Stihovi...Stihovi, moji...opevajte me, vi najdraži...

Водени цвет

Нећемо се наћи. Отишла си. Куда...
Све што смо хтели негде тихо спава,
а дан нас теши и теши нас трава
у којој сунце прави с цвећем чуда.

Нећемо се наћи, а могли смо снити
бар још мало о свему што није
чак ни на мом столу где се лудо пије
у дане ткане од незнаних нити.

Измислили смо прозор, вазу, песме, сузе.
На скромном столу дневно малу јуху,
а сад већ ето и то нам се узе,
па смо к'о птице благе у ваздуху.

Гле, живе птице, живе снови, шуме,
ливаде мале што у око стану...
Звезде што гасну и звезде што плану
и пођу путем у тебе и у ме.

Нећемо се наћи, али нешто иде
поред нас тако нејасно, без тела
и све је само пустош, магла бела,
којој се нигде оазе не виде.

Ја пијем, али, не због расног света...
Ја певам гласно. Грожђе љубим. Горим.
Ја се туго стара неуморно борим,
а дани теку јесени и лета.

Нећемо се наћи, а јасна је она,
она што је хтела са мном да се плоди.
Ње нема више. Ни цвета на води,
који се због мрења сваког јутра роди.

Ње нема више. Ни цвета на води.

Нећемо се наћи, а раскршћа трају
друмови пуни трагова и руку.
Песме нема. Нестаде у муку.
Остао је само бршљан завичају.

Кога да зовем. Никог. Сви се крећу
у свој свет, у круг, ил' уз стубе
пењу се, ето, само да пољубе
облаке добре на шумном дрвећу.

Нећемо се наћи. Отишла си. Куда...
Све што смо хтели негде тихо спава,
а дан нас теши и теши нас трава
у којој сунце прави с цвећем чуда.

(Слободан Марковић; Седам поноћних казивања)

Daleko su
obale ciste svesti
jos nista nije jasno
da li cemo se sresti
za susret dal’ je kasno ?

Daleko su
divlje patke u letu
Ti i ja sami u svetu.
Istice vreme tuge
u zimske noci duge...


Mirjana Pavlović

ЊЕНЕ СУ МИСЛИ ПТИЦЕ

Њене су мисли птице а сенке успомене,
Још најдивнија сенка обала које беже,
Ево љубавне сенке између ње и мене,
И тежа од мог тела та сенка по њој леже.

Једна је земља тад ноћ, а друга је сјај зоре,
На једну спустим образ, она јеца од бола;
Гле, та ноћ ко земља да је, тај дан ко сјајно море
Покрију њено тело ако јеца од бола.

А та девојка гледа зеницом успомена,
Преко последње ноћи чуда, мешања у том срцу,
Последње ноћи чуда што губи крв у вина,
Гле ова ноћ ко ја брише мора у срцу.

Бришу се неба и мора, и Африка и Шпанија,
И онај тихи, тихи звук јединих пољубаца,
Јесења боја цвећа, и бол и значај свих линија,
И плач што узри тад на последњи замах рубаца.

Само је она верни дах ил' горки укус воћа,
Јер за њу горе ови сати ко оно тамно грожђе,
Кад једним ускликом неба би сурвана самоћа
И, мање смртоносно од мисли, кад птице поби гвожђе.

(Растко Петровић; из књиге АНЂЕО ЉУБАВИ-Антологија српске љубавне поезије)

Putnik


Tamo, u meni
vječito čami stranac na peronu
s bijednim prtljagom
spoznaja, iluzija i strasti
s koferima
punim sivih tirolskih kiša
čekajući
u modrom balkonskom krugu
da dodirne svjetlost
i jednom za navijek,
pogleda niz opustjelu prugu.

Tamo, u meni
vječito čami stranac na peronu
s nevažećom kartom
uspomena, sujeta i htijenja
s datumima
posljednjih polupraznih tramvaja
čekajući
i onu zadnju ironičnu porugu,
da ostavi sve
dodirne svjetlost
i jednom, za navijek,
pogleda niz opustjelu prugu.

Ne, nije to nostalgija
samo bolan oćut
da u mom zimskom gradu
na nečijem dlanu
topli kesteni mirišu.


Jovica Letić

ЈЕДНОМ У ГРАДУ КО ЗНА КОМ

Једном у граду ко зна ком
Ти ћеш имати топли дом

И прозор с видицима без дна
И собе пуне дечјег сна.

