Vrtić je vaspitno-obrazovna ustanova

Васпитно-образовни рад или чување деце?

Институционално предшколско васпитање и образовање је у функцији што бољег увођења деце у рационализацију и социјализацију, постављања основе стабилне личности, развој умешности, креативности, резоновања, когнитивног развоја, учење превазилажења препрека и фрустрантних ситуација...и још неброиво ствари.
Но, кренимо редом : У овој радној години предшколска установа је осим циљева и задатака утврђених основама програма васпитно-образовног рада, превентивно-здравствене и социјалне заштите деце тежиште својих активности усмерила на побољшању квалитета живота деце и стварању бољих оптималних услова за њихов правилан развој и демократизацију од првог ступња васпитања и образовања.

Реализација неге, здравствене заштите и васпитно-образовног рада са децом узраста од 1- 3 године

У оквиру неге и васпитног рада са децом, узраста од 1 до 3 године, превенствено су уважавани принципи одређени узрасним карактеристикама деце јаслених група, поштовање развојних и индивидуалних карактеристика деце, континуитет неге и васпитног рада (индивидуални и групни рад).
Превентивна здравствена заштита планирана је и остварена кроз континуирано одржавање просторија - хигијена, проветравање, дезинфекција играчака, одржавање хигијене деце, кроз редовне дневне контроле физичког стања организма деце, изолација оболеле деце, спречавање инфекција, вођење рачуна о индувидуалним потребама (узимање хране - потреба и количина), обављањем систематских прегледа мерењем ТТ и ТВ, боравком на свежем ваздуху.
Садржаји неге и васпитних активности имали су за циљ да развију навике овог узраста: одржавање личне хигијене прање руку пре и после оброка, после коришћења тоалета и по потреби, правилно понашање за столом и узимање оброка, коришђење ноше, свлачење и облачење одеће. Ове активности су имале циљ и да побољшају психофизички развој деце.
Моторичке активности биле су заступљене свакодневно у различитим облицима кроз игру. За јачање укупне моторне спретности коришћени су разни реквизити у соби, сали, дворишту: клацкалице, тобогани, љуљашке, аутомобили, мали мост, обручеви.
Усавршавали су разне облике ходања, трчања, провлачења, пењања. Веће играчке су носили, гурали, подизали, спуштали. Организоване су разне игре са лоптама и балонима разних боја и величина. За развијање фине моторике коришћено је цепкање папира, листање сликовница, хватање и премештање ситних предмета, игра пластелином и низање перли.
Језичке активности реализоване су се пре свега у свакодневној директној и индиректној комуникацији дете-дете, дете-медицинска сестра, васпитач у разним играма, у току вршења неге, храњења, облачења. Циљ ових активности је био проширивање фонда речи, правилна артикулација и изговор. Кратке песме и рецитације, разгледање сликовница приче помоћу серија слика, бајке, драматизација једноставних прича помоћу гињол лутке уз свакодневно упућивање на правилну артикалацију дали су изузетан резултат и допринос побољшању нивоа јаслених група у смислу језичког развоја.
Сарадња са породицом одвијала се путем акција и активности којом смо унапредили услове за процес развоја и учења у васпитној групи, предшколској установи и породици. По потреби организовали смо индивидуалне контакте са родитељима приликом довођења и одвођења деце, обављали телефонске разговоре, остављали писмена обавештења. Почетком године одржан је родитељски састанак информативног карактера.

Реализација васпитно-образовног рада са децом узраста од 3 до 6,5 година

Основни циљ нашег рада је и ове године био физички и ментално здраво и свестрано развијено социјализовано дете. Имајући то у виду поставили смо себи следеће циљеве: дете открива и упознаје самога себе, да развије односе и стиче искуства и сазнања о другим људимада упозна свет око себе и развија начине деловања на њега.
Васпитне циљеве смо остварили кроз спонтане ситуације слободно одабране или заједнички планиране, при чему смо користили различита средства материјале и методе. Васпитае циљеве смо остварили по следећим аспектима развоја: физички развој, социо-емоционални и духовни развој, когнитивни развој, развој комуникације и стваралаштва.

Реализација осавремењивања и иновирања васпитно-образовног рада

У периоду интензивног физичког и психичког развоја на узрасту од 3 - 6,5 година водило се рачуна о остваривању и иновирању васпитно-образовног рада.
За целокупни дечји развој на овом узрасту било је важно задовољити потребе деце за
разноврсним активностима, садржајима и елементима самосталног откривања себе, друштва и природе која га окружује.
У протеклој радној години приоритетни задаци су били из области математике, развоја говора - драматизација и екологија. У реализацији наведених задатака улепшавао се животни простор деце, богатио се новим средствима и садржајима, пратила се нова достигнућа и набављала стручна литература.
Током ове радне године осавремењивање и иновирање васпитно-образовног рада реализовано је кроз разне игре и активности с циљем да се деци помогне да стекну сигурност у себе, искуство у разноврсним вештинама, самоизражавање и самоистраживање и активан однос сваког детета према средини у којој живи и проблемима са којима се суочава.
Радило се на неговању дечје креативности, стваралаштва и оригиналности у разним активностама.
Такође се радило на развоју правилног естетског процењивања и вредновања величина, правилном изражавању и комуницирању у сопственом окружењу.
Такође се максимално водило рачуна о очувању дечјег здравља и правилном психофизичком развоју.

Праћење здравственог стања

Систематски је праћен раст и развој деце и то четири пута годишње - септембар, децембар, март и јуни. Резултати су уписивани у графиконе раста и развоја у здравствене картоне. Циљаним лекарским прегледима деца су упућивана на преглед пред полазак у установу ради издавања лекарске потврде о здравственом стању детета са урађеном лабораторијом - к. крвном сликом, брисом грла и носа и по потреби прегледом столице на паразите.
Контролним лекарским прегледима деци је контролисано здравствено стање и саниране неправилности и патолошка стања откривена у току радне године, периодична контрола појаве „Педикулоза" и „Скабиеса" код деце.

