Stihovi...Stihovi, moji...opevajte me, vi najdraži...

Dusko Trifunovic - Gresio sam

Gresio sam mnogo, i sad mi je zao
i sto nisam vise, i sto nisam ludje
jer, samo ce gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve drugo je tudje.

Gresio sam mnogo, ucio da stradam
leteo sam iznad vase mere stroge
gresio sam, jesam, i jos cu, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrecim mnoge.

Gresio sam, priznajem, nisam bio cvece
gresio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko nece
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.


Dusko Trifunovic - Ljubav nema bolje dane

Ljubav nema bolje dane
sve je sad i nikad više
sve što iza toga dođe
dođe samo da nju zbriše.

Ljubav nema bolje dane
nema sutra nema juče
to je škola za ludake
koji malo teže uče.

Ljubav nema bolje dane
sama kreće sama stane
sama pali sama gasi.

Nas uništi sebe spasi
nemoj da joj brojiš mane
ljubav nema bolje dane.

Kad su naša srca otvorena i
volimo, poštujemo i cijenimo jedni druge,
sposobni smo, pružiti im potporu ,
čak i kad nisu tako savršeni,
kao što smo mislili u ranijim fazama veze..
Duhovna privlačnost,
daje nam moć, da prevladamo osude,
sumnje, zahtjeve i kritičnost,
koju možda ponekad doživljavamo.
Čak i ako se naša srca povremeno zatvore,
lakše pronalazimo put natrag k toj ljubavi,
ako imamo čvrste temelje..
Ponovljenim vraćanjem ljubavi,
na kraju
stičemo samopouzdanje i samouvjerenost,
koja je potrebna
da biste odabrali svog posebnog životnog partnera.
Umjesto , da se međusobno borite za moć,
što mnogi parovi čine,
moći ćete iskoristiti tu duhovnu privlačnost za pronalaženje pravog
kompromisa,
kad je to potrebno i opraštanje partneru
što nije savršen.

iz knjige
Muškarci su s Marsa, žene su s Venere
Dr. John Gray

Ljubavi moja ne reci ništa više
Ostavi nek padnu obe ove reci u cutanje
Kao kamen dugo glacan izmedu dlanova mojih ruku
Kao kamen hitar i kamen težak
I dubok svojim padom kroz naš život
Dugim putovanjem i ništa ne susrecuci do samo ponor
Taj beskrajni put bez šuma da trajanje
I nespecavanje nikakve daleke vode rada užas
Nikakve površine dodirnute nikakvo odskakivanje od prepreka
Ništa do univerzum koji treba dostici i ja te uzeh za ruku
Nikakav eho sve pada i uzalud sam culio uvo
Ništa cak ni uzdah ni sinkopa zvuka
I ukoliko više pada i prolazi kroz tminu
Utoliko vrtoglavica raste i noc je sve brža
Ništa do samo zahuktali teret
Neprimetna pesma izgubljena
Izbegla lepota poneta i sudarena
Vec možda ili ne Ne još ne ljubav
Ništa do samo nepodnošljivo odlaganje bez mere
Smrvljavaju sigurnom užasno podmetnutom
Kamen ili srce stvar savršena
Jedna stvar dovršena a živa ipak
Pa preko toga udaljuje se i manje je kamen
O naopaki bunaru gde plen posle tame polece ko ptica
Kamen ipak kao svi kamenovi
Na kraju krajeva koji se zamara od svega
I završava time da bude samo grob
Cuj cuj Izgleda d apreko ograde bunarske
Nece preci krik udar ili lom
Vec nejasno i uzvitlano neodredeno zastrašeno
Svetlucanje bledih i cistih dubina
Slicno prividenjima u detinjskim pricama
Boja nas samih možda za poslednji put
I kao da je sve bilo iznenadno sve što još može biti
Došlo da nade objašnjenje jer je neko
Koga nisu videli da je ušao podigao zavesu prozora
A kamen tamo dole nastavlja do zvezdanih dubina
Sad znam zašto sam roden na ovom svetu
Pricace se moja istorija jednog dana i njenih hiljadu peripetija
U stvari sve je to samo lepršava varka
Venac od šarene hartije za jedno vece u siromašnoj kuci
Sad znam zašto sam roden
I kamen silazi dalje izmedu nebuloza
Šta li jegore šta li je dole u tome donjem nebu
Sve što sam kazao sve što sam ucinio sve što sam izgledao da sam
Lišce lišce koje umire i ne ostavlja drvetu do samo goli pokret svojih ruku
Evo ispred mene velike istine zime
Svaki covek ima sudbinu varnice Svaki covek je samo
Videni cvet a šta sam više nego svaki covek
Moja gordost je da sam voleo
Ništa drugo
A kamen se zariva bez kraja u prašinu u prašinu planete
U suštini sam samo malo vina prosutog a vino
Svedoci o pijanstvu u rano bledo jutro
Ništa drugo
Roden sam bio za te reci koje rekoh
Ljubavi moja

