A zavodi me beskraj / Rajica Dragićević

OBJAVIĆU LJUBAV
volim tvoje lice sneno devojačko
vidim lepotu koju pronosiš kroz vreme
vidim rajsko voće na carskom stolu
i dvorane okolo slepe i gluvoneme
ceo život o tome razmišljam
da li će se otvoriti knjiga posred sreće
ta klackalica nad kojom strepimo
nad neizvesnim a suštim hoće - neće
a hoće zašto jednom ne bi a neće zasigurno
pesniku je dato da tek nešto unapred sazna
ta pusta razdaljina između da i ne
ta zjapa nagrđena kezava prazna
nad kojom lepota zveči jekti zvoni
otima se i uznosi treperi pleni
i vraća sve na početak nema kraja
ko u igri blago tebi blago meni
opsena privid varalica dam ti uzmem
imaš nemaš znaš a ne znaš i sve tako
vode smrti prebrodićeš hoćeš - nećeš
al je teško al je lepo al je ... ako
ako sve se sklopi složi i pomiri
nek zapamti studen-voda ako pamti
ti se skloni u lepotu i odškrini
da l mi zbog nje srce gori da li plamti

DRAGA Z
prepoznao sam te
na trgu zujnom uglačanom u mnoštvu
mladež ustreptala i razbokorena gde sabira se
ushićena i vesela
među tek pristiglima iz predela dalekih čistih
sa visova sa proplanaka izbeljenih vetrom
u dozivanju privida i senki zavičaja
u magnovenju izgovorio sam tvoje ime
nekako nespretno
glasno
zatečena
okrenula si se i...
predala večnosti trenutak
skamenjen zaleđen koji svetli
jasno
nemoćne su reči kojima ovo pevam
da dostignu plamen
da dodirnu plameni beskraj
u oku tvome
one su talasi snova što se na obali života
o stojni kamen lome
a zavodi me beskraj
radost traganja trajanje nada
a progoni me treptaj
varljivi bljesak ledenog sada

SNOVIDNICA
bili smo gde smo ono bili uoči aranđelovdana letos
nisam siguran sve mi se muti u podnebesju
na skupu nekom kulturnom gore negde
navrh fruške dan i noć
u povratku zornom
obretosmo se s one strane dunava kraj mosta duga
u pogledima izbliza ote mi se ruka
da utvrdi da l ti gori lice
i greju li te silno zvezde
snovidnice
kao u nedoumici blago bez prekora
sklanjaš s lica moju ruku
ali zadržiš je pritom
toliko da shvatim poruku
posle prelazimo dugu
spojeni u radosti nad vodom
iz nas pesma izgreva krilna
pod zapaljenim svodom
danas ja vodim na jedno mesto - kažeš
a ja se unapred složim - ideja prava
san je nije san
to se duša zabravljena i napregnuta traži
u zraku lučnom
dok samu sebe podmerava
a zavodi me beskraj
letopis zemljinog hoda
a progoni me treptaj
tamna noć i mutna voda

SVETLAŠCE MALO ZAVIČAJNO
znam zavejana si usred velikog grada
koji ti liči na pustinju a sanjaš
malo zavičajno svetlašce
iz kojeg veje ljubav
veje sonete petrarkine katrene i tercete
zapise u kamenu nežne priče sa brevine
skaske i raskaze snežne bele
lirske teme ovidija
psalme nad psalmima proviđenje
letopise hrisovulje žitija svetih
uspavanke lju-lju-lju sne nevine
belim slovima veje
kroz bele pesme i poeme
a sve se od postanja sabira i odlaže na sigurno
u knjigu drevnu kao u večnost
da ćuti i čeka i ćuti i čeka
da grune i prolomi se kad naraste
da odjekne u slavu života
u slavu tvorca kroz radost jednu nepremernu
kad dođe vreme
do dana dalekog narečenog koji odavde ne vidi se
do kojeg ništa izvesno i ništa konačno nije
da ne utrne svetlašce malo zavičajno
gospoda usrdno molim da ga u tvoje oko skrije
a zavodi me beskraj
sa freske anđelak što gledi nežno
a progoni me treptaj
nestade zauvek prođe neizbežno

ZAPIS
šta su slova šta su reči spram zapisa u srcu
nek bude ljubav
nek bude svetlost
praskozorna
koja put zenica line
svitne sevne prosvetli nas
i vrati se tragom sunca u daljine u visine
nek bude reka zavičajna
grajićanka il brevina prozračna i bela
nedirnuta
kao s početka sveta
studena čista životvorna
što spaja i napaja kroz vremena hujna
nek bude pesma
samopojna
koja iz sebe same proishodi
samo u srcu zapisana nigde više
nek pronese nemir drhtaj tela
nek peva ljubavi čistoj tebi meni
kao lahor brezi javoru
čistoj vodi
a zapis nek ostane o svemu zapis
što se života taklo
životom teklo život teglilo
mrcvarilo i vazdizalo što je
nek se na čelo ureže kao transkript
na čelce anđeosko tvoje moje
neka ga zavede beskraj kad iz ništavila krene
i opomene treptaj kao što opominje tebe mene

KAO U SAZVEŽĐU DALEKOM
opet neki skup nepregledni
uoči vidovdana leta ovog
na kome obretoh se
u hali prepunoj novih lica znatiželjnih
da držim predavanje kao
a da si i ti u tom žagoru među nepoznatima
e to zaista nisam znao
kao u sazvežđu dalekom jedinu zvezdu vidnu
ugledam te i priđem sav ozaren
položiv bojažljivo ruke na sto za kojim sediš smerno
počinjem da dovijam se i vešto pitanja slažem
sad ti uzimaš moju ruku kao u snovidnici
i stavljaš je na lice zapaljeno vedro
tako da ostanem bez daha
snovi nisu nedostižni kažem u sebi tiho
i sastavljam se
iz pramagline delića sitnih razasutih po predelima
kao iz praha
za osećanje ovo što zahvati me prože
za tren njegov
vredi položiti na žrtvenik sve ostale
o da ti je gledati kako se iz ništavila dižu
ljubavi što su se
zbog nedostatka vida
u tamu svoju stropoštale
a zavodi me beskraj
ona vodilja što se iz nedostiža javi
a progoni me treptaj
tačka tačkica što se na kraju svega stavi

