i kooperativan roditelj, ume da čuje, ponekad posluša, ponekad ne posluša, i ume da izrazi bez straha svoje prave želje. Ne boji se da će biti odbijeno ili manje voljeno samo zato što ne odgovara zamišljenoj, idealnoj slici njegovih roditelja. Između ovakve dece i roditelja povremeni sukobi i konflikti su neophodni, ali se zajedničkim odrastanjem oni prevazilaze a uspostvalja odnos poverenja i međusobnog poštovanja.

Kvalitetno vreme

Najpre, važno je da ne zapostavite sebe. Kada dete postane centar vašeg sveta, to ima mnogo prednosti, posebno u prvim godinama njegovog života. Međutim, ako to plaćate time što ste zbog preteranog posla, stresa i obaveza postali nervozni, napeti, nezadovoljni – ne samo da niste dobar roditelj, već istovremeno pravite još mnogo drugih grešaka. Vaše raspoloženje će osetiti i dete, pa je moguće očekivati i da sebe prepozna kao glavni razlog vašeg stalnog nezadovoljstva. Umesto toga, pokušajte da ne zapostavite sebe. Zadržite svoj posao, viđajte se sa prijateljima kada god vam to vreme dozvoli, ne odričite se svojih interesovanja. Neće biti lako, ali jeste moguće.
Upravo takav pristup će vam omogućiti da ono vreme koje provedete sa detetom bude najkvalitetnije moguće. Zatim, to vreme koje je vaše zajedničko ispunite onim aktivnostima koje su po izboru vašeg deteta, koje vas obostrano ispunjavaju zadovoljstvom.

Savršeni roditelji

Ipak, ma koliko se trudili da budete što bolji roditelj – nikada nećete postati savršen roditelj. To ne postoji. Na sreću, našoj deci oni nisu ni potrebni. Kada bi videli svoje roditelje da baš nikada ne povise glas, da su uvek smireni i dobro raspoloženi, verovala bi da i sama moraju biti upravo takva da bi bila voljena. Time potiskuju sve one emocije koje ne vide kod svojih roditelja a koje imaju oni sami. A to, pre ili kasnije, prouzrokuje brojne zdravstvene i emotivne probleme.
Osim toga, dovoljno je teško ostvariti ambiciju da budete dobar roditelj. Omogućite detetu maksimalnu ljubav, razumevanje i podršku, pokušajte da kod njega formirate osećanje doma, (sigurnost i poverenje da postoji mesto gde je uvek dobrodošlo). Dozvolite mu da bude samostalno u odlučivanju, da otvoreno i bez straha iskazuje svoje mišljenje. Ulažite stalni napor da održavate vašu međusobnu bliskost i poverenje. Ovakvim pristupom vi činite ono što je u vašoj moći da budete dobar roditelj.
Konačno, dobar roditelj se ne rađa, već postaje. Počnite da se učite svom roditeljstvu na vreme, od prvih dana vaše bebe.

Razgovor kao prioritet

Dobar roditelj daje prioritet razgovoru. Ima vremena i strpljenja da svoju decu sasluša. Ume da govori i ružne istine ali bez vređanja ili ponižavanja deteta. Kaže svoje mišljenje, ali poštuje i detetovo.

Pokazivanje emocija

Dobar roditelj se ne boji da pokaže svoje emocije, posebno one pozitivne. On ne veruje da će pokazivanjem ljubavi detetu doprineti da ono postane razmaženo. Ume svoje dete da zagrli i da prizna koliko ga voli. Istovremeno, poštuje njegove emocije. Jasno mu je da dete mora imati svoj prostor gde će biti upravo onakvo kakvo je, gde neće morati da igra različite uloge, već će biti opušteno, svesno da je prihvaćeno takvo kakvo jeste. Zato se ne uznemirava povremenom dečjom agresivnošću, jer razume da dete može da ima i pozitivna i negativna osećanja prema njemu.

Međusobno odrastanje

Dobar roditelj zna da mora da prati odrastanje svog deteta kroz sve njegove razvojne faze. Kao što on vaspitava dete, tokom njegovog odrastanja, mnogo toga će naučiti i sam roditelj. Uostalom, staž jednog roditelja je veliki baš koliko dete ima godina. Zato je, na izvestan način, roditeljstvo međusobno vaspitavanje i odrastanje.
Autor: Jelena Holcer, pedagog
Izvor: magazin "Mama"

Tata na porodiljskom

Nije neuobičajeno kada vidite mamu koja se nedavno porodila kako šeta sa bebom u naručju ili kolicima. Takva slika može da se vidi svuda u svetu, ali... u Švedskoj postoji i druga slika. Na osnovu zakona o socijalnom i zdravstvenom osiguranju, kojim je regulisano i trudničko bolovanje, postoji i deo koji se odnosi na mogućnost da kod kuće sa bebom ostane tata.
Prema slovu zakona, kojim se reguliše odsustvo sa posla kada u porodicu dođe novorođenče - roditelji imaju ukupno 480 slobodnih dana da ga odgajaju. Oni mogu taj period da podele tako da mama ostane kod kuće 420 dana, a da nakon toga tata ostane narednih 60 dana. Ili obrnuto!
Novac koji dobijaju, takođe je precizno izračunat, a dodeljuje se na sledeći način: prvih 390 dana im se uplaćuje 80 odsto plate - mamine ili tatine, u zavisnosti ko čuva bebu, a u preostalih 90 dana dobijaju 60 kruna po danu.
Sve je više očeva koji ostaju sa bebom kod kuće, a mame se vraćaju na posao. Naravno, dobrim delom je u pitanju i porodična ekonomija, jer na posao odlazi onaj roditelj koji ima veću platu, a kod kuće sa bebom ostaje onaj drugi.

Najinteresantnije iskustvo u životu

Bila sam iznenađena ovim načinom razmišljanja, kao i naporom države da na pravi način uključi i očeve u život bebe. Stoga sam postavila pitanje mom komšiji Peteru, kojeg viđam skoro svaki dan kako s ponosom šeta sina Johana: "Kako se oseća kao muškarac koji je prihvatio činjenicu da manje zarađuje od svoje supruge i da je on taj koji je preuzeo vodeću ulogu u vaspitanju bebe?"
Odgovorio mi je sa osmehom da je to najinteresantnije iskustvo u njegovom životu. Otkako mu je supruga zatrudnela, nije bio mnogo angažovan tokom njenog graviditeta. Sve se odvijalo po planu, ona je sve odlično podnosila. A onda je došao porođaj i trenutak kada se Peter prvi put susreo sa svojim sinom. Tada je shvatio da je to malo biće deo njega i zažalio što je zbog posla bio jako malo sa svojom ženom u vreme njene trudnoće.
Dosta je propustio, a s obzirom na to da supruga mnogo bolje zarađuje od njega, predložio joj je da on ostane kod kuće sa bebom, a da se ona vrati na posao. Pružena mu je prilika da nadoknadi sve propušteno, da iz dana u dan gleda kako Johan raste i da zajedno čekaju mamu s posla.

Nije atak na mušku sujetu

"To nije bio atak na moju mušku sujetu. Jer mi, Šveđani, nismo sujetni. Mi želimo da učinimo sve da našim ženama bude dobro i da porodica funkcioniše na najbolji mogući način. Što se tiče bebe, u početku je bilo jako teško. Učio sam kako se kupa, presvlači i hrani. Bio sam uplašen da Johana ne povredim, jer je bio tako sićušan. Ali, sada sam sasvim siguran u sebe, i već nagovaram suprugu da imamo još jednu bebu.
Mogu samo da kažem da je ovo 'kul'... naporno je, ali divno. Nas dvojica, dok je mama na poslu, možemo da radimo šta hoćemo - da se igramo, šetamo, da uživamo u vremenu koje imamo.
Znam, jednog dana ću se vratiti na posao, a moj posao je vrlo zahtevan, jer sam često na putu. Vrlo ću malo vremena da provodim sa svojom porodicom, sa Johanom posebno. Zato želim da sada uživam u vremenu koje imamo za nas dvojicu!"

Tata na Kalemegdanu, mama na poslu

Dok smo pričali, mom komšiji je zazvonio mobilni. Javila se supruga da pita šta rade njeni omiljeni dečaci. Usledio je kratak Peterov "raport", a potom je dodao kako je spremio divnu kašicu, koju je Johan u slast pojeo.
Ne znam da li bi ovakav način odgajanja dece bio primenljiv na naše, balkansko tle, ali nije loše da se okrenemo oko sebe i pogledamo kako se to radi u nekim drugim zemljama. Možda ćemo jednog dana da se susretnemo sa tatama koji će s ponosom gurati kolica na Kalemegdanu, dok su im supruge na poslu...

Autor: Zorica Salijević
Izvor: magazin "Mama"

Postoje li zaista "super-majke"?

Univerzitet u Kembridžu objavio je studiju koja ukazuje da u nekim zemljama na Zapadu opada broj ljudi koji veruju da žene mogu istovremeno da grade uspešnu karijeru i da budu dobre majke.
Univerzitet u Kembridžu objavio je studiju koja ukazuje da u nekim zemljama na Zapadu opada broj ljudi koji veruju da žene mogu istovremeno da grade uspešnu karijeru i da budu dobre majke.
Istraživači su, naime, pratili raspoloženje javnog mnenja u Britaniji, Americi i Nemačkoj i ustanovili da se poslednjih godina povećao broj ljudi koji veruju da kada žena radi, porodični život i deca trpe.
Da li, dakle, polako nestaje uverenje nastalo posle pojave feminističkog pokreta 60-ih godina prošlog veka, da žene mogu da budu "super majke", uspešne i na poslu i kod kuće? I da li su, makar u Britaniji, Americi i Nemačkoj ljudi počeli da se vraćaju tradicionalnom uverenju da je ženi mesto kod kuće?