Nepoznat Autor

Vracanje

Kad mi opet dodjes, ti mi pridji tada,
Ali ne ko zena sto cezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada.
Trazec mekom rukom mesto gde ga boli.

Puna nostalgije beznadezne, duge,
Ne secaj me nikad da bi mogla doci
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponocno sunce iz dubine noci.

Jer ti ne znas, bedna kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje zene
U tvom caru ljubljah sav car neke druge...
I ti bese samo sen necije sene...

Ducic

Što više gledam, to više vidim

Što više gledam, to više vidim
svijet podijeljen na dva dijela:
žene se bez treme svađaju, to im je posao
svakodnevno na placu i s mesarima.

Muškarci bi najradije mira:
pušti me stat, vrijeme je novac.

Muškarci su najčešće žene: spuštaju duga lica
Kisele se svojim ženomuževima, traže da ih se tetoši,
žene su opet muškarci: pa to je sitnica
nećemo sada trošiti živce, smiri se.

A nas dvoje, ni jedno ne zna nazvati taksi,
petljamo se između kofera, sjedimo na rubu pločnika
otpuhujući i smijući se bez razloga.
Još ćemo se povaliti na sred ceste.

Ivan Slamnig

Znati nasmesiti se
nepoznatoj u prolazu,
ne sacuvati nikakav trag
sem zadovoljstva
Znati voleti
bez icega zauzvrat
ni postovanje, ni veliku ljubav,
cak ni nadu da ces biti voljen.

Ali znati dati
dati bez povratka,
nista ne uraditi sem nauciti
Nauciti voleti,
voleti bez cekanja,
voleti za sve ili nista,
Nauciti smejati se
samo gesta radi,
ne zeleci nista drugo
i nauciti da zivis
okrenuti se i otici...

Znati cekati,
i gustirati punim srcem
sto dobijamo kao greskom,
onda kad to najmanje ocekujemo
Umeti verovati
da prevaris strah od praznog,
usidrene kao zavesa
oko ogledala.


Nauciti sanjati
sanjati za dvoje
samo zatvarajuci ochi
i znati dati
dati bez racuna
ni pola mere
Nauciti ostati
zeleti do kraja
i ipak ostati
Nauciti voleti,
i otici
i otici...


Umeti patiti
u tisini,bezglasno
patiti jako do zelje za smrcu
i podici se
kao iz pepela
sa toliko ljubavi za podeliti
i podvuci liniju na proslost..

