Zbignjev Herbert

KALIGULA

Čitajući stare hronike poeme i žitija Gospodin Kogito ponekad oseća fizičko prisustvo davno umrlih lica

Govori Kaligula:

između svih građana Rima
voleo sam samo jednoga
Incitatusa - konja

kad je ušao u senat
besprekorna toga njegove dlake
savršeno je bleštala sred purpurom opšivenih
plašljivih ubica

Incitatus je bio pun vrlina
nikad nije uzimao reč
stojička priroda
mislim da je noću u staji čitao filozofe

toliko sam ga voleo da jednog dana odlučih da
ga raspnem
no usprotivila se njegova plemenita anatomija

konzulsko zvanje primio je ravnodušno
i vlast obavljao sjajno
to znači - nikako

nismo ga uspeli navesti na trajnu ljubavnu vezu
s mojom dragom ženom Cezonijom
te avaj nije nastala linija careva-kentaura

zato je propao Rima

rešio sam da ga proglasim za boga
no devetog dana uoči februarskog kalendara
Herea Kornelije Sabin i ostale budale sprečiše
tu pobožnu nameru

mirno je primio vest o mojoj smrti

izbaciše ga iz dvora i osudiše na progonstvo

taj udar podneo je dostojanstveno

umro je bez potomstva
zakla ga debelokoži mesar u mestu Ancijumu

o posmrtnoj sudbini njegova mesa
Tacit ćuti

HAKELDAMA

Sveštenici imaju problem
s pograničja etike i računovodstva

šta učiniti sa srebrnicima
koje im je Juda bacio pred noge

suma je zapisana
na strani izdatka
hroničari će je zapisati
na strani legende

ne dostoji da se unese
u rubriku nepredviđeni prihodi
opasno je unositi je u blagajnu
mogla bi da zarazi srebro

nije red
kupiti za nju svećnjak za hram
ni podeliti je sirotinji

posle dugih savetovanja
odlučiše da otkupe lončarski trg
i da na njemu zasnuju
groblje za hodočasnike

da vrate - na neki način
novac za smrt
smrti

izlazak je
bio taktičan
i zašto onda
naziv toga mesta
grmi kroz
vekove
Hakeldama
Hakeldama
to jest krvna njiva

GOSPODIN KOGITO O SPINOZINOM KUŠANJU

Baruh Spinoza iz Amsterdama
poželeo je da dosegne Boga

bruseći na tavanu
sočiva
naglo je probio zavesu
i stao licem u lice

dugo je govorio
(a dok je govorio
proširivao se njegov duh
i njegova duša)
postavljao je pitanja
o čovekovoj prirodi

- Bog je rasejano trljao bradu

- pitao za prvi uzrok

- Bog je gledao u beskraj

- pitao za krajnji uzrok

- Bog je kršio prste
nakašljavao se

kada Spinoza ućuta
Bog reče

- Lepo govoriš Baruše
volim tvoj geometrijski latinski
i jasnu sintaksu
simetriju zaključaka

razgovarajmo ipak
o Stvarima Zaista
Velikim

- Pogledaj na svoje ruke
izranavljene i drhtave

- upropašćuješ oči
u mraku

- loše se hraniš
bedno oblačiš

- kupi novu kuću
oprosti mletačkim ogledalima
što ponavljaju površinu

- oprosti cveću u kosi
- pesmi pijanaca

- Pazi na prihode
kao tvoj kolega Dekart

- budi lukav
Kao Erazmo

- posveti traktat
Luju XIV
tako ga neće pročitati

- stišavaj
racionalni bes
pašće od njega prestoli
i potamneće zvezde

- pomisli
na ženu
koja će ti roditi dete

- vidiš Baruše
govorimo o Velikim Stvarima

- želim da me vole
neuki i naprasiti
to su jedini
koji me istinski žele

sad zavesa pada
Spinoza ostaje sam

ne vidi zlatni oblak
svetlosti na visini

vidi mrak

čuje škripu stepenica
korake što silaze dole

RAZMIŠLJANJE GOSPODINA KOGITA O ISKUPLJENJU

Nije trebalo da šalje sina

previše ih je mnogo videlo
sinovljeve probodene šake
njegovu običnu kožu

to je bilo zapisano
da bi nas pomirilo
najgorim pomirenjem

previše mnogo nozdrva je
s uživanjem udisalo
miris njegovog straha

nije se slobodno spuštati
prenisko
bratimiti se s krvlju

nije trebalo da šalje sina
bolje da je carovao
u baroknom dvoru
od mramornih oblaka
na prestolu straha
sa železom smrti