Социјални рад обезбеђује систематску, примарну превентиву различитих потешкоћа деце у развоју, омогућава правовременост и интервенције у склопу рада стручног персонала социјалног радника, којег наша установа нема, па је у многоме теже реализовати и остварити све потребне захвате.
У овој радној години сагледали смо потребе родитеља и деце за врстама и облицима рада и услуга и тако и организовали васпитно-образовни рад према потребама и нашим могућностима, уз перманентну ангажованост на побољшању услова рада, квалитета рада и бољи стандард деце у нашој установи.
Током целе радне године вршено је праћење васпитаих група ради идентификације деце и стању социјалне потребе, адаптације деце у васпитним групама, фрекфенције присутности деце итд.
У оквиру сарадње и саветодавног рада са родитељима, родитељи су упућивани на прикупљање документације за боравак у предшколској установи и остваривање права на партиципацију за уплату, предлагање и преузимање одговарајућих облика заштите и услуга социјалног рада за поједину децу која живе у неповољним условима и пружању помоћи у остваривању одређених права у систему друштвене бриге о деци и систему социјалне заштите. Био је укључен у појединим случајевима и рад са целом породицом на обезбеђивању помоћи.
Спровођење социјалног програма у предшколској установи са радницима реализован је у оквиру едукације-стручних семинара, пружањем помоћи око остваривања права из области друштвене бриге о деци, стварањем повољне атмосфере у установи и васпитним групама, пружањем хуманитарне помоћи - пакет за свако дете у установи.
Имали смо организоване информативне састанке за васпитаче око помоћи деци и родитељима, размене искустава и сарадњу са другим предшколским установама.

Sve se odvija postepeno i polako

Kod tek rođene bebe postoji samo jedna jedina emocija - neizdiferencirano uzbuđenje. Krajem prvog meseca uzbuđenost prelazi u negativnu reakciju - uznemirenost. Krajem drugog meseca, izdvaja se pozitivna emocionalna reakcija - zadovoljstvo. Nju izazivaju milovanje, kontakt bebe sa cuclom, dojkom... Razdvajanje emocija odvija se postepeno, a ove prve dve izdvojene emocije često se smenjuju i vrlo malo razlikuju u pogledu spoljašnjih i unutrašnjih reakcija, ali i situacija koje ih izazivaju. U uzrastu od tri do šest meseci, razvijaju se, skoro jedna za drugom: gnev, gađenje i strah, od devetog do dvanaestog meseca javljaju se oduševljenje i naklonost, dok se oko trinaestog meseca naklonost grana na onu prema odraslima i onu prema deci. Dalje, oko petnaestog meseca, javlja se Ijubomora, a oko dvadesetog radost. U razdoblju od druge do pete godine diferenciraju se stid, strepnja, zavist, razočarenje, nada, saosećanje... Veoma je važno da se sa detetom postupa nežno, staloženo i sa mnogo strpljenja, jer upravo od toga zavisi kakve će se emocije u njemu razviti. Pored toga, svaki roditelj mora da bude svestan činjenice da beba nije filigranska figurica niti igračka, već da se od prvih dana života u njoj razvijaju ovakve ili onakve emotivne reakcije. Tako, na primer, dete sa kojim se postupalo na najbolji mogući način, sa godinu dana moći će da ispoljava mnoge pozitivne emocije, za razliku od onog kojem su Ijubav, pažnja i nežnost bili uskraćeni.

Jednostavnost i spontanost emocija

Dečije emocije razlikuju se od emocija odraslih. One su jednostavne i izražavaju se spontano, a pre svega su kratkotrajne - traju nekoliko minuta, ali pravilnim usmeravanjem deteta one uskoro postaju drugačije i, pre svega, dugotrajnije (npr. Ijutnja će se pretvoriti u durenje, radost u dobro raspoloženje, itd). Dečije emocije mogu da budu i veoma snažne i da se izražavaju vrlo intenzivno, što naročito važi za radost, Ijutnju i strah. Pravilnim reagovanjem, u zavisnosti od uzrasta deteta, roditelji mogu uticati da ono nauči da kontroliše svoje emocije. Treća važna osobina dečijih emocijajeste njihova nestabilnost, što se primećuje kod svakog mališana, jer oni, često, iz pozitivne naglo prelaze u negativnu emociju, i obrnuto, a to se dešava usled intelektualne nezrelosti i nemogućnosti razumevanja određenih situacija kao i nedostatka dugotrajne zainteresovanosti za nešto. Međutim, to ne znači da su dečije emocije površne. Njih dete ispoljava burno, a njegove emocije imaju veći intenzitet nego kod odraslih.

Šta sve utiče na razvoj emocija?