Pesme_ Svetlana Andjelic

SANJIVA MASTA
Sivo je vece pokrilo koscate grane bagrema pod mojim prozorom.
Vidim kako ih vetar savija u prepoznatljive oblike...
Beskrajna traka lica... Pokusavam da vidim... I zaista vidim...
Tvoje lice, tebe, ruke pruzas... Prilazis... Dugo te nema...
Zelim te, a bojim se. Kazes: "Evo me..." Progovaram samo: "Odlazi..."
Kazes: "Tu sam i ostajem!" Cuh svoj necujni sapat:"Odlazi, plasim se..."
Kazes: "Volim te..." Kao kroz san rekoh: "Ne diraj me, vetar je..."
Cutis, prilazis, ruka ti na mom ramenu, vidim ti slutnju u ocima.
Kazem: "Ponoc je, bojim se..."
Prilazis, ruka ti na mojim ledjima, vidim ti zudnju u ocima. Povijam se.
Kazem: "Kisa ce..." Cutis. Gledas me. Odnosis me.
Pokrivas me. Rasipas me. Ljubicasta noc postaje plava.
Kazes:"Raspusti kosu..." Sve sam rekla.
"Raspusti kosu..." - kazes. Cutim. Sve vec znas.
Ispunjavam ti i ovu zelju i sve ostale. Nedosanjani san zavrsavam.
Gledam te - u zelju pretvaram. Nosim te, u sebi zakljucavam.
Krijem te, samo za sebe ostavljam i nikome ne pokazujem.
Plava noc crvenu zoru radja. Srebrne magle je kriju - ne vidi se.
Hiljade godina cutanja u nama. Dovoljno za sve koji vole.
Cuvam te. Samo, koliko ce trajati...? Koliko je bitaka pred nama?
Koliko je ratova do poraza, dok se koplje ne slomi i zastava ne padne u blato...
Dok se magla ne podigne i ceo kraj ne osvane suncan i procvetao...?
Budim se... Plava noc... Ljubicasta noc... Crvena zora... Srebrne magle...
Lice se moje negde sakrilo - ne vidi se. Cuvaj me. Plasim se.
(1984)

*********************************************************************

SVESNA SAM
Svesna sam da ces mozda jednoga dana
citati sve ovo u nekoj objavljenoj knjizi,
u nekim mojim zaostalim papirima...
I sta tad - da li ces me mrzeti
sto ti nikada nisam pricala o sebi,
pa izgubismo mozda mnoge lepe zajednicke godine,
ili ces osetiti olaksanje sto ti sve ovo nikada nisam rekla,
pa si izbegao odgovore na moja pitanja i moje zelje.
Kako dani idu, plasim se da nikada necu saznati,
i da nikada necu smoci snage da ti kazem,
iz straha da te ne izgubim,
kao sto sam gubila i pre u zivotu sve one koje sam volela,
u trenucima saznanja za moje nemire.
Zasto se ljudi plase jakih osecanja?
Da li misle da ne mogu da uzvrate
ili misle da ce se ugusiti?
Da li gresim kada si ti u pitanju?
Mozda je tvoja lavovska snaga
u stanju da izdrzi moje udare?
Mozda ti kad volis - volis drugacije...
A ja se plasim da to nikada necu saznati,
ili se mozda plasim saznanja?
(1998)

*********************************************************************


DODJI U TOPLO LETNJE PODNE

Dodji u toplo letnje podne.
Zaljuljaj dete. Uspavaj mene.
Probudi zenu. Ugasi svetlo.
Reci bar nesto. Dodirni mi ruku.
Oseti toplinu. Zaboravi ko si.
Zapamti ko sam. Pa idi pun mene.
Seti se nekad. Pojavi se opet i zagrli me.
Dodji u toplo letnje podne.
Zatvori prozor. Zaustavi suze.
Sklopi mi oci. Spreci moj strah.
Poljubi mi prste. Zazeli nesto.
Pruzi bar osmeh. Ostavi nadu.
Spremi se, idi. Seti se nekad.
Pojavi se opet, obuzet sumnjom i zagrli me.
Dodji u toplo letnje podne.
Cekam te.
(1984)

Želja

Kad bih imao jednu malu, malenu kućicu.
Kad bih u noj imao jedan mali tepih
I kad bi sve to bilo moje.

Sto, mastilo, polica
I na prozorima moje zavese.
I na polici kad bih imao svoje knjige.

Kad bih imao jednu malu, malenu kuću
I u njoj ženu koja bi me bez para volela…
I kad bi ta žena bila moja.

Ma gdje i u ma kom mestu bilo,
Kad bih malu, malenu kuću našao,
Dovoljan bi bio jedan mali tepih,
Dovoljan, pa čak i suvišan.

Ma gde, u ma kom gradu bilo,
Bilo bi dovoljno da imam policu i svoje knjige,
Ženu koja me ne voli zbog para,
To bi bilo dosta, čak i suviše.

Dževdet Kuderk Solak

Ljubavna pesma

Gdje nisi ti i tvojih očiju sjaj,
tamno je meni.
I uz jasno treperenje svijeća,
tamno je meni.
I kraj tihog plamena stada
tamno je meni.
Sunčana svijetlost samo me ranjava,
tamno je meni.
Gdje tebe nema i tvojih očiju,
tamno je meni.