PREDELI SNOVI PRIVIĐENJE
opet smo se našli u predelima detinjstva
na onoj zaravni u dnu kosovine kod divljake
gde prvo prokosimo kad počne sezona leto
da se kose otkovu i ručak postavi
da kosači predahnu u hladu
i vode sa izvora se napiju eto
tu su nekad bile kuće pre naših
kao deca nalazili smo temelje ostatke
i čudili se kako naši o tome ili ne znaju
ili ćute
sad vidim da nisu znali a da su visoke strane života
i pre njih bile podignute
život je ovde postojao oduvek
samo je menjao svoja lica
sad kad nikoga nema zamisli
došla mi je snovidnica
tu smo se ugledali i zadugo ostali nemi
ljubav je rasuta po travi
što nam se uzneta u stih
u gnezdu zavičajnom
u dugim noćima javi
a zavodi me beskraj
sve što je sklonjeno u stih u spasenje
a progoni me treptaj
plašila noćne more priviđenje

MALIŠEVAC
kad već kroz moje snove s belegom snovidnice
protičeš kao reka
na mališevac se namini
utvrdu da podignemo od bele izmaglice
opalog lišća zavičajnog
pesmom dočekanih zora
od smeha razbibrige dokolice i priča sa izvora
da obnovimo to uzvišenje dvorac iz bajke
na kojem u dubokom snu
čukundeda jovan evo stoleće stražari
da dozovemo ga za sofru na večeru
i prodžugorimo uz frulu gusle gajde
o vremenu davnom
da zapiljimo o lepote u njegov sahat stari
odatle pogledom da uznesemo se na tri brda
kao u heladi
stolovak božac vrove
i spustimo niz tri rečice svete
rzavsku krompirsku i krasinsku
koje sastaju se na jednom mestu u luci našoj
opasuju mališevac i grle kao dete
da oživimo stanište u bespuću
što pridigli su bili moji preci
u varljivom hodu kroz olujno vreme
pa da se oglasimo kliktajem kao orao
kao pesmom ševa
kao pesnik što se iz sveta rasklimanog
iz razvaline olupine vraća ognjištu predelu pretku
šumu i huku reke smeštenom u detinjstvo
iz kojeg kao prenut starac peva
a zavodi me beskraj
ona utvrda što čitava u pesmu stane
a progoni me treptaj
kuc kuc neumitno što odbrojava sate dane

SASTAVCI
čekao sam te u sastavcima
gde dočekuju se privojska i naša
dan noć čekao i prizivao
a nisam znao da li ćeš doći
da li si kao mitska pralja
zaneta beljenjem platna
malo uzvodno na perilu
ili u bakčici našoj pređu snuješ
ili jezdiš oblakom
spremna da baneš da iznenadiš
tek
da i čekanju bude kao jednom
kad ugledali smo se i dugo ostali nemi
čekao sam
dok kroz nas šumeći ljubav tekle su
vode beloševe
krasinog brda mališevca kosovine
debelog jasena brežđa đokovina
kao vode vavilona
kao vavilona vode

TU I TAMO
IMA KRAJA NEMA KRAJA
usnih česmu
savinu
i miro koje toči
i probah miro
i raskloni se
osećaj kraja
i reče mi se
pitaj srcem
i reći će ti se
i pitah srcem
i reče mi se srcem
i razlomi se
nedoumica
ima kraja - nema kraja

NIKAD NEĆU PASTI
skočih u jezero klinje
sa velike visine
prvi put
učini mi se da
nikad neću pasti
i da radost padanja
nije radost trajanja
izgubiše odjednom snagu
ta stara osećanja
i dodirnuh beskraj
lako kao u snu
skočih još koji put
sa još veće visine
ali
ne ponovi se osećaj
dodira beskraja
niti išta
što može da nadmaši čarobno
osećanje

DŽIDŽA RADE
kao dvadesetogodišnjak s dečjim licem
služio si kadrovski čak u zagrebu
iljadu devetsto trides treće
u mladoj kraljevini i to u gardi
koju će kao mladu srnu
ubrzo rastrgnuti zemlje-lavovi, zemlje-tigrovi
i zemlje-leopardi
ostavio si o tome zapis
fotografiju u boji dorađenu rukom znalca
crvene pantalone brič i čizme oficirske braon
bluza es em be zategnuta cakom pakom
sablja ratnička u koricama
vaza sa cvećem u boji na stalku pored
ulepšana sunčevim zrakom
preozbiljan za mlade godine
uzdignuta čela
na strašnoj vetrometini u daljini
prvi put otkinut od zavičaja
od mlanče kosovine pijetlovca doljače đokovina
od svadbe igranke komišanja prela
od majke savete i oca miladina
braće dušana borisava branka i nega
od sestre rose i svih svojih daleko
teran bičem komandira
uz drvo glatko da se vereš onako slab i goloruk
napaćen ozlojeđen zbunjen i uplašen od svega

SEDELA SI NA KLUPICI
sedela si na klupici
odakle moćni n.p.
sukljaše plamenom na moj mali život
za uzvrat
dobila si nešto
podigao te je na mesto
koje ne pokrivaš ni strukom ni moralom
iako mogao bi ti biti otac
padala si mu u zagrljaj
držala na svečanom odlasku slovo
i nazdravljala usred pijanstva bokalom
sad ne znam kako ti je
al znam kako će biti
kad se pred pravdom nebeskom
budu svodili računi
sedela si na klupici
i saslušavala saslušavala
sad čekaj odgovor
ja sam miran
moćnikova sveća je izgorela
a tama koju je prolio na moj mali život
opominje zveči
sačekajmo vreme kaže pesnik
jer još nisu potrošena sva značenja
i sve reči