Ne opada podrška jednakosti polova

Jedan od autora studije, profesorka sociologije na Kembridžu, Džeklin Skot, kaže da nije baš tako:
"Promena ne ide u pravcu opadanja podrške jednakosti polova. Hoću da kažem da još preovlađuje stav da žene treba da rade. Ono oko čega ljudi nisu toliko sigurni jeste pitanje da li je moguće da majka radi, a da to ne izazove probleme u funkcionisanju porodice".
Kako, dakle, objasniti tu promenu? Profesorka Skot kaže da u različitim zemljama na to utiču različiti faktori:
"Muškarci donekle sporo prihvataju deo tereta kućnih poslova. Dakle, kada se žena posle porodiljskog bolovanja vrati na posao, ona neminovno mora da smanji količinu kućnih poslova koje obavlja. Njen partner, međutim, najčešće prihvati samo deo tog tereta koji žena više ne može da nosi. Posledica toga je veliki stres, naročito među ženama koje su na rukovodećim položajima u firmama. One ne mogu da traže da rade skraćeno radno vreme jer bi time dovele u pitanje ne samo izglede da budu unapređene i da dobiju veću platu, nego i svoj status unutar firme".

Burna debata

Istraživanje je na BBC-jevoj internet stranici na engleskom jeziku, kao i u kontakt programima na radiju, izazvalo burnu debatu.
Dosta žena javilo se da kaže da je biti uspešna i na poslu i kod kuće vrlo teško, a na to ukazuje i Britanka Džastin Roberts koja je svoj dobro plaćen posao u investicionoj banci napustila čim je ostala u drugom stanju.
Nije, kaže ona, ni želela da pokuša da "izbalansira" obaveze na poslu sa odgajanjem dece jer je na primeru koleginica koje su pre nje postale majke videla koliko je to teško.

Veoma težak posao

Ona danas vodi internet stranicu za majke koje se suočavaju sa sličnim problemima.
"Mislim da je veoma teško. Na toj internet stranici svakako se vidi napetost; mnoge majke kažu da jednostavno moraju da odustanu od vrlo uspešnih karijera zato što jednostavno ne mogu sve da postignu. Zaista je tužno kada vidite žene koje odustaju od karijere nakon što su se godinama školovale i sticale znanje i iskustvo. Jedna žena se na našem sajtu nedavno žalila da je doktor nauka, ali da u mestu u kojem živi skraćeno radno vreme može da radi jedino ako se zaposli kao čistačica. Potom je rekla da joj čak ne bi smetalo ni da to radi, ali da je jako loša kao čistačica i da bi je to činilo depresivnom", kaže ona za BBC.
I Džastin Roberts i profesorka Džeklin Skot veruju da bi majkama bilo lakše da nastave da grade karijeru ako bi im poslodavci omogućili da rade skraćeno radno vreme kako bi imale više fleksibilnosti da postignu sve što žele i na poslu i kod kuće.
Deo rešenja je, po svemu sudeći, i da muškarci kod kuće "zasuču rukave" više nego što su to do sada činili...

Preuzeto sa BBC Serbian

Bez forsiranja dece

Dugo je važila priča da decu treba stimulisati što je moguće više, da što ih vi više forsirate, šaljete ih na najrazličitije aktivnosti, bolje će im u životu biti jer će više toga umeti. Sad, za decu jeste korisno da nauče što više, ali je preterano forsiranje kontraproduktivno.

Nije nikakva retkost da ambiciozna mama upiše dete i u muzičku školu, i u baletsku školu, i na dva jezika, i na neki sport, i na još ponešto. U principu, jeste dobro za dete da nauči što više toga, i deca, naročito ona inteligentna, jesu veoma radoznala, ali ih ipak ne treba preopterećivati.
Naročito je opasno preforsirati ih u ranom uzrastu. Ukoliko ih izlažete suviše raznolikom okruženju, ukoliko pokušavate da ih naučite jako mnogo različitih stvari, vi im, istovremeno, neprestano stavljate do znanja koliko zapravo malo znaju, što i te kako može da bude demotivišuće za dete.

Pored toga, preterana angažovanost na previše različitih strana ne dopušta deci da se dosađuju - a deci je, verovali ili ne, neophodno da se bar povremeno dosađuju, jer od toga postaju samostalnija i kreativnija. Ako su stalno zatrpana novim sadržajima koje moraju da savladaju, dolazi do prezasićenja, i dete gubi interesovanje za bilo šta, a o porivu da pokuša da i samo nešto stvori nema ni govora. Plus, ako im napravite tačnu satnicu kad će šta da rade, deca nemaju priliku da nauče da sama organizuju sopstveno vreme. Njihov mozak će, sasvim moguće, pohraniti veliki broj podataka, ali će izrasti u osobu koja nije sposobna za samostalne projekte niti za stvaranje, već samo može da odradi ono što joj drugi zadaju.

Zato, ostavite detetu dovoljno vremena da može i da se dosađuje. Podstičite njegova interesovanja, naravno, ali neka uvek ima vremena i za igru i dosadu - a kad se na dosadu požali, nemojte mu vi uvek nalaziti zanimaciju, već ga podstaknite da je nađe samo. Na taj način, vaš mališan izrašće u zdravu, jaku, samostalnu i kreativnu ličnost - u suštini mnogo korisnije za njega nego da bude fizički zdrava hodajuća enciklopedija koja svira i dva instrumenta i govori nekoliko jezika, ali nema u sebi ni trunke samostalnosti ni kreativnosti.

Najčešće greške u vaspitanju dece

Za pravilan razvoj deteta veoma je važno da mu stvorimo topao i prijatan dom i da znamo pravilno da ga vaspitamo. Možemo slobodno da kažemo da je porodica prva škola za život u kojoj dete stiče osnovno znanje o ljudima, o njihovim međusobnim odnosima i o životu i njegovim problemima. Tu stiče prva iskustva koja će kasnije u životu primenjivati. Zato je i vaspitanje dece u porodici jedan od najtežih i najodgovornijih zadataka svakog člana porodice.

Razmaženo dete

Najčešća i najteža greška u vaspitanju dece je popustljivo vaspitanje. Razmaziti dete ne znači često ga milovati i pokazivati mu ljubav i nežnost, već preterano mu pomagati, obavljati umesto njega sve one zadatke koje ono može već samo da uradi. Razmažena deca vrlo brzo pokazuju posledice maženja. Ona postaju samovoljna, nesamostalna, sebična, preosetljiva, a često i nedruželjubiva jer ne idu u društvo vršnjaka. Beže od sistematskog rada, izbegavaju dužnosti i uvek traže ko će umesto njih da ih obavi. Takva deca mogu da pate i od raznih neuroza, npr. noćnog straha, noćnog mokrenja u krevet, grickanja noktiju, mucanja i sl.

Prestrogo vaspitanje

Kada roditelji izgube strpljenje s razmaženim i hirovitim detetom, često prelaze na strogost, uvereni da će se stanje popraviti. Strogo ili autoritativno vaspitanje primjenjuju i oni roditelji koji žele brzo i bez razmišljanja da postignu poslušnost, a i oni koji svoje dete ne vole jer im predstavlja teret, pa su prema njemu nestrpljivi i nasilni.
Previše strog roditelj teroriše dete, zastrašuje, pa i fizički zlostavlja. Uz to je sklon da detetu prebacuje njegove mane i greške, viče na dete i nadzire svaki njegov čin. Na takvo vaspitanje dete može da reaguje na dva načina. Ili se otvoreno suprotstavlja roditelju tj. prkosi mu i svađa se s njim ili zauzima naoko pasivan stav iza kojeg se krije neprijateljstvo i nepoverenje prema roditelju.
Previše strogo i grubo vaspitana deca izmišljaju razna obrambena sredstva da bi izbegli kaznu i neprilike. Takva sredstva mogu biti laž ili razna lukavstva.

Osim toga, grubo vaspitana deca i sama postaju gruba, neljubazna, bezobrazna i okrutna.

U lošem vaspitanju retko kad nailazimo na samo jednu vaspitnu grešku, obično se radi o kombinaciji grešaka. Tako, uz maženje ili previše strog postupak vidimo još i neprestano zanovetanje, međusobno upoređivanje dece i nesigurno vaspitanje, tj. čas popustljiv, čas strog, čas ljubazan, a čas hladan stav prema detetu.

Posledice neispravnog vaspitanja se vide već u detinjstvu. Pogrešno vaspitanje obeshrabruje dete, čini ga nesamostalnim, koči njegov osećaj za zajednicu i dovodi ga do toga da izbegava dužnosti i rad.

Uspeh u vaspitanju može da se postigne samo onda kada smo samokritični prema svojim vaspitnim greškama, ako u dete imamo poverenja i ako ga volimo. Da bismo ga što pre osamostalili, moramo ga učiniti nezavisnim, tj. moramo mu omogućiti da samostalno obavlja sve one dužnosti koje, u skladu sa uzrastom, može samo da obavlja. Uz to, dete je potrebno hrabriti i ulivati poverenje u njegove sposobnosti. Po potrebi, treba mu i pomoći, ali nikad ne treba detetove dužnosti u celini preuzeti na sebe.

Roditeljstvo i razvoj emocionalne inteligencije

Pregledom literature o roditeljstvu može se uočiti da se osećanja spominju, ali im se ne pridaje naročit značaj. Naglasak se stavlja, u znatno većoj meri ili gotovo isključivo na ponašanje. Pošto su osećanja osnova ponašanja dece, novije studije ističu da je važno da ih prepoznamo, kako bismo decu naučili kontroli tih istih osećanja.

Za uspešan rad sa roditeljima važno je sagledati i njihova osećanja, koja su još manje predmet interesovanja, nego osećanja dece.
Cilj uspešnog roditeljstva je podići zdravu i sretnu decu, jer samo takva će sutra postati odgovorni i dobri građani sveta.
Emocionalno osetljiva osoba lakše će prepoznati nebezbedne, opasne i rizične sutuacije i adekevatnije reagovati od one koja to nije.

Donošenje odluka

EI je blisko vezana sa moralnom autonomijom ličnosti i onim što se podrazumeva pod "svešću" i "savešću". Osoba sa zdravom svešću će donositi adekvatne odluke, čak iako su one oprečne (nepisanim) pravilima ili obrascima ponašanja određene sredine. Ponekad se pojedinac mora odupreti direktnom pritisku «autoriteta», «gomile» ili sredine, bez obzira da li su pitanju institucije, političke partije, religiozne grupe ili grupa vršnjaka. Dete sa razvijenim samopouzdanjem uspešno će se odupreti propagandi, «ispiranju mozga» i dobro će procenjivati ono što mu se kaže, bez odbzira sa koje strane to dolazi.
Razvojem EI deci se pomaže da pronađu ličnu sreću, da misle "svojom glavom" i da osećaju i svoje ponašanje usklađuju sa svojim osećanjima. EI im pomaže da izbegnu zamku i rade ono što svi drugi misle da treba da se radi. Učeći decu da osećanja imaju značaj i vrednost u procesu donošenja odluka, istovremeno ih učimo da je sreća vrlo lična stvar.