А ја, не питај, о ја ћу тад
Престати већ да будем млад.

И ако те сретнем било где
Неће нам бити као пре.

Једном у граду ко зна ком
Светлеће у ноћи твој топли дом.

Слободан Марковић

Nešto


Nešto u meni
još tebi se nada.
A posrću dani
tumaraju noći
i prvi snijeg pada.

Nešto u meni
još na tebe čeka.
A promiču sjene
curi sivilo neba
i lijeno teče zelena rijeka.

Nešto u meni
Sve je što imam.


Jovica Letić

Jednom sam usnio tebe, usnio delić zime
Najmanje što se moglo od one davne boli:
Bilo je kao vrisak, kao da grumen soli
Prinose mi na ranu; nije ti čak ni ime

Zaostalo u mom sluhu, sišla si niz sutone,
Kao srušen vetar, postala senka leša:
Da krenem i ja za tobom, kao vuk kojeg gone,
I budem iznova sam, i budem iznova grešan.

Uzalud tamnim putem mamiš me u krv slapa,
Razišle su se reči koje sam za tebe skrivo;
Ostade samo san da jedem meso živo,

U noći koja pritiska kao samrtna šapa;
Od tada te nije bilo u mome hlebu i vinu,
Kao zazidan odjek sišla si u prazninu.

Kristivoje Ilić

Otkrij mi dan,
i sunce na plavome nebu,
rosu sa lista,
papir oblaka.
Pokaži mi
kako život hoda,
kuda treba da gazi noga,
kaži mi ti,
jer zaboravih
davno,
sve to
bez tebe

Gde si, dušo, gde si, 'rano
Branko Radičević - Ukor

Gde si, dušo? Gde si, 'rano?
Gde si, danče mio?
Gde si, sunce ogrejano?
Gde si dosad bio?

Ta sinoć se tebi mlada
baš zacelo nada'!
Sunce zađe - pade tama,
a ja ostah sama!

Ala ljubiš, moje lane,
ala grliš slavno!
Grli, ljubi, dok ne svane -
ta već nisi davno!

Već nedelja dana prođe
kako mi ne dođe!
Jao, zlato, tako t' Boga,
ta kako si moga'?!

Merime Njegomir otpjevala a mozda i neki drugi

Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu zivim, u snu disem,
al' ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napisem.


Snove snivam, snove snujem,
u slike bih da ih kujem,
al' su sanci poletanci,
ne mogu ih da prikujem
srcu mome laganome.


Al' nasloni na te snove
tvoje grudi biserove,
dve ledene biser kapi:
ta bi studen smrzla snove,
sve te slike sledila bi.

ПОЧЕЛА СИ

Почела си
Физички да болиш
И дисање
Погледом прекидаш
Успела си
Жељу да оголиш
Из велова
Обзира и стида

Шта је теби
Срце разваљено
Па трепериш
И удараш лудо
Шта је теби
Око замагљено
Нетремице
Ишчекујеш чудо

Где сте сада
Мисли армиране
Лажне двери
Духовног опстанка
Расуте сте
На четири стране
Сепетима
Крвавога данка

Почела си
Све моје да бришеш
Да ме лудог
Растачеш у ништа
А ничега
Кад не буде више
Неће бити
Ни мог чистилишта

ЖАРКА ЗВЕЗДА СИПА

Жарка звезда сипа
Светлост и врелину
Улице се града
Поданички топе
Моја душа жељно
Призива белину
И час кад се очи
С олакшањем склопе

Несагласје дана
И мучне нутрине
Чини да се слатко
Самом себи смејем
Због потајне жеље
Да ме ипак мине
Чаша густог мрака
Када сунце греје

Давно ми је срце
С болом препознало
Лажни осмех наде
И маглину снова
Знам да сврхе нема
Да се јоште мало
Опирем блаженству
Самртнога зова

Ипак задњу молбу
Смрти упућујем
Печаћену сузом
Никад проливеном
Да дође по мене
Кад разум окује
Зима коју призва
Лед у оку њеном

ТУЗОР

Da nije ovih pustih godina,
da nije ovih noci cekanja,
ja sam mogla drugome rodit lijepe sinove
da me nisu tvoje oci gledale..
Da nije ovog tijela palmenog,
da nije tvoga srca kamenog,
ja sam mogla dusom svom
nekom drugom ugrijati dom,
da zvijezde nisu htjele nebu tvom..
Nisam ti se tugo nadala,
beskrajno sam njega cekala
nisam ti se sreco sakrila
samo za njega sam se rodila...