PEVAM
daleko u nama
postoji neki nemir
koji se samo pevanjem
iskazati da
koji nam iznutra saopštava
neko fantastično ubrzanje
u svakome od nas postoji pesma
kod nekoga je ona svedena i utišana
a kod nekoga ozvučena i neskrivena
izneti pesmu
osloboditi je skrivenih dubina
dovesti je do stanja da ona služi drugima
napor je vredan života
pevati znači davati sebe
sobom ispuniti daljinu
rekoh pevam
to nije obično stanje
to moja pesma doziva nekoga
neko će ući u moju pesmu
neko će proći mojom pesmom
neko će zastati i zaspati i ostati
u mojoj pesmi
zaustaviće vreme
moja pesma raskida sa vremenom
vreme je merilo prolaznosti
pevam u ime večnosti
zaustavljam pesmom pesak koji sipi
kroz peščanik
zaustavljam tik-tak
odzvonilo je peščaniku
iz sata je iscurilo tik-tak
tik-tak još poznaje moje srce
ono se bori sa zapovešću:
hajde još samo tik
još samo tak
pesma je sveprisutna
ona je istovremeno i u nama
i svuda oko nas
ona leti
pesma je kondorov let
ona smanjuje razdaljinu
između nebića i bića
i ništa je nešto
ako ga poznaje pesma
pevam da zarobim trenutak
da trenutak ne ostane samo trenutak
između trenutka i večnosti
jedina spona jeste pesma
poleti pesmo
pronesi svetom drhtaj moga srca
obrati se svim ljudima
vrati im radost početka
vrati radost nastajanja
vrati radost samoj radosti
ne pristaje ti ništa drugo
ne ostaje ti ništa drugo
ne budi uzdah ne budi vapaj
ne budi očajanje
uspravi se nad svim ponorima
nad svakim glibom
svemu što daje znake života
ulij beskrajnu nadu
ne priviđenje već nadu
onu baš istinsku
pesmo pesmice pesmuljku moga srca

ODLAZAK
kad moć postane nemoć
i iz mog oka slutnog
končić vremena kao povorka mrava
izvuče se sasvim isčili
ti kaži tu je sad je bio doći će
samo što nije evo
bili smo jesmo bog s tobom
kako da nismo bili
kad iz toposa logosa odosa
bešumno odem
šireći lukom prema beskraju lomno krilo
ti kaži nije kakvi otišao
tu je kraj nas i u nama
jer svugde ga je u svemu živom
čak i u stvarima bilo
kad moja lira zaćuti
i nigde više od nje ne bude znaka
kad tiho k zaboravu krene sva lepota i sva tuga
ti kaži kakvi pa to je nemoguće
evo oslušni čuj i počuj
javlja se s neba iz zemlje vode
otud odovud sa severa i juga
kad fanfare bubnjevi čineli trube
objave moj odlazak
i sve se posle stiša smiri i svakodnevlju vrati
ti kaži ne ne ja na to ne pristajem
ustuk smrti
evo te u mom srcu pevaj pevaj
ništa što istekli su sati

ODAVNO
1.
odavno hvatam vazduh
da otvorim ovu knjigu
odavno vazduh
kao da ću reći bog zna šta
kao da će nestati vazduha
kao da ima nešto što još
kazano nije
i naprežem se
iz petnih žila
da ono sušto iskažem
bez čega bi planeta
zastala u svom hodu
ono strateško nezaobilazno epohalno
rečeno jednom zauvek
i zakačeno za svačiji jezik
kao pol za pol
pa čim zaustiš
čim ti misao okrzne polje plavo
da to sušto prvo izlegne
da izleti kao tane pre tebe
da ne znaš ni čije je
a da si siguran da je tvoje
da ti je tako leglo na srce
kao njegov prirodni deo
2.
odavno ovu knjigu slažem
a kao da je nisam započeo
dođe mi naslov sam
evo ga velim kuc kuc
kucne u grlu baš
otvorim ga razvijem raščlanim
rastegnem opipam sa svih strana
i otme mi se iščezne jednostavno
nestane kao kaplja vode
sa dlana
iskopan odnekud ko zna otkud
svitne sevne zasvetluca
raspe zrake prosvetli me
popodigne razveseli
i vrati se u početak
da još spava da još sanja
daleko od svetla dana
a meni se otme uzdah kao jovu
ova pesma
ova knjiga odavno je napisana
3.
odavno liniju srca
na pustom dlanu iscrtavam
odavno liniju
novu široku beskrajnu
neviđenu dosad
učitavam u nju sva vremena
sve sudbine od postanja
o taj šareniš
o taj sklad iz nesklada
ta celina čiji se ne ističe deo
ko nad brdom visoko nad brdom
lebdi
vidi da jedno su brdo i planina
i kontinent i kosmos ceo
jedno se iz jednog stvara
u jedno vraća
jedno su oko jarca njegov čaponjak i
rog
jedno se iz jednog u jedno pretvara
jedno je deo jednog mnoštvo je deo jednog
što levitira nad svim pojavama
i životom
a to je zapravo bog
4.
odavno nešto šaram
piskaram pišuckam
pis pis piš piš
piši kao što govoriš
piši kako ti je kazano
a kazano ti je
kazano nije svakom
kazano nije makar šta
kazano ti je da kažeš
da kažeš kazano
ako se išta uistinu kazati može
ako se kazano zapisati da
ako zapisano nije prevedeno
prepevano prepisano odnekud
ako pisanje nije traganje
za oblikom jednim bez kraja
odavno nešto pišem
i koprcam se hoću - neću
dići ću se jednom u nebo
i uhvatiti živog pisanja zmaja
5.
odavno živu vatru
na mrtvoj zemlji pripaljujem
udaram kresivom kamen
kres kres
trljam drvo o drvo dlan o
dlan
trlj trlj trlj trlj
kradem žišku od prometeja
u srcu svom je razgorevam
vatra je moje ništa
vatra je moje vsja
između vsja i ništa
klupko se vremena sprelo
klupko o moćno klupko
hteo sam samo končić jedan
u te nekako da udenem
končić začeća dah života batrganje
radost i slavu zemnog
al malo
kaže mi se za tebe sve je malo ah
malo malo