Poštovanje osećanja drugih

Razvojem EI deca će uvideti da je svaka osoba različita i da su njene emotivne potrebe, strahovi ili želje isto tako različiti. To razvija i poštovanje osećanja drugih, sposobnost saosećanja, empatije i spremnosti za saradnju.

Sposobnost kontrole – odgovornost

Niko nema potpunu kontrolu nad svojom životnom sredinom, a deca još i manje nego odrasali. Decu možemo da naučimo da uvek postoji mogućnost izbora, čak i onda kada ona imaju negativna osećanja. Ta mogućnost nam obezbeđuje kontrolu misli i osećanja, a ovo - adekvatan odgovor. Kontrola nad mislima i osećanjima podrazumeva najviši nivo lične odgovornosti. Preuzimanje lične odgovornosti omogućava odgovore na pitanja: «Šta ja mogu da uradim?», «Kako ja mogu da doprinesem u ovoj situaciji ili slučaju?», «Šta iz svega mogu da nučim?» Ova pitanja uključuju ne samo razmišljanje već i osećanja, s obzirom na to da se ona postavljaju sebi, umesto okrivljavanja drugih ili oslanjanja na njih.
Odgovorom na drugu vrstu pitanja: «Kako bih se ja osećao da... ?» i «Kako bi se drugi osećali da ...?» učimo decu da koriste osećanja za donošenje socijalno prihvatljivih odluka i da se ponašaju u skladu sa njima.
Osećaj odgovornosti, kombinovan sa zdravim samopouzdanjem, čini nas jačim.

Sebičnost

Koliko je "normalno" da na prvo mesto stavljamo sopstvene emotivne potrebe? U kojoj meri smo "sebični" ako se ovako ponašamo? Korišćenje termina "sebičnosti" u pomenutom smislu ukazuje na nerazumevanje (značaja) zadovoljenja emotivnih potreba, a time i teškoće za razvoj saosećanja sa drugim osobama.

Osnovne emotivne potrebe

Definicija osnovnih emotivnih potreba može biti predmet razmatranja, ali su one verovatno različite onoliko koliko su i ljudi različiti.
Ako se osećamo usamljeni, znači da nemamo dovoljno komunikacije sa drugima, a ako se osećamo «zagušenim gomilom» znači da je imamo previše, naročito ukoliko nam je komunikacija nametnuta (naš gradski prevoz!).
Još uvek ne postoji dovoljno informacija o tome koje su to specifične emotivne potrebe dece, od značaja za njihovo puno zdravlje i sreću i koliki bi trebao da bude njihov obim. Ono što danas znamo je da dete ima potrebu da bude prihvaćeno od strane roditelja. Još uvek ne znamo kako da izmerimo (adekvatnu) količinu ovog osećanja i šta se događa ukoliko ga nema dovoljno u detinjstvu i ranoj adolescenciji. Razmena iskustava roditelja u grupi u ovom smislu bi mogla biti od koristi.

Podrška roditelja

Ako emocije posmatramo kao hemijske reakcije u mozgu, roditelji treba da nauče decu kako da upravljaju tim hemijskim procesima.
Ako su roditelji u tome uspešni, manja je verovatnoća da će deca posegnuti za hemijskim supstancama kao što su droge, cigarete ili alkohol. Deca se okreću ovim «hemikalijama» kada njihove emotivne potrebe nisu ispunjene u porodici.
Kreiranje zdravog samopouzdanja i nezavisne ličnosti je još jedan zadatak roditelja, ali je zato vrlo važno da dete u porodici oseća sigurnost i da je važan član porodice.
Pod sigurnošću se podrazumeva da mu ne presuđujemo, (večito) kritikujemo, smejemo mu se ili rugamo, nipodaštavmo, već da ga podržavamo, imamo poverenja u njegove postupke i pokazujemo veru u njega kao ličnost.
Osećaj važnosti podržava se pohvalom i podrazumeva da je dete korisno, potrebno, poverljivo, voljeno, da je ličnost koja vredi i «da je dobro čuti šta ono misli». Važnost podrazumeva i da roditelji poštuju dete iako se i poštovanje zaslužuje.

Istraživanja su pokazala da su nasilje i kriminal povezani sa osećanjem manje vrednosti, bespomoćnosti, zapostavljenosti i frustracije. Kakva osećanja donosi pridruživanje deteta uličnoj bandi? Dete postaje značajno, zaštićeno, poštovano, povezano sa drugima, osoba koju drugi slušaju. U najgorem slučaju, oružje, koje članovi bande imaju, zamena je za zadovoljenje osećaja za poštovanjem.
Osećaj slobode je vrlo važan za dete i podrazumeva nezavisnost, mogućnost kontrole nad samim sobom i, pre svega, privatnost. Dete kao i odrasli ima potrebu da se oseća slobodnim da ima sopstvene misli i mesto gde može, kad god želi, da bude samo.
Osećaj ispunjenosti u smislu izazova, kreativnosti, pozitivne motivisanosti, lične odgovornosti i uspešnosti značajan je ne samo deci već i odraslima.

Uloge roditelji – deca

Osnovna, prirodna uloga roditelja je da ispunjavaju, uz ostale i emocionalne potrebe deteta, iako se ponekad čini da im ovo poslednje najteže pada. Najgori roditelji su oni koji su u najmanjoj meri uspeli da zadovolje emotivne potrebe dece. Često roditelji sopstvene neispunjene emotivne potrebe pokušavaju da ostvare preko dece i tada se prirodne uloge menjaju, odnosno, deca nastoje da ispune potrebe roditelja. Ovakva obrnuta uloga je vrsta zloupotrebe dece, iako mnogi roditelji toga nisu svesni. Ne samo da je ovakvo roditeljsko ponašanje sebično, već je i potpuno socijalno neodgovorno.

Roditelji – model

Deca slede sve što njihovi roditelji rade, a ne ono što roditelji govore da rade. Zato u komunikaciji sa detetom roditelji pre svega treba da slušaju dete. Najbolji roditelji slušaju čak i onda kada im se ne dopada ono što čuju. Trebalo bi da se roditelji uzdržavaju da «detetu daju lekcije» jer važna su, pre svega, osećanja njihovog deteta. Ipak, važno je da roditelji znaju da su osećanja «prelazna» čak i između «potpunih» stranaca i da će njihova osećanja itekako uticati na decu.
Svi roditelji imaju određene strahove kada su u pitanju deca, što je razumljivo. Potreban je napor da te strahove ne ispolje direktno, koliko je god moguće. Najčešće su to: strah od bolesti deteta, povrede i smrti, neuspeha, neposlušnosti, nezahvalnosti (!?). Tu je i njihov lični strah da neće uspeti kao roditelji, ili da će ih drugi smatrati za loše roditelje. Čest je i vrlo jak strah da neće moći da obezbede detetu ono što je neophodno ili više od toga, da će njihovo dete drugi povrediti ... Roditelji treba da znaju da su ovi strahovi posledica njihovih uverenja, potreba, želja i nesigurnosti i da njima ne bi trebalo da „gnjave“ sopstveno dete.
Deca imaju potrebu da razgovaraju, da ih roditelju čuju i razumeju...
Dela govore mnogo više od reči, tako da ponašanje roditelja pokazuje detetu da je voljeno, poštovano, cenjeno i važno.

O kažnjavnju, moći i strahu...

Roditelji koji koriste kažnjavanje, pretnje, silu, osporavanje, osuđivanje, (apsolutnu) kontrolu kod sopstvene dece razvijaju osećanja: straha, uvređenosti, ljutnje, bespomoćnosti, nesigurnosti i defanzivnosti.
Strah ubija svako učenje i kreira zavisnost!

EI i zdravlje dece

Istraživanja su pokazala da su emocionalno zdrava deca:
 bolji učenici, odnosno studenti (jer su problemi sa učenjem većinom emocionalnog porekla, što je možda za mnoge roditelje neočekivano) sa manje problema u ponašanju
 sa višim nivoom samopoštovanja i samopouzdanja
 sposobnija da se odupru pritisku vršnjaka
 sposobnija da bolje rešavaju konflikte
 manje sklona nasilju i više pozitivno empatski opredeljena (blagonaklona, dobronamerna)
 manje sklona rizičnim ponašanjima (pušenje, droga alkohol, nebezbedno seksualno ponašanje )
 manje impulsivna ( sa boljom kontrolom)
 srećnija, zdravija i uspešnija

Podsticaj razvoja EI kod male dece

1. Prvi je korak da deca nauče reči kojima će izraziti osećanja. To se može raditi na nekoliko načina.
- Neka sopstvenim rečima izraze kako se oni osećaju: Npr. Ja sam veseo, ja sam tužan, meni je zabavno, dosadno mi je (interesantno), nestrpljiv sam.
- Sledeći korak je merenje osećanja: Izgledaš kao da si prilično neraspoložen, tužan, nesrećan, razočaran, ili veseo, srećan, razdragan, oduševljen.
- Zatim se deca uče veštinama da prepoznaju osećanja drugih ljudi (na ulici, u filmovima, na TV): "Ona glumica u seriji je ljubomorna", "otac iz tog filma se ne oseća dovoljno cenjenim na poslu", i slično.

2. Kreiranje emocionalne sigurne životne sredine koja detetu obezbeđuje podršku:
- Potvrdite da osećanja postoje i otvoreno razgovarajte o njima. Izbegavajte njihovo negiranje vikom, nasilnim rečima ili akcijama.
- Podržite emocionalnu iskrenost kroz prihvatnje deteta i bezuslovnu ljubav.

