Sremski Karlovci

"Šta su Karlovci? – Dunav, planina, vinogradi, skup trošnih i čudnih kuća, veseo, lak, bezbrižan život sa mnogo pića, pesme, igre, pola selo, pola varoš, na čijoj pijaci danas raste trava?" Ovako je o Sremskim Karlovcima početkom ovog veka pisao varoški lekar dr Laza Popović, a njegov savremenik, književnik i pripovedač Veljko Petrović nazva ih Sionom srpskog pravoslavlja.
I danas ovo pitoreskno mesto, smešteno na obroncima Fruške gore i obali Dunava, ima svoje sinonime, koji su uglavnom nastali kao posledica njegove bogate i interesantne prošlosti. A ona je, čini se, ovde ostavila dubokog traga kao malo gde. U koji god deo grada da zakoračite nailazite na vekovne ostatke još dovoljno neistražene i neispitane istorije.
Iz bilo kojeg pravca da se dolazi, Novog Sada ili Beograda, prvo sa čime se putnik suoči je prelepa arhitektura. Stara monumentalna zdanja krase Karlovce još od početka ovog veka. Od tada, ona su njihov prepoznatljiv imidž, zbog kojeg ovamo mnogi svraćaju.
Međutim, Karlovci su mnogo više od spomeničke kulture. Kao da su sudbinski predodređeni da postanu svedok svih najvažnijih dešavanja kroz srpsku istoriju. Sve što se dogodilo na balkanskoj vetrometini dotaklo je, neposredno ili posredno, i njih. Stoga su oni danas čuvar ne samo uspomena o kojima vredi pisati, nego i mnogih tajni, zbog kojih su vrata prošlosti istraživačima neprestano otvorena

Kosta Petrović
Sremski Karlovci i njhova polja leže pored Dunava i bili su u praistorijsko i istorijsko doba putanja kojom su se selili različiti narodi sa istoka i zapada Evrope na Balkansko poluostrvo, a odatle u Malu Aziju i obratno