„NEĐELJKO BOJANIĆ”
1.
evo me dopadoh iz daljine sa granice gde
vekujem i bogodolujem
bauljam i čabuljam
dretvam i neretvam
starim i mostarim dremljem i zijemljem
i šta ti ja znam
i šta ti ono htedoh reć
a ja
pa bio sam gde sam ono bio
na rasputici naroda mog
dođputak srpstva i uzdanica gde belasa
voznesenje i svevidni bog gde jesu
praskozorne prodoli blagovanija
i blagovesti vesti vesti
umalo ne prekide se srma srpstva
končić taj beše tanušan i napregnut skroz
i mišljah kraj je evo došao tu je nema šta
al prevarih se
skrivena je snaga i
ljubov prečistaja koja nas žilavom oputom veže
čuješ li care kralju prestoniče
župane herceže kneže
2.
odavde do jednom za svagda
neka se niko ne zavrze zaplete zaleluja
i pomuti
igra je data da nastavlja se
opsenom varkom igrokazom od početka
pletivom života sve do smrti
pa neka sad ustane neko i kaže
to nije to i sve u vodu pasti može
jer vrata pakla nisu vrata blaženog raja
al kazaljka vremena izmišljena je
da ide ide kao da nema kraja
a plač minuo je gorki plač i strah u sebi
prošlost je davna
ovde sam evo uspravljen stojim pred povešću
i beskraj dotičem srcem
kao srbija stara pravoslavna
3.
spoznah o rođenju grumen zemlje taj
prolih suzu i vezah se zakletvom
i sad popodiže me od smilja poj
evo me lebdim u vazduhu
iznad rasula izgona iznad
propasti oj
al zaveden utukom onim gde jezik
sam u sebi nemoćno dubi dub
zaumljen na uzlet plavet nebeski ruj
ponizno vapim čeznem kumim i molim
zemljo izdrži zemljice sudova strašnih
olujni spreg
sam ću te iz doline povodnja potopa
podići rukama golim na breg
pred svevišnjim za tebe klečim i molim
sila raspeća da mine da klone skroz
tajna rođenja i tajna smrti
pred tobom da ukriju se
kao u grozdu grozda grozd
4.
granični kamen stojni što kroz maglu ga
udaraju biju
stoji i stajaće dok u meni drži se stoj
kad njega slome kad mene slome
kad sve se slomi i prikloni zemlji
opet vaskrsnuće narod moj
nema te sile i tog ognja
što u stanju je ceo rod mi da sažeže
evo me uspravno stojim mašem pretim
krivim vilice i škrgućem blago meni
a svanuće
stići će zora jutro sunce
i sve će opet lagano da porumeni
5.
samo da ne uzme me san i prevari
kao junaka epskog pred vodama smrti
kad dovi se zmija kako da iz
zaspale mu ruke travku života uzme
ta nesmotrenost ne bi se pred jezičkom vremena
oprati dala
sudbina usud narečenije
svaka od reči ovih bila bi teskobna
nemoćna mala
jer sve će opet doći na svoje
kad sud strašni postane vreme davno
samo potkoči se začepaj zapni istraj
držanje tvoje dostojno je
veliko moćno slavno
6.
zato ne daj se snu prividu lakoći
mamcu
bunilu što uzima te i zavodi
raduj se čistoj reči čistoj suzi
dahu što iz blizine čistom ljubavlju progovara
i tajnu života predaje čistom vazduhu
čistoj vodi
a srbija kad pokrov zlovolje silnih sa sebe strese
pod noge svali
priznaće da bio sam joj granični kamen
sigurni štit uzdanica i mnogo toga
onda tek kliknuću
evo me dopadoh iz daljine sa granice
ljubim te zemljo moja nebesnice
ljubim do beskraja i do boga

