Aleksandar Popović "Bela kafa"

Četiri scenska reza sanja (Beli slez, Čemerike i krmez, Kikirez i
Carski rez)
za četiri parčadi bludnog stanja (Trošno zdanje, Tupo klanje, Gusto
granje, Mrsno ždranje i Pomanjkanje)
SUSTANARI:
MOMČILO JABUČILO
MAJKA JANJA
DELI JOVA
CRKVA RUŽICA
SRðA ZLOPOGLEðA
ZORA ŠIŠARKA
Kad se sanja bludnog stanja
PRVO STANJE: TROŠNO ZDANJE
Nema tog rukopisa koji
vešti prepisivači ne
mogu podražavati.

(Veliki i raskošni salon-trpezarija u vili fabrikanta Momčila Jabučila,
na upravnom zidu višekrilna staklena vrata koja vode na balkon prema
vrtu, sa obe strane tih vrata po jedan veliki prozor. Na levom i desnom
pobočnom zidu po dvoja vrata. Za velikim trpezarijskim stolom
doručkuju bez žurbe u tišini Momčilo, Ružica i Zora)
ZORA (Najednom, ali ne previše glasno): Zašto ti, Ružice, odjutros ne
doručkuješ, kad si sinoć i večeru preskočila? (tišina) Da ne preteraš ti
s tom Suvorinovom metodom slabljenja? (tišina) S emigrantima i
njihovim izmišljotinama treba biti krajnje oprezan. (tišina) Pogotovu
ako su ruskog porekla. (tišina) Tako mladim i neiskusnim devojkama
poručuje Mirijam u Politikinoj ilustraciji. (tišina) Počev još od nekog
Djagiljeva (tišina) On je čak izmislio svetsku baletsku trupu, samo
zato da bi neometano mogao da drži raskošni harem svojih muških
ljubavnica. (tišina) A oni ko anđeli, da ih svaka usamljena devojka
poželi. (tišina) Kakva šteta.
MOMČILO: Hoćeš li već jednom prestati da melješ, zagrcnuću se?
(odloži pribor) Hvala. (nastavi da doručkuje, tišina)
ZORA (posle manje pauze, nešto tiše): Okusi barem krajičak
Smejkalove safalade, ko majčina duša je. (tišina) Probaj, nećeš se
otrovati.
RUŽICA: Okani se, Zoro, nutkanja, ja sam na strogom uskršnjem
postu.
ZORA: Kako to da smetnem s uma, baš sam guska? (tišina) Nisam te
namerno dovodila u napast, veruj mi.
RUŽICA: Verujem ti.
MOMČILO: Tiše malo devojke, za stolom smo.
ZORA (posle manje pauze, opet tiše): Uzmi makar bareno jaje, ono je
posno.
RUŽICA: Nije po našem pravoslavnom.
ZORA: Zar su ti katolici i pred bogom povlašćeni? (tišina) Uf. Oni se
uz mleko i jaja čiste od greha.
MOMČILO: A čega u tome ima čudnog?
RUŽICA: Radije, tato, da po ko zna koji put ne bacamo iskru u barut
po pitanju netrpeljivosti između istočnog i zapadnog Rimskog carstva.
MOMČILO: Da ste kuvarice il sudopere, možda bi i prećutao, ali pred
jednom studentkinjom i jednom učenicom građanske.
ZORA: A ne, građansku sam školu napustila.
MOMČILO: I u kojoj si sad?
RUŽICA: U abiturijanskoj, zašto je gnjaviš tato?
MOMČILO: To ti je sedma, Zoro, u kojoj okušavaš sreću.
ZORA: Sedma, striče, al opet mi ne ide. Nije moja pamet za školu.
MOMČILO: Ostavimo sad to po strani. Hteo sam da kažem, kako
nema potrebe da od vas skrivam kako je u svim kulturnijim sredinama
već odavno dokazano na naučnoj bazi da greh ne ulazi na usta. (jede i
završava preko zalogaja) Greh izlazi iz njih.
ZORA: Znači, svi putevi još uvek vode u Rim?
RUŽICA: Naročito otkako je Musolini zgrabio vlast u ruke.
MOMČILO (preko zalogaja): A mi i nadalje brbljamo. Neprestano
brbljamo. Čak i za trpezom.
RUŽICA: Čak nas ni zalogaj u ustima, tato, ne sprečava u tome.
MOMČILO (besno): Hoćemo li se mi konačno usredsrediti na
doručak? (posle duže pauze u tišini) A šta ti opet čekaš Ružice, zašto
se ne prihvatiš?

RUŽICA: Meni je sasvim dovoljno nekoliko mrva hleba i zrna soli.
MOMČILO: Šta li se krije iza te tvoje zadrtosti, to se pitam? (tišina)
Koje li te to prokletstvo nagoni da budeš jogunica? (tišina) Hraniš li se
pakošću?
RUŽICA: Ja se samo branim svojim verovanjem.
ZORA: Pojela je dosta striče, niste vi videli.
MOMČILO: A koliko je tri puta sedam, Zoro?
ZORA: Ne znam.
MOMČILO: E onda ćuti. (tišina) I ne petljaj se kad si ko ćuskija.
(tišina) I od koga li se ti to braniš kćeri, u roditeljskom domu, voleo
bih da saznam?
RUŽICA: Od ovozemaljske negostoljubivosti.
ZORA: Na oknu je leptir.
MOMČILO: Ko šta radi, ti Zoro hvataš zjale. (tišina) Na koga li se
samo izmetnu kćeri, tako strašljiva? (tišina) U mojoj familiji su svi bili
hrabri.
RUŽICA: Meni moja bogobojažljivost služi na čast.
MOMČILO: Što kaže naš narod: čega se pametan stidi... (tišina)
ZORA: Je l smem ja da kažem? (tišina)
MOMČILO: Opet ćeš da izvališ neku nesuvislost.
ZORA: Muči je čika Momo to što joj je majka umrla porađajući je.
(tišina, Ružica uzdiše)
MOMČILO: Kaži mi da ti ne kažem. (tišina) Ko da sam ja mutav.
RUŽICA: Lepu mi je dobrodošlicu poželela sudbina na ovome svetu.
ZORA: I zašto su sva deca još u osnovnoj školi, čika Momo, na
pomen njenog imena Ružica, dodavali: crkva Ružica?
MOMČILO: Kako, molim?
RUŽICA: Čuo si ti, tato, čuo. (tišina) Čak ste i vi po kući usvojili da
me umesto imenom, po koji put zovete crkvom. Hajde crkvo. Gde si,
crkvo moja.
MOMČILO: To je iz navike zbog kalemegdanske crkve Ružice.
(tišina) Možda i nema nekog valjanijeg objašnjenja. (tišina)
Jednostavno, takav smo narod. U nas je svaki Marko Kraljević Marko,
a svaka Paraskeva isposnica. (tišina) Što se pak tiče kćeri, tvoga
rođenja i materine smrti, misliš da ja još istog časa nisam doneo
odluku da ti se to nikada ne saopšti.
RUŽICA: Kao da se božja volja da zataškati među Srbima.
MOMČILO: Da se koliko-toliko ublažiti i to je izgleda svim drugim
narodima zauvar, samo nama nije.
ZORA: Je l istina da oni meso kupuju na deke?
MOMČILO: A koji to?
ZORA: Pa ti drugi narodi. Što proseru, pojeli bi. Priča narod. Toliko
su šparni. Jednom čačkalicom čpijaju zube po mesec dana, i više.
MOMČILO: Oni četkicama peru zube.
ZORA: I nije im u ustima gadan onaj ukus kaladonta.
MOMČILO: Nije. Mažu ga na hleb i jedu.
ZORA: Znači, tačno je to da smo mi u masnoći najjači na svetu?
MOMČILO: Posebno u masnoći okovratnika. Gusko jedna. Tako bi
bila u stanju i pred gostima iz Zagreba da nas osramotiš. (tišina) Nego
nas je đavolska mater zadojila, lanuli bi, pa makar se i samo koji tren
pre toga zavetovali nad panajiom da ćemo ćutati. (tišina)
ZORA: Za Ružicom su deca po školskoj avliji danima i godinama
vikala, udarajući pesnicom u pesnicu: posmrče, posmrče-serem ti se u
lonče.
MOMČILO: A što baš u lonče? (tišina) Slaže im se po zvučnosti.
Naopak narod. Da im je da se našale, pa makar i na parastosu.
ZORA: Ja sam se zbog toga kamenicama razračunavala s njima. Al
što sam ih ja više ućutkivala, to su je oni sve žešće zadirkivali.
MOMČILO: Pitam se samo ima li kod još kog naroda te srpske
oholosti u međusobnim razračunavanjima.
RUŽICA: Ne bira se, tato, narod, nego se rađanjem stiče po božjem
naređenju.

MOMČILO: More, i ako verujem u njega, to još ne znači da po
zanimanju moram biti bogomoljac.
ZORA: Da je bar krv voda, manje bi nas bolelo.
MOMČILO: Opet ti bubnu i ostade živa. (tišina)
RUŽICA: Nije mi jasno, tato, zbog čega ti ne možeš da se pomiriš s
tim da sam ja tvoja, iako se u mnogo čemu razlikujem od tebe?
MOMČILO: Zbog toga, drago moje dete, što ako nastaviš da gladuješ
tom žestinom kojom si započela, ti ćeš se vrlo brzo prometnuti u
pravog pravcatog jakrepa.
RUŽICA: Naprotiv, tato, ja ispaštam upravo zbog toga što sam se ko
jakrep i rodila, sva nezgrapna i spljoštena.
ZORA (tiše): Kad obučeš nešto nabranije ne primećuje se.
MOMČILO: Uostalom, nezdravo je sam sebi ne biti lep. (tišina) I
zbog čega sam ja onda uopšte naručivao čak iz Londona sve te midere
na šnir i gumene korsete s fišbajnima i spužvastim umecima?
RUŽICA: Još da nemam ogledalo pa da me lažete. (tišina) Bez kapi
sam krvi. Žuta ko puvalo. S tri dlake na glavi. To i nije kosa, to su
mišji repovi. A nosina mi ko srpski opanak.
ZORA: Zar dužina Kleopatrinog nosa nije izmenila izgled sveta?
MOMČILO: Uzdrži se, Zoro.
RUŽICA: Znam ja i bez Zore da sam nakaza.
MOMČILO: Al nije njeno da sipa so u rane. Uostalom, sve se to da
nadoknaditi u salonima za ulepšavanje.
ZORA: Upućeni tvrde da postoji nešto što se naziva lepotom duše.
MOMČILO: Zoro, rekosmo li da ti zavežeš?
ZORA: Pa recite joj onda vi striče, ono čemu ste vi roditelji učili nas,
žensku decu, da kod svakog čoveka treba pre svega ceniti karakter.
MOMČILO: Šta vredi, na primer, Ružice, našoj Zori što je obdarena
prirodnom lepotom?
ZORA: Ništa, majke mi.
MOMČILO: Njoj je baš svaka spoljašna oblina na svome mestu.
ZORA: Neki put prođe i pola sata a da mi nijedan mladić ne zakaže
randevu.
MOMČILO: Od nje baš nema, što se kaže, ništa da ode u rastur.
ZORA: Svi misle da sam ja zrela devojka zato što sam rumena u licu.
MOMČILO: Pileći joj mozak, pa joj sve smešno.
ZORA: Majka Janja me stalno opominje što kukovima zatvaram vrata.
RUŽICA: Menjala bih se ja s tobom uz doplatu.
ZORA: Bi ti, Ružice, da ja u čaršiji nisam izašla na glas zbog silnih
poktoravanja u svim mogućim školama, počev od preparandije, pa do
babičke.
MOMČILO: Svi pričaju: blesava, a lepa. Ko šta radi, ona se samo
kliberi i šara očima.
RUŽICA: Pa ima li kod nas u Srbiji za devojku žešće preporuke kod
muškaraca od te Zorine?
ZORA: Al ostaću pored njih nenačitana, jer oni neće da čitaju devojci
knjige na sastancima, nego bi samo da cmaču i maze, a meni se samoj
ne da. Čim se nagnem nad otvorenom knjigom, ja zaspim. Sitna mi
slova.
MOMČILO: Ne mogu ja s njom, kao sa tobom da se pohvalim pred
ljudima u društvu, kako je apsolvirala, i to čistu filozofiju.
RUŽICA: Zašto onda svi govore: bež od nje? Ona filozofira.
ZORA: Zato što imaju na čemu i da ti pozavide.
MOMČILO: Plaše te se na intelektualnoj bazi.
RUŽICA: Što me više tešite, meni je sve teže ovako trapavoj,
zarozanoj i utučenoj. (zacvili kroz suze) Ja u stvari, kao i da ne živim.
Ja tavorim.
ZORA: Bolje je, Ružice, ako mi možeš verovati na reč, i tinjati, nego
patiti od učestalog zujuckanja u oblasti donjeg tela.
MOMČILO: Pogledaj je, Ružice, samo, molim te, kako se vrti u
stolici, kao da je na iglama.
RUŽICA (suzno): Bar je stalno u pokretu. Više je ima u društvu.
MOMČILO: A šta je s ugledom? Ugled mačku o rep. Nije nego. Kad
me deco, vučete za jezik. Uvek je na meti i svuda se guzi, a to ne vodi
na dobro. Staće ljudi da se otimaju. Posegnuće, bože mi oprosti, i neki
oženjen. Doći će do skandala. Pućiće bruka. Još ako neko i pripuca, il
baci rastvor kamene sode u oči, odosmo mi pred sud. Kloni se Zoro,
preteranog druženja.
ZORA: Al nemam ja mira ni kad sam sama, ovoga mi krsta (prekrsti
se) A ugledam li muške gaće na konopcu gde se suše, ja se namah
stresem i počnem kroz nos da šmičem.
RUŽICA (zacvili kroz suze): A šta ja radim? Cedim se. Ko slina. Čula
sam šta mi iza leđa po ulici govore. Mora da ju je gazda Momčilo,
kažu, gripozan opravljao. (zarida)