Bhartrihari

Jednostavno, volim te

Niko drugi nije kao ti.
Ti si svojevrstan, jednostavan,
posve orginalan i neponovljiv.
Ne verujes to,
ali niko drugi nije kao ti -
odveka doveka.
I svaki covek koga volis
nije nikakav obican covek.
Iz njega zraci
neobicna privlacna snaga.
I ti po njemu postajes
na neki nacin drugciji.
Mozes mu cak reci :
Sto se mene tice,
ne moras biti nepogresiv,
bez gresaka i savrsen, jer :
ja te jednostavno volim.

Phil Bosmans

KAKVE PJESME PJEVATI

Bit cemo razumni
i zatajiti je,
jer ovo nam vrijeme nece uzvracati
ljubav koju smo mu davali
od prvih njeznih, poratnih godina.
Promijenit cemo pjesmu,
uzeti srce u sake
i ono ce se opirati
kao ziva ruka vode, ruka vjetra,
ali necemo mu dati,
jer su smijesna sada ta nasa ocitovanja
svijetu kojem se to vise ne dopada,
i mi smo sa svojom nerazumnom dusom
pred ljubavnicom sitom i pospanom.
Bit cemo mudri
i pjevati pjesme,
u kojima nista necemo otkriti
od toplih godina i glazbe.
Necemo priznati buku krvotoka,
opcu povijest ljubakanja u domu na Jurjevskoj,
mapu Sibenika, plazu u prosincu,
tvoj odlazak; snijeg koji te brise
i godinu koja te podcrtava.
Sasvim cemo izmijeniti rjecnik
i staviti saku na luda usta -
da sto ne izbrbljamo pred zamisljenim licem
tvoje svakidasnjice, jednostavne i odvise pametne.
Zivjet cemo ne odajuci se
dugim pismima,
samoubilackim olovom,
na prstima sa samim sobom,
sa prazninom medju rebrima,
jer tako bi bilo dostojno,
ako se vec nesto mora.
Ne poniziti
srce i staru glavu
pred danom koji ispunja ulicu
kao ledena voda svjetlosti,
kao sjeverni vjetar.
Ne dirati vise u te stvari;
treba pjevati drugacije pjesme.
Oznaciti petlju sudbine,
dati znak postojanja i prisebnosti;
toliko tek.
Nikada vise ljubavnih pjesama, moja mala -
zadovoljavat ces se starima.
Nikada vise necemo ni pokusati
odskrinuti crnu knjigu mora;
povuci cemo jedino crtu
i ispod nje sutjeti, sutjeti do kraja.


Arsen Dedic

*SLUSAJ TI !*

Ej TI duboko zavaljena
pod senkom svoga narcisa.
Da , da bas TI
Zaljubljena u ogledalo i svetlost
na korzou.
TI sto odlazis kada je najlepse,
a vratices se dockan.
TI koja ismejavas Juliju , a
sanjas svog Romea.
Koja ogovaras velike pesnike
i jos vece im ljubavi.
TI KOJA ME BUDIS NE DAJUCI MI
DA ODSANJAM NAJSLADJI DEO,
koja se silom trpas u ateiste,
a molis Boga da me posalje dodjavola.
TI koja ZNAS DA GLUMIM JUNACINU,
A RIDAM U SEBI.
Koja odbi najlepse plodove
moje posestrime tresnje
a utoli glad mojim suzama.
TI koja pokvari bajku,
i kociju pretvori u bundevu;
koja me ogoli kao narandzu
i baci me na dno Morave.
TI zbog koje sam daleko
od svoje generacije
ispite polagao na drugom mestu.
TI koja me odape kao strelu
da lutam bez povratka natrag.
TI sto me poarci kao bekrija imetak.
TI STO MI ZABI NOZ U LEDJA,
PA MI IZ RANJENOG SRCA GORKU KRV PIJES.
TI PROKLETNICE CUJ !