GEORG HAJM - DOGAĐAJ GOTOVO METAFIZIČKI

1

Ako je istina
da slika ide ispred misli
može se misliti
da su Hajmove ideje
nastale za vreme klizanja

- lakoća kretanja
po ledenoj površini

bio je ovde i tamo
kružio oko pokretnog središta
nije bio planeta
ni zvono
ni ratar vezan za plug

- relativnost pokretanja
ogledalsko prožimanje sistema

leva bliža obala
(crveni krovovi Gatova)
bežala je unatrag
kao naglo povučeni stolnjak
a desna je
(prividno) ostajala u mestu

- obaranje determinizma
čudesna koegzistencija mogućnosti

- moja veličina
govorio je sebi Hajm
(sad je jurio natrag
dignute leve noge)
počiva na otkriću
da u savršenom svetu
nema proisticanja
tiranije posledica
diktature uzročnih veza
sve misli
delovanja
predmeti
pojave
leže jedni uz druge
kao tragovi klizaljki
na beloj površini

zaključci značajni
za teorijsku fiziku
zaključci opasni
za teoriju poezije

2

oni što su stajali na desnoj obali
nisu primetili Hajmov nestanak

gimnazist koji je prolazio pored njega
sve je video u obrnutom redu

beli džemper
čakšire zakopčane pod kolenom
na dva koštana dugmeta
listovi u narandžastim čarapama
klizaljke uzrok nesreće

dva policajca
razmakla su gomilu zazjavala
okupljenu iznad otvora u ledu

(izgledao je kao ulaz u jamu
kao hladna usta maske)

slineći olovke
pokušavali su da zabeleže događaj
da zavedu red
saglasno sa zastarelom
Aristotelovom logikom
sa vlasti svojstvenom
tupom ravnodušnošću
prema otkrivaču
i njegovim mislima
koje su sada
bespomoćno bludile
pod ledom

IGRA GOSPODINA KOGITA

1

Omiljena zabava
Gospodina Kogita
jeste igra Kropotkin

ima mnogo vrlina
igra Kropotkin

oslobađa istorijsku maštu
osećanje solidarnosti
zbiva se na slobodnom vazduhu
obiluje dramatičnim epizodama
njena pravila su plemenita
despotizam uvek gubi

na velikoj ploči imaginacije
Gospodin Kogito razmešta figure

kralj označava
Petra Kropotkina u petropavlovskoj tvrđavi
lauferi trojicu vojnika i stražara
kula spasilačka kola

Gospodin Kogito ima na izboru
mnogo uloga

može da igra
divnu Sofiju Nikolajevnu
ona u poklopcu časovnika
unosi plan bekstva

može da bude i violinist
koji u sivoj kućici
smišljeno iznajmljenoj
naspram zatvora
svira Otmicu iz saraja
što označava ulica slobodna

najviše ipak
Gospodin Kogito voli
ulogu doktora Oresta Vajmara

on u dramatičnom trenutku
zagovara vojnike pred kapijom

- video si ti Vanja mikroba
- nisam video
- a on gad gamiže po tvojoj koži
- ne govorite vaše sijateljstvo
- bogme gamiže i ima rep
- veliki
- dve ili tri vrste

tada šubara
pada na ovnujske oči
i već se
živo odvija
igra Kropotkin

kralj-zatvorenik stupa krupnim koracima
malo se nateže s flanelskim halatom
violinist u sivoj kućici
svira Otmicu iz saraja
čuju se glasovi hvataj
doktor Orest raspreda o mikrobima
lupanje srca
potkovane čizme na kaldrmi
najzad spasilačka kola
lauferi nemaju prolaza