Mihaljčeva šuma i Laka staza, Karaš i Selište poznata su praistorijska naselja, a ujedno i radionice oruđa gotovo iz svih epoha mlađeg kamenog i bronzanog doba, a sa nešto manje ostataka i iz gvozdenog doba.
Praistorijski čovek bavio se u karlovačkim poljima ribolovom, lovom na divljač, stočarstvom a u malom obimu i zemljoradnjom, kao što potvrđuju koštane udice, budaci od jelenskih rogova, životinjske lopatice, kameni batovi, dleta i kremeni noževi nađeni na Lakoj stazi i Selištu.
Najviše arheoloških predmeta ostavili su Rimljani, koji su početkom naše ere konačno zauzeli Srem, kolonizovali ga, utvridili granicu kulama stražarnicama i tvrđavicama, a pored Dunava, od Zemuna do Osijeka, izgradili put popločan opekama. U Karlovcima su, više zgrade današnjeg Gradskog narodnog odbora (Magistrata), sagradili tvrđavicu, koju su Huni razorili. Kad god se odroni pokakav lesni sloj brega sa nekadašnje rimske tvrđavice, redovno se ukaže rimska grobnica sa ljudskim kostima i zagrobnim darovima. Ovakvih grobnica nalazimo i u karlovačkim poljima (Mateju i Remetici), gde su rimski veterani imali i obrađivali svoje posede, gde su umirali i bili sahranjeni.
Za vreme Seobe naroda, obično su se u sporazumu sa Istočnorimskim carstvom zadržavali razni germanski narodi u Sremu i na severnim granicama države duže ili kraće vreme, da je brane od napada drugih naroda. Od tih germanskih naroda ostavili su Gepidi u karlovačkom polju Rovinama svoje groblje. U jednom grobu nađena je pozlaćena srebrna fibula.
Sredinom sedmog veka naseljavaju se u Panoniji Avari i Sloveni, no uskoro Franci uništavaju avarsku državu. Posle FranakaSremom vladaju: Bugari, Vizantinci i Mađari. U XII veku Sremom su konačno zavladali Mađari. Na ruševinama karlovačke rimske tvrđave podigli su tvrđavu Karom, podelili su Srem na spahiluke i uveli feudalni sistem.
Kada je 1282, srpski kralj Dragutin predao presto bratu Milutinu, dobio je od svoga šuraka mađarskog kralja Ladislava na upravu Srem, Mačvu sa Beogradom, Soli i Usoru. Tim je oblastima upravljao od 1284, do 1316, pod imenom "sremskog kralja". Narodna tradicija, koju je zabeležio Jovan Rajić, a po njemu i drugi (Ilija Okruglić Sremac), kaže da je kralj Dragutin imao svoje dvore na Kraljevom bregu u karlovačkom polju i da je u polju Mateju sagradio česmu i peštaru u kojoj je kao isposnik proveo poslednje dane svoga života.
Prema ugovoru u Tati (1403) despot Stevan Lazarević dobio je od mađarskog kralja Žigmunda neke posede u Sremu i gradove Kupnik (Kupinovo), Zemun, Slankamen i Mitrovicu, koje je posede kasnije uživao i despot Đurađ Branković. Za vreme sremskih despota, unuka Đurđa Brankovića, Zmaj Ognjenog Vuka, despota Đorđa i Jovana, Majke Angeline, despotice Jelene i njenog drugog muža despota Ivaniša Berislavića, podignuti su u Fruškoj gori manastiri Opovo, Šišatovac i Krušedol. Istoričar K. Jiriček piše da je Srem u to vreme bio potpuno posrbljen.
Godine 1521. zauzeo je sultan Sulejman Beograd i Šabac, a njegov vojskovođa Balibeg pređe preko Save, zauzme i razori despotski grad Kupnik i karlovačku tvrđavu Karom.
Karlovačko stanovništvo pojačano je naseljenicima iz drugih srpskih naselja i brzo se snašlo u novim prilikama. Stupilo je u službu turske vojske, održavalo je most na Dunavu kod Petrovaradina u ispravnom stanju i donosilo građu za topove na Petrovaradinskoj tvrđavi. Razni carski izaslanici koji su tokom XVI i XVII veka putovali lađom iz Beča u Carigrad pored Karlovaca, zabeležili su u svojim putopisima da su karlovački vinogradi lepo obrađeni, da je vino odličnog kvaliteta. Nadalje, da su stanovnici u Karlovcima Srbi i da u varoši postoje tri pravoslavne crkve, a 1632, da je pored Saborne crkve postojao ženski manastir.
Godine 1683, bili su Turci pod Bečom potučeni i car Leopold I nastavi sa saveznicima rat. Carska vojska zauzme 1687. godine Karlovce, a 1689. Skoplje, Peć i Prizren. Posle uspeha carske vojske na bojnom polju, ređali su se neuspesi. Carska vojska morala se povlačiti, a sa njome i patrijarh Arsenije III sa mnogimnarodom koji se digao na oružje. Tek oko Budima, Sentandreje i Komorana zaustavio se patrijarh sa izbeglim narodom. Rat se nastavio i posle pobeda carske vojske kod Slankamena i Sente, gde su učestvovale i srpske čete pod vojvodom Monasterlijom, sastavljene od izbeglog naroda, pristale su ratujuće stranke da se rat završi i odredile da se u Karlovcima sklopi mir. Na kraju Karlovaca sagrađena je od dasaka dvorana za konferencije i koš četiri dvorane za posrednike i zaćene stranke. Tu je 26. januara 1699. goodine potpisan čuveni Karlovački mir i na tom mestu sagrađena je oko 1710. godine, od skupljenih darova, Kapela mira.