SAD SPAVA MOJA DUŠA-ELZA LASKER-SILER

sad spava moja duša
oluja je oborila moja stabla
o,moja duša je bila šuma

da li si me čuo gde plačem?
jer tvoje oči su bojažljivo otvorene

zvezde sipaju noć
u moju prolivenu krv

sad spava moja duša
bojažljivo na vrhovima prstiju

o, moja duša je bila šuma
palme su je senčile
o granama je visila moja ljubav,
uteši moju dušu u snu

PREPUNA TRAGOVA-Bogić Rakočević

Pokušavam da te izbrišem iz sećanja
u isto godišnje doba.

Misao je jesenja,
i gasne u vetrovitom čunu
brzo kao noćne pahulje u neonskoj bašti.

Zavodljivo me grli horizont
što guta uvelo bilje,
divlje rastinje na kojem stojim,
ali ne mogu te zaboraviti dok ne izađeš
iz
slike
prepune
tragova
TVOJIH...

Dobrica Erić
( 1936- )
BLISTAVE KAPI



Uzalud će mi trave bajati
I suncokreti na koje ličim.
Svi kada zađu, ti ćeš stajati
U krugu što se ne briše ničim.

Ko god mi svrati na konak sniće
Sunce u ptičje perje skriveno.
I tvoje venčano ruho biće
Mojim mislima prošiveno.

Kad stresem se sa blistave kapi
Uskršnjeg vina tvojih godina
Zemlja će preda mnom da razjapi
Bezube čeljusti pukotina.

I zalud će mi trave bajati
I suncokreti na koje ličim.
Svi kada zađu, ti ćeš stajati
U krugu što se ne briše ničim.

Kraj

Odlazi ostavi me da placem,

ne diraj ranu koja me boli

ne daji mi laznu nadu

ovo te srce neizmerno voli.

Uzeo si sve ,ti sebicni gade

odneo mi ponos ,ljubav i srecu

srusio si sve moje nade

nikada te zaboraviti necu

Abdulah Sidran

ZAPIS O ČUDU


Ti lijevom rukom sklanjaš gust pramen kose sa čela,
I ja netom selim u sjećanje taj pokret,
I već ne vidim kako rukom sklanjaš kosu sa čela,
Nego se sjećam tog pokreta, sjećam se:
Ti lijevom rukom sklanjaš gust pramen kose sa čela.

Ti kažeš, glasom koji treperi i pomjera plamen svijeće na stolu
Pred nama: »Napolju je oluja«, i nešto što nisam ja, ali u čemu me ima,
Itekato, seli u sjećanje taj glas, i dok te čujem, ja kao da se sjećam, kako te čujem,
Kao da se sjećam tvoga glasa što treperi i pomjera plamen svijeće na stolu pred nama,
Sjećam se večeri i glasa što govori »Napolju je oluja«.

A još je napolju oluja, i još traje veče, jednako
Kao što traje i život, kojeg eto kao da ne živim,
Već kao da ga se sjećam, poput glasa kojim govoriš »Napolju je oluja«,
Glasa kojeg se sjećam, poput ruke kojom pomjeraš

Al – Ahtal
(640-710)

NEKADA

U naše prvo proleće,
Kada upoznasmo se,
Bejasmo kao nasmejane
Prolećne kiše
I vinske kapljice.

Cena ljubavi


Kad bi se ljubav prodavala
Svoju bih glad za tobom
Prodala Ciganima torbarima
Za sitne pare
Kojima bih kupila lepe
Šarene đinđuve bezbrižnosti
I išla dalje.

Kad bi se ljubav kupovala
Obigrala bih trgove sveta
Raskrvarila tabane
Bosonoga
Po raskršćima
I po svakom nevremenu
Da tvoju ljubav nađem
I da je ponovo kupim
Bez obzira na cenu.


Ljiljana Ninković - Mrgić

Водени цвет

Нећемо се наћи. Отишла си. Куда...
Све што смо хтели негде тихо спава,
а дан нас теши и теши нас трава
у којој сунце прави с цвећем чуда.

Нећемо се наћи, а могли смо снити
бар још мало о свему што није
чак ни на мом столу где се лудо пије
у дане ткане од незнаних нити.

Измислили смо прозор, вазу, песме, сузе.
На скромном столу дневно малу јуху,
а сад већ ето и то нам се узе,
па смо к'о птице благе у ваздуху.

