Stihovi...Stihovi, moji...opevajte me, vi najdraži...

Milo ropstvo
(Zemni raj)

Zivi oganj, tugu moju raspali,
Glas iz mene kukavicu izmami,
Dosadasnju m'k slavi volju ugasi;
Danica mi vece srcu ne sjaje,
Ne peva mi rasjski slavuj dusici.
Javor grane neka siri kome zna;-
Mjesta meni ni pod njime ne ima,
A kamoli uvrh bora zelena.
Lastavica, slavi-tica, drugoga
Neka djela pjesmom javlja svijetu,
Nek se glava drugog dici zvjezdicam',
Grdna smrca nek se kiti kime ce;
Moje prsi zauzeo Koledo,
Smedju kos raspauno Vinko mi,
Ljubica mi drazi krvcu ispila,
Roba sebi zadobila vjecnoga.
Junacke mi ostrigla brkove:
Njoj ti zivim, njoj cu mrijet sobom svim,
Talog vinka biti ce mi pokrovom,
Stirkinje li bela dojka uzglavak,
Raj nasavsi, sto ce meni para-raj?
Ax!
Rujno vince i ljubavna strelico,
Vami s' jedva svjetske brige izbavi,
Vasa radost mnome pjeva mahnito.
Jos me samo ovjencite ocicam-
To je slava nemarnome za bolje:
Kad lastarom loza svojim uvehne,
Odmah slava poklonika iscezne:-
Sto li ce mi, kad me vece nestane!

Sima Milutinovic Sarajlija
1791-1847

LJUBOVI

Pusta ljubov šta učini,
Po mom sercu šta počini!
Svu tišinu izgna, progna,
I veselost moju propra do dna.

Nemam mesta, nemam stana,
Hodim, brodim do svih strana:
Sam sam, nit' me kogod dira,
Al' ja opet ne nahodim mira.

Predmet svaki na me zjaje,
Jedna strast me drugoj daje.
Duša klone, serdce pišti,
i ja ne smem kazat gdi me tišti.

Ištem, prosim svud zabavi,
Da mi serdce zaboravi
Onu koja me plenila,
Al' sve vsuje, ne da ljubve sila.

Što je više smećem s uma,
To mi više dođe s puta,
Sve se lako zaboravi,
Ljubov sebi večni spomen pravi.

Ili bez nje ili s njome,
Teško bednom serdcu mome!
Pri sastanku tajno stenjem,
Pri sastanku plačem, ginem, venem.

Drugi koj' u ljubvi strada,
On se dobrom koncu nada;
Al' ja ljubim bez nadežde,
Dragu moju sojuz veže.

Ljubi, terpi, serdce moje,
To je jadno stanje tvoje;
Drugom se ruža rumeni,
Meni s' tavni pelen, ah, zeleni.

Mihailo Vitković
(1778-1829)

MILOVAN VIDAKOVIĆ
(1780-1841)


U MESTU PRIJATNOM, TIHOJ PUSTINJI

U mestu prijatnom, tihoj pustinji,
Gdi slavuji poju, šuma zeleni.
U žalost pogružen i sveta udaljen
Suze prolivam.

Ujedinjenije pita moju žalost,
Niti serce moje zna za drugu radost,
Oko mene sad svi predmeti veseli
Sa mnom tuguju.

Oni isti ptični glasi umilni
S kojima se svaki srećan veseli
Nisu za mene; jer mi srce vene
Za mojom ljubeznom.

Na pervom stepenu moga života
Žalost me poseti, i baš do groba
Hoće da me prati, dok ne preda smerti
U ruke hladne.

JOVAN SUBOTIĆ
(1817-1886)