Gospodin Kogito
raduje se kao dete
opet je pobedio u igri Kropotkin

2

toliko godina
toliko već godina
igra Gospodin Kogito

ali nikada ga
nije privlačila uloga
junaka bekstva

ne iz netrpeljivosti
prema plavoj krvi
kneza anarhista
ni iz prezira prema teoriji
o uzajamnoj pomoći

nije to ni iz kukavištva
Sofija Nikolajevna
violinist iz sive kuće
doktor Orest
takođe su stavljali glavu u torbu

s njima se ipak
Gospodin Kogito
poistovećuje gotovo potpuno

kad bi naišla potreba
mogao bi da bude čak i konj
begunčevih kola

Gospodin Kogito bi
hteo da bude posrednik slobode

da drži konopac bekstva
da protura cedulju
da daje znak
da poveruje srcu
čistom nastupu simpatije

neće ipak da odgovara za ono
što će u mesečniku Fridom
napisati bradonje
siromašne mašte

prima goru ulogu
neće prebivati u istoriji

GOSPODIN KOGITO O USPRAVNOM STAVU

1

U Utici
građani
nisu hteli da se brane

u gradu izbliza epidemija
nagona za samoodržavanje

hramovi slobode
pretvoreni u buvlju pijacu

senat raspravlja o pitanju
kako da ne bude senat

građani neće da se brane
na ubrzanim kursevima uče
kako se pada na kolena

šiju nove zastave
nevino bele
uče decu da lažu

otvorili kapije
kroz koje sada ulazi
peščani stub

inače kao i obično
trgovina i kopulacija

2

Gospodin Kogito bi
hteo da bude
na visini situacije

to znači
da sudbini pogleda pravo u oči
kao Katon Mlađi
vidi Živote

nema ipak
mač
ni priliku da porodicu pošalje preko mora

zato čeka kao i ostali
hoda po besnoj sobi

uprkos savetima stoika
voleo bi da ima telo od dijamanta
i krila

gleda kroz prozor
kako se sunce Republike
kloni prema zapadu

nije mu mnogo ostalo
u stvari samo
da izabere stav
u kome želi da umre

da izabere gest
da izabere poslednju reč

zato ne leže
u postelju
kako bi izbegao
da bude ugušen na spavanju

hteo bi da do kraja
ostane na visini situacije

sudbina mu gleda u oči
na mesto gde je bila
njegova glava

ŠTA SAM VIDEO
Uspomeni Kazimježa Močarskog

Video sam proroke koji čuvaju veštačke brade
video sam hulje koje su pristupale sekti
bičevalaca
dželate prerušene u ovčje kože
koji su odlazili od gneva naroda
svirajući na fruli

video sam video sam

video sam čoveka podvrgavanog mučenjima
sad je bezbedno sedeo u krugu porodice
pričao dosetke jeo supu
gledao sam njegova razmaknuta usta
desni – dve trnove grančice oguljene od
kore

bilo je to neizrecivo bestidno
video sam svu nagost
sve poniženje

potom
akademija
mnogo lica cveće
zagušljivo
neko je neprekidno govorio o
deformacijama
ja sam mislio na njegova deformisana usta

je li to poslednji čin
komada anonimnog pisca
plitkog kao pokrov

punog prigušenog jecanja
i kikota onih
koji odahnuvši s olakšanjem
što je opet sve lepo prošlo
posle uklanjanja mrtvih rekvizita
polako
podižu

okrvavljenu zavesu

(1956)

SA VRHA STEPENICA

Naravno
ti koji stoje na vrhu stepenica
znaju
oni sve znaju

drugo smo mi
čistači trgova
zatočenici bolje budućnosti
kojima se oni sa vrha stepenica
pokazuju retko
uvek s prstom na usnama

mi smo strpljivi
naše žene krpe nedeljnu košulju
razgovaramo s sledovanjima hrane
o fudbalu o ceni cipela
a subotom zabacujemo glavu unatrag
i pijemo

nismo od onih
što stežu pesnice
zveckaju lancima
govore i pitaju
nagovaraju na pobunu
grozničavi
stalno govore i pitaju

ovo je njihova bajka -
bacićemo se na stepenice
i osvojiti ih na juriš
kotrljaće se niz stepenice
glave onih što su stajali na vrhu
i najzad ćemo ugledati
šta se vidi s tih visina
nekakva budućnost
nekakva praznina

ne želimo prizor
glava što se kotrljaju
znamo kako lako glave ponovo rastu
i da na vrhu uvek ostaju
jedan ili trojica
a dole se sve crni od metli i lopata

ponekad sanjamo
kako će oni s vrha stepenica
sići dole
to znači do nas
dok mi nad novinama žvaćemo hleb
i kako će kazati