Roditelji treba da znaju da su deca, posebno mala, «sastavljena samo od emocija» odnosno «sunđeri» koji upijaju osećanja. Ako roditelj oseća neke negativne emocije i pokušava da ih sakrije, dete će ih odmah «usisati». Izraz lica roditelja, ton glas, način govora je nepogrešiva emocionalna poruka za dete. Znači, nije dovoljno prikrivanje negativnih osećanja, već njihova eliminacija. (Negativna osećanja i deca nikako »ne idu zajedno»!)
U izgradnji samopouzdanja deteta roditelji ne treba da potcenjuju njegove sposobnosti, možda iz dobrih namera, da bi ga poštedeli ili zaštitili. Treba da mu dozvole da ono što više stvari uradi po svome, dok će oni biti po strani i pomoći ukoliko je potrebno.
Da bi se izgradilo samopuzdanje deteta, ono mora da oseća da ga roditelji vole podržavaju, poštuju, razumeju, da mu veruju, da im je važno, da žele «da ga čuju», da im je stalo i da brinu za njega, ali da je u isto vreme nezavisno, slobodno i sigurno.

Naučite decu da dele

Kada dete počne da ide u vrtić ili da na neki drugi način češće stupa u kontakt sa svojim vršnjacima, nije nikakva retkost da pokaže izvesnu dozu sebičluka kada se radi o deljenju svojih igračaka s drugima. Ovo je naročito česta pojava ako dete ni kod kuće nikada nije ni sa kim delilo igračke - jedinče je ili ima brata ili sestru koji su toliko stariji da se ne zanimaju za istu vrstu igračaka. Šta uraditi u takvoj situaciji? Kako dete naučiti velikodušnosti?

Ono što neki roditelji pokušavaju jeste da dete prisile da podeli igračke s drugima - da mu jednostavno uzmu igračku i daju je drugom detetu. Ovo je loša ideja, jer se tako kod deteta izaziva osećaj straha i nesigurnosti - zašto mu mama i tata uzimaju igračku? Dete će se samo bojati da će mu igračka biti oteta, pa će još manje želeti da je s nekim deli.

Još jedan pokušaj roditelja jeste da dete nazovu cicijom, ali i to ima slab efekat. Dete to najčešće ne shvati kao pokudu - samo prihvati da je ono cicija i tako se i ponaša.

Ono što sva deca vole jesu pohvale. Zato je dobra ideja pohvaliti ga kad samo podeli svoju igračku s drugim detetom (a to će se pre ili kasnije sigurno desiti). Isto tako, korisno je skrenuti mu pažnju na to koliko uživa kad se igra s tuđom igračkom i navesti ga na razmišljanje o tome da je najlepše kad svi dele igračke, jer tada ima najviše različitih igračaka - i to za svakog.

Kada se ide u goste kod ljudi koji i sami imaju dete, vršnjaka vašeg mališana, dobro je ne poneti omiljenu igračku vašeg deteta, kao ni neku drugu igračku čiji bi gubitak ili oštećenje (a to se uvek može desiti) ražalostili ili naljutili vaše dete. Isto tako, nije dobro ni predlagati detetu da svoju omiljenu igračku deli s nekim. Zgodno je da dete ima bar neku igračku koja će biti "samo njegova" i koju nikada i ni sa kim neće deliti, izuzev ako samo to ne poželi.

Vaše dete više nije beba

Upravo kao što je treći rođendan označavao i prelaz između perioda u kome se vaše dete još uvek nalazilo u pelenama i ranog detinjstva, sada kada mu je pet godina ono će postepeno prestajati da bude beba.

Razume se ne na dan svog petog rođendana, već tokom te sledeće godine dete treba da se oprosti sa navikama nejakog mališana i da postane zrelije.Međutim, roditelji ponekad odlaze u krajnost. Jedna vrsta roditelja dozvoljava da osobine koje karakterišu bebu i dalje traju, pa ih čak i neguje. Oni sprečavaju dete da se prihvatiodgovornosti za koju je odraslo.

Drugi tip roditelja nastoji da stvori malog čoveka od petogodišnjeg deteta, očekujući od njega da obavlja stvari koje daleko premašuju mogućnosti njegovog uzrasta. Sada je bitno da roditelji nađu zlatnu sredinu u svom odnosu prema detinjoj zrelosti koja je u razvoju.

Roditelj koji pokušava da kod svog petogodišnjeg deteta sačuva osobine karakteristične za bebu, mora shvatiti da ono nije više beba, već dete koje uskoro kreće u školu. A roditelj koji je nestrpljiv da njegov mališan što pre odraste mora se podsetiti da je on još samo dete koje ide u zabavište.
Dok je vaše dete bilo mlađe od pet godina povremeno vraćanje infantilnim navikama nije se preterano ozbiljno shvatalo. Prepuštali ste vremenu da s dete samo odiči od izvesnih nezgodnih navika, s tim što sete mu koji put blago i posredno pritrčali u pomoć. Međutim, ako se sisanje palca, mokrenje u krevetu i mucanje nastavi i u šestoj godini, morate sada tome obratiti veću pažnju.

Na prvom mestu, odvešćete dete lakaru na opšti pregled provere radi; možda ste prevideli neki fizički uzrok koji izaziva ova stanja.Tako, na primer, ne možete pomoću psihologije odučiti dete da mokri u postelji, ako ono ima neku deformaciju bubrega ili zapaljenje, zbog čega mu je nemoguće da ovo savlada.

Ako lekar ustanovi da ne postoji nikakav fizički uzrok, morate razmisliti o emocionalnoj tenziji sredine u kojoj dete živi. Dete koje odjednom ponovo počne da sisa palac, ili koje nastavi to da čini i kada uže duboko u šetu godinu, izuzimajući pri tom kratko vreme pre spavanja, na izvestan način nije se prilagodilo i vrlo često nije srećno.

Možda je uzrok ovakvoj potištenosti prejak emocionalni pritisak u kući ili u školi, odnosno nesposobnost deteta da nađe zajednički jezik sa svojim drugovima i drugaricama. Ma šta bilo po sredi, pomozite kako najbolje umete. Sem toga vodite računa da ne sramotite niti sekirate svoje dete zbog toga. Ono si i samo ne oseća sasvim sigurno, inače ne bi sisalo palac. Stoga nemojte bez potree uvećavati njegovu potištenost i osećanje nesigurnosti. Pristupite rešavanju ovog problema staloženo i sa razumevanjem.

Kad god ga vidite da sisa palac, dajte mu znak pogledom ili podizanjem obrve da prestane, jer ćete mu na taj način daleko više pomoći nego ako ga glasno pred svima opominjete.
Dogodi li se da vaše dete nastavi da muca i u šestoj godini, porazgovarajte o tome sa svojim lekarom.Nejasno izgovaranje pojedinih glasova ili slogova je veoma česta pojava koja će iščeznuti čim dete ne bude više osećalo pritisak.

Kako televizija utiče na decu

Prosečno dete, do 18. godine života provodi više vremena gledajući televiziju, nego obavljajući neku drugu aktivnost, sem spavanja, ocenjuju naučnici.

Vrsta televizijskog programa koji deca gledaju može veoma različito da deluje. Dokazano je da deca koja gledaju dečje obrazovne emisije bolje čitaju i imaju razvijenije jezičke veštine nego deca koja gledaju samo crtaće i programe za odrasle. Stručnjaci takođe aktivno raspravljaju o negativnim posledicama gledanja nasilja. Ispitivanja su pokazala da je tinejdžersko nasilje u 19. godini veće ukoliko je gledanost TV-nasilja u osmoj godini česta.
Istraživači su zabeležili nasilje u 85 odsto filmova koji se svakodnevno prikazuju na TV-u. Oni su to nasilje nazvali "psihološki štetnim" i izdvojili su crtaće i dečje programe koji često "nerealno" prikazuju nasilje bez posledica ili kazni.

Američko lekarsko udruženje okrivljuje nasilje na ekranima kao delimično odgovorno za veliki porast malolentičkog nasilja (126 odsto) između 1976. i 1992. godine. Smatra se takođe da televizija osiromašuje osećaj zajedništva. Deca koja gledaju televiziju manje veruju drugim ljudima i manje učestvuju u organizovanim dečjim aktivnostima van kuće. Otuđivanje nije poslednji rizik koji proizilazi iz gledanja televizije u proseku četiri sata dnevno. Postoji podmukla veza između ishrane, gojaznosti, navike sedenja i gledanja televizije. TV zavisnici se ne zovu "kauč-krompiri" bez razloga. Fizička pasivnost usled gledanja TV-a sigurno je pogubna za pravilan telsesni i mentalni razvoj.

Ipak, možda najveća mana televizije je sklonost da čak i njene najbolje emisije podstiču mentalnu pasivnost - otupljuju maštovitost i guše aktivnu misao. Istraživači J. L. i D. G. Singer s Univerziteta Jejl ispitivali su kako televizija utiče na spontanu i kreativnu igru kod predškolaraca. Deca su bila podeljena u tri grupe i tokom dve nedelje prikazivane su im kulturno najkvalitetnje emisije. Ti obrazovni programi su kod dece s najmanje aktivnom maštom podstakli blagi nivo kreativne igre, ali su potisnuli kreativnu igru kod sve druge dece koja su od početka imala življu maštu.

Istraživači su zapazili sličan uzorak potiskivanja kreativnosti kod osnovaca četvrtog i petog razreda, posebno kada su gledali programe koji sadrže fantastiku ili nasilje. Jedna porodica se zabrinula zbog svoje dece od dve i pet godina i njihovog praćenja televizije kada se mlađe dete jednog dana probudilo i odmah upitalo: "Mogu li da gledam crtani?" Tako su na mesec dana isključili televizor da vide šta će se dogoditi. Roditelji su bili toliko impresionirani povećanom kreativnošću svojih devojčica, povećanom nezavisnošću i voljom da rade kućne poslove, da je isključivanje postalo trajno. Dozvolili bi samo povremeno neki program ili bi iznajmljivali filmove kao porodičnu aktivnost vikendom. "Poput većine stvari", napisala je ta majka u časopisu „Parents”, "televizija nije ni sasvim dobra, ni sasvim loša. Ne morate da je ubijete; samo je pripitomite."