ZORA: Nemoj da ridaš Ružice, ja sam čula od majka Janje bezbroj
puta da se uvrede primaju samo od sebi ravnih.
MOMČILO: A što se tiče svih tih pogrda upućenih na moju muškost u
vezi s ispravnošću poroda...
ZORA: Pusti da ti obrišem suze, nemoj da grcaš Ružice. Otac se
ponosi s tobom. Slušaj ga samo kako ushićeno govori o tebi.
MOMČILO: Što ne guknu koju lošu i o mom sinu prvencu?
RUŽICA (jecajući): Znam ja da je Jova njegova dika.
MOMČILO: Meni je moja pokojna žena nešto kasnije počela da
poboljeva od ženskih stvari. I ja sam je vodao po lekarima. Nisam
štedeo na banjskim kurama. Nego, možda je tu kod nje pokojne došlo
do nekog većeg kvara.
ZORA: Razuverite je vi, striče, da je ona višak u vašoj porodici.
RUŽICA (cikne): Ne prizivaj ga, neću njega.
MOMČILO: Ne moraš, samo se smiri.
RUŽICA: On me se stidi, ja sam mu na teretu.
ZORA: E to si baš izmislila.
MOMČILO (usredsredi se na doručak): I to iz inata, tek koliko da
nijedan obrok hrane pod ovim krovom ne protekne bez njenih šuseva i
mučnih scena.
RUŽICA: Čuješ li ga opet, njemu su njegovi nagonski rituali jedina
svetinja?
ZORA: Ma voli te otac, ne fantaziraj.
MOMČILO: A što bih pa i ja voleo nekog ko o meni govori u trećem
licu jednine?
RUŽICA (naglo ustane): Ako vam je teško i da me gledate, ja mogu i
da se udaljim.
ZORA: Sedi more, ne preteruj.
MOMČILO: Ako nište više od toga, zaslužio sam bar da mi se u ovoj
kući da mira jesti ko čoveku.
RUŽICA: On me mrzi. (pođe na levo, u svoju sobu) Nipodaštava
rođenu ćerku zarad svog doručka.
ZORA: Vrati se Ružice. (ustane i pođe za njom) Znaš da je stric
zakleti žderonja. (ulazi za Ružicom u sobu)
MOMČILO (dobaci za Zorom): Al znam i da u nas svako svakoga
olajava iza leđa.
(Iz vrta preko ograde balkona Srđa i Jova uskaču kroz staklena vrata
pred Momčila. Odeveni su u prnje, musavi i čupavi)
JOVA: Evo nenadanih gostiju.
MOMČILO (zbunjeno ih pogleda): Ko je vas dva ubožjaka pustio
ovamo k meni u trpezariju?
SRðA: Niko domaćine, neopaženo smo se ušunjali. (on i Jova prikuče
trpezi i gladno je zagledaju)
MOMČILO: Zar na kapiji niste pročitali da je u ovome domu
prosjačenje policijski zabranjeno?
JOVA: Ma je l moguće, tato, da ti nas ne prepoznaješ? (Momčilo
zaprepašćeno ustane sa stolice) Ovo smo ja i Srđa Zlopogleđa.
(Srđa i Jova stanu gladno i žedno piti i jesti sa stola stojeći.

Neprestano se češu.)
SRðA: Samo nešto oronuli.
MOMČILO: Grom vas spalio, otkud vi u tim ritama? Niste valjda
dezertirali sa fronta.
SRðA: Raspao nam se striko, pod prvim naletom neprijatelja. Ko grad
od peska.
MOMČILO (odmakne se od stola): Zgadiste mi doručak, što se toliko
dranjate?
JOVA: Za sedam dana bežanja u rasulu, tato, stigli smo i da se
ošugamo, i da bele vaši zapatimo.
SRðA: Tanka u nas građanska koža, pa se na nju sve brzo prima.
MOMČILO: A gde su vam uniforme, jadni ne bili?
JOVA: Trampili smo ih u ciganmali za rite, tato, da nas neprijatelj ne
bi prepoznao i pokupio iza neke okuke za ropstvo.
MOMČILO: I ko će sad našu nejač da brani od zavojevača?
SRðA: Niko, striče. Svi su se razbežali kudkoji, a ponajpre
đeneralštab i dvorska kamarila.
MOMČILO: Zar se baš ni jedan Srbin ne odvaži među vama, da
pogine slavno ko što smo mi u prvom ratu ginuli listom?
JOVA: A za koga, tato?
MOMČILO: Za Kraljevinu Jugoslaviju.
SRðA: Što onda striče, ljudski ne rekoste: za veštačku tvorevinu?
JOVA: Il još bolje, tato: za mračnu i trulu tamnicu potlačenih naroda i
narodnosti, posebno hrvatskog.
MOMČILO: Da ne sanjam ja to sine.
SRðA: Ono, ranije si se striko, uljuškivao pustim snovima
velikosrpskih hegemonista.
MOMČILO: Kad pre ovaj naš levonakrivljeni Zlopogleđa stiže da te
nakljuka komunističkim lažima.
SRðA: Ti kao da zaboravljaš striče, da smo nas dvojica odrasli odrasli
zajedno u tvome okrilju.
MOMČILO: Ma nisam li ja to u nedrima guju gajio.
JOVA: Al, nije to on tato, na prečac preko kolena, ko što ti misliš,
nego su i mene i njega još iz gimnazije, a posebno na beogradskom
univerzitetu godinama preparirali. Sad, jeste da je Srđa, s obzirom na
svoj staleški položaj bio od mene prijemčijivi.
MOMČILO: A ja ga s majkom i sestrom iz pijeteta prema njegovom
pokojnom ocu Svetozaru, primio pod krov, s obzirom na tragičnu
okolnost da je on poginuo pod presom u mojoj fabrici.
SRðA: Presa je bila neispravna.
MOMČILO: Rekoh: bog će mi platiti, da prigrlim siročiće s majkom.
SRðA: A zucka se i da ga je neko gurnuo ko sindikalnog funkcionera
koji je podbadao na štrajkove.
MOMČILO: Skoro dvadeset godina smo ko jedna familija živeli.
SRðA: Pa ste mu posle i grob ko vešcu raskopali i glogov kolac
začivijali u zemne ostatke, uz pojanje popova, a u cilju rasterivanja
radnika koji su se svake nedelje oko njegove humke okupljali.
MOMČILO: Nikad nikakve razlike među decom nisam pravio.
JOVA: Na rečima nisi, al u odevanju ih je bilo.
MOMČILO: Za istim stolom smo jeli.
JOVA: Meni štof i cuger kod Teokarevića, pa kod dvorskog šnajdera
na šiće, a Srđi gotovo odelo od koprive kod Tivata.
MOMČILO: Ma jesam li vas svo troje zajedno na beogradski
univerzitet upisao, koštalo je to para.
SRðA: Onamo nam je i bio rasadnik, čičo, dobro si uradio.
MOMČILO: Zoru ne ubrajam, probali smo, takoreći, i kroz levak, al u
njenu glavu nauka ne ulazi.

JOVA: A što je usput Zorina i Srđina majka Janja i nas dvoje odgajila
posle majčine prerane smrti, tato, to nikom ništa.
MOMČILO: Još im dopustio da me zovu stricem i čičom, kao da smo,
bože me oprosti, rod rođeni od istih muda.
SRðA: Različitih pogleda na svet, čiča.
MOMČILO: Zar sam zaslužio da mi se ovako zlim za moje dobro
vraća?
JOVA: Ovo je tek začetak tato, pritrpi se.
MOMČILO: Ko zna kakva me još beda očekuje s vaše strane.
JOVA: Ma od koga to, tato, ne preteruj.
MOMČILO: Od ovih što sad u nesreći dižu svoj glas.
SRðA: E pa dolazi, striko, sirotinjskih pet minuta.
MOMČILO: Al bič na kraju puca, upamti žutokljunče. Sad mi je tek
jasno šta se u tvom oštrom pogledu krilo.
SRðA: Bes potlačenih, striče. Ko vulkan ćemo proključati.
JOVA: Ja sam uz njih tato, u istom stroju.
MOMČILO: Ma lepo su meni moji prijatelji skretali pažnju, da se od
ološa zahvalnosti ne nadam, al ja se nisam dao doći. Mislio sam,
crveni ili plavi, svejedno, braća smo i sestre, od jedne loze. Neće se
Srbi međusobno tamaniti, jedna im je vera.
SRðA: Koliko ja znam striče, ti se nikada u politiku nisi preterano
mešao, nego si čak i s podsmehom o tim višestranačkim ujdurmama
govorio, otkud sad najednom kod tebe toliki otpor spram Kapejota.
MOMČILO: Otud što ste nam vi i došli glave.
JOVA: Sami ste sebi, tato, grob iskopali.
MOMČILO: Ma lepo su meni moji prijatelji prorokovali: čim dođe do
prve pometnje oni će nam krknuti nož u leđa.
JOVA: Ama kome, tato, ne razumem te.
MOMČILO: Pa nama Srbima. U Hrvatskoj se već sprema pokolj,
javio je radio.
SRðA: Al otkud tebi, striče, najednom opet glava, kad otoič u
razgovoru reče kako si je prineo na oltar otadžbine, da ne kažem za
račun srpske buržoazije.
MOMČILO: Ako nisam ja, jesu mnogi drugi, maltene svaki treći.
JOVA: Ne govori u ime mrtvih, tato, kosti će im se premetnuti.
MOMČILO (Otme od Srđana, koji se zajedno s Jovom u toku svađe
debelo gosti sa trpeze, flašu): Hoću i ja da nazdravim svima onima
koji mrze nas Srbe. (nalije čašu i besno je iskapi) Nek jedu govna.
(baci čašu na zid da se razbije)
SRðA: Zar i nas dvoje zajedno s njima, striče?
MOMČILO: Da bog da te ubilo moje dobro.
JOVA: Zar sinovca da prokuneš, tato?
MOMČILO: Nije on meni od danas ništa, a i ti ispred imena da brišeš
ono „deli“. Nisi ti delija, to može samo pravi Srbin da bude.
JOVA: A ja sam izrod, znači, po tvome.
MOMČILO: Vuk Branković.
JOVA: Još te nisam čuo tato, da ovako otrovno kuneš.
SRðA: Prikrivao se pred ukućanima, a inače, učestvovao je i on kad
su ceremonijalno bacali anatemu na mog matorog paleći mu voštanice
unatraške.
MOMČILO: Lažeš, huljo.
JOVA: Lažeš ti, tato. Pričala nam je majka Janja sve kako je bilo.
MOMČILO: To sam ja u svome gnezdu svijo kukavičja jaja, sad mi je
tek puklo pred očima.
SRðA: Nećemo ti mi kletvu uzeti za zlo, striče, smekšaćeš ti, nije se
sa nama komunistima šaliti.
MOMČILO: Nikad, brajko. Žilav je Momčilo Jabučilo ko svaki
dvoglavi orao. Ispod časti mi je i da opštim dalje sa vama, jer vi ste na
bojnom polju okaljali obraz srpskog ratnika pred celim svetom.
(drekne) Gubite mi se ispred očiju. (vraća se doručku)