ŽELJA LJUBOVNIKA


Kad bi mene moćna sila
Lakim sanom stvorila,
I volšebstva tajna vrata
Želji mi otvorila,
Pod laku bi' ja se potkrao
Mile moje zavesu,
Il' bi' s grane njoj sletio
Kad bi legla u lesu.
Na velike trepavice
Ljuljkajuć se seo bi'
I obraze umiljate
Iz raja joj sveo bi'
Čas bi' sebe ljubičicom
Mirisavom stvorio,
I za kosom kovrčavom
S Laorom se borio;
Čas bi' golub nestašnij joj
Sladka usta ljubio,
I crvenim purpurne joj
Ustne kljunom dubio;
Čas slavujak u bela bi'
Nedra joj se krao,
I po mekim holmićima
Malom nogom igrao;
Najposle bi stvorio se
Silne ljubve malij Bog,
Najoštrijom ranio b' joj
Srce strelom luka mog.
Kazao bi' joj, čije srce
U golubu oseća,
Kog slavujem tužećim je
Pretvorila nesreća;
Kazao bi' joj, čiju dušu
ljubičica izliva,
Čije oko reku suza
Dan noć za njom proliva.
Rekao bi' joj da pređe
Stub se s neba srušiti,
Da će pređe jarost Boga
Milu dušu skrušiti;
Da će pređe leto sledit
Mlake volne Dunava,
Da će pređe vratiti se
istočniku svom Sava;
Nego što će srce moje
nju želiti prestati,
I plamena silne ljubve
U grudi mi nestati.
Pa kad ona umoljena
Oko vrata padne mi,
Kad poljupci goreći joj
Dne nagrade jadne mi:
Ja ću onda na srcu joj
Srećne suze plakati,
I kao jagnje oko ovce
Od radosti skakati;
Sa njenog ću gledat krila
Kako sunce ustaje,
Sa njenog ću gledat nedra
Kako Lune nestaje.
Ah! a zar će ona večno
pod drvetom spavati,
Zar će ovo srećno stanje
Meni večno trajati? -
Zato stvor' me, moćna silo,
Njenog tela senčicom,
Da je lakom svuda pratim,
Kud se makne nožicom.
Pa kad sija jarko sunce
Verno ću je pratiti,
I za njom ću sa stidljivim
Okom svuda slediti:
A kad oblak prijateljski
Sunca pogled sakrije,
Kad na oko zavidljivca
Noć mrak crnij prolije;
Onda ću sa derskim srcem
Stasu joj prikučiti,
I neviđen neprimetno
Lepij obraz ljubiti.

DRAGA

Vitka, na pesku toplog leta, leži draga
Ima otvorene oči zagnjurene u nebo
Zagonetno osmehnuta čuva svoju tajnu

Dođem, opružim se pored nje i čekam
Da i u moje oči uđe parče leta
Čekam čitavu večnost i više

Nisam srećan srećna je moja draga
Ona se sva pretvori u ljubav i
Zagrcne se od smeha neobjašnjivog

Kad zaželi zapali usnom novo sunce
I tankim ga rukama skine s visina

JOVICA ĐURĐIĆ

OČI MOJE DRAGE DOK ME ISPRAĆA


Draga moja ima oči kao kapi kiše u ruži
Dok me ispraća na pragu našeg doma
Pod krovom naših godina igra tamno sunce
U damarima našim sevaju munje očaja

Preko brda ljubičastih klizi topli suton
I ulazi u moju dragu kao kradljivac mirisa
Draga moja stavlja uvo na školjku i ne
Čuje ništa samo udar talasa morskih

Ona maše rukama kao lastavica ne vidim
Više ništa ali ljubim dragu u oko ljupko
I slutim gorke godine odsutnosti pusto je
U svim stvarima ostaje srce napuklo

JOVICA ĐURĐIĆ

ZVEZDE NA UZGLAVLJU


Ta razdvojenost
Lepota godina u struku
Poljupci koji traju

Bleda u iščekivanju
Sledi ona moj pogled
I put ruku

Znam taj nagoveštaj
Tajni znak ljubavi
Ramena stisnutih
Očiju ispod latica
Prijatni strah u telu

Bela kao vodeni cvet
Toliko mlada i nežna
Ni u pesmu ne smem
Da je uvedem

Ostaju samo noćni poljupci
I kasne zvezde na uzglavlju

JOVICA ĐURĐIĆ

MALA USTA

Mala usta koja svet potamneo
Otvaraju i zatvaraju mirno

Ne iščezava bol, ništa
Ćute mnogo, ćute noć svoju
Ono što se godinama skupljalo

Jedna večnost, cela večnost prođe
Od reči do reči

Pre će se sunce otkinuti
Od krune neba nego što ću
Slast malih usta osetiti


JOVICA ĐURĐIĆ

NEBESKA LJUBAV


Željan sam te
Da mi dodješ
Jedan dodir
Pomeriće planete!

Tvoje usne
Moj zadnji san,
Ako se osmehneš
Nestaću u oblaku ruža.

Samo je nebo
Mesto gde me mozes voleti
Slobodno,
Jedino tamo bićemo sami
Ti i ja...

Možda ti tada kažem
Što ti ovde ne mogu reći,
Da si moj crni ponor
Kojem se iznova prepuštam sretan...

Možda ću biti hrabar
Da te uzmem u naručje
Zagrlim čvrsto
I ne pustim nikada!

Jedino tada sretan.
Pozeleću da zaploviš
Beskrajnim morem moje ljubavi
Ona ce te odneti u visine!

Ljubavna pesma

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći vise nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve sto seća.