- a sad porazgovarajmo
kao čovek s čovekom
nije istina ono što stoji na plakatima
istinu nosimo u stisnutim ustima
okrutna je i previše teška
pa je nosimo sami
nismo srećni rado bismo ostali tu s vama

to su naravno snovi
mogu da se ispune
ili ne ispune
pa ćemo i dalje
obrađivati
naš kvadrat zemlje
naš kvadrat kamenja

lake glave
s cigaretom za uhom
i bez kapi nade u srcu

ELEGIJA
Majčinoj uspomeni

A sad ima nad glavom mrke oblake korenja
vitki ljiljan soli na slepoočnicama brojanice peska
i plovi na dnu čuna kroz zapenušene magline

za milju dalje od nas tamo gde reka zavija
vidljiva – nevidljiva kao svetlost na vodi
zaista nije drugačija – napuštena kao svi

RECI

Reko – klepsidro vode metaforo večnosti
ulazim u tebe sve više drugačiji
da bih mogao biti oblak riba ili stena
a ti si nepromenljiva kao sat što meri
metamorfoze tela i padove duha
lagani raspad tkiva i ljubavi

ja rođen iz gline
hoću da budem tvoj učenik
i da upoznam izvor olimpijsko srce
hladna buktinjo o šumeći stube
temelju moje vere i očaja

nauči me reko upornosti i trajanju
da bih zaslužio u poslednjem času
odmor u senci velike delte
u svetom trouglu početka i kraja

STARI MAJSTORI

Stari Majstori
snalazili su se bez imena

njihovi potpisi su bili
beli Madonini prsti

ili ružičaste kule
di cittá sul mare

kao i scene iz života
della Beata Umilta

rastapali su se
u sogno
miracalo
crocifissione

nalazili su skrovište
pod očnim kapkom anđela
za humkama oblaka
u gustoj travi raja

potpuno su tonuli
u zlatnim nebosklonima
bez krika straha
bez vikanja za sećanje

površine njihovih slika
glatke su kao ogledalo
to nisu ogledala za nas
to su ogledala za izabrane

pozivam vas Stari Majstori
u teškim časovima sumnje

učinite da spadne s mene
zmijska ljuštura oholosti

da postanem gluh
na kušanja slave

pozivam vas Stari Majstori

Slikaru Manine Kiše
Slikaru Vezenih Drveta
Slikaru Blagovesti
Slikaru Svete Krvi

MOLITVA GOSPODINA KOGITA – PUTNIKA

Gospode
hvala Ti što si stvorio svet lep i vrlo raznolik

kao i zato što si mi u neiscrpnoj svojoj
dobroti dozvolio da budem u mestima koja nisu bila mesta moje svakodnevne muke
i
- što sam noću u Tarkviniji ležao na trgu kraj
česme a raznjihani tuč je s tornja objavljivao
Tvoj gnev ili praštanje

a mali magarac na ostrvu Korkira pevao mi je
iz svojih nepojmljivih plućnih mehova
melanholiju predela

i što sam u ružnom gradu Mančesteru otkrio
ljude dobre i razumne

što je priroda ponavljala svoje mudre tautologije:
šuma je bila šuma more more stena stena

što su zvezde kružile i što je bilo kao što
treba da bude – Jovis omnia plena

- oprosti što sam mislio samo na sebe dok je
život drugih okrutno nepovratan kružio oko
mene kao veliki astrološki časovnik na
Svetom Petru u Boveu

što sam bio len rasejan previše oprezan u
lavirintima i špiljama

i takođe oprosti što se nisam kao lord Bajron
borio za sreću pokorenih i što sam gledao
samo izlaske meseca i muzeje

- hvala Ti što su mi dela stvorena u slavu
Tvoju podarila deliće svoje tajne i što sam u
velikom uobraženju pomislio da su Dučo van
Ajk Belini slikali i za mene

kao i što je Akropolj koji nikad nisam shvatio
do kraja strpljivo otkrivao preda mnom ubogaljeno telo

- molim Te da nagradiš sedog starca koji mi
je nemoljen doneo voća iz svoga vrta na
suncem spaljenom ostrvu Laertova sina

kao i Mis Helen s maglovitog ostrvca Mul na
Hebridima zato što me je na grčki način primila
i molila da prekonoć ostavim u prozoru
što gleda na Svetu Ajonu zapaljenu lampu
kako bi se zemaljska svetla pozdravljala

kao i sve one koji su mi ukazivali put i govorili
kato kyrie kato

i da imaš pod svojom zaštitom Mamu iz
Spoleto Spiridiona na Paksosu i dobrog studenta
iz Berlina koji me je izbavio iz neprilike a
zatim kad sam ga neočekivano sreo u Arizoni
vozio me je u Veliki Kanjon koji je kao sto
hiljada katedrala okrenutih naopačke