Doletecu jednom da ti se zarijem
u uvo i zaurlam,
Sve dok duge ne zamene zvezde,
dok okeani ne postanu ritovi ,
dok Zemlja ne krene u ponor svemiru,
dok 4+4+4, ne postanu 2,
i dok Isus ne kaze:
"ZAVRSENO JE,ZBOGOM“
volecu te!!!
(autor nepoznat)

Kada se jednom budemo sreli,
prepoznaces me po tome sto se moji koraci
nece cuti,
jer mi ti nikad ne dozvolis da hodam
po zemlji.
Pretvaras me u senku.
Vodis me u svet slobode.
Opijas me recima.
Hranis poljupcima.
Oplodis me muzikom
i ja radjam snove.
Uzmes me samo za sebe,
onda nesebicno poklonis drugima.
Razvlacis moje misli,
pletes mrezu u koju se zaplicem.
Ucis me da hodam po reci,
pruzas ruke ka nebu,
dozivas kisu.

Ne plasim se smrti,ona ce jednom sigurno
doci.
Plasim se tebe,nikada nisam sigurna da ces
mi se vratiti.
Ana Rodic

Povescu te tamo gde vodim sve svoje snove
Kada me ceznje lome i dusom uzdasi zaplove
Tamo gde vreme stoji i samo vetrovi strasti huje
Gde miris palmi more donosi i zalazak sunca se cuje

Povescu te na zvezdu najsjaniju u nama
Kada u nenoj svetlosti nestane trag za nama
Tamo gde se nemiri hrane rosom uzdrhtalih tela
Gde su cula strascu opijena u igrama leptira bela

Povescu te kada mi osetis dusu u svojoj dusi
Kada se i poslednji oblak koji nas razdvaja srusi

nepoznat autor

PISEM TI LJUBAV

Pisem ti ljubav a ti se smejes
kazes cudan si i to je sala,
da ima neko poput mene
do sada sigurno nisi znala

Da voli zato prosto sto voli
bez zadnje namere i loseg gesta,
kome ne treba nikakav razlog
da bi u srcu nasao mesta

Za usne ruze slomljene case
oci grudi i morske stene,
mada najvise ima mesta
za najlepsa stopala voljene zene

Kome je lepo sve na svetu
iIako nikada nije mazen,
valjda zato i ume da vidi
lepotu cveta I kada je zgazen..

Sta si moje ti?

Pakao i raj,
pocetak i kraj
eto to si moje ti!
I moje sunce i moje jutro
mesto gde pocinju moji sni.
Neznost i grubost
razum i ludost
sto na meni ostavlja trag.
I sreca sto mi na vrata kuca
ali mi ne prelazi prag.
Ponor i vir
rat i mir
koji mojom dusom hara
i lomaca jednog unistenja.
Pepela nastalog bez vatre i plama.
Jutro i noc
slabost i moc
koje sam vremenom stekla.
I vatra moja usred zime
koja me do bola opekla.
Radost i jad
i nekad i sad
koje stoji na nogama od stakla
i zaborav moj koji ce doci
kada se smeh zacuje iz pakla..."

SUDJENICA

Duboko, u svetistu tajnu
Mog srca, u najciscoj mezgri
Mog zilja, u velu mi sjajnu
Svih sanja, u bica mog jezgri,
Ja te, ko najsladju tajnu,
kroz oblike svih svojih m'jena,
Svedj nosim, a precistu, bajnu,
Sam ne znam od kojih vremena.
O ti, koju ne vidjeh nikad
Al znam te!!!... Pri zelenom plotu,
Jos mlad, il na prasljivoj cesti
Vec pognut i star, hocu l' ikad
Divnu te napokon sresti?
I kad? I u kojem zivotu?


Vladimir Nazor

LJUBAV

Ljubav je oganj što nevidljiv gori,
rana što boli, al se ne osjeća,
ona je nikad zadovoljna sreća,
bol što ne boli nego mukom mori.

Ne željet drugo nego da se ljubi,
između svijeta ići sam i zdvojan,
u zadovoljstvu ne bit zadovoljan,
zaradu htjeti tamo gdje se gubi.

Ljubav je ropstvo po vlastitoj volji:
pobijeđenome na usluzi biti,
vjernost poklanjat onom tko nas bije.