Гле, живе птице, живе снови, шуме,
ливаде мале што у око стану...
Звезде што гасну и звезде што плану
и пођу путем у тебе и у ме.

Нећемо се наћи, али нешто иде
поред нас тако нејасно, без тела
и све је само пустош, магла бела,
којој се нигде оазе не виде.

Ја пијем, али, не због расног света...
Ја певам гласно. Грожђе љубим. Горим.
Ја се туго стара неуморно борим,
а дани теку јесени и лета.

Нећемо се наћи, а јасна је она,
она што је хтела са мном да се плоди.
Ње нема више. Ни цвета на води,
који се због мрења сваког јутра роди.

Ње нема више. Ни цвета на води.

Нећемо се наћи, а раскршћа трају
друмови пуни трагова и руку.
Песме нема. Нестаде у муку.
Остао је само бршљан завичају.

Кога да зовем. Никог. Сви се крећу
у свој свет, у круг, ил' уз стубе
пењу се, ето, само да пољубе
облаке добре на шумном дрвећу.

Нећемо се наћи. Отишла си. Куда...
Све што смо хтели негде тихо спава,
а дан нас теши и теши нас трава
у којој сунце прави с цвећем чуда.

(Слободан Марковић; Седам поноћних казивања)

Daleko su
obale ciste svesti
jos nista nije jasno
da li cemo se sresti
za susret dal’ je kasno ?

Daleko su
divlje patke u letu
Ti i ja sami u svetu.
Istice vreme tuge
u zimske noci duge...


Mirjana Pavlović

ЊЕНЕ СУ МИСЛИ ПТИЦЕ

Њене су мисли птице а сенке успомене,
Још најдивнија сенка обала које беже,
Ево љубавне сенке између ње и мене,
И тежа од мог тела та сенка по њој леже.

Једна је земља тад ноћ, а друга је сјај зоре,
На једну спустим образ, она јеца од бола;
Гле, та ноћ ко земља да је, тај дан ко сјајно море
Покрију њено тело ако јеца од бола.

А та девојка гледа зеницом успомена,
Преко последње ноћи чуда, мешања у том срцу,
Последње ноћи чуда што губи крв у вина,
Гле ова ноћ ко ја брише мора у срцу.

Бришу се неба и мора, и Африка и Шпанија,
И онај тихи, тихи звук јединих пољубаца,
Јесења боја цвећа, и бол и значај свих линија,
И плач што узри тад на последњи замах рубаца.

Само је она верни дах ил' горки укус воћа,
Јер за њу горе ови сати ко оно тамно грожђе,
Кад једним ускликом неба би сурвана самоћа
И, мање смртоносно од мисли, кад птице поби гвожђе.

(Растко Петровић; из књиге АНЂЕО ЉУБАВИ-Антологија српске љубавне поезије)

Putnik


Tamo, u meni
vječito čami stranac na peronu
s bijednim prtljagom
spoznaja, iluzija i strasti
s koferima
punim sivih tirolskih kiša
čekajući
u modrom balkonskom krugu
da dodirne svjetlost
i jednom za navijek,
pogleda niz opustjelu prugu.

Tamo, u meni
vječito čami stranac na peronu
s nevažećom kartom
uspomena, sujeta i htijenja
s datumima
posljednjih polupraznih tramvaja
čekajući
i onu zadnju ironičnu porugu,
da ostavi sve
dodirne svjetlost
i jednom, za navijek,
pogleda niz opustjelu prugu.

Ne, nije to nostalgija
samo bolan oćut
da u mom zimskom gradu
na nečijem dlanu
topli kesteni mirišu.


Jovica Letić

ЈЕДНОМ У ГРАДУ КО ЗНА КОМ

Једном у граду ко зна ком
Ти ћеш имати топли дом

И прозор с видицима без дна
И собе пуне дечјег сна.

А ја, не питај, о ја ћу тад
Престати већ да будем млад.

И ако те сретнем било где
Неће нам бити као пре.

Једном у граду ко зна ком
Светлеће у ноћи твој топли дом.

Слободан Марковић

Nešto


Nešto u meni
još tebi se nada.
A posrću dani
tumaraju noći
i prvi snijeg pada.

Nešto u meni
još na tebe čeka.
A promiču sjene
curi sivilo neba
i lijeno teče zelena rijeka.

Nešto u meni
Sve je što imam.


Jovica Letić