Milutin Garašanin

Geografski, Sremski Karlovci i njihova šira oblast pripadaju Sremu, u kome leže na važnoj prirodnoj saobraćajnici, bez sumnje jednoj od najvažnijih za celu jugoistočnu i centralnu Evropu: na Dunavu. Otuda je jasno da su već od najstarijih etapa praistorije ovde postojale povoljne mogućnosti za održavanje kontakta sa kulturama kako srednje Evrope tako i Balkanskog poluostrva i jugoistoka, što se odrazilo i u pripadnosti određenim praistorijskim kulturama za koje se praistorijski nalazi iz Sremskih Karlovaca i okoline mogu vezati. Uopšteno se može reći da je ova oblast u raznim etapama praistorije bila jače vezana za uticaje i impulse u formiranju najstarijih praistorijskih kultura, koji su dolazili sa jugoistoka i preko Balkanskog poluostrva, da bi se zatim uključila u jednu širu južnopanonsku sferu sa njenim određenim odlikama. Ovakav položaj proizilazi i iz onog malog broja podataka kojima raspolažemo o etničkoj pripadnosti ovih krajeva u osvit pisane istorije, u vreme širenja rimske vlasti i konašno priključenje Srema Rimskoj imperiji. Svojim položajem na Dunavu, područje Sremskih Karlovaca uklapa se u liniju rimske utvrđene granice-limesa, na teritoriji provincije Panonije. No na ovom mestu nije, na limesu, postojalo nikakvo veće i znatnije utvrđenje. Dok se kao takva pominju Cusum (Petrovaradin) i Acumincum (Stari Slankamen), antički izvori i natpisi ne govore nam ni o kakvom znatnijem rimskom naselju na mestu Sremskih Karlovaca, a na postojanje takvog naselja ne upućuju ni arheološki nalazi. U okviru administrativne organizacije Panonije, Sremski Karlovci morali su biti vezani za jedan od većih gradskih centara, možda Sirmium (Sremsku Mitrovicu) ili Bassianae (kod današnjih Donjih Petrovaca), o čijem postojanju i istoriji raspolažemo bogatim arheološkim a delom i istorijskim podacima.