Postoje brojni faktori koji utiču na razvoj emocija, kao što su: umor (dete je tada najčešće plačljivo, nervozno), slabo zdravstveno stanje (bolest utiče negativno na raspoloženje), poremećen režim ishrane i spavanja, stav roditelja (ako se detetu poklanja previše pažnje ili ako je, pak, zanemareno, ono će češće ispoljavati nervozu). društvena sredina. Jedan od najvažnijih faktora svakako je porodična sredina, dobri odnosi među članovima porodice, Ijubav i poštovanje, razumevanje - jednostavno, zdrava atmosfera. Zato roditelji ne smeju da sputavaju detetovu samostalnost, a oni to često čine, čak i iz najbolje namere, recimo kada nastoje da sve urade za dete, samo da se ono ne bi mučilo. To je pogrešno. jer da bi naučio nešto novo, mališan mora da prođe kroz složen proces i to sam. Pravilan poslupak je nadgledanje situacije, a ne izvršernje odredenih radnji umesto deteta. Ne treba se ljutiti na dete kada pokaže negodovanje zbog nećega što ne može da uradi kako je zamislilo. Ova reakcija, praćena Ijutnjom, vrištanjem i udaranjem predmeta na koji se dete Ijuti, često se javlja kod male dece, na primer dvogodišnjaka. U nameri da spreče takvo ponašanje, roditelji često grde mališana, kažnjavaju ga, ali taj postupak nije dobar. Dete je još uvek nezrelo da shvati tu reakciju, odnosno da poveže relaciju akcija - reakcija, pa samim tim i da razume zašto se mama i tata ljute na njega (jer, ono je samo pokušavalo da uradi nešto, ali to mu nije odmah pošlo za rukom). Dakle, takvim ponašanjem, roditelji ne postižu baš ništa. Treba pustiti dete da se malo pomuči, a to što tako reaguje, već smo napomenuli, sasvim je normalno jer ono ne zna da sakrije, niti da kontroliše svoje emocije. Često se događa i to da osoba koja čuva vaše dete neprestano tvrdi kako je divno, i poslušno, ali kada vi preuzmete brigu o njemu, dešava se sve suprotno. To nije zato što vas mališan manje voli ili mu je sa vama manje lepo, naprotiv, to upravo znači da u vas ima najviše poverenja. Može se dogoditi da vašim nepravilnim reagovanjem negativno ponašanje ostane primarno reagovanje deteta i kada malo poraste. Ako je to problematično ponašanje učestalo, ako je dete napeto, gricka nokte, zamuckuje, prkosi, trebalo bi prvo utvrditi uzrok tome (da li je to učenje novih veština ili unutrašnja napetost). Roditelji treba da znaju da je učenje za dete napor i da ne uče sva deca podjednako lako i brzo. Ne treba se nervirati i izdirati na dete, niti ga treba kažnjavati, već se treba naoružati strpljenjem i razumevanjem. Jer, ne zaboravite da dete uči od roditelja i preuzima neke stavove i oblike ponašanja upravo od njih. Ako ste vi smireni, nasmejani i pozitivni, vremenom vaše dete će prestati da bude razdražljivo.
I samo na taj način, uz pravilno usmeravanje, vi ćete pozitivno uticati na njegov celokupan emotivan razvoj.

Сараднја родитеља и, медицинских сестара-васпитача и васпитача

Сарадња између породице и предшколске установе, је од есенцијалног значаја за остваривање циљева васпитно-образовног рада, гледајући са становиштва да породица има клјучну улогу у животу детета.
Упознавање са основним карактеристикама породице (социјални, културни, економски, образовни статус...), доприноси развоју сарадње на начин који одговара породици и доприноси остварењу основних циљева и задатака васпитно-образовног процеса.
Континуирана сарадња доприноси, како развоју детета и унапређењу рада васпитача, тако и развоју родитељске улоге.
Први корак у планирању сарадње представља упознавање могућности и очекивања породице.
Основни принципи сарадње са породицом базирају се на неговању партнерског односа, поштовање улоге и личности родитеља, широкој понуди разних могућности за укључивање родитеља,уважавање идеја родитеља. Идеји, да сарадња као процес, захтева време, стрпљивост и заједничку одговорност, професионалном у односу према информацијама добијеним од родитеља, поштујући приватност породице.

Облици сарадње са породицом

Непосредна комуникација васпитача и родитеља – посета вртићу,
разговор у време довођења и одвођења деце, индивидуални разговори.
Писана комуникација – панои, брошуре, анкете.
Учешће родитеља у раду са децом – родитељ може да се укључи као реализатор неких активности, као сарадник васпитачу у реализацији активности, или да пружи подршку детету у процесу адаптације, као и у организацији различитих манифестација и дешавања.
Родитељски састанци – са циљем упознавања родитеља са животом и радом вртића, тематски у односу на васпитно-образовни рад, васпитање и образовање детета.
Савет родитеља – посебан вид укључивања родитеља у рад и живот Установе.
„Отворена врата“ – сваког првог четвртка у месецу. Социо-едукативни облик рада са родитељима.

Zablude o polasku deteta u vrtić

Adaptacija

Jedna od opšteprihvaćenih zabluda je da svako dete mora da prođe kroz „pakao" prilikom adaptacije u vrtiću. Da li je to baš tako ili je reč samo o interpretaciji roditelja za koje je polazak deteta u vrtić često daleko veći stres nego za samo dete?

Ne mora svako dete stresno da doživi polazak u vrtić! Naprotiv, kroz «pakao» mnogo češće prolaze roditelji nego njihova deca. Istina je da onoliko i onako kako su roditelji spremni za vrtić, to će se odražavati i na njihove mališane. Upravo od toga u najvećoj meri zavisi koliko će dete teško da prođe kroz ovaj period. Naime, ukoliko roditelj oseća strah, on to (svesno ili ne) prenosi na dete. Međutim, ukoliko je miran i optimističan, ukoliko ostavlja utisak da je sve u redu, ako uspe da svom detetu prikaže radosti što kreće u svoju prvu «školicu» - i dete će ući u vrtić bez velike «drame».
Pokažite detetu da ste ponosni što je ono dovoljno veliko da krene u vrtić. Nemojte mu govoriti o mogućim problemima (o tome razgovarajte sa vaspitačicom), već ga uputite u sve lepo što ga tamo čeka (novi drugari, nove igre, nova iskustva...). Imajte poverenja u sebe kao roditelja, ali i u svoje dete. Prvih dana ostavljajte dete u vrtiću bez dugačkog pozdravljanja, bez preteranog maženja i tepanja. Dogovorite se sa vaspitačicom da vas pozove ukoliko dete bude neutešno, ili u slučaju neke ozbiljnije «krize». Veoma često se dešava da upravo prvi dani detetu budu najzanimljiviji, jer se tada tek upoznaje sa novim prostorom, novim igračkama, vaspitačicama (unapred se dogovorite i raspitajte o njihovim metodama uključivanja deteta u vršnjačku grupu), pa samim tim dete nema potrebu za roditeljskim prisustvom...