JOVA: Zar smo već dotle dogurali, tato, da nas i iz kuće isteruješ u
naručje krvnika?
MOMČILO: Nisam ja rekao da izađete na ulicu. Spustite se dole u
suteren, u vešernicu, al po mogućnosti da vas niko ne vidi, zgroziće
se. U kazanu s ceđom i gasom poparite prvo sve te ciganjske dronjke
sa sebe, pa se posle i sami izribajte, da se ta gamad i šuga ne proširi na
ukućane.
SRðA (pođe sa Jovom nadesno prema vratima, pa zastane): Ne moraš
striče nikom govoriti da smo tu sve dok se mi ne uljudimo.
MOMČILO (grmne): Ma hoćete li me već jednom osloboditi da
dokrajčim jutarnji obrok. (oni brzo odu, on se predaje doručku)
JOVA (proviri samo glavom kroz vrata): A što se tiče okaljanog
obraza tato, (Momčilo se zagrcne i kašlje) samo to u odlasku da ti
natuknem, osvetlaćemo ga mi kad nas baćuška pozove. (brzo povuče
glavu, Momčilo se zacenjuje od kašlja)
MOMČILO (kroz grcanje): Fuj, fuj. Povrh svega još i dlaku nađoh u
jajetu.
ZORA (dotrči iz sobe s leve strane): Al da ne bude opet u nas striče,
na krivoga beda, da te pitam: jesi li se ti odjutros obrijao?
MOMČILO (još grca): Nemaš druga posla, nego da mi u trenutku kad
se rastajem sa dušom, postavljaš svoja glupa pitanja. Gusko jedna,
pomozi mi, što se bečiš.
ZORA: Isplezi se.
MOMČILO (grca): Otkud meni dlake na jeziku, bleso li nijedna?
Pozovi mi smesta majka Janju.
ZORA: Zar te niko nije obavestio, ona je još od ranog jutra, otkako je
presušio vodovod, iza kuće u vrtu na pumpi? Deli susetkama vodu.
MOMČILO: Nek prestane načas da klima, neće voda za toliko
presahnuti.
ZORA: Al nisam sigurna hoće li je pustiti, vrt je krcat izbezumljenih
ženturača. (spolja dopire graja)
MOMČILO: Što toliko galame?
ZORA (ode do vrata da baci pogled u vrt preko ograde balkona):
Otimaju se među sobom koja će pre napuniti svoju šerpenjaru.
MOMČILO: Znači, opet su svi preči od mene.
ZORA: U strahu svet posebno žeđa.
MOMČILO: Ma šta mi reče.
ZORA: Puše im se usne ko kaljeno gvožđe.
MOMČILO: Okvasite im ih, ljubim vas, pa makar ja i skapao za ovim
astalom. (krklja)
ZORA: Zar te je baš toliko pritislo?
MOMČILO: Zalogaj mi ko knedla zastao na pola puta. Gadi mi se da
ga maljavog progutam, a žao mi da ga ispljunem. (spolja dopire
tutnjava tenkova i cika) Šta se to otud valja?
ZORA (ide ka otvorenim vratima prema vrtu i osluškuje): Kao da je
krenulo drvlje i kamenje.
MOMČILO: Zatvori ta vrata, spolja ispod ruševina dopire smrad
leševa.
RUŽICA (istrči iz sobe): Tato, nestala je i struja. (ona i Zora ciče u
stranu, pa se i zagrle)
MOMČILO: Za mesec dana pišljivog ratovanja sve nam se pokoleba.
MAJKA JANJA (izbezumljeno uleće kroz vrata s desne strane):
Sustiže nas pokora, rođeni moji, sklanjajte se. (Ružica i Zora ciče od
straha)
MOMČILO: Šta reče, Majka Janjo, poispadaće mi plombe od
cvokotanja?

MAJKA JANJA: A meni žuč prska. Gamižu tenkovi kroz grad i ruše
sve pred sobom. (Zora i Ružica ciče, tenkovi grme)
MOMČILO: Dal i to možda nije razlog, majka Janjo, zbog kojeg ja
treba da gutam tvoje dlake?
MAJKA JANJA: Molim.
MOMČILO: Našao sam dlaku u jajetu.
MAJKA JANJA: Ništa te ne čujem od ovih detonacija.
RUŽICA (u samrtnom strahu): Oče naš, iže jesi na nebesjah, da
svatisja imja tvije, da pridet carstvije tvoje.
ZORA: Ne boj se Ružice, nas će naša braća odbraniti.
MOMČILO (i dalje ne mrda od stola): Hoće, đavolsku mater.
MAJKA JANJA: Ništa te ne čujem, govori glasnije.
MOMČILO: Nisi mi, kažem, servirala belu kafu.
MAJKA JANJA: Ne čujem.
MOMČILO: Belu kafu. Zahtevam moju belu kafu. (detonacije, dim i
mrak koji Momčilo sačeka za stolom, baš kao da se ništa ne dešava)
PRVI REZ: BELI SLEZ
Najviše je fanatika odanih življenju.
ZA PROMENU CRNO-BELI NEMI FILM
PREMA PRIČI RUŽIČINOG SNA IZ
DRUGOG PARČETA.
(PRED SMRT)
DRUGO STANJE: TUPO KLANJE
Ko je dovoljno veliki, biće
veliki i bez glave, a mali
neka ne dozvoljavaju sebi
taj luksuz.
(Mesto zbivanja kao i u prethodnom stanju. Jutro je, u salonu nema
nikog, odnekud dopire pevanje Zare Leander preko radija)
RUŽICA (njeni krici iz sobe s leve strane): Tato. Tato. Tato.
MOMČILO (proleće kroz vrata s desne strane i hita k Ružici preko
scene. U prolazu): Možda nam je neki ludak prodro u kuću, ima ih
danas ko pleve.
RUŽICA (Dolazi iz sobe s ocem koji je pridržava. Mrmlja sebi u
bradu): Oče naš, iže jesi na nebesjah.
MOMČILO: Smiri se, Ružice, otac je s tobom.
RUŽICA: Da svjatisja imja tvoje.
MOMČILO: Mora da si nešto ružno sanjala.
RUŽICA: Da pridet carstvije tvoje.
MOMČILO: Sedi ovde na trosed do tvoga oca dok se ne primiriš.
RUŽICA: Da budet volja tvoja jako na nebesi i na zemlji.
MOMČILO: Popij čašu hladne vode, okvasi grlo.
RUŽICA: Hleb naš nasušni daj nam danes (Momčilo je ošamari i ona
se prene) Što si me ošamario?
MOMČILO: Ćuti, samo kad si došla sebi.
RUŽICA: Ti me ne mrziš, jel da? Nisi me od besa klepio.
MOMČILO: Volim te najviše na svetu. Ti si moje mezimče.
RUŽICA: Poljubi me onda u čelo, kao što si me ljubio dok sam bila
mala.
MOMČILO (poljubi je u čelo): Je l ti sad bolje?
RUŽICA: Jeste malo. Užasan sam san usnila.
MOMČILO: U tako izopačenom vremenu živimo, da nije ni čudo.
Noći su nam košmarne, a kad se ujutro s težinom probudimo i sa
stvarnošću sukobimo, mi namah u teskobu i mrzovolju zapadnemo.

RUŽICA: Ti si se, tato, za ovih pet meseci okupacije mnogo izmenio.
MOMČILO: Znam, zbrčko sam se i podnaduo.
RUŽICA: Teško te je prepoznati.
MOMČILO: Zbog toga što sam naglo osedeo.
RUŽICA: Šta te muči, što ne kažeš.
MOMČILO: Ništa posebno. Pomalo neredovna stolica i učestalo
puštanje vode, ali to dolazi s godinama.
RUŽICA: Tajiš, znači, čuvaš u sebi.
MOMČILO: Šta bih krio i čuvao, pare su vam svima na dohvat ruke u
šifonjeru ispod veša?
RUŽICA: Pa da goriš ko cigareta duvana ti ne bi rekao.
MOMČILO: Bih ja, ali kad nemam šta. Starim, jedino to. Pritiskaju
me godine, pa svodim račune.
RUŽICA: Ne prenemaži se, ti ćeš sto godina živeti.
MOMČILO: Al dok sam bio mlad i drčan, ja sam verovao da će u
životu biti sve kako sam ja zamislio, pa sam se ko lav borio. Sad sam,
doduše malo kasno shvatio, da je sve to bila glupost.
RUŽICA: Zar si se baš toliko u sve razočarao?
MOMČILO: Shvatio sam da u životu ide sve svojim prirodnim tokom
mimo naših snova.
RUŽICA: Ne smem ni da zamislim šta bi bilo sa nama da se ti nisi
brinuo i borio za sve nas.
MOMČILO: Tri puta biste bolje prošli da ste se zaputili svojim
bogazama, da vas ja nisam gurao i odvraćao. Nego onda to nisam znao
što danas znam.
RUŽICA: Ala si ti zapao u depresiju.
MOMČILO: Sipnja me moja davi. Sve me boli. Sam sam sebi
dozlogrdio.
RUŽICA: Gospode bože, koliko si ti tužan. Mora biti da sam te ja
zbog toga i sanjala.
MOMČILO: Ispričaj mi taj san.
RUŽICA: Sanjala sam te baš u ovoj prostoriji.
MOMČILO: A gde ste vi?
RUŽICA: Kojekuda. Tu negde po kući. I onda nas ti kao dozivaš.
MOMČILO: Poimence.
RUŽICA: Ma ne, nego onako, sve na „ehej“ i „ohoj“, ali se to kao u
snu podrazumeva da nas ti okupljaš. I onda mi u isti mah, sa svih
strana utrčavamo k tebi.
MOMČILO: A ja?
RUŽICA: Ti si kao jako ozbiljan i zbog nečega brižan. Dočekuješ nas
s mirom, bez previše osećanja. Vlada muk.
MOMČILO: Traje, znači.
RUŽICA: Čitavu večnost.
MOMČILO: Al ti skrati malo, sažmi. Nemoj sad u snu čekati na
mene, dok ja progovorim.
RUŽICA: Posle izvesnog vremena, ti kažeš: Lepi moji, ja sam pri
kraju, uskoro ću na dalek put.
MOMČILO: To ja često govorim i na javi.
RUŽICA: I onda ti kao legneš na ovaj naš trpezarijski sto s glavom
prema izlaznim vratima, a ruke ti prekrštene.
MOMČILO: Sve isto kao i u mrtvaca.
RUŽICA: Onda neću san ni da ti pričam.
MOMČILO: Možda vi krijete od mene da sam ja još pre dva-tri
meseca umro, da se ne biste bacali u trošak oko moje sahrane.
RUŽICA: Ne budi morbidan.
MOMČILO: Onomad u sredu kad sam se probudio sasvim sam lepo
budan znao da je baš za taj dan zakazana moja sahrana, i pođem kroz
kuću da vas pitam: hoćemo li da krenemo, al kako nikoga ne
zateknem, ja zaključim da je moj ukop, ko zna ih kojih razloga,
pomeren za neki drugi dan po nedelji.
RUŽICA: Nisi valjda od bede s uma sišao, tato.
MOMČILO: Ako i nisam, uskoro ću. Nastavi san.