Srce ima povest u suzi sto leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što dusa prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rodjena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami.

Jovan Dučić

Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.
Može mi se učiniti
da tonem u zvuke
pa ću ruke
svakom pružiti.
Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.
I mogu kom reći u tome času
čudesnu tajnu
koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi....
Ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.
Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme
Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu, ranu srca dira
O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.

D.Maksimović

Pretvarajmo se...
da se nismo sreli
nikad
da nam oči ne govore
jezikom magije
zamisli da
ne znaš kako
miriše mi koža
na potiljku
da me nikad nisi
gledao dok spavam
mrsio mi kosu
kao, neprimjetno
zamisli da
ne pamtim tvoje
dodire
i ritam tvog srca
umjesto jastuka
da tvoj miris
ne nosim u kosi

pretvarajmo se...
da nas ne vežu
plave noći bez sna
i jutra blijeda od kiše
blistave ulice
i tramvaj broj 12

hajde, zamisli
nije teško...

ili?

Autor nepoznat

Zal Kopp:

P O S T E LJ A

Svako jutro
u isto vrijeme,
pred vratima naše sobe
Ti zastaneš .
Tu gdje leptir oblači krila,
zadnjom riječju,
dotakneš moj nemir.

Dok se tako
nijemi promatramo,
Ti se svučeš i okreneš prema suncu.
Gdje je pao snijeg
tu izgoriš,
a Tvoj pogled,
poput ptice,
u letu nestane.

Zagrljajem započneš svoj ples
i usred postelje,
nas povedeš.
Uzdasima tijela
pažljivo prekriješ
da ne bismo,
između neba i zemlje,
zaspali.

Pokraj Tvog mirisa
bosonogog me vodiš,
i na kapi požude,
toplim poljupcima smiruješ.
Takvog,
kada samo Tebi pripadam,
odvodiš i za sva vremena otkrivaš

Vera Pavladoljska

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilistima u rudnicima boksita
Ubedjivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Gresile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrcala medju liticama
Gonjen tocilima krsima i gubom
Do grla u zivom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao zivotinja
Grom u lancima camio za brdima
Molio sam za sluh fizickih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladica
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod laznim imenom leci svoj pepeo
U mrcavi medju dvojnicima
Dok muzika sneg u usi ubacuje
Kleo sam se u obe ruke narocito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolasina
Govorio istine na svim jezicima
Zario i palio da ih poveruje
Dok je cutala secao sam se
Da si mi najkrupnije lazi verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsecalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaza da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ides iz glave
I kako neces
Vera Pavladoljska

Kulo crnog zara pod slepim ocima
Zarazna zvezda sve i svasta sazdi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavicajne bezdane padao
Pricali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bezao u gore
Da te glasno zovem da niko ne cuje
Bio sujeveran - pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamisljaju
Ceznuo da ceo dan prolazis kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji izmedju dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nesto protiv
Zedj za rakijom je slicna fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su dve usne nepismenih zena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oci jedne zene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve sto imam u zivotu
Misleci na tebe
Vera Pavladoljska

Pita za mene metak lutalica
Sada me pogresno trazi oko zemlje
Vucen tajnim magnetom mog cela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kusa vazduh i podmicuje
Ti ces me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagaci su srecni dok ovu pesmu slazu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlasica sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko drzava tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna
Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i laznim jezicima u pogresnim
naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko ce uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska


Matija Beckovic

Ko nije plovio, ko nije brodio,
ko se od strašnih talasa skrivao,
taj kao da se upola rodio
i kao da je upola ziveo.

...

Idi i vidi šta su mornari...
Pojedi sa njima zalogaj hleba,
progutaj gutalj vode i neba,
posrći poneku psovku slanu,
istuširaj se u okeanu.

Postaćeš luđi od svake bure,
postaćeš mlađi od svakog proleća,
doživećeš za deset godina
što neko ne može za tri stoleća.

Na veliko nikad

Kroz duge noci i praskozorja
na veliko nikad i malo uvek
volecu te
Tako joj je pevao on

Njeno srce u njoj kucalo je hladno
A ja bih htela da ti samo mene volis

On joj je govorio da je lud za njom
a ona i suvise razumno da misli o njemu

Na veliko nikad i na malo uvek
i u duge dane i u kratke noci

Pa razume se
ako ti kazem da te volim
volim te toliko da bih umro za tebe
ali takodje i da bih ziveo
Necu da kazem da samo tebe volim
kao sto ne volim otici
otici pa da se vratim
kao sto ne volim ni da se smejem
i da tvojim neznim recima
pretpostavljam tvoj osmeh