Prvih dana postepeno produžavajte detetov boravak u vrtiću. Konačno, bez obzira kako se vama činilo da ono prihvata novu sredinu - računajte da je neophodno da prođe bar ceo mesec da biste mogli sa sigurnošću da kažete da se sasvim adaptiralo.

У област душевног благостања спадају међусобни односи чланова породице, и посебно, контакт деце и родитеља. Брига о душевном здрављу детета почиње у пренаталној фази, која обухвата наследне особине. Емоционално стање мајке, њено ведро расположење, као и страх, пројектују се на душевно здравље детета. Дакле, постоји емоционално-психолошко јединство између мајке и још нерођеног детета, што је значајан фактор за психофизички и ментални развој.
У складној породичној средини у којој влада хармонија, родитељи пружају детету љубав, из које се рађа осећање стабилности, јер се позитивне емоције, као и негативне, преносе на потомство. Изложено негативним утицајима средине, а пре свега родитеља дете постаје лажљиво, лењо, несигурно. Неповерење у себе, у своје способности, доноси деци неспокојства и неодређене страхове који имају корене у најранијем детињству. На пример, када се родитељи плаше да ће им се дете ''отети'', па су престроги, избегавају мажење и похвале. Осећање несигурности ствара се и претераном родитељском нежношћу и чувањем детета ''под стакленим звоном'', па је разочарење неминовно чим дете схвати да се за успех у послу и туђу наклоност мора добро потрудити.
Младићи и девојке које мучи помањкање самопоуздања, морају пронаћи најбољи начин да то превазиђу. Сасвим је нормално повремено доживети неуспех, али га не треба драматично схватати. Добро је објективно размислити о самом осећању несигурности ако је оно узрок пораза. На пример, ако је неуспех у школи резултат кампањског рада, најефикаснији лек је почети редовно учити.
Изграђивање самопоуздања постиже се, дакле, откривањем узрока. Коме се чини да није довољно друштвен, нека се више дружи и натера себе да у друштву исприча неку шалу и дискутује о неком проблему, да се лепо изражава и пристојно понаша. Изузетно је важно за васпитање самопоуздања да се увек буде нечим окупиран, да се пронађе такав посао који је довољно интересантан да потисне свако осећање досаде. Наравно да задатак који се поставља мора бити остварив, да би успех повећао самопоуздање, а свако је за нешто сигурно способан.
Корисно је и то сазнање да нас сви људи не могу подједнако уважавати и срдачно прихватати, као што и ми не ценимо и не волимо све људе на исти начин. То је због тога што на нашу личност, од зачећа до доласка на свет и кроз цео наш живот, делују истовремено многобројни чиниоци: урођена диспозиција, конституција организма, породичне прилике, економски услови, врста школе и лично искуство.

Priprema scenskog prikaza "Prolećna igra", dece iz zabavišta u Karlovu, današnjem Novom Miloševu

DOĐITE NAM LASTE
Dođite nam laste mile, kod nas ste i lane bile.
Nestao je sneg i led.
Pčela zuji oko cveta, vredno, vredno kupi med.
Vaše gnezdo ispod strehe jošte uvek tamo stoji.
Ovde sunce toplo greje, proleće je, proleće je.
A i cvetak već miriše, ovde zime nema više.
Sva se polja već zelene.
Samo još vas svi čekamo, laste naše omiljene.

Fotografija i stihovi iz Zbirke pesama za decu i scenskih prikaza za zabavište, pripremila zabavilja Olga Filipović, rođ. Popov (Brankov, 2002: 39)

Uvod

Opštepoznata je konstatacija da svaki istorijski period podrazumeva određene specifičnosti u razvoju predškolskog vaspitanja i obrazovanja, uslovljene društveno-političkim, ekonomskim, kulturnim i drugim zbivanjima u užem i širem okruženju. U ovom radu predstavljamo karakteristike i razvoj programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja u Srbiji između dva svetska rata, u nameri da za taj period sagledamo razvoj ideja o našem institucionalnom predškolskom vaspitanju i obrazovanju.
Kroz istorijsko-pedagoški kontekst za ovaj period, predstavljeni su uslovi u kojima je moglo da se razvija predškolstvo, odnosno pretpostavke za organizaciju vaspitno-obrazovnog rada s decom do polaska u školu, kao i programi predškolskog vaspitanja i obrazovanja koji su u takvim uslovima nastajali.

Istorijsko-pedagoški kontekst
Nakon što je Austro -Ugarska 1918. godine izgubila rat i raspala se na nekoliko država, formirana je i nova država južnih Slovena - Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, kao parlamentarna monarhija, sa vladajućom dinastijom Karađorđevića. U sastav te nove nacionalne države ušle su zemlje i krajevi sa različitim nivoom privrednog i društvenog razvoja, od naturalne privrede i ostataka naturalnih odnosa do već formiranog kapitalizma, sa različitim političko-administrativnim uređenjem i kulturnim tradicijama.

Ratna razaranja i gubici, koji su naročito pogodili srpski narod, velike privredne teškoće i glad u pojedinim krajevima predstavljali su veoma nepovoljne uslove za razvoj nove države, prosvete i školstva. Takođe je bila i različita obrazovna struktura stanovništva, sa velikim brojem nepismenih, posebno među ženama. Industrija nije bila razvijena i vladala je masovna nezaposlenost radnika, a seljaci su bili prezaduženi. U takvim uslovima, pobune seljaka i štrajkovi radnika su bili sve češći, što je u izvesnom smislu plašilo novu vlast. Ona im je stoga činila ustupke, ali, kad god je mogla, služila se oružanom silom. U trenucima kada se trebalo suprotstaviti radničkoj klasi, razjedinjena buržoazija na vlasti je znala da se udruži. Politički život je bio ispunjen neprestanim borbama i parlamentarnim krizama, a usled velike svetske ekonomske krize, u periodu između 1929. i 1933. godine novoosnovana država južnih Slovena je prolazila kroz ekonomsku i političku krizu, što je uslovilo emigriranje dela stanovništva u druge zemlje, pre svega u SAD.