Kosta Petrović

Sremski Karlovci prostiru se po ivici severoistočnog obronka Fruške gore, a sama varoš izdužila se kao jezik po vodoplavnom i močvarnom terenu pored Dunava i strmim stranama Magarčeva brega i Čerata. U pozadini varoši, na severozapad, zapad i jug šire se karlovačka polja. Atar karlovački ima oblik nepravilnog četvorougaonika sa najkraćom stranom na severu u Zanošu, na granici petrovaradinskomajurskog atara. Najduža strana zatvara karlovački atara sa juga. Ova strana ide od Dunava preko Karaša, Kraljeva brega, Kurjakovca, grbenom Fruške gore i izbija na Evgenov put. Na severoistoku je Dunav granica karlovačkog atara, a na zapadu Raša i Stražilovačka šuma. Sa grebena Fruške gore teku nizovi bregova poređani kao žilice na korenu, tako da gotovo svi bregovi teku paralelno od juga prema severu. Breg od brega rastavljaju duboke doline sa terasamakao ostacima nekadašnjih jezerskih korita. Usled cepanja i klizanja gornjih terasa, kotlinaste doline sve se više pproširuju. U većini slučajeva terase se sastavljenjeod lesa i peska. Klizanje i cepanje zemljišta je obična pojava u karlovačkom ataru. Zemljište, klizi, cepa se, stvaraju se udubljenja i uzvišenja i to daje posebnu talasastu plastiku, kakvu vidimo naročito u Karašu. Uzrok je klizanju zemljišta u većini slučajeva nepravilno rigolisanje zemljišta i rđavo postavljanje odvodnih kanala.
Sedla bregova većim delom su uzane visoravni, a nešto šire visoravni protežu se samo po Doci, Raši i Kraljevom bregu. Reljef atara pokazuje veliku raznolikost, dolovi se neprekidno izmenjuju sa bregovima, kao i blagi nagibi sa strmim. Lipovački i Stražilovački potok, potok u Mateju i Selištu duboko su izdubili svoja korita, te stvorili visoke obale, koje se ruše i rone, te na mnogim mestima stvaraju provalije i gudure. Lokalni kontrasti zemljišta su vrlo česti, a pored toga i raznoliki biljni pokrivači koji pokrivaju bregove i dolove, čine da je karlovačka okolina privlačna i lepa.
Putnici, koji putuju u proleće železnicom pored Sremskih Karlovaca, Očaarani su lepotom karlovačkih polja. Dok je drveće, kuda je voz malo pre projurio, u bačkoj nizini ili u ravnom Sremu, bilo potpuno golo i nije davalo od sebe znak života - u Karlovcima je to drugačije. Drveće je posuto kao sneg belim, crvenkastim i žućkastim cvetovima, te izgleda kao buketi zadenuti u crna polja. Po brežuljcima i dolovima viju se brazde zasađene vinovom lozom. Tačke pobodene pored čokota, na koje će biti loza povezana, kao vojniici čuvaju tu lozu da je obesna kočava i hladni gornjak ne polomi i počupa. Karaš, Rovina, Remetica, Kuvalovo, Mali matej, Krivac i Ćušilovo najbogatija su, a ujedno najtoplija i najvlažnija karlovačka vinogradarska polja.
Na jug i jugozaapad od varoši prostiru se polja: Banstol, Kraljev breg, Lipovac, Vrhovi, Mihaljevac, Doboševac, Kurjakovac, Krstuševina, Belješevo, Magarčev breg, Ešikovac i Čerat. Sva ova polja zajedno sa Dokom, koja leži na severozapadu od varoši, imaju isti izgled i iste biljke. To su karlovačka najviša polja i velik su deo oovih polja ledine, pašnjaci i livade, a tek prisojni brežuljci, ravnice i dolovi zasađeni su vinogradima, voćem, ili su posejani drugim kulturnim biljkama.
Na zapad i severozapad od varoši prostiru se polja: Bocka, Rovine, Selište, mala i velika bašta, Zaguljanac i druga manja polja. Ova polja mnogo su pitomijeg izgleda, brežuljci se steru u blagim nagibima, doline su prostranije, a ima i većih ravnica. Brežuljci su zasađeni vinovom lozom, a po dolinama ima mnogo šljivika. Šljive vrlo retko rode, te se šljivici malo po malo vade. Ravnice su posejane žitom i kukuruzom.
U Karlovačkom ataru prema vrstama biljaka razlikujemo četiri vegetacione formacije: formaciju bara, prudova i vlažnih livada. Ta formacija zaprema niže delove Krivca, Kuvanova, Prosjanica, Karaša i prudove. Stepska formacija zaprema više suva zemljištakoja se prostiru po Kraljenom bregu, Banstolu, Vrhovima, Mihaljevcu, Čegru, Krstuševini, Magarčevom bregu, Ešikovcu, Čeratu i Doki. Formacija šume i prelazne formacije nalaze se između vlažnih i suvih polja.
Na jugoistoku od Kraljeva brega širi se pored Dunava Čortanovačka šuma, a na jugozapadu Remetska i Karlovačko-Stražilovačka šuma. Veći deo drveća u ovim šumama je lipa, a manji deo se sastoji od hrastova, graba, bukve, klena, jasena, javora, bresta i divljeg voća. Prvobitno su svakako ove šume bile hrastove, a ostale vrste šumskog drveća, pa i lipe imale su podređenu ulogu. Kada je u prošlosti čovek počeo seći ove hrastove šume, radi svojih kućnih potreba, obnavljanje šume išlo je na štetu hrasta.

Прошлост Сремских Карловаца, живописног града на обронцима Фрушке горе, може се у континуитету пратити од 14. века. Као град (oppidum), или каштел (castrum) Karom, наводи се по први пут у писаним документима 1308. године.

Под турском влашћу, у току перманентног насељавања Срема српским становништвом, Карловци су постали једно од највећих и најзначајнијих градских насеља.

Из 1532/33. по први пут се спомиње и садашњи назив овог града, у рукописном Отачнику манастира Крушедола.

Под турском влашћу, Карловци су постојали до 1688, до Великог Бечког рата (1683-1699), kада су Турци у повлачењу према Београду спалили и уништили ово место. Велики Бечки рат је окончан у Карловцима 1699. године, потписивањем Карловачког мира, уз посредништво Енглеске и Холандије, између чланица Свете алијансе: Аустрије, Пољске, Венеције и Турске. Са Русијом је Турска потписала сепаратни мир у трајању од две године.