- dozvoli o Gospode da ne mislim na svoje
vodnjikavooke sive nepametne progonitelje
kad se sunce spušta u Jonsko more zaista
neopisivo

da razumem druge ljude jezike druge patnje

i pre svega da budem pokoran to znači onaj
koji čezne za vrelom

hvala Ti Gospode što si stvorio svet lep i raznolik

a ako je to Tvoje zavođenje zaveden sam zanavek i
bez predaha

GOSPODIN KOGITO – POVRATAK

1

Gospodin Kogito
odlučio je da se vrati
na kameno krilo
otadžbine

odluka je dramatična
gorko će je požaliti

ne može ipak više
da podnese kolokvijalne obrte
- comment allez-vous
- wie geht’s
- how are you

pitanja na izgled prosta
traže složen odgovor

Gospodin Kogito kida
zavoje blagonaklone ravnodušnosti

prestao je da veruje u progres
tiče ga se sopstvena rana

izlozi izobilja
napajaju ga dosadom

vezao se samo
za dorski stub
crkvu San Klemente
knjigu koju nije stigao da pročita
i nekoliko drugih sitnica

znači vraća se

već vidim
granicu
uzorano polje
ubistvene stražarske kule
guste čestare žice

bešumna
oklopna vrata
polako se zatvaraju za njim

i već
je
sam
u riznici
svih nesreća

2

pa zašto se vraća
pitaju prijatelji
iz boljeg sveta

mogao bi tu da ostane
nekako da se sredi

ranu da poveri
hemijskim čistačima

da je ostavi u čekaonicama
velikih aerodroma

pa zašto se vraća

- u vodu detinjstva
- u spletene korene
- u zagrljaj sećanja
- u ruku lica
spaljenih na roštiljima vremena

pitanja naizgled prosta
traže složen odgovor

možda se Gospodin Kogito vraća
da bi dao odgovor

na došaptavanja straha
na nemoguću sreću
na iznenadni udar
na ubistveno pitanje

GOSPODIN KOGITO I MAŠTA

1

Gospodin Kogito nikad nije verovao
majstorima mašte

klavir na vrhu Alpi
svirao mu je lažne koncerte

nije cenio lavirinte
sfinga ga je ispunjavala odvratnošću

živeo je u kući bez podruma
ogledala i dijatektike

džungle nagomilanih slika
nisu bile njegov zavičaj

retko se dizao
na krilima metafore
potom je padao kao Ikar
u zagrljaj Velike Majke

obožavao je tautologiju
objašnjavanje
idem per idem

da je ptica ptica
ropstvo ropstvo
da je nož nož
smrt smrt

voleo je
ravan horizont
pravu liniju
zemljinu težu

2

Gospodin Kogito biće ubrojan
u vrstu minores

ravnodušno će primiti presudu
budućih istraživača slova

maštu je upotrebljavao
za sasvim druge svrhe

hteo je od nje da učini
oruđe saosećanja

želeo je da shvati do kraja

- Paskalovu noć
- prirodu dijamanta
- melanholiju proroka
- Ahilov gnev
- ludost ljudoubica
- snove Marije Stjuart
- neandertalski strah
- očaj poslednjih Acteka
- Ničeovo dugo umiranje
- radost slikara iz Laskoa
- rast i pad hrasta
- rast i pad Rima

potom da oživljava mrtve
da poštuje savez

mašta Gospodina Kogita
ima lepezast pokret

ide precizno
od patnje do patnje

nema u noj mesta
za veštačke vatre poezije

hteo bi da ostane veran
nesigurnoj jasnosti

IN MEMORIAM LASLU NAĐU

Romana mi reče da ste upravo otišli
tako je uobičajeno da se govori o onima koji
zauvek ostaju
zavidim Vam na mramornom licu

među nama su bila čista pitanja nikakvog pisma
uspomena ničega što zabavlja oko
nikakvog prstenja ni krčaga
ni naricanja žena
zato je lakše poverovati u naglo oduševljenje
da se sad kao Atila Jožef
Mickjevič Bajron – lepe aveti
koje uvek dolaze na ugovoreni susret

moj udovički dodir nije mogao da se svikne
grabljiva ljubav prema konkretnom zahtevala je žrtve

nismo punili smehom mrtvu sobu
nismo naslonili laktove na šumni hrast stola
nismo pili vino nismo lomili sudbinu
a ipak smo zajedno stanovali
u skloništu Krsta i Ruže

prostor koji nas deli jeste kao pokrov
večernja magla diže se i spušta
plemeniti imaju lice vode i zemlje

naš dalji zajednički život sigurno će se složiti
more geometrico – dve uporne prave
vanzemaljska strpljivost i neljudska vernost