Pomenute okolnosti u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca odražavale su se i na prosvetnu politiku. Osiromašenim seljacima je bila potrebna dečja radna snaga, te su se odupirali školskim obavezama svoje dece (Vučetić, 1971). Postepenim jačanjem progresivnih omladinskih pokreta u zemlji, kao i pojavom novih političkih, kulturnih i pedagoških pokreta u svetu ("Nova škola", "Radna škola" i drugi), postepeno su stvarani uslovi za promenu školskog sistema, koji je još uvek bio pod jakim uticajem herbartovske didaktike. Glavni herbartovci kod Srba su bili Vojislav Bakić, Ljubomir Protić, Stevan Okanović i Jovan Đ. Jovanović, čiji su uticaji u to vreme ostavili duboke tragove u tadašnjem školskom sistemu. U Beogradu je 1920. godine novoosnovano Ministarstvo prosvete donelo odluku o stvaranju jedinstvenog prosvetnog područja, prvo za Srbiju i Crnu Goru, a potom je školsko zakonodavstvo prošireno i na škole u Banatu, Bačkoj i Baranji. U svim ovim krajevima su škole radile prema Zakonu o narodnim školama Kraljevine Srbije iz 1904. godine.

U takvim uslovima, do 19 29. godine je bilo malo ustanova za vaspitanje i obrazovanje dece predškolskog uzrasta. Mreža predškolskih ustanova je bila najbolje razvijena na teritoriji današnje Vojvodine (Vučetić, 1985; Kocić, 1972). Pri osnovnim školama su otvarana zabavišta za decu do polaska u školu. Za decu predškolskog i školskog uzrasta takođe su pri ovim školama otvarana i obdaništa, u kojima su tokom celog dana, odnosno pre i posle škole, boravila ratna siročad i deca zaposlenih roditelja. Prva zabavišta su otvorena u Velikom Bečkereku (današnjem Zrenjaninu), Novom Sadu, Senti, Subotici, Somboru, Vršcu. Narodna uprava, odnosno vojvođanska vlada, izdala je 1919. godine Naredbu o privremenom uređenju svih zabavišta, osnovnih i drugih škola, u kojoj su utvrđene sledeće odredbe, značajne za predškolske ustanove, a koje su bile pravosnažne sve do Drugog svetskog rata:
- Sve predškolske ustanove koje su postojale pre rata morale su se održati;
- Vaspitno-obrazovni rad u njima se morao obavljati na maternjem jeziku dece (Acigan, 1976).

Tim odredbama je u Vojvodini održana mreža predškolskih ustanova koje su osnovane pre rata, a takođe su stvorene mogućnosti da sve narodnosti osnivaju svoje predškolske ustanove. Jula 1919. godine donet je Zakon o izmenama i dopunama Zakona o narodnim školama iz 1904. godine, a prvi jugoslovenski Zakon o narodnim školama je donet 5. decembra 1929. godine. Prema Tom zakonu i dalje se narodne škole dele na niže i više, s tim što je položaj zabavišta u školskom sistemu ostao isti, što znači da su ona i dalje bila pod upravom određene narodne škole. Za veće gradove i industrijske centre osnivanje zabavišta je bilo obavezno, ali su mogla biti otvarana i na zahtev opštine ili roditelja, pod uslovom da se upiše najmanje pedesetoro dece.

Pored pomenutih obdaništa, u tom periodu se takođe otvaraju skloništa, razna humana društva i konfesionalne zajednice, u kojima su boravila i deca predškolskog uzrasta. Te ustanove su imale prvenstveno socijalnu funkciju, dok je pedagoška funkcija bila zapostavljena. Us l e d društveno-ekonomskih potreba (veliki broj nezbrinute dece bez roditelja, zapošljavanje žena), takve ustanove su češće otvarane nego zabavišta. Mada je otvaranje zabavišta teklo sporo i teško, njihov broj i procenat obuhvaćenosti dece bili su najveći u Vojvodini. Odnos između broja zabavišta i osnovnih škola bio je 20:100, na svakih pet škola je radilo jedno zabavište (Acigan, 1976). U zabavištu su s decom radile zabavilje, obučavane na kursevima pri učiteljskim školama, u to vreme organizovanim u Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu i Dubrovniku. Već od 1927. godine doneta su Pravila za polaganje praktičnog ispita za zabavilje, koja je podrazumevao državni stručni ispit.

Nakon što je kralj Aleksandar 1929. godine uveo svoju diktaturu, promenjen je naziv države u Kraljevina Jugoslavija i zabranjena su sva nacionalna obeležja, kao i delatnost kulturnih i drugih društava na nacionalnoj osnovi. U tom periodu nije promenjena osnovna struktura školskog sistema, osim što su u postojeće zakone i propise unete izvesne izmene za pojedine stupnjeve i nastavne programe i pojačan je ideološki uticaj vladajuće klase na nastavnike i učenike. Zakonom o narodnim školama iz 1929. godine zabavišta su zvanično postala njihov sastavni deo, što je stvorilo povoljnije uslove za razvoj predškolskih ustanova. Do 1939. godine je u gradovima znatno povećan broj zabavišta (Vučetić, 1985).

Mada je period između 1929. i 1941. godine bio izuzetno težak, usled nepovoljnih prilika, pedagoški život je bio bogatiji, raznovrsniji i uspešniji nego do tada. Prosvetni radnici, sprečeni da se slobodno bave političkim i širim kulturnim radom, a na osnovu novih saznanja o pedagoškom životu u razvijenijim zemljama, usmerili su sve svoje potencijale na unošenje didaktičko-metodičkih novina u pedagošku praksu.