No kako ljubav može darom svojim
smrtna nam srca skladom ispuniti,
kad tako mnoge suprotnosti krije?


(Luis de Camoes)

Ozdravljenje


Dugo sam bolovala od ljubavi
i činilo mi se važno vrlo
da li ima negde ili ne
nečega čega nema.

A od jutros sve
razumem čudesno,
i mislim da je umesno
udesila priroda ili slučaj naneo,
te nisam uvek draga bivala
čoveku koji bi mi čežnje zaneo
za nečim čega nema.

U zamišljene sreće maženju
istrošilo bi mi se srca pola,
utopila bi mi se duša u traženju
nečega čega nema.

Sad jedino kao nad srećom strepim:
da li će ovaj dan svanuti
oblačnim ili lepim,
jer znam, ništa mi ne može doneti
nečega čega nema.


(Desanka Maksimović)

PJESMA NJEZNOSTI

Kad bi ti covjecan bio, moje bi ruke zivjele,
vezuci njeznosti i platna svilena,
da ti prinesu haljine cudesne legende.

Kad bi ti covjecan bio,
oci bi moje upaljene sijale i danju i nocu,
I uperene bi tako bile u tebe sto sav bi blistao,
kao onaj sto se okrunio suncevim plamenom.

Kad bi ti covjecan bio, moja bi usta voce bila
za tvoju zedj, i za tvoj san muzika ljubavna,
svecanost utjehe za tvoje njeznosti.

Kad bi ti covjecan bio, ja bih ti bila igracka djetinja,
oruzje za tvoj rat, flauta u poznim ljetima
koja bi pjevala obredu vrlo bliskom smrti.

Kad bi ti covjecan bio, o, Odabrani,
ja bih sve to bila u tvom postojanju.
Ali sam ništa . . .
Nisam drugo vec ova zudnja neodoljiva da postojim.

I mislim, kad bi ti covjecan bio,
da bi ruke moje zivjele vezuci njeznost i svilu,
da ti prinesu haljine cudesne legende.


Cecilia Meireles

TRAGANJE

Sanjati neostvarivi san
Trpjeti bol rastanaka
Gorjeti nekom mogucom groznicom
Otici gdje niko ne odlazi
Voljeti do bezumlja
Voljeti suvise a ipak malo
Pokusati bez snage, bez oruzja
Dosegnuti nedokucivu zvijezdu
Slijediti zvijezdu
Smisao je mog traganja
Ne zanimaju me mogucnosti
Nevazno mi je vrijeme
I moje ocajanje
Boriti se neprestano
Bez pitanja, bez odmora
Upropastiti se
Zbog zlata jedne ljubavne rijeci
Ne znam da li cu ja biti taj junak
Ali srce ce mi biti spokojno
Gradovi ce praskati plavilom
Jer nesretnik jedan
Jos gori, iako je sav sagorio
Gori jos, suvise a premalo
Da rascerecen dosegne
Dosegne nedokucivu zvijezdu


Jacques Brel

Kad bih te

Njezno

Uzela za ruku

I isplakala

Tugu,

Zimom nanesenu,

Koru po koru

Zgulila bih

Sutnju

Izmedju zidova.

Blizi bismo bili.


(autor nepoznat)

ZAPIS IZ SNA

Svaki trenutak
bez tebe
za mene je zauvijek
izgubljen.

Poredec tebe
sa svim sto vidim,
premalo je.

Koliko je samo
ociju ogrijalo
to lice tvoje...


Enes Kisevic

SVUDA OKO TEBE

Svuda oko tebe
Sklapaju se moje ruke
Kao cvjetovi cuvari.
Ti ides poljem
I ono, sjajno, s tobom ide
U daljinu.
Okazen si molitvama
Sto te prate
Kao vlastiti tvoj miris,
Tebi nepoznate.
Gdjegod ides,
Ides svojim poljem,
Jer svuda oko tebe
Sklapaju se moje ruke
Kao cvjetovi.