RUŽICA: Neću, nepovoljno na tebe utiče.
MOMČILO: Nastavi, biću čvrst, neću ni suzu pustiti.
RUŽICA: I nemaš zbog čega, nisi umro, pravio si samo probu. Rekao
si nam ležeći na astalu s prekrštenim rukama: Hoću blagovremeno da
proverim koliko će me ko i na koji način žaliti kad krenem na svoj
poslednji put do večite kuće, pa da shodno tome sastavim i zaveštanje
kod advokata. (Momčilo se zacereka) I tebi je to smešno.
MOMČILO: Jeste donekle, jer sve to što si ispričala živi još u srpskim
običajima. Mora da si nekad nešto o tome čitala, pa ti se sad u snu
vratilo.
RUŽICA: Nije isključeno, mada se ne sećam. Al u snu je bilo velikog
plača i očaja, kakav ja u životu još nisam doživela. Na tom mestu sam
se s bolom iz sna i trgla.
(S desne strane kroz vrata načas proviri Srđina glava)
SRðA: Ks-ks. (brzo povuče glavu)
MOMČILO (u čudu gleda oko sebe): Ču li i ti zmijsko siktanje?
RUŽICA: (preplašeno se osvrće) Ne.
(opet proviri Srđina glava)
SRðA: Ks-ks.
RUŽICA (preneraženo): Sikće nešto.
SRðA (naglo prodre u sobu): Sikće vaš mozak. Ja vam dajem signal.
MOMČILO: Šta izvodiš, prepao si nas?
SRðA: Jeste li sami?
RUŽICA: Nismo, u sobi je i Jova, samo još spava.
SRðA: U toku noći je li vas ko posećivao.
MOMČILO: Jeste, tvoj pokojni ćale. I kako se to ponašaš kao da si s
vešala utekao.
SRðA: Probudite mi Jovu.
RUŽICA: On se ljuti kad ga budimo.
MOMČILO: I jesam li ja tebi jednom za svagda zabranio da ga
zivkaš.
SRðA: Kao da smo mi još uvek deca, pa da nam ti komanduješ.
Ružice, probudi ga, dogovorili smo se.
MOMČILO: Ti da ostaneš tu gde jesi, ja u ovoj kući komandujem.
SRðA (pođe ka sobi): Probudiću ga ja onda sam.
MOMČILO (ispreči se): Samo preko mene mrtvog.
SRðA: Slušaj striče, ovo nije šala, dižemo ustanak u Srbiji, dat nam je
mig iz Moskve.
RUŽICA: Možda i jeste tato, otkud znaš da nije.
MOMČILO: Čak iz Moskve. Ne znam kojim putem. I to kroz
Hitlerove moto-mehanizovane horde. I još kome. Srđi i Jovi. Dvojici
šmokljana koji su pred Hitlerovim napadom na našu zemlju pobegli u
ciganjskim dronjcima.
RUŽICA: Zbilja Srđo, gde oni čak iz Moskve odabraše baš vas
dvojicu, ne zvuči normalno.
SRðA: Ma, hoćete li da vam pokažem proglas našeg Cekaa? (vadi iz
džepa ispresavijani letak i gura im ga pod nos) Dižemo se na oružje.
Čitajte.
MOMČILO (odgurne od sebe njegovu ruku s letkom): Neću ništa da
čitam. Ako si ti dresirani ker, moj sin nije. Ali vam oni iz Kremlja
zazvižduću, vi jurnete. Što niste branili zemlju kad je trebalo?
SRðA: Ma neću se ja ovde sa vama natezati. Mi krećemo u odlučan
boj protiv fašizma potpomognutom svetskim imperijalizmom.
Odzvonilo im je. Najdalje za tri meseca biće ostvarena svetska
proleterska revolucija.
RUŽICA: Tato, on ima i pištolj za pojasom.

MOMČILO: Ne igrajte se vatrom, deco, sve će nas pobiti zbog vaših
ludorija.
SRðA: Ima Kineza pola milijarde, ostaće neko.
RUŽICA: Kakve veze imaju Kinezi s nama, Srđane?
SRðA: Velike, Ružice. Ogromne. Jer u nas komunista svejedno je ko
je Srbin, ko Kinez, ko Hrvat ili Arnautin.
MOMČILO: Vama su i Turci braća, slušao sam ja to.
SRðA: Drugovi, ako su komunisti i proleteri.
MOMČILO: To li znači smera kominterna u spregu sa Hitlerom i
Vatikanom, da pobije sve Srbe, pa da posle našu grudu preplavi
Kinezima.
RUŽICA (krsti se): Gospode bože, sakloni.
SRðA: Nama je svaki proleter mio, pa ma koje vere bio, samo kad je
ateista.
MOMČILO: E sad popij čašu hladne vode, kad si se tako slatko najeo
komunističkih govana, nemoj dete da mi zaražavaš.
RUŽICA: I ne vovedi nas vo iskušenije.
SRðA: Kasno vam je gospođice moliti vam se, prebacio vam se tatica
u računu. I patrijarh vam je u logoru.
MOMČILO: Tako znači. Izlajao si se: vi biste prvo da nas odbijete od
pravoslavlja, po turskom recepisu.
SRðA: Napadom na Sovjetski savez Hitler je i sebi i vama potpisao
smrtnu presudu.
RUŽICA: Šta ti to, tato, imaš zajedničko sa okupatorom, o čemu on
govori?
MOMČILO: Šta bih imao, robujem im? A on bunca zatrovan.
SRðA: Kriješ, striče. Lažeš. Imate ti i Hitler u nama zajedničkog
neprijatelja.
RUŽICA: Moj oca.
SRðA: Aha. Nada se da će mu Hitler sačuvati fabriku od nas.
MOMČILO: Kakav Hitler? Koja odbrana? Šta vi smerate sa mojom
fabrikom?
SRðA: Smeramo da sva sredstva za proizvodnju otmemo iz ruku
eksploatatora i gulikoža.
MOMČILO: To li je, dakle, to? Vi nastupate pod parolom: Svoje ne
dam, tuđe dizam, to je srpski komunizam.
SRðA: Bliži se dan, striko, kada će svetski proleterijat ispaliti
poslednje plotune u glave imperijalista.
MOMČILO: Ne širi komunističku propagandu u ovom časnom domu,
poslednji put te opominjem, inače će ti crni petak biti bliži nego što si
se nadao, tanka ti je šija.
RUŽICA: I ostavi nam dolgi našja jakože i mi ostavljajem dolžnikom
našim.
SRðA: Misliš, krvopijo sirotinjska, da mi ne znamo da ste nam
spremali Bartolomejsku noć.
RUŽICA: O kojima vama, tato, on s takvom mržnjom govori.
SRðA: Govorim, gospođice, o našim domaćim izdajnicima koji su se
stavili u službu okupatora.
RUŽICA: Nije moj tata.
MOMČILO: Nisam, kćeri.
SRðA: Lažeš. Noćas ste organizovali hajku u nameri da nas sve u
krevetima pohapsite.
MOMČILO: Pojma nemam kćeri, o čemu on govori. Kunem se.
(prekrsti se)
SRðA: Zbog toga ja i nisam kući spavao, a Jova jeste, jer njega još
nemaju u evidenciji. I nisu uspeli, on i ja danas odlazimo.
RUŽICA: Kuda ćete?
SRðA: Zna se, u partizane.
MOMČILO: Ti kako hoćeš. Ali on mi iz kuće neće izaći dok sam ja
živ.
SRðA: Pohvataće nas gestapovci ovde čoveče, ko zečeve, jesi li
normalan? Mi nemamo drugog izbora. Ili šuma-ili logor. Idi Ružice.

Reci mu, ako se on predomislio, ja odoh bez njega.
RUŽICA (snebiva se, pogleda čas u Momčila, čas u Srđu): Dobro.
Idem. Probudiću ga. (brzo ode u sobu s leve strane)
MOMČILO: Zar u životu da me snađe što sam oduvek najviše mrzeo?
Zar sin jedinac da mi se uhvati u kolo s najgorom bagrom?
SRðA: A moje je serbez da dignem sve četiri u vis. Da se sladi
kolonijal-delikatesima iz okupatorskih zatvorenih magacina. I da na
Kolarčevom nazovi narodnom univerzitetu sluša koncerte Ilze Verner,
Marike Rek i Zare Leander.
MOMČILO: Ne znaš ti, zvekane, odakle si šupalj, zato tako pogano
na mene kevćeš iako sam te od malih nogu brižno gajio i hlebom
hranio.
SRðA: Preseo mi je svaki tvoj zalogaj, suzama sam ga zalivao.
MOMČILO: Gde li će ti ta tvoja nezahvalna duša?
SRðA: U brigade proleterske, da zbacimo jaram kleti, da živimo ko
Sovjeti.
MOMČILO: Ma znaš li ti klipeto, da sam namah po dolasku Nemaca
zatvorio fabriku i raspustio osam stotina radenika.
SRðA: Načuo sam da si dan-dva imao petlju, tek koliko da se ne kaže
kako su ti gaće pred Švabama spale prvog dana.
MOMČILO: A nisi načuo da su moji radenici kidisali na mene, da me
linčuju zbog toga što im žene i silnu nejač zatvaranjem fabrike
osuđujem na smrt glađu.
SRðA: Baci prazne priče i razglabanja, striče, fabrika ti radi i dan
danji, i to udvostručenim kapacitetom, neće ti omaliti kapital.
MOMČILO: Radi kad su na čelo uprave postavili za komesara
folksdojčerskog majora i fabrički krug opasali naoružanim stražama i
bodljikavim žicama.
SRðA: Čuvaju te bre čičo, ko zenicu oka svog.
MOMČILO: Uveli tri šihte, mene ko vlasnika nisu ništa ni pitali. Za
prekovremeni rad plaćaju po svome dvostruku satninu, pa se tvoji
proleteri otimaju da rade i po četrnajest sati dnevno, a vi biste s njima
da dižete svetsku revoluciju, jadna vam majka ne bila.
SRðA: Nije nego, kako ga ti izokrete, da na sirotinju padne osuda
zato što ropski rmba. A čiji kapital se uvećava, to da prećutimo.
MOMČILO: Ma znaš li ti, tikvane nezahvalni, da sam se ja tri dana i
tri noći lomio i kolebao, da li da sopstvenu fabriku dignem u vazduh
dinamitom.
SRðA: To ne znam i sumnjam. Gde su ti dokazi o tome, striče. Imaš li
živih svedoka.
MOMČILO: Imam sve one s kojima sam rame uz rame četiri godine
krvavo ratovao protiv tih istih govana. Pet ratnih rana je na meni.
SRðA: Ma hoćete li već jednom prestati s tim vašim solunaškim
tršenjem i kukumakanjem?
MOMČILO: A obaška što je opštepoznato ko je iz Srbije proterao one
nakazne nemačke šparhete na rodinim nogama. Momčilo Jabučilo,
ako nisi znao. I moji takozvani francuski emajlirani štednjaci marke
„zenit“.
SRðA: Jedino si se s tom markom zafrknuo. Ha, ha. Kao da si
predosećao. Posle zenita dolazi zalazak. I ti ćeš zaći.
MOMČILO: Znam ja da je za vas u tim godinama sve u životu više
zafrkancija, al setićete se vi kad-tad svoga hranioca, pa će vam doći
žao. Pravićete vi mene od blata kad me više ne bude bilo. I ovakvih
kao što sam ja.