O GAVRANE GAVRANE
O gavrane, gavrane,
tičurino crna,
što se viješ tudije,
crnjane majčin,
ko te ovamo k nama pratio
i što te baš k nama pratio,
što te nie pratio tam đe mož nešto da nađeš?
Nema voj ništa,
eve ti krivak,
mož samo da nadlijećeš i slutiš.
Sluti kolko oćeš,
zabolje me trbu za to.
Dumaš nečie će jagnje da manjka,
nečie će tele da se surdukne niz krš,
prase će nečie da zabavrlji,
kokoška će da tuvinja po parlogu,
pile će da se osami pa ne umije da se vrati.
Isti si oro, leba mi.
Ne manišeš ti ni pakčetu mi mačetu,
ni zmijuragi onoj ljutoj.
Šta e da e - za tebe valja.
Spodbiješ i odnese.
Ugrabiš crkotinu i grinjaš.
Grinjaj, grinjaj,
ima grinja koja će i tebe naposletku da izede.
Da ne ostane ni pero.
Šta će nekom tvoe pero,
onako vrano, grubo?
Da ti valjaš, valjalo bi ti i pero.
Da ti e bar pero šareno,
neko bi ga zađenuo za šašir.
Pa u-kosu i u rever, šta mari?
Zađeneš od kreje il od žunje, milina.
Prelivaju se svakorazne boje,
ne zna se koja e ljepša.
Pa te svak zaoči,
pa mu se mili da stane s tobom da štogoj prozbori.
Zbori s tobom, a motri u perce šareno.
Ne moraš da se udešavaš cakom - pakom.
Samo zapatrljiš pero
i neka ga nojna nek zbori mešto tebe.
Šta ima da kriviš vilice,
kad zbori ono samo?
Doduše nečujno.
Samo kad u nj piljiš, vidiš da nešto zbori.
Ko da trukue.
Nake šare - naka ljepota.
Ono nema niđe.
Da tica ima nake šare,
a da čeljade nema nikake šare!?
Da mi e znat ko joj one šare izmozga.
Pa nie valjad ona sama!?
Nie, nie.
Pa nie ona umnija od čeljadeta.
Znadu naše žene da tku,
al nake šare ne znadu da izatku.
Nie to samo uvati pa šaraj.
Šaren je i šaran, al ružan do užasa,
svak se oduzme kad na njega natrapa,
u-kamen udario.
Gavrane, gavrančino!
Graktalo jedno vrano.
Rugobo jedna rugobna.
Grdilo i crnilo si ti.
Ništa crnje od tebe nema.
Crnji si no mrak mrkli.
U mraku nekad svitne, probljene asli.
Ti stalno isti.
Crn pa crn.
Kako ti jedama to crnilo ne dodija?
Pa ogledni se u bari.
Vidi kaki si.
Vranjutak zamračeni.
Tmuša u tmuši.
Pljusni ozgor u krečanu veso bio.
Ulijepi se sav od nokta do kljuna.
Da vidimo i mi kaki si kad nisi taki.
Da prosto bljesneš, da viš kolko bi bio ljepši.
Nemo više taki na-oči da mi izodiš
i da mi se pomaljaš.
Zabakeri u Rajakovini.
Nek i tebe kljune nečiji kljun.
Pa da viš kako e.
Trsatama te bilo.
Gavrane spodobo tmurna.
Samo crnilo umiješ da pretkazaniš.
Za sve si mi patnje kriv.
Kad si vidovit i kad sve unaprijed znaš,
što ne ukovčaš pa prozboriš?
Ovako, ti grakneš,
ja zinem za-tobom i vičem:
"kamen ti u vilice",
ne motrim kudije odim,
no zapnem za čpar,
pa izvitiljim te se prostrem u blato,
kolko sam dugačak,
a ti jopet "gra-gra".
Znam i ja sad,
nemo slobodno da mi javljaš,
nemo da grakćeš i nemo da me nadlijećeš.
Pa zbog tebe sam drepio, baksuze.
Da ti ćuta, ne bi ni ja zijo u nebesa.
Šta ima da javljaš?
Znam i sam.
Klancam, maom po tmuši,
prenamučen i preumoran,
nosim il granu il breme na leđima,
neđe ću da omaknem.
E kad prdeleknem,
da mi e da te dočepam za taj tvoj pogani kljun,
da ga majno raščevrljim
pa grakći onda i javljaj kom šta oćeš,
meni više nećeš, jabogme.
Vide i druge tice ozgor
kako mi bauljamo ovom kaljugom,
al ne gađaju neprestano onim "gra-gra" ko tučom,
no zapevaju,
pa ti se razdani u grudima,
pa ti maknu muku ko rukom,
pa ti tovar što nosiš bidne lak ko peruška,
pa ti dođe da i ti zapevaš povr sve muke,
pa i zapevaš nekad,
pa zapevaj i ti gavrančilo najposle,
da te uslišim, majka mu stara:
Pevni tiću gavrančiću,
poskočiću poletiću,
odleteću doći neću,
a i što ću i kome ću.
PRESEČE ME NEŠTO
Preseče me nešto ispod rebara.
Sve mi se zvijezde ukazaše usred dana.
Ušinu me neki vrag odandice na sve strane.
Prože me bol i u-noge i u-ruke i u-glavu.
Sav baldisa.
Umajno se ne skljusi nojna na partos nasred udžere.
Ništa ti ne umijem kad me vako nešto potrevi
iznebua.
Jedino mogu da zakukam.
I zakukam iz mozga.
Sve odliježe niz Sastavke i Strainjsku rijeku
čak čak dolj do na Grajiće.
Ej mene šta ću grdan?
Joj mene joj!
Kuku, šta me snađe?!
Ej kud ću sad?!
Joj sve li se nakastilo na mene!
O baksuza!
Joj krepaću ka pakče!
Ej mene šturnom! Joooj!
Vako kad me presiječe,
ne kukam samo što me boli,
no da bi kogođ uslišio i dotrčo.
Ako bi zakuko:
o Slavko, o Branko, o Vitomire, o Borisave,
niko mi ne bi prispeo u-pomoć.
Oni su tvrdi a i oguglali na moju kuknjavu.
Pomislili bi u sebe: šta zapomažeš ko neka strina?
Dik se na-noge nie ti ništa.
Aj s nama u košenje, u kopanje, u šlipere...
A noći se prenemaži i udri u kuknjavu
kolko ti volja.
Ako zakukam: o Milica, o Stojanka,
o Radomirka, o Stojka, o Savka,
dopanuće oničas.
Žene stalno kukaju i na njinu kuknjavu svi obrznu,
a kad muško zakuka, one se prestrave.
Dotrče sve odjedama i spopanu me:
Ej Miobraca, ej Đevere, ej Delica,
ej Janko, Marko,
pa šta e nesrećo, šta ti bi?
Sinoj si bio naoposlen
Šta te to vištilo u času?
Znamo kako e. Razumijemo sve.
Ej nemoj kukat očiju ti.
Ej ćude majno.
Ej nisi na vatri.
Pa trpi lekotu.
I nas ušine.
Ušine - ušine, čudna mi čuda.
Majno se zgučiš.
Uvatiš se za ono mesto đe te probada.
Gucneš lečak rakije.
To ti e lijek.
Kuku šta ćemo s tobom takijem?
Sav si nešto povranjeo u obraz.
Da vičemo nekog da vata volove
da te tera u Ivanjicu kod Boža...
I stanu one nojna da kukaju i zabogoradaju oko-mene
i za mnom više no ja sam za-sobom.
Šta mi bi da se oglasim?
Što ne pretrpe, baksuz?
Ništa ne umiju oko-mene a rastoraile se,
ne mogu da i snosim.
A da uvate volove u šinjake
i da me poteraju kod Boža,
to ne mož da dočekaš.
Onom promutio dešnjak,
onom spala ploča,
onom se slomila ruda,
onom srčanica, onom podjarmica...
Nikad sve posastavljat.
Bolje odma da me poteraju doljna
u Vitomirove šljive.
Zatrpaju, pobodu krstaču i ajd zbogom, Blagovane.
Ko da nisam ni miljeo majčicom zemljom, jabogme.
Kad nji presiječe i zaboli,
nađe se prašak.
Drže prašak u džepiću za ne daj Bože.
Kriomice ga iščeprljaju i kriomice progunu.
Prašak čim klokotne s vodom niz gušu, pomogne.
A da im išteš, svak će da se izgovori:
Nem Blagovane, leba mi.
Dopravde imo sam jedan bogadašnji
al mi ga spodbi Marko, Janko.
I svakad ista priča -
spodbio, učerpo, iskamčio, eto ti.
E, kad bi ja imo prašak,
a oni da zapomažu,
ne bi im ga dao nazinat.
Nek crknu kad su naki zaguljeni, jabogme.