Преговори су трајали седамдесет и два дана, после којих је у потпуности прекројена политичка карта Европе у корист хришћанских народа.

На месту где је потписан мир, подигнута је 1817. године капела посвећена Светој Госпи од мира.

После 1699. године Карловци постају значајно трговачко насеље, јер се преко овог места усмеравају трговачки путеви према Турској. Близина Дунава свакако је доприносила још већем интензивирању трговине.

Од 16. века Карловци су постали једно од црквених средишта српског народа. После Прве сеобе Срба 1690. Карловци постају један од кандидата за ново средиште српских архијереја. Тек после Трећег црквеног привилегованог изборног сабора, 1713. године, одлучено је да се ново средиште митрополита из манастира Крушедола премести у Карловце.

1718. године Карловчани су обновили Доњу цркву коју су Турци оштетили приликом повлачења после битке код Петроварадина 1716. а која је подигнута 1710. године.

Године 1726. отворила се у Карловцима прва школа, заслугом Митрополита Мојсеја Петровића. Први учитељ био је Максим Суворов, који је из Русије донео прве уџбенике.

1733. године дошла је у Карловце још једна група учитеља предвођена Емануилом Козачинским, који је као професор поетике и реторике представио са својим ђацима прву драму у историји новије српске књижевности, Трагикомедију о смрти последњег српског цара Уроша V.

Године 1746. изграђен је нови храм Горње Ваведењске цркве на темељима старог, по много чему судећи, манастира из 16. века.

Године 1739. у Карловце се доселила бројна заједница од 51 немачке породице и потом настанила у подножју Магарчевог брега око Капеле мира која је њиховом заслугом и обновљена.

Најзначајнији период у историји овог града започео је од ступања на положај митрополита Павла Ненадовића 1749. године. Оживео је запуштене школе, основао посебан црквено народни фонд из којег су се финансирали учитељи и свештеници, основао је штампарију, подигао катедралну (саборну) цркву посвећену Св Николају, обнављао је фрушкогорске манастире, проширио и украсио двор и оближњу башту, поклонио много књига за тадашње школе. Колико је био значајан и незаменљив, потврдиће и стање какво је настало после његовог упокојења (1768.), школе и фонд су се угасили и до доласка митрополита Стефана Стратимировића у Карловцима се мало од пређашњег сјаја одржало.

Нова зграда римокатоличке цркве је подигнута 1768. године. Тада су Карловце и нове цркве посетили будући цар Јосиф II, принц Алберт и фелдмаршал Лаудон.

У овом периоду Карловци су имали највише занатских радионица и трговачких радњи (1770. било је 36 дућана и 144 занатлије, око 30-40 кафана и неколико хиљада јутара под засадима винограда).

Болница у Карловцима је подигнута 1770. године у Доњем крају.

Године 1776. штампан је у Карловцима први каталог митрополијске библиотеке одакле сазнајемо да је фонд располагао са 504 књиге и 104 стара рукописа.

Од 1785-1788. зидала се у Карловцима нова основна школа.

1787. године грађани Карловаца су били ослобођени државног кулука.

Велики пожар у Карловцима је избио 1788. и тада је изгорела скоро читава чаршија.

Карловци су брзо обновљени захваљујући митрополиту Стефану Стратимировићу, који је дао нови подстрек економском успону и новом препороду. У Карловцима су тада живели најбогатији Срби, који су сабирали у ово место огроман капитал и који се увек на прави начин каналисао и употребљавао за корист свога рода.

Један од таквих пројеката био је и оснивање Карловачке гимназије. Основана је прилозима Димитрија Анастасијевића Сабова (20000 форинти) и осталих грађана (с.19000). Цар Леополд II повељом од 11. 10. 1791.године, одобрио је оснивање гимназије. Бригу о раду и животу гимназије преузео је Патронат и Старатељство гимназијских фондова са митрополитом Стратимировићем на челу. Школа је отпочела са радом 1. 11. 1792. у старој згради Латинске школе где се организовала настава до подизања нове зграде 1891.године.