Kod televizije se u biti radi o vremenu: kao što se preporučuje da naše dnevne namirnice uključuju samo male količine šećera, masti, mesa i mlečnih proizvoda kao dopunu ishrani od voća, povrća i žitarica, mi vidimo televiziju kao "začin" koji bi u malim količinama trebalo dodati zdravoj ishrani mentalno i fizički aktivnijih zanimanja. Malo pasivne zabave neće naškoditi detetu (ili odraslom). Ali najtipičniji osnovci koji gledaju televiziju svako veče i svaku subotu, satima bez prekida, dobijaju mentalni ekvivalent ishrane prezasićene šećerom i mastima koja vezuje imaginaciju, guši um i teži da bude propraćena gojaznošću, apatijom i manjkavostima u pismenosti.

Četiri sata dnevno provedena u pasivnoj razonodi su četiri sata koja nisu posvećena aktivnijim, energičnijim bavljenjima: to je jednostavna računica.

Zamišljeni prijatelj

Vaše dete ima novog najboljeg druga Jovana. Jovan je uvek spreman za igru, ima ista interesovanja kao i vaše dete, nikada ne traži neku posebnu igračku i nikada ne mora da ide svojoj kući... Jovan je zapravo plod mašte vašeg deteta, njegov zamišljeni prijatelj.
Veliki broj dece (oko 65 odsto) ima zamišljenog prijatelja u periodu od treće do pete godine života. U tom periodu dete počinje da formira sopstveni identitet i da testira granice između fantazije i stvarnosti.
Iako se ranije verovalo da deca prerastu „druženje” sa zamišljenim prijateljima kada krenu u školu, istraživanja pokazuju da skoro jedna trećina dece nastavlja da se „igra” sa ovakvim drugarima i posle sedme godine života.
U mlađem uzrastu zamišljeni prijatelji su uglavnom fizički objekti (plišane igračke), a češće ih stvaraju devojčice nego dečaci.
Neki roditelji budu zatečeni saznanjem da njihovo dete ima zamišljenog drugara razmišljajući da li je to signal da dete ima neke probleme. Poneki roditelji čak žele dete da obeshabre u ovakvoj vrsti igre.
Osnovna poruka stručnjaka je da roditelji mogu da budu mirni! Zamišljeni prijatelj je najčešće ništa više nego proizvod kreativnog dečijeg uma. Deca koja imaju jako razvijenu maštu često postaju radoznali i kreativni ljudi.
Zamišljeni prijatelji imaju nekoliko pednosti: oni pomažu deci da se oprobaju u nekoliko različitih uloga u važnom periodu njihovog socijalnog razvoja. Zamišljeni prijatelji takođe deci pomažu da iskuse osećaj kontrole, discipline i moći bez nervoze koja je prisutna u interakciji sa stvarnim osobama.
Na primer, ukoliko čujete da vaša ćerka grdi svoju zamišljenu drugaricu, nemojte odmah da pomislite da to čini zato što ste vi prema njoj bili suviše strogi. Verovatno se radi o time da vaše dete pokušava da razume koncept autoriteta, dobrog i lošeg, kazne.
Zamišljeni prijatelj može da pomogne vašem detetu da se izbori sa neprijatnim osećanjima. Na primer: dete koje je prolilo čašu mleka može kriviti zamišljenog drugara, što je detetov način da se izbori sa osećanjem krivice – savršeno normalna strategija.
Nervoza, u kombinaciji sa velikim promenama u životu deteta, kao što je rođenje mlađeg deteta ili razvod roditelja, takođe mogu biti impuls za stvaranje zamišljenog prijatelja.
Kada ima razloga za zabrinutost? Ukoliko vaše dete ima zamišljenog prijatelja i u isto vreme odbija normalnu interakciju sa drugom decom, ukoliko se isključivo igra samo sa zamišljenim drugarom, onda bi trebalo povesti više računa o tome da li su sve detetove potrebe podmirene.
Generalno gledano, postojanje zamišljenog drugara je znak da se dete trudi da razume važne stvari iz sveta koji ga okružuje.
Nemojte obeshrabriti dete, ali nemojte se ni previše unositi u priču. Pratite detetov scenario, sa određenim limitima: možete nežno, ali dosledno objašnjavati detetu da je „Jovan ipak samo zamišljeni prijatelj”.
I na kraju, pokušajte da uživate u ovoj veoma prirodnoj fazi detetovog razvoja: vaš sin ili ćerka odgovaraju na izazov normalnog ljudskog razvoja na inventivan i maštovit način.

Korist od priča za laku noć

Roditelji koji svojoj deci čitaju priče pre odlaska na spavanje, trebalo bi s tom aktivnošću da nastave i kada njihovi mališani krenu u školu.
Naime, naučnici kažu da obostrana navika čitanja i slušanja ne samo da zbližava porodicu, nego kod osnovaca doprinosi boljim ocenama i većoj koncentraciji na času ili tokom pisanja domaćih zadataka.
Takođe je dokazano da deca kojoj roditelji pre spavanja čitaju bajke, basne ili priče na školskim testovima kao i na opštim testovima inteligencije kasnije ostvaruju mnogo bolje rezultate nego vršnjaci kojima roditelji nisu čitali pre spavanja.
Mališani koje su roditelji odmalena navikli na knjige, kao tinejdžeri nemaju problema s učenjem i čitanjem lektire, nego zadatom štivu pristupaju s radoznalošću i razumevanjem. Uz to, dobijaju i bolje ocene.
Priče za laku noć očigledno imaju dugoročni učinak na psihu i kognitivne sposobnosti deteta.
Naime, dokazano je da devojčice i dečaci koji slobodno vreme umesto uz televizor provode uz knjigu, kao odrasli postižu odlične socijalne kontakte i poslovne uspehe.
U isto vreme, mogu da se pohale i drugim osobinama kao što su zavidan vokabular, mudrost i opšte znanje na svim životnim područjima.
Naučnici smatraju da bi roditelji trebalo redovno da kupuju knjige i odvajaju slobodno vreme kako bi svojim potomcima putem druženja i čitanja omogućili srećniji i jednostavniji život.

Faza negiranja

Jedna od najčešćih osobina detinjeg ponašanja koju možete očekivati da će se razvijati u uzrastu od 18 meseci do dve godine poznata je pod stručnim nazivom „negativizam“. To ne znači ništa drugo do da će vaše dete odgovarati „ne“ na sve što budete predložili. Ono, tako, neće hteti da večera, neće hteti da spava preko dana, odbijaće da ga stavite u ogradicu, odnosno da pokupi svoje igračke.
Čak se može dogoditi da svoj bunt potkrepi nastupom besa, i ako mu jednom popustite, dosledno će se pridržavati ovog metoda.

Ima ih koji smatraju da ovu pojavu treba nazvati pozitivizmom, zato što je dete savršeno načisto u pogledu svoje želje, koja se dijametralno razlikuje od onoga što vi želeite da ono uradi.
Treba jednostavno da pređete preko detinjih „ne“ ili njegovih nastupa besa. To nije ništa drugo do još jedna faza u razvoju koja će verovatno brzo proći. Ne dajte mu priliku da vam kaže ni da ni ne. Kada dođe vreme da odspava obratićete mu se rečima „sada ćemo da odremamo“. A zatim ga uhvatite za ručicu i povedite ka postelji. Ako je vreme za jelo nemojte ga pitati hoće li da jede – jer će sigurno odgovoriti „ne“!. Jednostavno ga stavite u njegovu stolicu i iznesite hranu pred njega.

Često možete skrenuti detinju pažnju ako pretvorite u igru ono žto želite da dete uradi. Pretpostavimo da vaša devojčica kaže „neću da spavam“; umesto odgovora jednostavno joj se obratite rečima: „hajde da vidimo ko će se prvi popeti na krevet“ Na decu je moguće veoma snažno uticati. Ona lako i brzo prihvataju pomisao na igru, tim pre kada vi ostanete smireni i nepokolebljivi.

Što je moguće manje naređujte. Vaše dete može postati nezavisno jedino ako mu dozvolite da preuzme odgovornost za svoje lične stvari. Sem kada su u pitanju njegovo zdravlje i napredak., kao što su hrana i san. Obezbedite mu što više slobode.

Neka vas u svakoj takvoj prilici vodi zdrav razum. Zahtevajte poslušnost kad god je to neophodno za napredak vašeg deteta, a njemu prepustite da donosi odluke u drugim stvarima.

Razvoj privrženosti

Pojam privrženost se odnosi na odnos između dve osobe koje imaju jake emocionalne veze i trude se da održe svoje odnose. U užem smislu, odnosi se na jaku emocionalnu vezu između deteta i onoga ko se brine o njemu, najčešće roditelja ili staratelja.
Privrženost se pokazuje kroz sreću, radost i sl. kada je dete s roditeljem, odnosno kroz strah, nelagodnost i sl. kada se odvaja od roditelja, ili u traženju utehe u roditelju kada je dete u nepoznatoj ili opasnoj situaciji.
Dete, u zavisnosti od reakcija odrasle osobe kojoj je privrženo, može da razvije zdravu (sigurnu) privrženost ili nekvalitetnu privrženost (tzv. izbegavajuću ili anksioznu). Roditelj koji zadovoljava detetovu potrebu za toplim fizičkim kontaktom i pruža mu osećaj nežnosti, šalje poruku da je dete sigurno.
Majka ili drugi staratelj koji je psihološki nedostupan i ne reaguje na emocionalne potrebe deteta, podstiče kod deteta razvoj izbegavajuće privrženosti, dok okolina koja ponekad odgovara na dečje potrebe za blizinom i emocionalno je dostupna, a ponekad je nedostupna i kažnjavajuća, razvija kod deteta tzv. anksioznu privrženost.
Istraživači su došli do sledećih karakteristika dece koja su razvila sigurnu, izbegavajuću ili anksioznu privrženost.

Sigurna privrženost

Deca koriste odraslu osobu kao bazu iz koje istražuju svet,
sigurna su u majčinu ljubav,
na odvajanje od majke reaguju s manje straha,
bolje rešavaju probleme,
imaju bolje odnose s vršnjacima,
kada odrastu, srećniji su u vezama, veze duže traju, imaju poverljive prijatelje.