UĆUTI PILE
"Kuku - kuku".
Da mi e znati što kukaš.
Stalno isto - stalno "kuku".
Kaži jedama, šturna, šta ti e.
Da ja mogu da poletim, ne bi kuko ni zapomago.
Čas na Prevoje, čas u Doljaču,
čas u Valogu, čas u Budoželju,
čas na Jaćovac,
zaumim i obretnem se dok trepneš.
Nit se vuljam, nit se nadimam,
nit stenjem, nit rpućem,
nit brekćem, nit se suljam,
nit zavirem za oplavak,
nit me grana ošajdari po tintari,
nit me ostruga zadere po obrazu,
nit upanem u jarugu,
nit prdeleknem na pregibi,
a stignem svuđ.
I sve motrim ozgor šta se dolj čini,
ko e kud koraknuo,
ko se s kim našao kriomice,
šta smeraju, šta će da i snađe...
Jok, ona samo "kuku" pa "kuku".
Nođ kljune zrno šenice,
nođ crvića, nođ glistu,
nojna sleti da pine voše,
nojna klicne,
drugi joj đecu spodiže i jopet joj nie pravo,
"kuku - kuku".
Ja dok zinem, svak razabere šta me tišti.
Dok vilice rastvorim,
znadu svi šta ću da viknem i šta ću da opsuem.
Ne kukam ko ti da niko ne može da pojmi šta mi e,
no nabrajam:
ovaj me poaro, onaj me zasreo,
ovaj mi zaprijetio, onaj me premunto,
šilježe se prošikalo,
jagnje izvrljilo čaponjak,
june se opučilo nizastranu,
krava jedna obila rog,
druga se ošapala,
ovcu spopao metilj,
svinče se ukliještilo u prošće...
Nikad nie da neki belaj nie.
I rastinje nie s mirom.
Kompire pritisla neka satvar,
crešnje obršćeli puaći,
raž smlatio vetar,
šenicu oblipila palamida...
Svešto li e napanulo nešto.
Ti kukaš a ne nabrajaš.
Kako da ti neko pomogne?
Kako da ti se primakne kad stalno oblijećeš?
Ja gor - ti dolj, ja ovamo - ti onamo,
a desno - ti lijevo.
Mešto da se pripitomiš,
da sletiš na rame ako treba,
da zakukaš na uvo ako ti e odista nevolja,
da te prepipam imaš li ranu ispod krila,
da ti se nie svrljio nokat,
da ti doturim kaki lijek,
kukurijek, kozalac.
Da te zapoim mlijekom ovčim,
kravljim, kobilećim...
Drugo ti ništa ne umijem.
Odi znaj napremase šta te muči.
Ni oko ti odavdice ne razabiram.
Kako ti e, je l bojano, je l zejtunli il grao,
a sigurno e vrano.
Vrano - vrano, dok toliko zapomažeš.
E dao bi ti zadnji zalogaj iz usta
samo da me više ne prestravljueš.
Kako ti pisneš "kuku"
mene nešto prostrijeli.
Zalogaj mi se popriječi u guši ka kočanjica.
Asli mi cijela lijeva strana obrzne.
Boga mi, ko da si mi iz oka ispala.
Pa žao e mene i tice. I ona ima dušu, jabogme.
Još mi e jadna majka zborila
da uzmem nešto sabajle u usta
da me kukavica ne prevari.
Veljaše, kad te prevari i zakuka
prije no što išta prezalogaiš,
da će ti cio dan bit izvrnut.
A mene izvrnut cio život.
Kako da me ne prevari,
kad ja doručkuem u podne,
ručam uveče, a večeram iza ponoći.
Zorom, dok se još previjam i prenemažem u postelji,
vođ žiga, nođ ušinulo, ovamo oteklo,
onamo obrzlo, gor se podluburilo,
dolj podišla krv,
nje ete.
Dolepršala ko da e neko prizvo.
Sa Slavkove bostanke,
sa Brankovog ranca,
sa Borisavljevog medunka,
sa Vitomirove ršlame,
sa Rosandine belice,
sa Bogoljubovog klena,
sa Velijaminovog brijesta -
samo "kuku - kuku".
Kuku tebe vala kad si taka,
kad nisi drukša,
kad si prokleta,
ko da ništa nie lijepo i smiješno
i veselo i radosno.
Ko da si ogladnjela, ožednjela,
ko da te neko izedna pudi i izgoni
otale đe prebivaš i konačiš,
ko da si siroče, kopile, izrod.
Što se ne nakaniš da štogođ popraviš
u tom vajnom životu ako ti e čemerno.
Prni nekud tamo-naniž
k Sastavcima Vrtačama, Tribrodama, Ušću.
Odleti u bestraga,
k sinjem moru,
ima valjad na kugli neko konačište
đe je asli ugodnie no vođ.
Valjad si u stanju da smotriš ozgor,
ima l đe kake pitomine za tebe.
Da ja mogu toliko da se izdignem iznad svijeta ka ti,
sve bi mi bilo potaman.
Ne bi viđo ni brijeg ni dolju -
sve bi bilo ravnica i raj.
Zamane neko da me oplajvazi kolenikom,
ja prnem u vis i ozgor ga podražuem.
Dočepa dvocijevku da me raznese -
ja se vinem pod nebesa i gor se kikoćem.
A ti sve to možeš i opet "kuku".
Svati jedama i ti nas
koi se vuljamo po ovoj kaljuzi
da katkad i zapojamo i uvatimo se u-kolo
i poskočimo i podvrisnemo i-hu, i-ju-ju.
I komendijamo izedna.
Nie život samo "kuku".
Pa i jedama ako otperjaš s ovog svijeta,
zanavek, nie ni to za "lele i kuku".
Dok si tu đe jesi,
ima da se radošću ozarueš,
jok samo da lelečeš.
Kad zamakneš tam otkle se više niko ne pomilja
nit koju izvezue,
čini što ti e drago:
kukaj, valjaj se, prenemaži, cmizdri,
zapomaži, previjaj se leleči, kriči.
Vođ s nama kad si,
ućuti pile, zaboga jedama,
probi mi glavu više s tvoim "kuku".
Kako slavuj, kako ševa, kako druge tice,
kako gavran, na kraju kraeva?
Pa nie ti život crnji no njegov.
On doduše stalno viče
"gra-gra",
al to mu dodje ko da nešto ište.
Neđe se pasulj zove "gra".
Samo i on je lukav.
Ne ište pasulj rad pasulja,
Jer ga ne zoblje,
No ono što se u pasulj meće.
Oće pasulja kobajagi.
Al ne preterue.
Vikne dvama-trima "gra",
Pa ako mu nešto dadneš – dadneš.
Ako vikneš: "kamen ti u vilice" –
On odleće i nema ti ga potekar
Dok ga ne smetneš s uma.
A i narod nie svuđe isti.
Neki mu dadnu nekog vaja čim ga spaze,
Drugima ne pada na um
Da i on treba štogođ da zazijevne,
taman da siđe pred nji i da zaište čovečanski,
jabogme.
Šta oš od mene,
otli da ti navivam majno zrnevlja da prezalogaiš?
E, da ima neđe gotovog zrnevlja,
da se pozoblje,
otklanco bi ja prvi
te bi se izvalio u lad i zob – zob…
Tako danas, tako sutra, tako izedna.
No nema niđe, svati.
Neće niko da ti pruži na veresiju ni zrno.
Kuko bi i ja ko ti kad bi bilo vajda:
Kuku leba, kuku soli, kuku gasa,
Kuku zejtina, kuku kavrlje,
Kuku gunju, kuku čakšire, kuku mašinjaru.
Al ne vrijedi.
Šta imaš – imaš, šta nemaš – ćuti,
Pravi se da ne mariš za tijem, jabogme.