Ja volim samo sebe
govori ona
a drugacije to se ne racuna
Pokusaj da shvatis

Shvatiti me ne zanima

U pravu si
nije u tome da se shvati
vec da se zna

Ali ja necu nista da znam

U pravu si
nije u tome da se zna
vec da se moze ziveti i postojati
Sve to ne postoji
ja hocu samo da me volis
i da volis samo mene
ali ja hocu i da te druge vole
i da ti sebe odbijas od njih
zbog mene

Uzasno si pohlepna

Zar je moja krivica sto sam takva

Dobro odgovara on i odlazi

Na veliko nikad u praskozorje
u veliku noc na malo uvek
...
Na veliko nikad u praskozorje
gonjen svojom velikom ljubavlju

Lepojka

Odrekla si se Boga odrekla si se djavola,
nesposobna si da budes kriva
ti si lepotica
neosporna

Ti si lepa kao more i zemlja
pre procvata ljudskog
Pa ipak ti si zena
Ti si lepa kao vetar koji se ne moze videti
Ti si lepa ali nisi jedina
Ti si lepa izmedju lepotica ali u nizu lepotica ti nisi zvazda

Ti si jedna od njih
moja
pa ipak ti mi ne pripadas

Ti si jedino pusto ostrvo
na kome bih mogao ziveti
s tobom

Jacques Prevert

Rapsodija

Da mi je da ljubim kao nekad prije —
Bez nade i sreće; vaj! da mi je moći
Ispuniti opet cele svoje noći
Suzama i slutnjom kojoj konca nije.

Da mi je da volim kao pre, pun mračne
I svirepe slasti da patim i stradam;
I uživajući u bolu što zadam,
Da ne ljubim oči nego kad su plačne.

Da mi je da volim srcem, koje tajno
Sve noseći sumnju strašniju i veću,
Ne zna za vrlinu, jer ne zna za sreću,
I što mrzi bolno, jer ljubi očajno.

Ducic

Noćas sam te sanjao
i sa rukama svojim
tvoje prekrasno lice milovao
i govorio ti da se bojim...

Ti nikada nećeš shvatiti
šta to znači voleti,
ja ti to sad ne mogu reći
jer će me strašno boleti...

Ali moram ti reći čega se bojim
i šta u meni stvara strah,
moraš znati na čemu stojiš
jer izgovor neće biti lak...

Ja se bojim tvog odlaska
jer znam da nikada nećeš moći,
ja se bojim tvog nepovratnog dolaska
jer znam da nikada nećeš doći...

Ja sam svestan toga
da između nas sve se ruši,
ostaće samo bleda sećanja
i crne rane na mojoj duši...

Arsić Marko

Znaš li

Znaš li koliko te volim
dok noć sa zvezdama polako pada
želim da budem sa tobom
da odemo iz zaboravljenog grada.
Znaš li gde detinjstvo prestaje
i koliko boli devojački plač
znaš li kakve su besane noći
kada se u srce zariva mač.
Znaš li gde ljubav počinje
i kakvu slobodu imaju ptice
znaš li da volim tvoje oči plave
i da neću zaboraviti tvoje lice.
Znaš li kako izgledaju sati
kada u samoći čekaš zvuk telefona
potraži me makar još jednom
jer živim u ulici bez broja.
Znaš li...
...I nemoj mi više dušu seći
ja znam i reći ću ti
al' ti nemoj nikom drugom reći!!!

Sanja Jevtić

Metni me kao pečat na srce svoje, kao pečat na mišicu svoju. Jer je ljubav jaka kao smrt, a ljubavna sumnnja tvrda kao grob; žar je njezin kao žar ognjen, plamen Božji.

Biblija: Pjesma nad pjesmama, 8.6

Nocas sam druge usne ljubio,
oci zatvorio i dugo ih ljubio.
Zeleo sam tebe da budes tu,
ali je druga bila na mom jastuku.
Nocas su zvezde padale,
sve mi se u lice smejale,
ljubim nju a mislim na tebe,
ma pusti,
takvi k'o ja nista ne vrede.

Opcinjenost

Prolece, devojce u cvecu,
Rasplelo kose sred gustika,
I carskom cedu tom dolecu
Molitve ptica, zvon zvonika.
Dok radosti ga car opija,
Kroz sumu klizi poput dima
I zlatna mu se niska sija
Na rascupanim uvojcima.
S njim pjana recna vila seta
I rosom prska lunu bledu,
A ja bih, poput strasnog cveta,
Ljubio usne onom cedu.

Pesma za nas dvoje

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda ću?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?

Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prošla.

Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zhudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Da, mora da je tako.

Miroslav Antic