Izbegavajuća privrženost

Deca ne vole kontakt kožom-na-kožu, grljenje, maženje,
takva deca pokazuju malo ili nimalo opreznosti pred strancima i postaju uznemireni tek kad ostanu sami,
pokazuju manjak saradnje, istražičkog ponašanja i empatije,
izbegavaju emocionalne odnose.

Anksiozna privrženost

Deca su nesigurna i bojažljiva,
sve odrasle figure doživljavaju kao nepouzdane.

U istraživanju Ainsvorta primenjena je tehnika koja je kasnije postala najviše korišćena za ispitivanje privrženosti. Prvo majka i dete ulaze u nepoznatu sobu i dete se pušta da istražuje, zatim ulazi nepoznata osoba i majka napušta prostoriju, na kraju se majka vraća i stranac odlazi, uz još nekoliko puta ponavljanja iste šeme.
Deca različito reaguju, a njihove reakcije se umnogome razlikuju. Po Ainsvortu, razlika je u stepenu povezanosti za majku i tipu povezanosti. Jednogodišnjaci koji su bili sigurno privrženi, svoje majke su doživljavali kao baze za istraživanje sveta, istraživali su samostalno, povremeno se vraćajući u njihovo krilo, kada je majka otišla, reagovali su na njen odlazak kao na stresnu situaciju, a čim se majka pojavila potražila su njenu utehu. Ona deca koja su razvila izbegavajuću privrženost, ne plaču kad mama odlazi, izbegavaju je kada se vrati i čini se da su na nju ljuta. Anksiozno privržena deca na mamin povratak reaguju dvostrukim porukama, istovremeno tražeći njenu blizinu, ali i fizičkom agresijom i sl.

Tok razvoja privrženosti

0-6 nedelja – faza predprivrženosti:
Dete prepoznaje miris i glas majke (staratelja), ali podjednako reaguje na sve osobe u svojoj okolini,
dete okolini upućuje različite "signale privlačenja" (grljenje, praćenje pogledom, osmeh),
dete se umiruje i uteši kada je u naručju, kada mu se govori tihim glasom, ali mu je još uvek svejedno koja to osoba radi.

6 nedelja - 6 ( meseci – faza nastajanja privrženosti:

Dete počinje da iskazuje drugačije reakcije prema "najvažnijoj osobi", nego prema ostalima,
više gukanja i upućivanja osmeha usmerava prema „najvažnijoj osobi” nego prema ostalima,
brže se umiruje i prestaje da plače u naručju „najvažnije osobe”,
još ne pokazuje nikakav strah prilikom odvajanja od nje.

6 ( meseci -18 (24) meseca – faza jasno izražene privrženosti:

Počinju da se uočavaju jasno izražene privrženosti u obliku ljutnje zbog odvajanja i straha od nepoznatih ljudi. Taj razvoj privrženosti povezan je s detetovim ostalim razvojnim dostignućima: s uspostavljanjem pojma postojanosti predmeta (pamćenje lika „najvažnije osobe”), razvojem emocije straha i usavršenim puzanjem, koje mu pomaže da prati „najvažniju osobu”.
Osoba može najbolje i najbrže da uteši i umiri dete uznemireno zbog odvajanja, i to već samim svojim prisustvom i dodirom. Dete pokazuje sigurnost i hrabrost istraživanja okoline u blizini „najvažnije osobe”.

18 meseci- 2 (3) godine – faza recipročnog odnosa:

Dete postupno počinje da razume privremenost odvajanja, posebno ako mu „najvažnija osoba” kratko i jasno rastumači razlog odvajanja, kako će dete i s kim provoditi vreme odvojenosti. Ljutnja zbog odvajanja se postupno smanjuje i većina dece s navršene tri godine može da podnese privremenu odvojenost od „najvažnije osobe”.
Za dete, razvoj privrženosti je najvažniji oblik razvoja u okviru emocionalno-socijalnog razvoja. Osećaj sigurnosti koji je nastao iz odnosa između majke (ili oca) i deteta stvara osnovno poverenje i nepoverenje u odnosima i definiše verovanje deteta o tome kako će okolina da reaguje na njegove potrebe.
Deca koja su razvila sigurnu privrženost znatiželjnija su, saznajno bolje razvijena i socijalno kompetentnija, njihov razvoj ide u pravcu sve veće nezavisnosti i uspostavljenog poverenja u mamu/tatu i okolinu.

Naučite ih da budu pametniji

Može li dete da postane pametnije? Ili mu za ceo život ostaje onakva inteligencija kakvu je dobilo po rođenju. Ta tema uvek izaziva žučne rasprave, iznošenje svakojakih teorija i predrasuda.
Kakve su sve predrasude vezane za inteligenciju govori Nadežda Zirjanova, magistar psihologije na moskovskom državnom univerzitetu „Lomonosov“.

Mit br. 1:
Pamet se nasleđuje, a „loši“ geni ne mogu da se promene
Istina je ipak na sredini: intelekt deteta zavisi i od gena i od sredine u kojoj raste. To je dokazano u istraživanjima intelektualnog razvoja jednojajčanih blizanaca, koji su, igrom slučaja, bili razdvojeni i odgajani u različitim porodicama, u različitim kulturnim sredinama. Genotip tih blizanaca bio je isti, a nivo inteligencije se razlikovao.
Koliko je dete intelektualno obdareno teško je reći, naročito kad je sasvim malo, ali roditelji mogu da mu stvore bogatu sredinu za razvoj svih njegovih prirodnih sposobnosti. Značaj sredine dokazuju i slučajevi kad decu roditelja koji se ne odlikuju velikom pameću usvajaju porodice koje su im pružile najbolje uslove za razvoj i tako znatno povećale njihove intelektualne sposobnosti.

Mit br. 2:
Najznačajnije je podstaći razvoj intelekta u ranom uzrastu, a posle će sve ići samo od sebe
Netačno! U jednom istraživanju američki psiholozi su izabrali grupu male dece, čije su majke imale veoma nizak koeficijent inteligencije i počeli da rade na pripremi tih mališana za školu. Za nekoliko godina rada s njima psiholozi su uspeli znatno da povećaju njihove intelektualne sposobnosti, u pojedinim slučajevima čak za 30 poena. Kad su krenuli u školu, lako su prestizali svoje vršnjake. Ali, čim su stručnjaci prestali s njima da rade, deca su brzo nazadovala, a njihov intelekt se postepeno vratio na prosek.
Amerikanci imaju jednu dobru izreku: „Use it, or loose it“ - „Koristi ga ili ćeš ga izgubiti“. Dakle, mozak mora stalno da se trenira.

Mit br. 3:
Dete se razvija samo u kontaktu s odraslima
Ta tvrdnja je tačna samo kad je reč o bebama. Jer, beba uči da govori i razmišlja u kontaktima s odraslima. Roditelji mu objašnjavaju značenje novih reči, uče ga novim izrazima i ispravljaju kada pogreši. Deca koja su prepuštena sama sebi ili blizanci koje roditelji dugo ostavljaju da se igraju sami počinju da zaostaju za vršnjacima u umnom razvoju.
Ali kasnije, kad mališani krenu u školu, druženje s vršnjacima je podjednako potrebno kao i komunikacija s odraslima. Istraživanja su pokazala da deca koja se iz nekog razloga školuju kod kuće zaostaju u intelektualnom razvoju za vršnjacima koji redovno pohađaju školu.

Mit br. 4:
Da bi dete bilo inteligentno, treba kod njega razvijati logičko mišljenje
Istraživači sa Katedre psihogenetike na odseku psihologije moskovskog državnog univerziteta godinama su pratili razvoj inteligencije grupe ljudi od šest do 24 godine. Otkrili su da je stepen logičkog mišljenja bio viši kod adolescenata i mladih koji su sa šest godina imali razvijene vizuelno-prostorne sposobnosti. Dakle, ne žurite da radite logičke zadatke s decom predškolskog uzrasta. Kod mališana treba razvijati maštu, vizuelno pamćenje, s njima je potrebno što više crtati, sastavljati priče i igrati se. Igra je izuzetno važna etapa u razvoju deteta. Psiholozi poručuju: ako se dete nije dovoljno igralo u predškolskom uzrastu, to će se odraziti na njegov dalji razvoj.

Intelektualni razvoj mališana iz porodica s više dece zavisi u velikoj meri od obrazovanja i društvenog statusa roditelja. U obrazovanim porodicama, gde se roditelji bave decom, koeficijent inteligencije kod prva četiri mališana nije ništa niži nego kod vršnjaka u porodicama s jednim ili sa dvoje dece. Tek kod petog deteta inteligencija može biti niža. Očigledno roditeljima kod petog čeda ponestane snage.
U porodicama sa mnogo dece, čiji roditelji imaju nisko obrazovanje, pad intelekta se primećuje već kod drugog deteta, da ne spominjemo sve ostale.

Flinov fenomen

Američki naučnik Dž. R. Flin je izračunao da je u drugoj polovini 20. veka
koeficijent inteligencije kod svih stanovnika planete porastao za približno 20 poena. Dakle, postali smo pametniji. To se objašnjava poboljšanjem uslova života, razvojem zdravstvene zaštite i izmenama u strukturi ishrane (jedemo više belančevina i vitamina).

Igre koje podstiču razvoj emocionalne inteligencije

Period zimskih praznika roditelji često spajaju s godišnjim odmorom kako bi vreme proveli s detetom radije nego da dete šalju u dežurne ustanove. Zimski period je i vreme kada se češće i duže zadržavamo u zatvorenom prostoru i provodimo vreme u zajedničkoj igri. Da li vam je potrebna ideja kako da kvalitetno provedete vreme sa svojim detetom? Možda da se usmerite na igre koje pomažu detetu da postane emocionalno inteligentnije. Donosimo vam 15 aktivnosti koje se mogu igrati u porodici - zanimljive su i podsticajne, kako za dete, tako i za roditelja.

Emocionalni rečnik

U slobodnom razgovoru s detetom, napiše se lista svih osećanja koji mu padnu na pamet. Za svako osećanje, napravi se mali album koji će sadržati slike iz časopisa koje predstavljaju to osećanje.
Uz slike se napiše kada se dete tako osećalo ili se stvori priča uz crtež deteta (može i slikovnica) u kojoj dete detaljno opisuje kada se tako osećalo.
Igra je vrlo zahvalna za širenje vokabulara o emocijama.