ČAGARNU NEŠTO
Čagarnu nešto na tavanu.
Kotrljnu se neka sila niz šašovce.
Beadija pritljajio.
Aman me prepade.
A nisam strašljiv. To svi znadu.
Ubio ga ratos njegov.
A zatljajim ono čagarne.
Kodža me brecne.
Kad se proderem: ca ca ca iš uj uj a bre
u da da drž ga na
ono majno zastane pa jopet uvitli da čagara.
Očito taj jezik ne razumije.
Kad razvučem mačugom ozdolj po šašovcima,
Njega nestane i kodža se ne oglašava.
Kad s nekim džugorim može da čagara kolko mu drago.
Što li targa tam đe nema ič ništa?
Da ima bar lis artije pa da se majno razonodi.
Po lekotu cepka i ćuti.
Il da struguće rog kosnik venčanicu,
onako kobajagi nečujno.
Jok da mi tandrče po mozgu.
Pa nisam ja od kamena da ništa ne može
Da me uznemiri.
Kako ono čagarne ja se sav stresem.
Sad da mu iznesem na tanjir čvaraka i masni kolača
ono bi opet čagaralo.
Počne čagar čagar a napravi dar mar.
Dok nešto ne opuči i ne slomi u paramparčad
neće da se otkani.
Danas slanik sutra čokanj preksutra vrč
naksutra testiju.
Da mi ga e uvatit kad ono stane da čagara
da ja majno š njim čagarnem.
E ne bi majci više čagarnulo, jabogme.