SRðA: Dobro, molim te, reci: šta te je sprečilo da učiniš to s
dinamitom od fabrike, po čemu bi te pokoljenja pamtila vekovima?
MOMČILO: Prvo, nisam piroman po struci, ne znam kako se dinamit
postavlja, a ne smem nikome da se poverim. Ne želim da bilo ko drugi
zbog mene strada. I odem sutra dan da prošetam kroz pogone. I u
jednom ćošku ugledam bure s benzinom, pa pomislim: zapaliću. Ali
me skoli neka tuga. Izgoreće i ljudi. I zar svoje da palim. Sve sam to ja
sam stekao. To je jedno. A drugo: imam vas na grbači.
SRðA: Rekao si u množini: vas-to znači i mene.
MOMČILO: Pa sve što je na tebi, bukova glavo, ja sam ti kupio. Od
mene živiš dvadeset godina. Što se praviš lud?
SRðA: Ja se pravim, a ti luduješ.
MOMČILO: Nije, nego znam: zapaliću danas sopstvenu fabriku, a oni
će sutra doći da vas pokupe i strpaju u logore. Nisam ja sam, pa jedna
duša-jedna guša, da dižem svetske revolucije na jeziku. Ja sam
primoran da mislim na više stvari.
SRðA: A ponajviše na svoj sopstveni čemer.
RUŽICA (uleti usplahireno): Nema Jove u spavaćoj sobi.
MOMČILO: Kako da ga nema, sigurno je u kupatilu?
RUŽICA: Krevet mu je nerazmešten. Izgleda da nije ni ležao.
SRðA: Što nisi zavirila u ostale sobe? Možda je u biblioteci.
RUŽICA: Nigde ga nema, sve sam pretražila.
MAJKA JANJA (uleće mahnito kroz vrata s desne strane): Ljudi,
hapšenje.
MOMČILO: Gde bre hapšenje?
MAJKA JANJA: Kod nas. Izvukoše Jovu iz kreveta.
SRðA: Otkud je Jovin krevet kod nas, Janjo, saberi se.
MAJKA JANJA: Ležao sa Zorom u njenom, bože mi oprosti.
RUŽICA (krsti se): I majko božja, blagoslovena si među ženama.
MAJKA JANJA: Niti sam videla, niti sam čula kad se ušunjao.
ZORA (dotrčava kroz vrata s desna. Bosonoga, razbarušena i obučena
samo u šlafrok na golo telo): Zar još niko nije otrčao da ga spasava?
MOMČILO: Pokrij se, dete, gola si.
ZORA: Ni do čega mi nije. Zar zbog mene da dopadne apsane?
SRðA: Da se vi u za revoluciju odsudnom času, upustite u tako
štogod. Sramota.
(Zora brizne u plač)
RUŽICA: Ne plači, Zoro, ja znam da ti nisi kriva.
MAJKA JANJA: Kriva je, nek se isplače.
MOMČILO: Ne tražimo, ljudi, krivca u času kad nam valja spasenje
tražiti. I stišajte duhove, ja se sad moram rastrčati, da ga nađem gde je.
ZORA: Ako ustreba ja ću umesto njega robijati, podjednako smo
krivi.
MAJKA JANJA: Ti se prvo sita isplači, pa ćemo posle ti i ja
razgovarati.
RUŽICA: Što ste sad svi na nju graknuli, kao da je ona rat izazvala?
SRðA: Učinite sve što je u vašoj moći, striče, da ga isčupate, jer on je
danas potrebniji našem pokretu no ikad do sada.
MOMČILO: Znam, posebno će mi vaš pokret reći hvala.
RUŽICA: Ne moraju ljudi, tato, bog sve vidi.
MAJKA JANJA: A oni su , u stvari, došli moga Srđu da hapse.
SRðA: To sam i očekivao, zbog toga sam se noćas i sklonio odavde.
MAJKA JANJA: Ne date mi do reči doći, da kažem Momčilu sve što
treba.
MOMČILO: Što su onda skleptali mog Jovu, ako su došli da hapse
tvoga Srđu?

MAJKA JANJA: Uobrazili da je on Srđa.
ZORA: Otkud u Srbiji da brat leži sa rođenom sestrom u krevetu.
MAJKA JANJA: Pa čula si kad kažu: u vas komunista je to tako.
Slobodna ljubav. Nanu li vam bezbožnu rodoskrvničku.
RUŽICA (krsti se): Jako spasa jesi rodila duš naših.
MAJKA JANJA: A i oni Srbi, braća naša. Još ja uzela da im ljubim
cipele i molim. Greota je tako sa svojim narodom. A oni se cere.
Kažu: mora da je ovaj tvoj nazovi sin i tebi, matora veštice, ko pas
majci. Izritaše me kao strvinu.
SRðA: I neka mi posle samo još neko kaže da se u ovome času nije
rodoljubima latiti oružja.
MOMČILO: Snizi temperaturu, sinovče. Nije mi sad do tvojih tirada.
ZORA: A jedan uzeo da se pomokri u onu našu mesinganu vazu.
Kaže: izbulji se komunistička kurveštijo. Premeri mi ga. I izmahnuo
njime onako u šaci, pa mi se popišao po licu. I nogom me što je
mogao jače šutnuo u mali stomak. Kaže: ovo ti je da ne rađaš
komunističku kopilad, da vam zatremo svaki trag.
RUŽICA (krsti se): A bog sve zna, samo on može izmiriti zavađeni
narod.
MOMČILO: Jesu li mog sirotog Jovu izložili velikoj torturi?
MAJKA JANJA: Jašta čoveče. On siroma urla i krklja onako
iskrvavljen i podnaduo od bubotaka. Nisam ja taj. Urla. Nisam ja taj. I
otima se ko bivo ispod sekire, al njih je trojica, pa ga ubivaju i
pesnicom i laktom, i čim stignu kolenom i glavom u glavu. Nećeš
odricati, deru se. Ček dok te sad odvučemo u Glavnjaču, priznaćeš i
ono što ti se ne traži.
MOMČILO: Znači, u Glavnjači je. (pođe) Odoh ja. (saplete se i stane
da se osvrće, ne zna kuda će)
SRðA: Moram se i ja što hitnije počistiti odavde. Zvirni Ružice, kroz
prozor na ulicu, da ošacuješ nisu li pred kućom postavili kakvu
zasedu.
(Ružica zajedno sa Zorom ode u sobu, Momčilo pođe na desno kao da
će otići)
MAJKA JANJA: Nećeš valjda Momo, izaći iz kuće u pantuflama?
MOMČILO (zbunjeno zastane): Gde su mi cipele? (Majka Janja mu ih
brzo nalazi. Iz sobe se vraćaju Zora i Ružica)
SRðA: Ima li koga napolju?
ZORA: Samo dve devojčice igraju školice na pločniku.
(Momčilo seda, Majka Janja mu donosi cipele)
MAJKA JANJA: I ne žali na parama, Momo, čiji su da su, srpska ih je
majka rodila, razumeće te.
MOMČILO: Spreman sam i kompletnu fabriku da im poklonim, samo
dete da mi oslobode.
MAJKA JANJA: I zlatan sat ponesi, u Srbiji to koji put više vredi i od
brda para. Pare su pare, al se žuto zlato blista.
MOMČILO: Nego, pošalji mi načas ovamo tvoju Zoru, da je načas
nasamo nešto priupitam. (Majka Janja prilazi Zori, Srđi i Ružici koji
se nešto sašaptavaju, i ona Zori šapne na uvo, te Zora brzo priđe
Momčilu koji nikako da obuje cipele) Ti si, dete. (ona klima glavom)
E, sad da mi bez ustezanja kažeš: jeste li ti i onaj moj brljivko noćas,
mislim, uradili ono baš skroz na skroz, do krajnosti?
ZORA: Bolje i da nismo.

MOMČILO: A otkad vi to upražnjavate, đavo da vas nosi vaš dečiji?
ZORA: Ima mesec i po dana, čičo, kako smo počeli da se ljubakamo i
dirkamo, mada do noćas nismo išli niže od pasa.
MOMČILO: Ako te je onaj moj klipeta, mislim, upropastio, mi ćemo
vas onda zaručiti, jer ne može se u Srbiji tek tako uzimati devojci
nevinost pre braka, a obaška što to sad u ovoj situaciji može i pred
policijom da naiđe na sasvim drugo podrazumevanje i tretman.
ZORA: Ma nije striče, da izviniš, to noćas meni bila prvina. Imala
sam ja pre Jovana još trojicu.
MOMČILO: Au bre Zoro, pa ti ko šišarka.
ZORA: A što baš šišarka, striče?
MOMČILO: Pa stalno padaš.
ZORA: Gurate, striče, desnu nogu u levu cipelu.
MOMČILO: I sad moj Jova treba da plati glavom zbog trenutne
slabosti.
ZORA: Ko za inat se baš tako utanačilo. Srđan juče reko da sinoć neće
spavati kod kuće, a mi brže-bolje da iskoristimo priliku.
(Momčilo naglo ustaje i odlazi, Majka Janja otrči za njim da ga isprati,
a Zora se vraća Srđi i Ružici)
SRðA: Nemam ni ja više ovde šta da čekam.
RUŽICA: Kuda ćeš, jadniče.
SRðA: A što jadnik? Ja odlazim onamo gde je danas svakom pravom
patrioti mesto.
ZORA: Zar ni preobuku nećeš uzeti, bato?
SRðA: Imam ja tamo sve što mi je potrebno, k svojima odlazim. Mi
jednu jabuku delimo na dvadeset i četiri dela. A ko ima dve rubače, on
jednu daje onome golaću do sebe.
RUŽICA: Dok je dve na dvojicu, može lako, al kako jednu košulju da
podele dva golaća. Ne seku je valjda nadvoje.
SRðA: Nose je na smenu, do podne jedan, a od podne drugi. Ne jede
se kod nas na otmicu. I ako se Jova ikako vrati, prenesite mu moju
poruku, da ne mrda nikud. Neka se primiri i sačeka šifrovanu poruku
gde i kad treba da dođe, on šifru zna. I ne plačite sad, videćemo se
najkasnije za tri meseca. (pođe ka vratima, Majka Janja mu dođe u
susret) Idem, majko.
MAJKA JANJA: Čiča mi je u odlasku uz obraz na uvo šanuo da te
bez para ne puštam. (iz nedara izvadi svežanj novčanica i pruža ih
Srđi.)
SRðA (odgurne od sebe njenu ruku sa novcem): Skloni to, nisu meni
nužne njegove okrvavljene pare. (on pođe)
RUŽICA: O bože, zar ne mogu braća Srbi ni na jednom rastanku da se
prominu, a da se ne orezile?
SRðA (u odlasku): Doviđenja svima u oktobru. I ti sejo prestani da
cviliš. Što je bilo-bilo je, od danas se rađa novi i pravedniji svet. (ode,
muk)
MAJKA JANJA (posle kratke pauze): Rasturi nam se kuća u jednom
danu. (pođe)
RUŽICA: Nećete se valjda sad svi razići i mene ostaviti samu da
svisnem od tuge?
MAJKA JANJA (u oslasku): Vratiću se ja, kćeri, samo da obrišem
onu Jovinu krv sa poda i zidova, ako se bude dalo.
ZORA (posle dužeg muka): Ako se ti mene gnušaš Ružice, mogu ja i
da se sklonim.
RUŽICA: Zar ne možeš ni malo da ćutiš?
ZORA: Ja kad ćutim, ko da me nema.
RUŽICA: I preklopi to malo, razdrljena si, da ne nazebeš.
ZORA: Nije meni hladno, ne znam od čega se tresem.
RUŽICA: Srce ti zebe.
MOMČILO (ulazi pridržavajući razbarušenog i izubijanog Jovu):
Pridržite ga, čeka me pred kućom u autu gospodin Srba Parezanović.