Митрополит Стратимировић је 1794. године основао и богословију, а 1798. и интернат Благодјејаније, у којем су становали и хранили се сиромашни богослови и гимназијалци.

Вук Стефановић Караџић је у току 1805, па све до краја 1806. године, учио у Карловцима да чита српски и немачки, завршио словенску граматику и целу аритметику и катихизис. У овом периоду гимназију су похађали Сима Милутиновић Сарајлија и Димитрије Давидовић, синови Алексе и Јакова Ненадовића.

Почетком 19. века у Карловцима се отвара мало научно друштво, познатије као Карловачки круг, које је окупило многе умне личности, и које се бавило питањима језика и историје.

Прва апотека је основана 1807.године.

Трудећи се да настави континуитет уметничког развоја и неговања православне иконографије, митрополит Стратимировић је 1809. године основао Цртачку школу.

До краја 1811.године завршено је зидање зграде Магистрата.

Митрополит Стратимировић који је својом ангажованошћу обележио једну епоху у Карловцима, упокојио се 23. 09. 1836. године и сахрањен у Саборном храму.

Мајска скупштина одржана 13. (1.) маја 1848. године, у Карловцима. Тада је митрополит Јосиф Рајачић проглашен за патријарха, пуковник Стефан Шупљикац за војводу, Ђорђе Стратимировић за председника Главног одбора и команданта српске војске, те закључена борба против Мађара у одбрану народних и црквених права. Српски народ је проглашен за политички слободан и независтан под аустријском круном. Области Срема Барање, Бачке са бечејским дистриктом и шајкашким батаљоном, Банат са Границом и кикиндским дистриктом проглашен је за Српску Војводину. И управо нападом мађарских трупа из Петроварадина предвођени генералом Храбовским 12. 06.1848. на Карловце, отпочеле су борбе Срба са регуларном војском.

Непосредно пред револуцију 1848. патријарх Рајачић је подигао раскошну резиденцију Илион (данас градски музеј), са малим вртом и зимском баштом.

1858. заузимањем патријарха у Карловцима је отворена нова типографија, која је успешно радила до 1866.године.

У Карловцима је одржан и чувени Благовештенски сабор 1861. године, организован због одлуке Беча да успостављајући компромис са мађарском аристократијом, утврди коначно територијални интегритет Угарске, те због тога и укине Војводство Србију и Тамишки Банат. Сабор је представио предлоге и услове под којим ће се ова област интегрисати са Угарском.

У Карловцима су се организовали Народно –црквени сабори 1864, 1865 и 1869.

Обележавајући тридесетогодишњицу од смрти Бранка Радичевића, иницијативом ученика Карловачке гимназије 22. 07. 1883. године , посмртни остаци песникови су уз велику светковину пренети из Беча на Стражилово.

Заслугом патријарха Германа Анђелића и његовог наследника Георгија Бранковића са Митровачким протом Стеваном Анђелићем, подигнута је нова зграда Карловачке гимназије према пројекту мађарског архитекте Ђуле Партоша.

Друго славно карловачко училиште, Богословија је у време патријарха Георгија Бранковића стасала у изузетно угледну школу, која пружала изузетно образовање. 1900. године подигнут је први семинар за удобан и ђацима примерен живот.

На иницијативу Патријарха Бранковића, почела је да се гради нова зграда дворске резиденције 1892., према пројекту арх. Владимира Николића. Зграда је довршена до 1884.године. У двору се налази капела Св. Димитрија, са прелепим иконостасом који је насликао Урош Предић 1898.године.

Српска манастирска штампарија је отворена 1895. заслугом Илариона Руварца и Платона Телечког. Радила је врло плодно до 1941.године. У Карловцима су у овом периоду излазила два значајна листа: Српски сион од 1895 до 1907. и Бранково коло, књижевни часопис од 1895 до 1914. године.

Славну композицију Сеоба Срба патријарх Георгије Бранковић је наручио од Паје Јовановића1895. за Миленијумску изложбу у Будимпешти. Јануара 1904. у Карловцима је основано Соколско друштво.