Organizacija vaspitno-obrazovnog rada

Zabavište su pohađala deca od navršene četvrte godine, ali upis i dalje nije bio obavezan. Obdanište su pohađala deca od dve do čak šesnaest godina i s njima su radili vaspitači, čiji je glavni zadatak bio da deci zamene roditeljski dom, nadopune negu i ljubav. Iz obdaništa su deca sa navršene četiri godine prelazila u zabavište, a od sedme godine su polazili u osnovnu školu (Vučetić, 1972; Ničković, 1971).
Vaspitači su deci tokom boravka u obdaništu pomagali u učenju i izradi domaćih zadataka. Takođe su s decom pripremali razne svečanosti. Prema Zakonu o narodnim školama iz 1933. godine, vaspitači treba da upućuju decu u primerno vladanje, da ih uče lepom ponašanju i budu njihove "duhovne vođe". Za zabavište je utvrđen zadatak da sačuva decu od štetnih uticaja i nezgoda, te da unapređuje telesni, duhovni i moralni razvoj. Isticano je da decu treba navikavati na život u zajednici i pripremati ih za osnovnu školu (Vučetić, 1972).

Pitanje organizacije i sadržaja rada u predškolskim ustanovama nije bilo regulisano prosvetnim zakonodavstvom sve do pred Drugi svetski rat. Problemi su rešavani na osnovu dotadašnjih iskustava. Frebelova koncepcija predškolskog vaspitanja i obrazovanja je dopunjena iskustvima zabavilja i vaspitača, a u Vojvodini i saznanjima o sistemu rada u ugarskim predškolskim ustanovama, u periodu do Prvog svetskog rata. U predškolskim ustanovama se radilo prema Programu rada u zabavištu iz 1899. godine, sve do 1940. godine, kada je donet novi Program i način rada u zabavištu, koji je bio jedinstven na nivou cele države, i zasnivao se na koncepciji F. Frebela i M. Montesori. Međutim, u literaturi nailazimo na podatak da je ovaj program bio objavljen samo u Prosvetnom glasniku i da nije bio dostupan zabaviljama. (Vučetić, 1985). Čak i one zabavilje koje su pratile zbivanja u oblasti predškolskog vaspitanja i obrazovanja, s ciljem da što uspešnije obavljaju svoju delatnost, nisu bile informisane o postojećem programu i tvrdile su da ga nije ni bilo.

U ovom periodu ni metodičkog priručnika za rad zabavilja nije bilo, niti dovoljno stručne literature. Na osnovu pomenutog postojećeg programa i ličnih iskustava, kao i sopstvenih beležaka i zbirki koje su stvarale tokom školovanja, one su samostalno izrađivale svoje planove i programe rada. To podrazumeva da su same određivale način i organizaciju rada s decom do polaska u školu. U to vreme su u Vojvodini pripremljene dve publikacije, koje su vaspitači koristili kao metodička uputstva u radu s decom. Jedna od njih je Priručnik za narodna zabavišta i niže razrede narodnih škola koji je pripremio Nikola Kirić. Predgovor za ovu knjigu je napisao tadašnji istaknuti književnik za decu i nastavnik Građanske škole, Sima Cucić, koji se u to vreme bavio problematikom stanja u oblasti predškolskog vaspitanja. Isticao je da je razvoj pred školskog vaspitanja i obrazovanja u stagnaciji i da je neophodno njegovo unapređivanje, što je bio i cilj pripreme pomenutog priručnika. Kritikovao je verbalizam, šablonizam i nepostojanje planske vaspitne igre u postojećim zabavištima. U predgovoru priručnika on apeluje na unapređivanje, odnosno "osvežavanje" rada u ovim ustanovama (Kirić, 1935).
Cucić se zalagao za organizaciju rada u zabavištu na frebelovskim osnovama. Smatrao je da je Frebelov sistem predškolstva najprihvatljiviji jer označava igru kao osnovnu aktivnost malog deteta, kroz koju ono usvaja pojmove i upoznaje sredinu koja ga okružuje. Takođe naglašava potrebu da se organizuje dečji "samorad", ukazujući na značaj ručnog rada za razvoj predškolskog deteta. Dalje napominje da Frebelov sistem sadrži i sredstva za obradu gradiva, a to su gestovi, pesme i govor. Ta sredstva su za vaspitača uputstvo kako se priča za decu može obraditi verbalno (prepričavanjem), dramatizacijom i njihov sadržaj likovno predstaviti crtanjem ili slikanjem.

Razmatrajući problematiku razvoja predškolskog vaspitanja u Vojvodini u periodu do Drugog svetska rata, autori ističu da je suština ovakvog nepovoljnog statusa predškolstva bila u tada prisutnoj dilemi da li zabavišta treba tretirati kao samostalne vaspitno-obrazovne ustanove za rad sa predškolskom decom ili kao škole za decu ovog uzrasta (Acigan, 1976; Popin, 1972). Konstatuju da su u Vojvodini tridesetih godina prošlog veka predškolske ustanove radile s velikim teškoćama, mada su već imale određenu tradiciju. Takođe, usled nedostatka prostora i opreme, zabavišta su često zatvarana.
Druga publikacija koja je takođe predstavljala priručnik za rad sa predškolskom decom, a koju su naročito koristile zabavilje severne Bačke i Novog Sada, bio je pedagoški časopis Vaspitanje mališana i obrazovanje zabavilja u Mađarskoj - istorija i sadašnje stanje, koji je 1939. godine priredio Pal Drašković. Sadržaj te publikacije je predstavljao plan i program rada sa decom u vrtićima, a u isto vreme i program rada škola za obrazovanje zabavilja (Acigan, 1976).