(Zora i Ružica pritrčavaju da prihvate onemoćalog i bolnog Jovu, a
Momčilo iz neke fijoke izvlači putnu torbu)
RUŽICA: Mili brate, spasio te naš mili tata očas.
ZORA: Ti si opet tu. Ti si opet tu.
MOMČILO (otvara vitrinu i iz nje vadi srebrne tacne, ausece, pehare i
trpa ih u putnu torbu): Obećao sam mu još nešto prezentirati za
upravnika zatvora.
RUŽICA: Kakva sreća u nesreći. Prava sreća.
ZORA: Ti si opet tu. Opet si tu.
MOMČILO (sve mu se ono iz torbe prospe na tlo): Tiše malo. (brzo
kupi i stavlja natrag u torbu)
RUŽICA: Tu je Zoro, nemoj stalno ponavljati ko pokvarena
gramofonska ploča.
ZORA: Ali on je opet tu. Opet je tu.
MOMČILO (ušeprtlja se): Zbuniću se. (kao da je zaboravio šta mu
valja činiti)
RUŽICA: Spusti se bato na stolicu, noge ti se tresu.
JOVA: Samo polako, nesiguran sam. (lagano se spušta)
MOMČILO: Aha. (brzo prilazi stolu, spušta torbu i prekopava
džepove)
JOVA: Uh. (čim zadnjicom dodirne sedište, on stane da se diže)
MOMČILO (nađe papir koji je tražio): Tu je, treba da mu potpišem taj
đavolji proglas podrške. (brzo ga potpisuje)
ZORA: On ne može da sedi striče, boli ga mnogo.
MOMČILO (grabi torbu i polazi, u odlasku): Smestite ga u krevet,
rastrešen je od tuče. Potražiću lekara čim se vratim. (ode)
RUŽICA: Hoćeš li moći bato da dogamižeš do sobe oslanjajući se na
nas dve?
JOVA: Al nemojte žuriti, utrnuo sam. (zakašlje se i pljune krv)
ZORA: Kuku, zakašlja se i ispljunu krv. (napreduju ko puževi, sve
stopu po stopu)
RUŽICA: Dobro, jesu li oni ljudi ili zveri bato, kad su stigli da te
unakaze za tako kratko vreme?
JOVA: Srbi su.
ZORA (ulazeći zajedno sa Jovom i Ružicom u sobu): Ma ko će kome,
ko što će svoj svome.
MAJKA JANJA (vraća se spolja s Momčilom): Videla sam te kroz
prozor pred kućom, pa ti poleteh u susret.
MOMČILO: Samo načas da sednem. (umorno seda) Žiga me nešto
ispod lopatice s leve strane.
MAJKA JANJA: Mora da te oznojenog uvatila promaja.
MOMČILO: I ovde me u sredini oštro seva grudna kost.
MAJKA JANJA: Žurio si mnogo, Momo. Pitam se: kad pre odlete do
Glavnjače i natrag, ko da si na krilima.
MOMČILO: Samo kad sam ga našao.
MAJKA JANJA: Prekrsti se.
(oboje se krste)
MOMČILO: Na prečac sam im ga oteo i doveo kući.
MAJKA JANJA (poskoči): Doveo. (Momčilo klima glavom) Pa što
kriješ? Što mi ne govoriš? Ja i ne znam. Gde je Jova?
MOMČILO: Odvukle ga Ružica i Zora u sobu da prilegne, noge mu
ne funkcionišu najbolje, moram što pre pozvati lekara. (on se diže)
MAJKA JANJA (uzima sa stola poslužavnik s priborom za belu kafu):
Idem belu kafu da ti zgotovim, da se potkrepiš, posustao si.
MOMČILO (pođe na drugu stranu ka vratima): Nemoj, grko mi je
nešto.
MAJKA JANJA: Nećeš. (ispusti poslužavnik s priborom. Momčilo
ode u sobu. Mrak.)
DRUGI REZ: ČEMERIKA I KRMEZ
Svako dobro mišljenje je
od đavola, jer sve izlaže
sumnji.
ZA PROMENU CRNO-BELI NEMI FILM
PREMA PRIČI RUŽIČINOG SNA
IZ TREĆEG PARČETA.
(KUVADE)
TREĆE STANJE: GUSTO GRANJE
Poštovanje bližnjih je u
srazmeri straha koji nam
ulivaju.
(Mesto zbivanja kao i u prethodnom stanju. Jutro je, raščupan sedi za
stolom Deli Jova u raskopčanoj oficirskoj bluzi sa epoletama. Ima
jahaće pantalone i čizme. Po stolu su razbacane igraće karte, ima
mnogo čaša, flaša i tanjira sa nedokračenom hranom. U prostoriji
puno duvanskog dima)
MAJKA JANJA (dolazi k Jovi i sama umorna): Odoše li jedva
jednom, deli Jovo, tvoji kompanjoni, svanulo je?
JOVA: Ne bi se oni još pokrenuli, da i treći balon vina nije presušio.
MAJKA JANJA (rastrebljuje razvašareni sto): Hajde što piju, praznik
je, nego puše ko Turci, sve jednu na drugu. Uopšte ne gase. Dim bi se
u sobi ko sir dao nožem seći. (ostavi sto, pa otvori staklena vrata i
prozore na upravnom zidu prema vrtu) Još uzeli na uskršnje
predvečerje da prebijaju kecu rebra.

JOVA: Ostrvilo se to, majka Janjo, u ovom mutnom vremenu.
MAJKA JANJA: I što bolan, ova uskršnja jaja ovako smrskaše i
razdrobiše, greota je i pred bogom i pred ljudima.
JOVA (ustaje i skida bluzu): Mrzelo ih pijane da ljušte.
MAJKA JANJA: Jadna im majka, nose na rukavima dvoglave orlove
s natpisom unaokolo: s verom u boga za kralja i otadžbinu, a ni jedan
čestito ne zna da se prekrsti. Još kad im posle ponoći rekoh: Hristos
voskrese, oni mi odvratiše preko ramena: i tebi na isti način, matora.
Kao da su, bože mi oprosti, na drveću rasli.
JOVA: Oteli se od kuće sa sela prevremeno, pa ostali neotesani. Al
sutra nanoć si fraj, srećom, majka Janjo. Odahnućeš. Prave oni onde
poviše Slavije, na ćošku Hartvigove i Njegoševe ulice, u kafani
„Vardar“ veliko slavlje.
MAJKA JANJA: Šta opet slave?
JOVA: Veliku provalu u organizaciju beogradskih komunista.
MAJKA JANJA: Lažu more, traže samo razlog da se nažderu i
naloču.
JOVA: Čuo sam ja i u kancelariji, da su pre neke noći pravili veliku
raciju. Pohapsili su preko dve stotine osoba. Kažu: niko nije stariji od
dvadeset i tri godine, a ima ih i od petnajest-šesnajest godina, što
muških-što ženskih.
MAJKA JANJA: Sirota srpska dečica, sve će ih satrti.
JOVA: Al oni kažu: dvesta komunista manje, znači u stvari, dvadeset
hiljada živih Srba više.
MAJKA JANJA: Jedu govna.
JOVA: Jer, ako svaki od tih komunista, kažu, ubije samo jednog
Nemca, Nemci bi za odmazdu streljali dvadeset hiljada nedužnih Srba.
Ratno je stanje.
MAJKA JANJA: Ma jebem ti, bog mi ne uzeo za greh što psujem
pred tobom, to njihovo ratovanje bez viteštva: to je zverski masakr, a
ne borba zaraćenih strana.
JOVA: Nemoj pričati svašta, majka Janjo.
MAJKA JANJA: Kamo lepe sreće kad bi neko zarezivao šta matora
ženetina čantra. A imao bi šta da čuje.
JOVA: Umeš ti i da prekardašiš. I ne znam šta ti bi da izvališ ono
ovde pred svima.
MAJKA JANJA: A koje to, Jovo?
JOVA: Pa ono, da mi treba da se izmirimo i udružimo s partizanima,
pa da zajednički navalimo u Srbije sa obe strane na Nemce.
MAJKA JANJA: Tako ja mislim da bi bilo bolje.
JOVA: Danas samo lud čovek govori ono što misli.
MAJKA JANJA: Nisam ja to pričala pred Nemcima. Rekla sam pred
našima.
JOVA: Otkud su ovi što se kupe ovde tvoji?
MAJKA JANJA: Srbi su. Po godinama bi mi svi mogli biti deca.
JOVA: E ti tvoji Srbi su mi rekli da ih ti više, kad mi dođu na kartanje,
ne dvoriš. Neće očima da te vide. Kažu: u stanju je babuskera da nam
sune otrov u ravnogorsko testo.
MAJKA JANJA: U koje testo?
JOVA: Pa u gibanicu, brate, šta se čudiš. I jedva sam te odbranio.
Reče jedan od njih: trebalo bi matoroj veštici, da ne bleji, udariti
dvadeset i pet batina puždrom po guzici. Potegoše posle i pitanje
Srđinog odsustvovanja od kuće. Trebalo bi, kažu, proveriti dali je on
zbilja zbog rajs maraka na dobrovoljnom radu u Nemačkoj, možda
baba laže. Pre će biti da je on u partizanima kad ona navrće izokola na
onu stranu.
MAJKA JANJA: Ko da su nešto nanjušili, hleb im se ogadio.
JOVA: Nemoj sad sto rastrebljivati, umorna si, idi predahni.
MAJKA JANJA: Ljutiće se Momčilo kad ustane zbog ovakvog
kalabaluka. Praznik nam je. Znaš da njemu nije po volji što ih ti ovde
skupljaš s koca, s konopca.

JOVA: Nije mu po volji, a on me je u sve ovo i uvalio. Nego,
zaboravih da te pitam: je l me ko tražio?
MAJKA JANJA: Koga li ti, da mi je znati, već tri godine, iz dana u
dan pogledaš kad me svako jutro pitaš je l te ko tražio?
JOVA: Znači, opet nije. A gde ti je ćerka?
MAJKA JANJA: Otišla Šišarka u Ćelije, da obiđe sinove kod tetka
Kosane, i da usput potegne štogod namirnica, praznik nam je, a kuća
prazna. Ako uspe da je na ulasku u grad ne pretrese i orobi Srpska
državna straža, doneće i pečeno jagnje da ponudimo dušu. Odoh sad
da dremnem makar pola sata, meni je to taman. (ode)
JOVA (prilazi vratima sobe na levoj strani, pa prisloni uvo da
oslušne): Matori je opet svu noć slušao radio. (kuca na vrata)
MOMČILO (iz sobe kroz vrata): Ko je?
JOVA: A ko bi bio? (vrata se otvore i pojavi se Momčilo obučen ko za
izlazak) Ti opet celu noć nisi ni trenuo.
MOMČILO: Ko bi zaspao pored tih tvojih alamana koji se tako
vulgarno bez prekida izražavaju?
JOVA: Ti si mi njih na vrat i natovario.
MOMČILO: Nisam te učio da tu baraberiju dovlačiš u kuću.
JOVA: A oni su gospoda, pa čekaju da ih pozoveš. To su sve gegule.
Nasrću ko svinje. I pusti te prazne priče, živ sam zaspao, već tri
godine prežvakavamo jedno te isto bez ikakvog smisla.
MOMČILO: Kad si dosad sedeo, sačekaj sad i da ti kažem šta sam
noćas čuo preko radija.
JOVA: Znam. Crvena armija nezadrživo napreduje na Istočnom
frontu, a Ujka Sam i Džon Bul se vuku po Italiji ko puževi.
MOMČILO: Radio London me stavio pod slovo „Z“.
JOVA: Zašto baš tebe, sunce im ljubim blesavo, pored toliko pravih i
prevejanih izdajnika?
MOMČILO: Pitaš se zašto. A jesam li potpisnik Nedićevog proglasa o
radu, redu i miru?
JOVA: To si im potpisao samo zbog toga da bi mene pustili iz
Glavnjače.
MOMČILO: Ne zanima njih zbog čega sam ja kvinsling.
JOVA: Nisi samo ti, potpisale su to i malo veće srpske glave, pa ne
vidim da su i njih stavili pod slovo „Z“.
MOMČILO: Plus što sam ja i veliki liferant za potrebe nemačke
soldateske.
JOVA: I da bar nađoše neku drugu šifru, nego kao da smo u
Centralnoj Africi, signaliziraju nam slovo „Z“, da se koljemo ko na
stočnoj klanici.
MOMČILO: I povrh svega sin mi je Ljotićev oficir.
JOVA: Vajan li sam ja oficir. Mastiljara. Čekaj, nisu valjda i mene
pominjali. (Momčilo skrušeno klima glavom) Jesu. E videće oni koji
sam ja srpski fašista, samo dok mi od Srđe stigne šifrovana poruka.
MOMČILO: Ti se tome još nadaš, naivčino. Tri su, bre, godine
prošišale, a od poruke ništa. I ko zna gde je siromah Srđa ostavio
kosti. (krsti se) Bog da mu dušu prosti.
JOVA: Tako ti misliš, tato.
MOMČILO: Samo bi lud čovek mogao da misli drukčije.
JOVA: Kad mi se ne dade da ostanem u onoj Glavnjači.
MOMČILO: A znaš li koliko sam im para ispovrteo za tvoj otpust.
Sve sam im srebro obaška iz kuće odneo.
JOVA: Zašto mi nisi dao da umrem na mukama ko čovek, svetlog
obraza? Što li si me odande izbavljao?
MOMČILO: Pa sin si mi, deli Jovane, šta ti je? Kako bih ostavljao
kost svoje kosti na milost i nemilost krvnicima, da je oni lome i
drobe? Sačuvao sam ti život.