За време новог патријарха Лукијана Богдановића Саборни храм је добио садашњи изглед 1909/10. преправком њене фасаде, а зидови изнад певница и столова украшени су монументалним композицијама Паје Јовановића.

Драгоцени часопис за унапређење историографије Архив за историју Српске митрополије карловачке, излазио је у Карловцима од 1911 до 1914.

Уједињење српских православних епархија организовано је на Првој конференцији православних епископа 31. 12.1918.у Карловцима. Тада је проглашено уједињење цркава и успостављена Српска патријаршија.Свечано проглашење СПЦ одржано је у патријаршијском двору у Карловцима 30. 08. 1920. Београд је постао црквено седиште, док је резиденција привремено остала у Карловцима до 1936. године.

Одмах после Првог Светског рата у Карловцима се населила значајна колонија руских избеглица. Овде је створена Руска загранична црква и формиран привремени штаб руске царске војске у избеглиштву.

У освит Другог светског рата у Карловцима је живело више од 6000 становника. Карловци су ослобођени 23. 10. 1944. када је једна чета Другог батаљона Седме војвођанске бригаде свечано умарширала у град.

Данас су Карловци захваљујући својој славној прошлости остали важан културни и духовни центар српског народа.

Културно-историјски споменици Сремских Карловаца

Цркве

• Саборна црква Светог оца Николаја (1762) - прва раскошна барокна црква саграђена на овим просторима, која доминира амбијентом својом монументалошћу и витким торњевима. Својим архитектонским решењима, са два велика и једним малим звоником и издуженим бродом представља бисер српког градитељства XVIII.века и прави камен међаш у развоју неимарства. Такође у самом храму су смештени бисери српске уметности XVIII и XIX века, дела Теодора Крачуна, Јакова Орфелина и Паје Јовановића, сликара који су, сваки у свом периоду, представљали врх српског сликарства. То се нарочито односи на барокни иконостас, рад Атанасија Марковића, који представља један од најлепших барокних дубореза у овом делу Европе. Заједно са иконама Теодора Крачуна и Јакова Орфелина овај иконостас има велики међународни значај. Поред овога, у храму се чува и чудотворна икона Богородице са малим Христом, рад непознатог руског мајстора из XIV века, kao и кивот са делом светих моштију Светог Арсенија Сремца, ученика и наследника Светог Саве на архиепископском трону.
• Доња црква Св. Петра и Павла (1719) - представља прву обновљену цркву од краја средњег века која је подигнута у месту, са иконостасом Димитрија Братоглића. Ово је уједно и један од последњих храмова који су изграђени у традиционалном српско-византијском стилу на простору северно од Саве и Дунава. У цркви Св. Петра и Павла је 1782. године хиротонисан за Цетињског владику Петар I Петровић Његош. Овај храм има шири регионални значај
• Горња црква Ваведења Пресвете Богородице (1746) – помиње се у историјским изворима из XVI века, као манастир и метох манастира Хиландара. Данашњи изглед добија половином XVIII века, када је на иницијативу патријарха Арсенија Јовановића – Шакабенте срушен стари и подигнут нови храм. Иконостас у цркви дело је Димитрија Бачевића из 1746. године. У крипти цркве сахрањени су српски патријарси Лукијан Богдановић и Георгије Бранковић. Овај храм има регионални значај.
• Римокатоличка црква Светог Тројства (1765) - саграђена на темељима средњовековног бенедиктанског самостана. Црква је изграђена као мали жупски храм у традиционалном барокном стилу. Дрвена улазна врата јединствен су пример барокне дуборезачке технике на овим просторима. У склопу цркве налази се и Жупни уред, подигнут почетком XIX века. Сам храм има регионални значај.
• Капела Госпе од мира (1817) - ротонда, саграђена по угледу на турски војни шатор, са четири улаза, представља симбол једног од најважнијих светких историјских догађаја, који се одиграо управо у Сремским Карловцима. Након завршетка Великог бечког рата (1683-1699), између тадашњих великих сила учесница у рату (Аустрије, Венеције, Пољске и Русије) са једне стране и Турске са друге, уз посредовање Енглеске и Холандије, након дугих и тешких преговора, 26. јануара 1699. године склопљен је Карловачки мир. Током преговора кориштен је округли сто, први пут у историји светске дипломатије.Због свог значаја у историји дипломатије, овај храм има међународни углед.