Pantomima osećanja

Dete i roditelj naprave kartice koje označavaju razne emocije, dete izvuče jednu karticu i bez reči odglumi osećanje koje je označeno na kartici. Ono dete koje prepozna osećanje dobija karticu, zatim uzima novu i glumi. Pobednik je ono dete koje na kraju igre ima najviše kartica.

Pogodi osećanje

Jednu neutralnu rečenicu npr. "Idem u prodavnicu", treba izraziti različitim tonom glasa (može se dodati i pokret tela) kako bi izrazili različitu emociju (npr. ljutito, veselo i sl.). Ostali pogađaju koje je osećanje u pitanju.

Šta kaže ovo lice

Igra se igra slikama iz časopisa, fotografijama lica ili napravljenim crtežima lica koja pokazuju određenu emociju, a deca pogađaju: šta oseća to lice, a kasnije šta kaže ovo lice - koju bi priču to lice moglo nama da ispriča?

„Memori” s emocijama

Potrebno je napraviti „memori” kartice sa slikama emocija, dalje se igra kao i klasični „memori”.

Dramatizacije lutkama

Sve dramatizacije lutkama vrlo su značajne jer dete samo glasom mora da izrazi osećanje.

Skala emocija

Na zidu se nacrtaju (nalepe) jednostavna lica (smajlići) koja iskazuju tri stanja: sreću, neutralno i tugu - deca na osnovu njih uče gradaciju emocija. U svakodnevnoj komunikaciji dete i roditelj ih koriste kako bi naglasili kako se trenutno osećaju ili su se osećali kada se nešto dogodilo i sl.

Nastavi rečenicu

Deca nastavljaju započete rečenice:
Srećan sam kada…
Tužan sam kada…
Ljut sam…
Volim…
Ne volim… itd.
Roditelj zapisuje odgovore, a zatim zamene uloge i roditelj odgovara.

Prstiću reci mi kako se osećaš

Poznata igra u kojoj deca daju odgovore pomoću prsta jedne ruke (palac znači jako puno, srednjak srednje, a mali prst malo ili nimalo). S rukom se razgovara kako se dete oseća u određenoj situaciji uz gradaciju - jako srećan ili malo srećan i sl.

Crtanje osećanja

Deca se podstiču da nacrtaju (naprave u glini) situacije kada su se osećala na određeni način, da kroz boju i liniju izraze kako je osećati sreću, tugu i sl.

Društvene igre tipa "Čoveče ne ljuti se"

Sve društvene igre u kojima postoje pravila i u kojima je potrebno nositi se s gubitkom, ljutnjom i sl. odličan su način za učenje kako se nositi s emocijama.

Ja sam miran

Igra se može igrati s bilo kojom društvenom igrom koja zahteva dobru koncentraciju i precizno izvođenje (npr. mikado). Jedno dete mora da izvrši zadatak (npr. da izvuče štapić) dok ga drugo dete zadirkuje (ometa ga rečima). Zadatak je dvojak: ostati hladan i ne reagovati na zadirkivanje i izvršiti bazični zadatak igre (u mikadu, izvući štapić). Bodovanje: jedan bod za svaki izvučeni štapić i dva boda za hladno reagovanje kada dete nije pokazalo da mu to smeta.

Brojim do deset

Stara i poznata tehnika kako ne reagovati na "prvu loptu" - naučite i svoju tome.

Kelsovi izbori

Služe za rešavanje malih problema (mogu se napisati i nacrtati kako bi stalno bili u vidokrugu dece) - dete može za svaku manju konfliktnu situaciju da izabere dva po njegovom izboru najbolja rešenja:
- sačekaj i smiri se
- prebaci se na neku drugu aktivnost
- učestvuj i čekaj svoj red
- porazgovaraj
- ne obaziri se
- udalji se
- reci im da prestanu
- izvini se
- nagodi se.

Lanac dobrih dela

Lanac dobrih dela izgleda poput lanaca kojima se u praznično vreme ukrašavaju kuće. Svaka karika lanca od raznobojnog papira predstavlja dobro delo ili lično dostgnuće pojedinog deteta. Lanac se postavlja na vidno mesto i predstavlja ukras prostorije. Dobro je na kariku napisati zašto je dodata karika, npr. "Luka je danas prvi put sam pospremio svoj sto", ili "Maja je danas podelila slatkiše svoj deci u parku". Detetu daje osećaj dostignuća i doprinosi rastu samopouzdanja.

Dečije samopouzdanje

Kao roditelji, imamo posebnu dužnost da kod deteta razvijamo osećanje sigurnosti i poverenja u sopstvene sposobnosti.
Deca koja se osećaju sigurna u sebe, biće uspešnija u školi, stvaraće bolje odnose s drugima i spremno će se okušati na raznim poljima. Generalno, može se reći da su takva deca sposobnija da se nose s različitim životnim situacijama.

Dete koje nema poverenja u svoje sposobnosti i nema osećaj sigurnosti, u adolescenciji češće:
postaje maloletnički delikvent,
postiže niži rezultat u školovanju,
poseže za drogom,
razvija depresiju,
ima problema sa ishranom (anoreksija i bulimija),
sklonije je samoubistvu.

Roditelji se često pitaju kako da razviju osećaj sigurnosti i poverenja u sopstvene sposobnosti kod deteta? Odgovori su vrlo jednostavni:

POKAZUJTE MU DA GA VOLITE
govorite detetu “Volim te”, pokažite radost kada ga vidite,
grlite ga, smejte se, pevajte zajedno,
pokažite mu da ga volite bez obzira šta se dogodilo,
provodite vreme s detetom u aktivnostima koje ono voli,
pokažite mu razumevanje i poštovanje.

OSIGURAJTE MU SIGURNOST
razvijajte osećaj pripadanja,
postavite mu jasna pravila i granice, koje odgovaraju njegovom uzrastu,
budite dosledni, održavajte svoja obećanja,
dozvolite detetu da doživi posledice svog ponašanja.

OMOGUĆITE DETETU DA SE DOBRO OSEĆA
verujte u njega,
slušajte šta ima da vam kaže,
priznajte mu uspehe,
pomozite mu da na životne poteškoće gleda kao na izazove,
učite ga i podstičite da radi stvari koje ga vesele,
podstičite dobro ponašanje.

ŠEST ŽIVOTNO VAŽNIH PORUKA

Verujem da to možeš.
Imam poverenja u tebe.
Znam da ćeš se snaći u životnim situacijama.
Slušam te.
Brinem se za tebe.
Vrlo si mi važan.

Radost sitnih pažnji

Tokom novogodišnjih i Božićnih praznika dete lako može da shvati smisao i radost darivanja, radost sitnih pažnji i dobrih dela. Zašto tu priliku ne iskoristiti u vaspitne svrhe?

Deca umeju da budu okrutna. Možda i u nama odraslima "čuči" ista takva okrutnost, ali su vaspitanje i život među ljudima učinili da shvatimo kako je ta okrutnost loša jer može da povredi druge, pa smo naučili da je kontolišemo i “zaključamo”.
Važno je znati da je okrutnost normalna dečja faza i da dete po pravilu ne shvata zašto takav postupak ne valja, pa čak ni kada ga upozorite. Umesto da ga stalno odvikavate od ružnog načina ponašanja, pozitivnije je navikavati ga na kvalitetnije i zdravije ponašanje.

Ne ulazeći u psihološka objašnjenja dečjeg ponašanja, pokušaćemo da iznesemo nekoliko ideja kako dete privoleti na razumevanje i empatiju prema drugom detetu koje plače, koje se povredilo ili koje je usamljeno i kako mu objasniti zašto je to uopšte potrebno.

Složićemo se da većina roditelja svoju decu vaspitava da namerno ne čine nešto loše drugim ljudima. Stručnjaci tvrde da je najbolji način za razvijanje empatije navikavanje dece na male pažnje. Mala deca će lakše usvojiti sitne pažnje nego vaše dugačko predavanje o tome zašto bi trebalo činiti dobro. Ako se ovakvo ponašanje neguje od malena, deca prirodno stiču obzir i saosećanje prema drugim ljudima. A znamo i da deca najviše uče gledajući kako se ponašamo mi odrasli, koji smo njihovi uzori. Zato su male pažnje dobar zadatak za celu porodicu.

Setite se koliko puta vam se u sećanje urezao osmeh prodavačice, ljubazna osoba koja vas je pustila preko reda na kasi kad vam se strašno žurilo... Na sličan način funkcionišu i deca: ako pokažete radost kada dete nacrta nešto samo za vas, ako se ponašate kao da vam je poklonilo zlatnike kada vam od džeparca kupi makar i najmanji paketić slatkiša... dete će shvatiti da je važno učiniti nešto lepo i dobro, bez obzira što se radi o sitnici.

Ljubaznost je jedno od najsnažnijih oružja koje imamo. Kako bi i vaše dete steklo osećaj o vrednosti malih pažnji, kupite beležnicu koja će služiti kao dnevnik sitnih pažnji i dobrih dela.
Prijatelj je bolestan – treba ga posetiti ili nazvati, komšinica je stara i teško se penje uz stepenice – pridržite joj vrata, ponesite torbu... Bude li vaše dete gledalo takvo ponašanje, verovatno je da će ga vremenom usvojiti. Male pažnje su ono što smo svi odavno usvojili, a suviše često zaboravljamo.

Da li je baš sve tako?
Ko nam vaspitava decu?
Interesantno mi je bilo drugačije viđenje stvari Dimitrijević Vladimira, čoveka koji čita između redova i koji ima svoje mišljenje o New Age projektima:


Цртаћи за ново доба. У цртаним филмовима је све у реду?
Владимир Димитријевић


У последњих двадесетак година, филмови и цртани филмови постали су праве „проповеди" окултног погледа на свет. Ко се не сећа Спилберговог „Ванземаљца", у коме је демонски И Ти постао симпатични кућни љубимац? Или „Ратови звезда", у коме је пантеистичка Сила (Fогсе) извор снаге и за Дарта Вејдера, црног витеза, и за звезданог јунака, Лука Скајвокера? А „Звонара Богородичине цркве", у коме Квазимоду помажу демони-химере са Нотр Дама? Или ђавола који помаже Херкулесу? Или Хуга, са роговима и репом, као дечјег „најбољег друга"?
Цртани филмови су постали најнепосредније средство за ширење идеја паганизма. Довољно је погледати неке од дугометражних цртаћа популарних код деце данас, па да се у то уверимо.