JOVA: Život izdajnika je teži od smrti, tato.
MOMČILO: Sve se umara i lapi, Jovo. I miris, i smrad, i slava, i
poraz. Ništa nije večno.
JOVA: Narod će nas pobiti usranim motkama.
MOMČILO: Znam, neće nas oprati ni Dunav ni Sava. (zaplače)
JOVA: Nećeš valjda ko baba ridati nad sopstvenom sudbom?
MOMČILO: Dobro je što za nama niko od potomaka ne ostaje.
JOVA: A kad se s početka četrdeset i druge Janjina Zora okopilila sa
mnom, ti nisi za dete hteo ni da čuješ. Čak si zabranio da mu posmrtno
nadenu tvoje ime.
MOMČILO: U paklu ću se ja zbog toga peći. Bog je tako hteo. Neće
bar imati za kim da upiru prstom pominjući me po zlu.
JOVA: Što si imao da kažeš, rekao si tato, ja te više neću slušati. I sam
si rekao da ja ovde više nemam šta da tražim. Gotovo je. Imam ja svoj
plan.
MOMČILO: Nemoj samo prenagljivati, sine, još si ti mlad. Pusti ti
mene matorog, da ja okajem grehe za obojicu. Ja sam već sve do
najmanjih sitnica predvideo. Treba samo još neke posliće da
posvršavam.
JOVA: Sutra ću u kafanu „Vardar“ poneti u aktn-tašni moj doprinos
slavlju.
MOMČILO: Neću za sobom da ostavljam nejasnoće i nered.
JOVA: Imam deset kragujevčanki, što sam ih jednu po jednu donosio
kući iz magacina, zlu ne trebale.
MOMČILO: Zaveštanje ću overiti u sudu.
JOVA: Pa ću lagano, kad se društvo uz muziku i pevaljke propisno
naćefleiše, jednu po jednu u torbi pod astalom da odšrafim.
MOMČILO: I onda ću na sam dan našeg pravoslavnog krsta.
JOVA: Pa kad stanem da ih čukam i bacam od sevdaha, ko čaše
stolovače, prštaće lubanje ko srča.
MOMČILO: Na dan Krstovdana, 27. septembra, lećiću u svoj krevet
preko jorgana i to svečano obučen.
JOVA: Leteće meso s kostima, ko krpa na čamovim letvama. Zatrću
na terevenci kompletnu Upravu grada zajedno sa specijalom
policijom. Pamtiće se taj pačaris decenijama.
MOMČILO: Niti ću šta više jesti, niti ću šta piti, a još manje reći.
JOVA: A zadnju ću da sačuvam za sebe, da je stavim na prsa, ovde, s
leve strane, gde mi je srce, pa nek imaju posle o čemu da čitaju srpski
đačići u čitankama.
MOMČILO: I sve tako dok me ne uzme milostivi bog.
JOVA (odlazi u sobu, zeva i dodaje): Znači, ode ti tata u fakire.
MOMČILO (izađe na balkon, vrati se, nešto traži po stolu): Gde si
Jovane? (pođe do vrata sobe i odškrine ih) Jesi li legao? On zaspao,
nije me ni saslušao do kraja, a ja uzeo dva ofarbana jaja u džep da se
kucnem s njim, da jedan drugome poželimo srećan praznik. (vadi iz
džepa blokče i lista ga) Da vidimo šta ja za danas imam zapisano.
Novo groblje. (vraća notes u džep) Uskrs je, biće valjda nekog od
činovnika u kancelariji. (pođe ka vratima balkona) Ne pogledah u
nebo da vidim kakvo li je vreme. Bez i jednog oblačka. (nađe amrel,
pa ga skloni u ugao) Neću nositi amrel. (stavlja šešir na glavu i odlazi)
RUŽICA (dolazi iz svoje sobe lepo ali skromno obučena i počešljana):
Tato. (gleda po salonu) Već je negde odlunjao. I da mi je samo znati
gde se on smuca po gradu bez ikakvog cilja. Na šta samo liči ova naša
kuća, kao da smo je sotoni iznajmili za predvorje pakla. (vraća se u
sobu)

ZORA (dolazi kroz vrata s desne strane, očigledno s puta, ima torbe
stare kufere i sl.): Ima li koga? (spusti stvari na pod i pođe da zagleda
po salonu nered koji je ostao za Jovom i njegovim alamanima) Au,
izgleda da su oni noćas baš debelo zaglavili. Do podne će da čmavaju.
(prilazi Ružičinim vratima i kuca) Jesi li se probudila, Ružice?
RUŽICA (naglo izađe iz sobe): Ti s puta.
ZORA: Samo što sam ušla u kuću.
RUŽICA: E, pa Hristos Vaskrese, Zoro.
ZORA: Vaistinu vaskrese, sejo. (grle se i ljube)
RUŽICA: Znaš da sam te noćas sanjala.
ZORA: Ako je ružno, ne pričaj mi. (sedne) Moram da sednem, od
Valjeva do Beograda sam prestajala u hodniku. (majka Janja ih
osluškuje)
RUŽICA: I sanjam ja kako si ti opet na porođajnim mukama.
ZORA: Nije to san Ružice, to je zbilja, opet sam u blagoslovenom.
MAJKA JANJA (gurne malo odškrinuta vrata i upadne kod njih):
Aman-zaman, kćeri mila, ako je i od tebe, previše je.
ZORA: A ti nemoj da prisluškuješ kad nas dve razgovaramo, pa ti
neće biti ni malo-ni mnogo. Odlazi odavde.
MAJKA JANJA (zagleda je): Ja rekoh, šališ se, al ti zbilja pustila
stomak.
ZORA (odgurne majka Janju od sebe): Ostavi nas na miru i gledaj
svoja posla.
RUŽICA (sad i ona zagleda Zoru): Ma ovo je, bog i duša, treći-četvrti
mesec.
ZORA: Pa šta i da jeste, nećete se vas dve porađati umesto mene.
MAJKA JANJA: Ma lako je ćerko roditi, al ko će ih silne gajiti? Dva
smo već utrapili tetka Kosani u Ćelijama, da ih ona prehrani u ovoj
gladi.
ZORA: I da usput prikrije od sveta kako vam je neudata ćerka donela
u kecelji, što se kaže, dva kopileta.
MAJKA JANJA: A ono prvo siroče što ti je umrlo s početka četrdeset
i druge, to ne računaš?
RUŽICA: A što da ne žive ljudi majka Janjo, malo li ih je izginulo u
najlepšem cvetu mladosti i to na pravdi boga.
MAJKA JANJA: Al nije ni moja Zora jedina koja treba da brine o
priraštaju. I čije li je sad ovo, zna li se uopšte? Prvo je bilo Italijanče,
drugo Ličanče. Da nije sad ovo treće Švapče, bojim se?
ZORA: Pa šta i da jeste.
MAJKA JANJA: Kuku meni.
ZORA: Her Štefan je ko melem. Nisam u životu srela nežnijeg i
suptilnijeg čoveka.
MAJKA JANJA: Znaš ti mnogo.
RUŽICA: Ako naša Zora ne zna šta su muškarci, majka Janjo, onda ne
znam ko zna.
MAJKA JANJA: I je l oženjen?
ZORA: Bio je, al su mu žena i troje dece izginuli pod ruševinama od
bombardovanja.
MAJKA JANJA: More, istina je da su ženske ćurke. Ne znaju one ko
je kakve vere. Je l to Njegoš reče?
ZORA: Hajde, što nas muškarci ismevaju zbog naše milošte srca, nije
ni čudno. Oni su nezreli, vavjek bi da se oko nečega bore, pa makar i
glavom platili. Al ti, majka Janjo, koja si mi samo jednog brata rodila,
pa ni za njega već tri godine ne znaš da li je živ ili mrtav, nemoj
potpirivati.
MAJKA JANJA: A koja bi to majka na kugli zemaljskoj od svoje
volje sina u smrt poslala? Nema takve. Nego naš glas niko i ne sluša.
A ti si, ćerko, znači, baš odlučila da okotiš svakoj naciji po jednog
podanika.
ZORA: Neću da smišljam unapred, nego kako bog da.
RUŽICA: Al zbilja Zoro, šta li će reći svet kad čuje da si rodila našem
neprijatelju, to se i ja pitam?
ZORA: Meni je neprijatelj svaki onaj koji spram žene ispadne baraba,
a ni mi Srbi u njima ne oskudevamo.
MAJKA JANJA: Al ima li za tebe, mila kćeri, ičeg svetog?
ZORA: Ja sam žena i veće svetinje od ljubavi ne mogu imati.

RUŽICA: Proglasiće te kurvom, Zoro.
ZORA: More, ješće oni meni s dlana. (vadi ispod suknje delove
pečenog jagnjeta umotanog u krpe) I ajd da pogledamo od čega se
živi.
MAJKA JANJA: Gde ga sakri-pod suknju.
RUŽICA: Jesu li te pretresali?
ZORA: Zavlačili su mi ruke u nedra, da kao provere ne nosim li
bombe unutra, a u stvari, siti mi se sisa naštipali, sva sam modra.
MAJKA JANJA: Šta li imaju od toga, da ih čovek pita?
RUŽICA: To sam bog zna.
ZORA: Mora da ih nešto nagoni iznutra, ko što su ovu našu zemlju
goni da se vrti. I šta ti još čekaš, majko, što ne kupiš i ne nosiš ovo?
MAJKA JANJA: Gledam, sad kad si sve ovo povadila ispod suknje,
stomak ti došao još veći, pa čisto ušpicen. Muško će biti.
ZORA: Pomeri se već jednom. (majka Janja pokupi pečeno meso i
brzo odlazi) Ne može se čovek kurtalisati napasti. A tvoj san me
kopka. Ona nas prekinu. Nastavi.
RUŽICA: Ti kao na porođajnim mukama, a ja nailazim i kažem: Zoro,
zar ćeš opet po ovoj vrućini da se naprežeš? Jer, kao leto je, znojiš se a
ja ti ga maramicom otirem s lica. Pomozi mi, kažeš ti. Lezi pored
mene na krevet, pa sve čini što ja činim. Preslikavaj me, lakše će mi
biti kad udvojimo napone.
ZORA: Što zaćuta?
RUŽICA: Stomak mi se digo, pa mi pritiska srce.
ZORA: I leže li ti?
RUŽICA: Zadigoh suknju i uhvatih te za ruku, pa legoh. Vrištiš ti -
vrištim ja. Ti grizeš usne - ja grizem usne. Grčiš se i ja se grčim. I u
jednom času kao da se pokolebah. Pomislih: šta li je sve ovo meni
trebalo, al začuh detinj plač i obuze me blaženstvo. Ko zna hoću li ga
tako snažno još koji put osetiti.
MAJKA JANJA (naglo uđe): A ko nije rađao, on ne zna.
ZORA: Ti si opet prisluškivala.
MAJKA JANJA: Ma gde bih ja, u prolazu sam. (uzima iz vitrine
poslužavnik) Treba mi ovaj naš veliki poslužavnik za jagnjetinu.
(pođe, pa se osvrne i malo vrati) Al nije to ko popiti čašu hladne vode,
kažem.
RUŽICA: Pa i voda može po neki put da presedne.
MAJKA JANJA (pođe, pa zastane i vrati se malo): Samo, vredi. Ja se
ovako matora kajem što nisam još koji put.
ZORA: Gubi se.
MAJKA JANJA (brzo odlazi, u odlasku): Nego mi je čovek prerano
umro.
RUŽICA: Raspričala se stara, pa ne može da ode, a ja bi da čujem: šta
ti misliš o mome snu.
ZORA: Lep je. Mislim odiše ko zemlja posle prolećne kiše. Čak si mi
i ti sama dok si pričala došla nekako lepša.
RUŽICA: Ja lepa. Koješta. U stvari, ja sam nekad nešto čitala o našim
starim običajima na porođaju, pa mi se to u snu pojavilo. Al nema tog
običaja više. Sve se, u stvari, menja.
ZORA: I sve ostaje isto. Jedni se rađaju, drugi umiru.
RUŽICA: A šta ti reče otac Justin, jesi li ga posetila u manastiru?
ZORA: Jesam, al pismo ti ne donosim. Kaže on: može neko da te
pretrese, pa da ti nađe, bolje upamti.
RUŽICA: I jesi li popamtila?