Priručnik za narodna zabavišta i niže razrede narodnih škola
(Velika Kikinda, 1935. godina, štamparija J. Radak)

Ovaj priručnik je Nikola Kirić sačinio povodom obeležavanja predstojećeg značajnog jubileja, stogodišnjice od osnivanja Frebelovog dečjeg vrta. Priručnik je štampan 1935. godine u Velikoj Kikindi. On nije bio zvaničan program predškolskog vaspitanja i obrazovanja, već samo publikacija sa skromnim uputstvom zabaviljama za rad sa decom. Kako ističe S. Cucić, pisac predgovora, namera autora je bila da se izvrši "... regeneracija naših zabavišta. Potrebno je da ih osvežimo... Na taj način ona će postati prava dečja zabavišta, koja će biti dobra predsprema za narodnu školu" (Kirić, 1935: 3).
U Priručniku je sređeno gradivo za celu godinu, sa dijaloški obrađenim sadržajem i podelom zaduženja predškolske dece, po grupama. Celokupan sadržaj je predstavljen kroz trideset tema, koje su razrađene na jedinice zanimanja. U daljem tekstu su predstavljene sve teme iz priručnika i pojedine jedinice zanimanja:

- Igre (lutka, lopta, obruč, doboš, slikovnica...) - Voće (trešnja, jabukovo drvo, ribizla, poređenje šljive i kajsije...) - Životinje (mačka, krava, konj i magarac, lisica, slon, majmun...) - Ptice (pile, patka, golub, domaće ptice, ptice selice, ptice grabljivice...)
- Vodozemci (žaba, riba, zmija, rak)
- Bube i crvi (gusenica, leptir, pčela, bube, puž)
- Čula (oči, sluh, nos, ukus, pipanje)
- Obuća i odelo (cipele, šešir, odelo, zimsko odelo)
- Čistoća (umivanje, češljanje, pranje, glačanje)
- Hrana i piće (hleb, mleko, skorup, maslo, so, jaja, brašno, šećer...)
- Posuđe (čaša, tanjir, pribor za jelo)
- Nameštaj (stolica, sto, ogledalo, krevet, orman)
- Delovi sobe (vrata, prozor, zid, tavanica, patos)
- Raspored kuće (soba, kuhinja, komora, raspored kuće, kuća)
- Dan i noć (dan, noć)
- Porodica (o porodici, anđeo čuvar)
- Zabavište (o zabavištu, dvorište)
- Opadanje lišća (branje cvetnog semena, jesen)
- Povrće i usevi (luk, rotkva, paradajz, sočivo, kupus...)
- Prirodne pojave (sneg, led, vetar, Božić, topljenje snega)
- Proleće (oranje, žitno seme, bašta, ljubi č ica , Us k r s ...)
- Leto (kiša i duga, list drveta, šuma, reka, kosidba, žetva...)
(Kirić, 1935)

Tokom godine je s decom bilo obrađeno još osam tema koje nisu bile razrađene na pomenute jedinice zanimanja (crkva, dućan, ulica, grad, železnica, domovina, vojnici, kralj).
Za svaku jedinicu zanimanja dati su primeri i uputstva zabaviljama kako da obrade sadržaje sa decom, radeći po grupama. Tekst koji sledi je primer uputstva iz Priručnika.

Poređenje šljive i kajsije (2. grupa)
(Prethodi jedinica zanimanja pod naslovom "Šljiva", za drugu grupu)
Pogledajte, šta mi je u desnoj ruci? A u levoj? Kakve je boje ova šljiva? A kajsija, kakve je ona boje? Šljiva je plava, a kajsija je žuta; je li, dakle, kajsija iste boje kao šljiva? Liči li boja kajsije na boju šljive? Zašto ne? A boja Ankine marame, liči li na boju šljive? Zašto liči? Da, zato liči, što je Ankičina marama plava, a šljiva je plava. Kajsijina boja ne liči na šljivinu, jer je kajsija žuta, a šljiva plava. Boje kajsije i šljive razlikuju se među sobom. Zašto se razlikuju boje kajsije i šljive, Mirko? Kakvog je oblika kajsija? Da li je i šljiva okrugla kao kajsija? Dabogme da nije. Nego? ...Duguljasta. Šta tu ima još u zabavištu što je okruglo? Liči li oblik kajsije na oblik šljive? Je l' te da ne liči, nego... Razlikuju se. Zašto se razlikuje oblik kajsije od oblika šljive? A da li liči oblik lopte na oblik kajsije? Zašto? Šta je uradila juče tetka Mara (služiteljka) nožem Ankinoj jabuci? Šta je sljuštila s jabuke? A ima li šljiva ljusku?
A kajsija? Pošto svaka ima ljusku, liče li kajsija i šljiva jedna na drugu? Ko je već jeo šljiva? A kajsija? Kakav je ukus imala kajsija? A šljiva? Ako hoćemo da saznamo kakvog su ukusa šljiva i kajsija, šta treba da činimo s njima? (Damo deci da okušaju šljivu i kajsiju.)
Pošto su i kajsija i šljiva slatke, liče li zato jedna na drugu ili se razlikuju? A sad da vidimo šta je u sredini šljive. A ima li kajsija košticu? I jedna i druga imaju košticu, liče li zato jedna na drugu ili se razlikuju? Koliko koštica ima šljiva? A kajsija? Je li koštica kajsije meka ili tvrda? A koštica šljive?
(Kirić, 1935: 14-15)

Zabaviljama je pre svega lično iskustvo bilo izuzetno značajno za planiranje i realizaciju ovih sadržaja, jer je Priručnik sačinjen bez didaktičko-metodičkih uputstava za rad s decom. On nije predstavljao zvaničan program predškolskog vaspitanja i obrazovanja i u njemu nije data ni teorijska i stručna analiza koncepcije na kojoj je trebalo da bude zasnovan rad zabavilja, što je delimično nadoknađeno u predgovoru. Međutim, u literaturi je istaknuto da je ovaj Kirićev Priručnik u periodu između dva svetska rata ipak predstavljao značajan doprinos razvoju predškolskog vaspitanja u Srbiji (Vučetić, 1985; Kamenov, 1990; Milovuk, 1996).