Покахонтас (Дизнијев студио)

Прича о Покахонтас је прича о индијанској принцези која је мирећи своје племе са белим досељеницима, прешла у Енглеску, постала Хри-шћанка и удала се за племића Џона Ролфа. Њено племе се такође крстило, и до данас су Хришћани. Такава је стварна повест. Али, цртана верзија хтела је нешто друго. Наиме, Њу Ејџ је одабрао Индијанце као представнике прекрасног пантеизма и култа природе, који су живели у складу са законом богиње Мајке Земље. Индијанци су „племенити дивљаци" какве је обожавао и Жан Жак Русо.
Хришћанство је сурова, патријархална, мачо-садистичка религија, која је уништила природу, и коју треба протерати из јавног простора.
Као и сваки мит, и овај у основи има погрешне представе о правим историјским околностима живота индијанских племена. Др Чак Вајслер, са Одељења за историју Америчког музеја за историју природе, указује на то да је мит, ипак, мит. Индијанци нису били тако еколошки настројени као што вели Њу Ејџ. Рецимо, кад су ловили бизоне, палили су преријску траву да натерају крдо у стампедо. Дешавало се да читаво крдо, у паници улети у живо блато мочваре или слети у провалију. Дивљи коњи су истребљени ловом јер су били храна индијанских племена. Што се тиче мира, њега између тих истих племена никад није било у правом смислу речи. О миру се преговарало, али ратови су били ужасавајући: рецимо, кад су Ирокези за ратили са омрзнутим племеном Хјурон, убили су, у првом налету, десет хиљада људи, углавном нејачи. Да не говоримо о скалпирању већ мртвог противника, о положају жене који је у неким племенима је био стравичан.
Али, Њу Ејџу је битно нешто друго, а то је ширење паганизма. Тако, у дизнијевској верзији приче о Покохонтес, принцеза прилази свом спиритуалном водичу, духу двестогодишње врбе, и разговара са њим.
Врба јој помаже да се одлучи у тешкој животној ситуацији тако што призива духове-саветнике. Ево дијалога између Покахонтас и врбе:

- Шта је мој пут? Како да га нађем?
- Твоја мајка ме је питала то исто... Рекла сам јој да ослушкује. Свуда око тебе су дуси, дете. Они живе у земљи води, и ваздуху. Ако слушаш, водиће те.
- Чујем ветар.
- И шта ти каже?
- Не разумем.
- Слушај своје срце, разумећеш.

Поучавајући белог досељеника, Џона Смита, о паганизму као вери у оживљеност и одухотвореност природе, Покахонтас каже да белац мисли како је земља мртва, али Индијанка зна да „свака стена, дрво и живо створење имају дух и име".
Позната вештица Њу Ејџа, Миријам Стархок, каже то исто: „вештице, као и остале људе који живе у додиру са природом, све ствари - биљке, животиње, камење, и звезде - су живи, и у извесној мери су свесна бића. Све ствари су божанске, јер су пројава Велике Богиње".
Покахонтас говори о реци и олуји, медведима и дабровима, као својој браћи и сестрама. Кад Џон Смит прихвата религију Покахонтас, он добија духа- водича у виду орла - коначно је инициран у тајну незнабоштва.

Краљ Лав: екомистицизам (Дизни)

И у „Краљу Лаву" тема је еко-паганска мистика. Све је уписано у вечни круг живота, и све је божанствено. Добри Мурфаса, отац малог лава, поучава свог сина: „Све што видиш налази се у суптилној равнотежи. Треба да појмиш ту равнотежу и да поштујеш сва бића, од мрава који пузи до антилопе која скаче... Кад умремо, наша тела постаће трава и антилопе ће пасти траву и на тај начин смо повезани с великим кругом живота".
Миријам Стархок каже то исто: „Тајна бесмртности лежи у виђењу смрти као саставног дела круга живота. Ништа није изгубљено из космоса: препорађање се може видети у животу по себи, где сваки крај значи нови почетак".
Мурфасин и Симбин учитељ је мајмун - шаман Рафики, који вежба медитацију у лотос положају, баца перје слично начину на који се бацају враџбинске кости, да би гатао о Симбиној будућности; он посвећује Симбу у тајну постојања и његову истоветност са Мурфасаном, доводећи младог лава над воду, у чијем се огледалу Симба суочава са својом „унутрашњом снагом" (опет Њу Ејџ концепт).
Амерички истраживач Њу Ејџа, Вили Петерсон, указује на то да је „Краљ Лав" прича са следећим симболичким потенцијалом: паганизам је представљен као позитивна међузависност свих живих бића, на челу са краљем Мурфасом и жрецом паганске религије, Рифкијем; хришћански тоталитаризам, који разара природу, дат је у лику братоубице Скара, Симбиног стрица, а победа оживелог паганства је победа младог лава Симбе (који ће себе открити тек кад се ослободи тог „ужасног", „хришћанског" осећања кривице за смрт свог оца, који му је наметнуо Скар).

Балто, II део (Колумбија)

Први део филма „Балто" је изванредна прича о пожртвовању и храбрости. У маленом граду на Аљасци, двадесетих година XX века, деца су се тешко разболела од дифтерије. Да би се излечила, потребан је серум који не може да се достави возом због снежних намета. Племенити Балто, мешанац вучице и пса, одлази да би, са псећом запрегом, донео лекове за децу. Филм је изврсно анимириан, са пуно напетости, али племените поруке, веома погодне да се код деце развије осећај пожртвовања и жеље да се помогне.
Други део, међутим, сасвим је другачији. Балто упада у кризу идентитета. Стално се суочавајући са индијанским тотемом крај кога пролази, Балто сања ноћне море које га наводе да крене у потрагу за собом. Његова кћи, која је, слично оцу, скоро права вучица, придружује му се у потрази за вучјим чопором. Уз пут, срећу се са низом демонских препрека у виду животања са тотема, да би на крају нашли, у некој иницијатичкој пећини, на глодара-шамана, који их упућује где даље да иду, гатајући притом помоћу кристала (омиљена Њу Ејџ техника). На крају, долазе до вучјег чопора, и Балтова ћерка остаје с вуковима.

Епилог?

Цртани филмови своје сублимиране поруке преносе на веома суптилан начин. Гледате „Покахонтас" са својим дететом и, на први поглед, све је у реду - добра Индијанка мири своје племе и беле досељенике. Треба много знати да би се увидело како се и у том цртаћу, и у „Краљу Лаву", и у „Балту II: Потрага за вуковима" преносе Њу Ејџ садржаји.
Објашњавајући утицај сублимираних порука рок-музике на младе, аутор књиге „Култови, систем Новог доба" Џејмс Џ. Ле Бар нуди одговоре крји би се могли применити и на утицај цртаних филмова: „Пре много година, кад су људи пажљиво изучавали науку своје регије, и напамет учили моралне заповести, имали су чврсту веру. Могли су да одоле притиску, супротставању, па чак и прогону. /.../
Замислимо мозак као спремиште. Оно је било пуно информација, знања и мотивације, тако да, кад је „туђинска порука" покушавала да уђе унутра, бивала је одбијана. На тај начин је мозак веома брзо одбацивао поруку типа „сатана је господар". Данас, међутим, без чврсте вере у Бога и у то да је Христос Господ, мозак који прима „сатанску" поруку, пажљиво разгледа тражећи прихватање или одбијање те поруке, и не налазећи разлога да је одбије (то јест, нема супротстављања у предходно ускладиштеној меморији), он складишти ову ин формацију, не морајући обавезно да је прихвати. Касније, кад неки други стимуланс почиње да доноси поруку „сатана живи" или „сатана је господар", мозак не пружа никакав отпор новим порукама јер се сећа информације коју је већ примио, сада почиње да је усваја због додатне акомулације сличних порука. После извесног времена, уз сталне поруке сличног садржаја које се примају /.../, мозак ће се супротстављати ономе што је било нормално".
Оно што се дешава са младима који непрестано слушају поруке хеви-метала, дешава се и са децом која гледају цртаће са Њу Ејџ симболиком. Пошто су лишена верског образовања у Цркви, њихов рани развој у свету религиозних симбола креће се у правцу толерисања и прихватања паганских знамења и вредности. Мозак им се не супротставља, него их складишти. Кад дете одрасте, и сретне се са окултизмом, магијом, сектама - њему је све то већ познато, и оно у опасност улази наглавце, просто с радошћу: тај свет му је присан од најранијих дана.
Ово свакако треба имати у виду приликом одласка у видеотеку. Јер, „Покахонтас" ће дете учити анимистичком концепту природе, али и значајној улози коју у нашим животима треба да имају духови-водичи.
„Краљ Лав" ће му говорити да без правог гуруа, какав је Рафики (који медитира с ногама прекрштеним у далекоисточном стилу) нема спознаје да си Мурафасин наследник, прави Симба; а „Балто II" ће, са своје стране, допринети детињем поверењу у моћ шаманских иницијација. У пубертету ће све то моћи да се узме у библиотеци (од Кастанеде до Кроулија), а и да се нађе на Инфернету (пардон, Интернету). Па ће онда родитељ да чупа косу и да се пита где је погрешио, кад је деци пуштао само лепе цртане филмове (стари, добри Дизни, зар не?).
Наравно, човек није тако слабо биће да би већ поменути садржаји могли да га сасвим паралишу у његовој потрази за Истином, то јест жеђи за Богом. Човек није слепи роб сублиминарног, подсвесног, било личног било колективног. Али, не треба се играти површним приступањем садржајима које ћемо пренети својој деци. Деца заиста НЕ ТРЕБА све да гледају! Децу заиста треба ЗАШТИТИ у име друштвеног здравља и чистоте детињства! Родитељ свом детету мора да приступи са љубављу и мудрошћу отворити не четворе, него хиљаде очију, да би дете заштитило од зла која му се намећу као животни модели и путеви самооткривања


преузето из специјалног броја "Истине",
зборника посвећеног демонизацији деце,
број 2. 2005.