Палате

• Патријаршијски двор (1894) - седиште Митрополије Београдско-Карловачке и Патријаршије Српске до 1920. године. Ово здање представља једну од најраскошнијих палата у овом делу Европе, бисер српске архитектуре с краја XIX века. Архитектонски посматрано, двор представља комбинацију два стила – барока и неоренесансе. У склопу двора налази се капела Св. Димитрија, са иконостасом из 1897. године - радом Уроша Предића. Свечана сала је служила као место окупљања сабора из 1920. године на којем је проглашено уједињење Српске паравославне цркве. У самој сали се налазе раскошна огледала, али је већина ентеријера опљачакана у току Другог светског рата. У оквиру двора налази се неколико просторија, које су претворене у музеј СПЦ о коме ће бити речи у даљем излагању. Сам двор се може убројати у споменике културе од националног значаја. Данас представља седиште Епархије сремске и летњу резиденцију српског патријарха.
• Палата барона Рајачића - "Илион" (1848) - приватна резиденција угледне карловачке племићке породице Рајачић, у којој је данас смештена Завичајна збирка Сремских Карловаца, Музеја града Новог Сада. Овај дворац има карактеристике тадашњих здања уграског племства и богатог грађанства, са раскошним вртом и чесмом. Има регионални значај.
• Палата Црквено-народних сабора (1900) - здање које располаже са најлепшом свечаном салом у региону, данас седиште најстарије српске Богословије. У овој згради смештено је и седиште одељења архива САНУ, пре свега располаже грађом Митрополије Београдско-Карловачке и Патријаршије Српске. Ово здање има шири регионални значај.
• Палата Стефанеум (1903) – ђачки интернат подигнут на иницијативу патријарха Георгија Бранковића, по пројекту архитекте Владимира Николића, у неокласицистичком стилу. У овој згради се данас налази институт српског народа чије је седиште у Женеви и Београду. У згради је смештено неколико вредних легата значајних српских уметника, углавном из дијаспоре.

Школе

• Карловачка гимназија (1891), монументално здање које доминира центром места, саграђено у комбинацији стилова Рашке школе XII века и стила сецесије. Ово здање располаже са раскошном свечаном салом и спомен библиотеком, која представља прву модерну библиотеку код нас, са око 18.000 вредних, ретких и уникатних дела од краја средњег до почетка XX века. Ово је уједно и најстарија српска гимназија. Школа представља бисер архитектуре краја 19. века и има национални значај.

Приватне куће

• Кућа Димитрија Анастасијевића Сабова (1790) - бароконо здање, које се сматра једном од најлепших кућа у Војводини, са раскошним оковима на прозорима од кованог гвожђа.
• Кућа Јакова Орфелина спада у ред грађанских кућа са краја XVIII века, са богато декорисаном фасадом.
• Кућа породице Атанацковић(XVIII век), Ћирић, итд.

Карловачке чесме

• Чесма "Четири лава" (1799) – барокна фонтана на главном градском тргу, настала је као круна завршетка првог градског водовода. Због свог препознатљивог изгледа представља симбол места. Постоји веровање у Карловцима да онај ко пије воде са ове чесме остаје заувек везан за Сремске Карловце
• Варадинска чесма – налази се на улазу у Сремске Карловце (из правца Петроварадина). Ова чесма се помиње још у турско доба. Некада је имала у зиду икону Светог Илије и архиђакона Стевана.
• Чесма Светог Андрије – налази се у Доњем крају (у улици Митрополита Стратимировића), код куће породице Поповић-Смотра. Подигнута је напорима градских власти. Ово је једина карловачка чесма која је увек имала воду исправну за пиће. • Чесма Патријарховац - налази се у дворишту палате Илион. Подигнута је 1884. године и посвећена Богојављењу.