ZORA: Nisam svaku reč, al ono osnovno znam. Ti si rođena o
pomračenju sunca.
RUŽICA: Nije mi majku ogrejalo na umoru.
ZORA: I imala si dve sestre: Anicu i Maricu. I tri ste crkve vas tri
sestre podigle na Kalemegdanu, al smo je tvoja ostala. Njihove su
Turci razorili i kamenje pobacali u ušće Save u Dunav.
RUŽICA: Biće da si ti tu nešto pobrkala.
ZORA: Desi se to meni, da ostavim pamet na tavanu. Otprilike to bi ti
bilo to, koliko ja razumem. Mnogi su nas ružili i satirali, al mi smo
ipak još uvek tu. Voli nas bog. Posebno tebe. Ne zovemo te slučajno
crkvom.
RUŽICA: Čekaj, jel otac Justin rekao da dolazim ili da ne dolazim k
njemu u manastir?
ZORA: Opet je rekao nešto mnogo zamumuljeno, čisto filozofski.
Setiću se kako se on to izrazio. Nešto kao: ako čovek ume da se
žrtvuje, on ne mora na trgu žrtvenik zidati, on ga može potpaliti i u
svom srcu, da niko ne vidi. Nije mi jasno šta mu to znači. A tebi?
RUŽICA: Sasvim. Ne mogu više da ostanem u ovom zverinjaku.
ZORA: Ti ovu predivnu vilu nazivaš zverinjakom, al treba onamo da
odeš, pa da vidiš užasa. Stršljeni, buve, ose, obadi. Oblaci muva, kako
sediš, prekriju te.
RUŽICA: Moram što pre otići odavde.
ZORA: Ma ne misliš, valjda, ozbiljno da napustiš ovaj raskoš i
gospodstvo, zarad one njihove sirotinje i bede. Sobičci im ko lule.
Uopše, sve je to skučeno i pidžavo. Bez elektrike su. More, bez
čestitog kreveta. Na slamnjačama leže. Pokrivaju se ponjavama. Jedu
iz plehanih tanjira. Kašike im drvene. Škilje im one gasare. Svi
šapatom govore. Bez ikakve su živosti.
RUŽICA: Meni mir i treba.
(stanu da zavijaju gradske sirena za uzbunu)
ZORA: Ovo su sirene. Da nije požar.
RUŽICA: Čekaj da čujem javljaju li štogod preko radija. (brzo upali
radio, prisloni uvo na njega) Grad nadleću bombarderi. Leteće
tvrđave.
ZORA: Čiji su to? Nemački?
RUŽICA: Ma ne, američki.
ZORA: Otkud oni čak ovde? (izleti na balkon prema vrtu)
RUŽICA (jurne ka vratima sobe u kojoj Jova spava i otvori ih): Ustaj
bato, avioni. Bombardovanje. Diži se.
JOVA (izleti iz sobe u pidžami) Čiji su avioni?
ZORA (uleće s balkona u sobu): Svi su izašli na balkone i krovove, pa
mašu na avione. Dernjaju se ko ludi.
JOVA: Ne bojte se onda, oni gađaju nemačke vojne ciljeve. Gde je
otac?
RUŽICA: Nema ni njega, ni majka Janje. Janjo. Majka Janjo. (počnu
da gruvaju bombe i kulja prašina, sve se smrači)
MOMČILO (mahnito uleće): Pade bomba u Krunskoj ulici posred
porodilišta. Polude čovek s porcijama u ruci na moje oči. Pošao u
vizitu ženi i novorođenom detetu. Udara glavom o iskrivljenu
gvozdenu traverzu i urla: Moja žena i dete. Moja žena i dete. (vrati se
u salon i za sobom dovuče Janju) Ulazi ovamo, što si se zaglavila.
MAJKA JANJA: Kad ne mogu brže. Osakati me balavurdija.
RUŽICA (proviruje iz druge sobe): Tato.
MOMČILO: Jeste li svi na broju?
JOVA (izvlači se ispod trpezarijskog stola): Tu smo tato.
MAJKA JANJA: A gde je moja Zora?
ZORA: Krijem se majko. Odoše li saveznici? (priđe radiju i odvrne ga
do kraja, trešti pesma Ilze Verner) Da se malo povratimo uz muziku.
MOMČILO: Ma utišaj to štogod da ne trešti od naše kuće ko s
ringišpila na vašarištu.
ZORA: Vama je izgleda najteže kad muzika svira.

RUŽICA: Kad ti se kaže da utišaš, ti utišaj. (priđe i ona ugasi radio)
ZORA: Vi ste svikli na plač i jauke, pa vam prosto neprirodno dođe
kad je neko veseo. (dune iz sobe prkosno)
MAJKA JANJA: Bezobrazna je ko niko njen.
RUŽICA: Da joj svi zajedno pozavidimo.
JOVA: A gde si ti, tato, bio dok je gruvalo?
MOMČILO: Na groblju.
MAJKA JANJA: Da si se meni javio, pošla bih s tobom i ne bih
dobila dvadeset i pet po turu.
RUŽICA: Ti po turu, majka Janjo, u tim godinama.
MOMČILO: Upala joj tri ajgira u letnju kujnu, pa je bez mnogo priče,
po kratkom postupku, presamitili preko astalčeta.
JOVA: To su ih poslale one moje barabe od sinoć.
MAJKA JANJA: Dvojica me držala, a onaj treći udarao. I kako mi
koju opali, on vikne: ovo ti je za tvoga Titu. Ovo ti je za tvoga Titu.
RUŽICA: I dvadeset pet puta tako. (okrene se i bez reči dune u svoju
sobu)
MAJKA JANJA: Manje. Ako se nisam prebrojala, bilo je sedamnaest
kad je počelo da pada i trese, a oni na vrata. Pobegli su.
MOMČILO: A kad sam utrčao u dvorište, ja vidim ona baulja po
travi, rekoh: kontuzovana je.
MAJKA JANJA: Nisam. Oni me izubijali i ostavili. Ja probam da
idem, ne može se. Onda se spustim dole i ostanem da puzim ko malo.
Al sreća da si ti, Momo, naišao, da mi pomogneš.
JOVA: A gde se izgubi Ružica?
MOMČILO: Sigurno je u sobi. Idem da vidim šta radi onamo.
MAJKA JANJA: Plače.
JOVA: A zbog čega?
MAJKA JANJA: Ko bi ga znao. Ona stalno plače.
MOMČILO: Nema nam Ružice u sobi. Ostavila nam je samo ovo
ceduljče.
MAJKA JANJA: Ko da ne može usmeno da nam kaže šta hoće, nego
nam se pismeno obraća. Čudna je ona.
JOVA: Šta piše, pročitaj nam naglas. Ako nije neka državna tajna.
MOMČILO (čita sa cedulje): Mili moji i dragi. Moliću se bogu za
oproštaj vaših grehova. Izvinite što odlazim bez pozdrava, tako je
moralo da bude. Vaša Ružica.
JOVA: Ona je u rastrojstvu, tato. Zar ti nije jasno? (Jova jurne u sobu)
MOMČILO: Kuda ćeš sad, sine?
JOVA (zastane): Ako požurim, sustićiću je na železničkoj stanici.
MAJKA JANJA: Misliš da će ona na put.
MOMČILO: Pričala je stalno o tom ocu Justinu.
JOVA: Vratiću je, ne brinite. (uđe u sobu)
MAJKA JANJA: Blago njoj kad ima brata pored sebe.
MOMČILO: Što stojiš Janjo, sedni da odahnemo.
MAJKA JANJA: Kakvo te sedenje spopalo čoveče? Ja sad neko
vreme moram i spavati potrbuške.
MOMČILO: Ne znam jesu li i u Zagrebu naši saveznici na prvi dan
njihovog Uskrsa pogađali nemačke vojne ciljeve u porodilištima?
MAJKA JANJA: A koje su oni vere, ti što su odozgo gađali?
MOMČILO: Katoličke.
MAJKA JANJA: Onda mi je sve jasno.
MOMČILO: Šta kažeš?
MAJKA JANJA: Ništa. A ti?
MOMČILO: Ni ja. Prekopali su grobić. (tišina)
MAJKA JANJA: Onom Zorinom detencetu što smo mu s početka
četrdeset i druge posmrtno dali tvoje ime.
MOMČILO: Aha.
MAJKA JANJA: Šta je živelo, dva meseca.

MOMČILO: Išao sam da mu platim grobarinu, al kasno sam se setio,
prekopali su grobić.
MAJKA JANJA: Ne smem ni da te pitam: hoćeš li belu kafu?
MOMČILO: Što, zar ja ujedam?
MAJKA JANJA: Nije, nego niti imam mleka, niti imam kafe. (odlazi)
MOMČILO: I reci Zori nek pojača taj vaš radio, ništa se ne čuje. Nek
odvrne do kraja da grmi. Što jače može. (pojača se muzika da sve
trešti, peva Marika Rek) Iz inata neka trešti nad ruševinama. (mrak)
ČETVRTO STANJE: MRSNO ŽDRANJE
Telo s dušom obitava u obostranom
nemiru bez osude, zato što
čak i smrtnu presudu
čini bespredmetnom.
TREĆI REZ: KIKIREZ
Na vrh jezika najčešće
dolazi smrt.
ZA PROMENU CRNO-BELI NEMI FILM
PREMA PRIČI RUŽIČINOG SNA IZ
ČETVRTOG PARČETA.
(LAPOT)
(Mesto zbivanja kao i u prethodnom stanju. Na svim prozorima i
vratima prema vrtu spušteni su šaloni, tako da je u salonu polutama.
Stvari su pokrivene platnima, u kući niko ne živi)
RUŽICA (dolazi kroz vrata s desne strane u odori srpske kaluđerice):
Bože blagi, pa ovde se, kao u grobu, ništa ne vidi. (zastane) Moram
sačekati da mi se oči priviknu na tamu. Kućo naša napuštena.
(pokrene se oprezno, pipajući rukama ispred sebe) Il da se ko slepac
na pipanje dovučem do prozora, da podignem šalone. (ona dođe do
prozora, otvori ga širom i digne šalone, u sobu prodre svetlost, napolju
je divan sunčan dan, umorno sede u jednu fotelju leđima okrenuta
prozoru) Kao da nikada nisam živela u ovoj kući.
MAJKA JANJA (iz vrta proviruje kroz otvoren prozor, uplašeno): Ko
je unutra?
RUŽICA (okrene se u fotelji prema prozoru): A ko pita?
MAJKA JANJA (krikne): Ružice, dete, sunce te ogrejalo, dolazi
ovamo da te zagrlim i izljubim. Danima mislim na tebe.
RUŽICA (prileti, pa se preko prozora grle i ljube): Što ne prekoračiš
unutra?
MAJKA JANJA: Ne sme se, zabranjeno je.
RUŽICA: Ko je zabranio?
MAJKA JANJA: Naša nova narodna vlast. Zar nisi videla pečat i
objavu na ulaznim vratima?
RUŽICA: Videla sam, ali to za mene ne važi. Ovo je kuća moga oca.
MAJKA JANJA: Nije više. Konfiskovali su je. Otac ti je ko neprijatelj
naroda osuđen na sedam godina robije sa prisilnim radom.
RUŽICA: Nama nije to imao ko da javi, živimo u manastiru ko na
pustom ostrvu.
MAJKA JANJA: Al ima i dobrih vesti. Moj Srđa je živ.
RUŽICA: To je otac Justin čuo od nekog svog poznanika advokata iz
Valjeva koji mu je dolazio u vizitu zbog nekog svedočenja.
MAJKA JANJA: Dogurao je do potpukovničkog čina, al majka ga još
nije videla u oficirskoj uniformi.
RUŽICA: Ene.
MAJKA JANJA: On je s našom vojskom otišao preko Bosne i
Hercegovine za Sloveniju. Odande mi je pisao.
RUŽICA: E, sad mi je laknulo. Sanjala sam ga kako je on kao klepio
mog starog sekirom.