Zaključna razmatranja

Činjenica je da u periodu između dva svetska rata dolazi do stagnacije u razvoju programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja u Srbiji. Već je rečeno da zvaničnog programa nije bilo, a kada je 1940. godine utvrđen, on nije bio dostupan zabaviljama koje su u to vreme radile sa decom u predškolskim ustanovama.
Društveno-istorijski uslovi nisu bili nimalo povoljni za otvaranje novih i opstanak već postojećih predškolskih ustanova, samim tim ni za pripremu programa za rad u njima. Mada su se tadašnji mislioci slagali u konstatacijama da dobru teorijsku podlogu programa čini Frebelova koncepcija vaspitanja predškolske dece, u zabavištima je organizovan rad pre svega na osnovu stečenih iskustava zabavilja za vreme njihovog školovanja i dotadašnjeg rada.

U ovakvim uslovima zabaviljama je veoma koristio Priručnik za narodna zabavišta i niže razrede narodnih škola, dokument koji je priredio N. Kirić. Mada sačinjen po idejama F. Frebela i zasnovan na modernim principima vaspitanja, on nije bio zvaničan program. N. Kirić i S. Cucić, pisac predgovora ovog priručnika, imali su nameru da ovaj dokument koriste zabavilje kao uputstvo za rad u narodnim zabavištima. Oni su isticali potrebu da se pitanjima otvaranja i rada zabavišta mora posvetiti više pažnje jer su ona nekada tretirana kao škole, a nekada kao predškolske ustanove. Zabavilje su mahom prepuštene same sebi u iznalaženju različitih načina rada s decom. Polazeći od Frebelovih ideja, isticali su značaj dečje igre i njihove samoaktivnosti ("samoradnje"), što predstavlja polaznu osnovu za rad s decom u zabavištu. Naglašavali su vaspitnu vrednost igre, kroz koju dete usvaja pojmove i upoznaje sredinu koja ga okružuje. U Priručniku su date teme s jedinicama zanimanja i mogući načini rada s decom. Međutim, u njemu nisu razrađena konkretna uputstva za primenu igara i materijala, organizaciju i tok igre, ulogu i angažovanje zabavilje, kao ni mogućnost evaluacije aktivnosti. Mada je u predgovoru istaknuto da je glavni cilj zabavišta "pomoći detetu da sebe slobodno izgradi", što ukazuje na savremenost Frebelovog shvatanja i ideal od koga treba poći u osnivanju dečjih zabavišta, u priručniku nisu razrađeni njihovi zadaci i funkcije. Prema idejama pomenutih autora, gestovi, pesma i govor predstavljaju osnovna sredstva zabaviljama u radu s decom, čime su data uputstva u velikoj meri bila slična uputstvima iz tada postojećih školskih programa. Među odabranim igrama, pričama, pesmama za čitanje, deklamovanje i pevanje, bilo je dosta sadržaja koji su se kasnije obrađivali u prvom i drugom razredu narodnih škola.

Zabavilje su organizovale rad s decom na osnovu uputstava iz Priručnika i ličnog iskustva. U to vreme one nisu imale obavezu da pripremaju sopstvene individualne planove i programe rada. Mada Priručnik za narodna zabavišta i niže razrede narodnih škola, kao nezvanični programski dokument, nije bio dovoljno razrađen, on je ipak zabaviljama predstavljao izvor novih ideja za rad s decom i podsticaj za ostvarivanje utvrđenog opšteg vaspitnog cilja.
Činjenica je da u ovom periodu između dva svetska rata nije bio rešen status predškolskog vaspitanja i obrazovanja u postojećem sistemu školstva u Srbiji, niti je bilo mogućnosti za sistemska proučavanja i stvaranje jedinstvene programske koncepcije za rad s decom. Međutim, ideje N. Kirića, S. Cucića, savremenih mislilaca i zabavilja iz tog perioda predstavljale su dobru polaznu osnovu za pripremu zvaničnog programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja.

Napomena: Članak predstavlja rezultat rada na projektu "Obrazovanje za društvo znanja", broj 1490 01 ( 200 6 - 2010 ), čiju realizaciju finansira Ministarstvo nauke i zaštite životne sredine Republike Srbije.

Literatura

Acigan, Lj. (1976): Predškolsko vaspitanje u pedagoškoj literaturi u Vojvodini u periodu od 1889. do 1914. godine. Pedagoška stvarnost, 9, 741-748.

Brankov, A. (2002): Pesme za decu i scenski prikazi za zabavište. Šabac: " Slovo".

Vučetić, M. (1985): Predškolsko vaspitanje u Vojvodini 1918-1945. Novi Sad: Matica Srpska.

Vučetić, M. (1971): Prilog istoriji predškolskog vaspitanja u Vojvodini. Predškolsko dete, 2, 211-222.

Vučetić, M. (1972): Sto godina predškolskog vaspitanja u Vojvodini. Predškolsko dete, 1, 3-18.

Kamenov, E. (1990): Predškolska pedagogija. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Kirić, N. (1935): Priručnik za narodna zabavišta i niže razrede narodnih škola, Velika Kikinda: Štamparija J. Radaka.

Kocić, V. (1972): Istorijski pregled razvoja predškolskih institucija u Novom Sadu. Predškolsko dete, 1, 40-49.

Milovuk, T. (1996): Zabavišta u Srbiji nekad i sad. Beograd: Pedagoški muzej.

Ničković, R. i sar.(1971): Prosveta, obrazovanje i vaspitanje u Srbiji. Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika SR Srbije.

Petrović, M. (2000): Panorama predškolstva. Beograd: Pedagoško društvo Srbije i Kreativni centar.

Popin, N. (1972): Iz istorijata predškolskih ustanova u Južnom Banatu, Predškolsko dete, 1, 26-33.