ODE OTAC
(Slavko Dragićević, 1926-1993)
1.
te noći
uoči odlaska
u razlomljen mi san proviri žuto pače
noseći smrt u kljunu
i dvaput kaza "kuku"
poslato od onoga koji sve vidi čuje izna
meni rovitom i neukom
da štogod pre vremena javi
mali poštar odenut u žuto
na kukavičjem mi jeziku
razgovetno kaza šta će biti
a ja ga eto dockan shvatih
kad život se stiša
i svede na tačku
što se na kraju svega stavi
2.
ode otac
a predeli ostaše da zveče
u kojima senka njegova prestade da se
miče
kosovina mlanča studenica
uvlaka luka vilipov laz
ta staništa podupirao je
dahom škripom i grmljavom
zbog njega su zapravo izmišljena
i smeštena tu
da ih pogledom i korakom premerava
kad život iscuri
kad iz njih nečujno otklizi
ostane nešto da se njiše
da treperi i zeleni u vazduhu
iznad granja iznad lišća iznad trava
3.
ode otac
a život njegov ostade u meni
da se otima izmiče kobelja
da se migolji zgušnjava i sleže
dok se svede dok se iz njega
sušto zrno ne izdvoji
kojim se svako vreme svaka prošlost
svaka propast s večnošću veže
dok ćute i drme gole grane
s mukom za stablo prikovane
snujući zelene dane
dok se nit života začepa i koren pusti
duša se njegova negde svija u nigdini
kao roj pčela kad se od matice otme
kad se nad vidikom uspinje i kruži
ciljajući granu deblo dom svoj novi
što će mir toplinu i radost nebesku da
pruži
4.
ode otac
rasputicom krivim dolom
vrlet-stazom nevid-poljem
blatnom džadom i sokakom
gluvim putem u nigdinu
klimajući nakasavet
vetrom kišim slomovratom
ka dnu tame i ponora
ne čeznući svetlost plavet
ne mareć za mesečinu
ode lako miran stamen
kao da zna kud će šta će ode lako
a u meni sve se sruči
pade dole svet od stakla
snoviđenja privid lagod
uzdignutost u kvazare
sve odlete ja ostadoh
na ledini
skrušen
kamen

Rajica Dragićević rođen je 5. maja 1956. u Mlanči kod Studenice. Školovao se u Mlanči, Roćevićima, Kraljevu i Novom Sadu, gde je diplomirao na Elektrotehničkom odseku Fakulteta tehničkih nauka.
Objavio je knjige pesama: ''Evo moje glave'', ''Stražilovo'' 1984, ''U nesvesti'', ''Krovovi'' 1992. i ''Istrajavam'', ''Naučna knjiga'' 1996. Poeziju, prozu i kritiku objavljivao je u mnogim listovima i časopisima: ''Polja'', ''Književna reč'', ''Letopis Matice srpske'', ''Sveske'', ''Povelja'', ''Krovovi'', ''Borba'', ''Dnevnik'', ''Politika ekspres'', ''Tojest'', ''Glas omladine'', ''Student'', ''Mladost'' ''Sunčanik'' itd.
Dobitnik je nagrade ''Pečat varoši sremskokarlovačke'' za 1985, godinu. Bio je urednik za poeziju u ''Stražilovu'' od 1986. do 1990. god. Pesme su mu zastupljene u antologijama. Član je Društva književnika Vojvodine.
Šest godina radio je kao profesor u Srednjoj školi elektrostruke ''Mihajlo Pupin'' u Novom Sadu, a od 1988. neprekidno radi u Elektroprivredi (Elektromreži) Srbije na poslovima upravljanja elektroenergetskim sistemom.

MustraBecka ::ODE OTAC
(Slavko Dragićević, 1926-1993)
1.
te noći
uoči odlaska
u razlomljen mi san proviri žuto pače
noseći smrt u kljunu
i dvaput kaza "kuku"
poslato od onoga koji sve vidi čuje izna
meni rovitom i neukom
da štogod pre vremena javi
mali poštar odenut u žuto
na kukavičjem mi jeziku
razgovetno kaza šta će biti
a ja ga eto dockan shvatih
kad život se stiša
i svede na tačku
što se na kraju svega stavi
2.
ode otac
a predeli ostaše da zveče
u kojima senka njegova prestade da se
miče
kosovina mlanča studenica
uvlaka luka vilipov laz
ta staništa podupirao je
dahom škripom i grmljavom
zbog njega su zapravo izmišljena
i smeštena tu
da ih pogledom i korakom premerava
kad život iscuri
kad iz njih nečujno otklizi
ostane nešto da se njiše
da treperi i zeleni u vazduhu
iznad granja iznad lišća iznad trava
3.
ode otac
a život njegov ostade u meni
da se otima izmiče kobelja
da se migolji zgušnjava i sleže
dok se svede dok se iz njega
sušto zrno ne izdvoji
kojim se svako vreme svaka prošlost
svaka propast s večnošću veže
dok ćute i drme gole grane
s mukom za stablo prikovane
snujući zelene dane
dok se nit života začepa i koren pusti
duša se njegova negde svija u nigdini
kao roj pčela kad se od matice otme
kad se nad vidikom uspinje i kruži
ciljajući granu deblo dom svoj novi
što će mir toplinu i radost nebesku da
pruži
4.
ode otac
rasputicom krivim dolom
vrlet-stazom nevid-poljem
blatnom džadom i sokakom
gluvim putem u nigdinu
klimajući nakasavet
vetrom kišim slomovratom
ka dnu tame i ponora
ne čeznući svetlost plavet
ne mareć za mesečinu
ode lako miran stamen
kao da zna kud će šta će ode lako
a u meni sve se sruči
pade dole svet od stakla
snoviđenja privid lagod
uzdignutost u kvazare
sve odlete ja ostadoh
na ledini
skrušen
kamen

Одлазак у нигдину или привид сновиђења




Песма Рајице Драгићевића, „Оде отац“ подељена је на четири песничке целине које се нижу у сликама.
Преплићу се сан и збиља, преображавају се времена у свршене и несвршене видове, смрт односи један живот, али остаје нешто „да трепери и зелени у ваздуху изнад грања, изнад лишћа, изнад трава.“
Песник страхује од „нигдине“ у коју отац одлази, тражи утеху у вери да смрт није крај.
Из привида у привид, премеривши погледом пределе из којих је очева сенка ишчезнула, мири се са „оним који све види, чује и зна.“
Па ипак, болан и неспреман се суочава са неминовношћу пролазности свега овоземаљског. „Скрушен“ и „камен“ теши се песничком визијом реинкарнације очеве душе која и даље живи, успиње се и кружи тражећи „дом свој нови што ће мир, топлину и радост небеску да пружи.“
Песма је надахнута, стихови саздани од префињених емоција које су исказане језиком песника, верујућег човека и мудраца.

Славица Зељковић