Vesna Krmpotic

MESTA KOJA VOLIMO

Mesta koja volimo postoje samo po nama,
Razoren prostor samo je privid u stalnom vremenu,
Mesta koja volimo ne mozemo napustiti,
Mesta koja volimo zajedno, zajedno, zajedno,

Pa zar je ova soba soba ili je zagrljaj,
I sta je pod prozorom; ulica ili godine?
A prozor, to je samo otisak prve kise
Koju smo razumeli koja se stalno ponavlja,

I ovaj zid ne medji sobu, nego mozda noc
U kojoj sin se pokrenu u krvi tvojoj zaspaloj,
Sin kao leptir od plamena u sobi tvojih ogledala,
Noc kad si bila uplasena od svoje svetlosti,

I ova vrata vode u bilo koje popodne
Koje ih nadzivljuje, zauvek naseljeno
Obicnim tvojim kretnjama, kada si ulazila,
Kao vatra u bakar, u moje jedino pamcenje;

Kad odes, prostor za tobom sklapa se kao voda,
Nemoj se osvrtati: niceg van tebe nema,
Prostor je samo vreme na drugi nacin vidljivo,
Mesta koja volimo ne mozemo napustiti.

Ivan V. Lalic

Ш А Х Б А З А
-одломци-
Абдулах Сидран

Шахбазу поново затичем уморну
на лијевој обали лима
главе посрнуле на заобљена кољена
са у косу задјенутим дугим танким прстима

иза њених леђа
трепери
испружен мој гласни живац:

не желим те узнемиравати
твој живот протиче биједно и криомице
као и мој
твоје ноћи зацијело су дуже него моје
не желим ни да те растужим
али морам ти саопштити
мами сам рекао: ствари не стоје тако лоше
са мном је све у реду
и: немој да бринеш
да тако сам рекао мами
а био сам спреман да умрем на додир твоје руке
спреман да се настаним у твојој сјенци
као што си се ти настанила
у мојој радниј соби
у мојој крви
у моме кревету
у мојој тами

не желим да те узнемиравам
али неопходно је потребно да знаш:
водитељи дневника су у кожне књиге
уписивали шездесет пето љето господње
био је то твој повратак
твоја нова смицалица на стару тему
смицалица после које сам поново био
преломљена биљка
и растављајући твоје име на слогове
шах
ба
за
разголићен опраштао се од свијета
а затим
узалуд смишљао нову љубав
у замјену за тебе
и док су по води пливали бијели цвјетови
збуњивало ме твоје присуство у свему
мирис твога тијела у ваздуху
твоји кораци
и шуштање твоје хаљине надомак мога слуха

твоја бестјелесност
бaцала ме у очајање...

пуцаћу у прву птицу која овом празнином залепрша...
пуцаћу у прву жену, у први опомињујући пламен...
пуцаћу у прву бијелу ноћ над Cарајевом...
пуцаћу у бога, у облак, у муњу, у мукли гром...
пуцаћу без опомене у први глас који поремети тишину...
пуцаћу у прво здраво, у прво З, нема знака питања...
пуцаћу у прву птицу која овом празнином залепрша...

ни ријечи више о мртвим очима цвијећа...
ни ријечи више о грудобољи и зими...
ни шуму поменути, ни нехај, ни простодушје
никада више не поменути анализу крви, генезу...

ни ријечи више о Шахбази
Шахбаза је мртва
Шахбаза спава
у модрој постељи неког другог далеког неба
и не постоји више
и непостоји више
и не постоји више

то годишње доба
у коме ће моћи поново да се буди...

ипак
је ли било мило богу оно небо
над земљом у којој сам умирао
је ли била богу мила она земља
у којој сам умирао
тако дуго
и тако безнадно
три дана и три ноћи
три дана и три ноћи
толико је трајао мој живот
мој смијешни
мој лијепи живот...

уморио сам те
а још увијек нисам рекао најбитније

ти склапаш очи
и могу да поврујем да ме веома пажљиво слушаш

рећи ћу ти Шахбаза
рећи ћу ти свој највећи страх...
ти ћеш напокон са озбиљним намјерама
доћи у мој дом на периферији
али твој глас неће имати ничег заједничког
са гласом Шахбазе коју волим

само сам то рекао
само сам то могао рећи

сада бих најрадије нацртао ово што хоћу да кажем:

Шахбаза је остала сједети на лијевој обали лима
главе посрнуле на заобљена кољена
са у косу удјенутим дугим танким прстима...