PISMO RIŠARDU KRINJICKOM

Neće mnogo ostati Rišarde zaista ne mnogo
od poezije ovog ludog veka sigurno Rilke Eliot
nekoliko drugih dostojnih šamana koji su znali tajnu
zaklinjanja reči forme otporne na dejstvo
vremena bez čega
nema fraze dostojne pamćenja a govor je kao pesak

naše školske sveske iskreno izmučene
s tragom znoja suza krvi biće
za večnu korektorku kao tekst popevke ostavljen bez nota
plemenito ispravan čak previše očevidan

previše smo lako poverovali da lepo ne spava
da vodi lakomislene od sna do sna na smrt
niko od nas nije umeo da probudi topolsku drijadu

da čita pismo oblaka
zato po tragovima našim neće proći jednorog
nećemo vaskrsnuti brod u zalivu pauna ružu
ostala nam je nagost i stojimo nagi
na desnoj boljoj strani triptiha
Strašni Sud

na mršava pleća uzeli smo javna pitanja
borbu protiv tiranije laži zapise patnji
ali protivnike smo – priznaćeš – imali ništavno male
i je li onda vredno snižavati sveti jezik
do buncanja s tribine do crne pene novina

tako je malo radosti kćerke bogova u našim pesmama Rišarde
premalo svetlih sumraka ogledala venaca zanosa
ništa samo tamne psalmodije mucanje animule
urne s pepelom u spaljenom vrtu

kakve snage treba da se uprkos sudbini
presudama istorije ljudskom bezakonju
u vrtu izdaje šapće – tiha noći

kakve sile duha treba da bi se ukresala
bijući naslepo očajanjem o očajanje
iskrica svetla deviza pomirenja

da bi večno trajalo kolo na gustoj travi
da bi se slavilo rođenje deteta i svaki početak
darovi vazduha zemlje i ognja i vode

ja to ne znam – moj Dragi – i zato
šaljem tebi noćas ove sovlje zagonetke
srdačni stisak ruke
naklon moje senke

GOSPODIN KOGITO I DUGOVEČNOST

1

Gospodin Kogito
Može da bude ponosan samim sobom

Prekoračio je granicu života
Mnogih drugih životinja

Kad pčela radilica
Odlazi na večni počinak
Kogito – dojenče
bio je u najboljem samoosećanju

kada okrutna smrt
odnosi kućnog miša
on je srećno preboleo veliki kašalj
otkrio govor i vatru

ako je verovati
teolozima ptica
duša lastavica
odleće u raj
posle deset
zemaljskih proleća

u tim godinama
gospodičić Kogito je
učio s promenljivom srećom
IV razred osnovne škole
i počeo da se zanima za žene

zatim je
dobio drugi svetski rat
(sumnjiva pobeda)
tačno kad koza
odlazi u Valhalu koza

otkrio je krupne stvari
uprkos nekolicini diktatora
prešao je Rubikon sredine veka
okrvavljen
ali živ

pobedio je
šarana
aligatora
krabu

sad se nalazi
između krajnjeg vremena
jegulje
i krajnjeg vremena
slona

tu se
iskreno rečeno
gase ambicije
Gospodina Kogita

2

zajednički mrtvački kovčeg sa slonom
uopšte ga ne plaši

ne želi da bude dugovečan
kao papagaj
ili Hippoglassus vulgaris

kao ni
visinski orao
oklopna kornjača
glupi labud

Gospodin Kogito bi
hteo da do kraja
peva o lepoti prolaženja

zato ne guta Gelée Royale
ne pije eliksire
ne paktira s Mefistom

s brižnošću dobrog vrtlara
neguje bore na licu

pokorno prihvata kreč
koji se taloži u žilama

raduje se praznicima u sećanju
bio je izmučen pamćenjem

besmrtnost ga je
od detinjstva
bacala u stanje
uplašenosti

zavideti bozima na nečemu?

- na nebeskim promajama
lošoj administraciji
- nezasitoj požudi

- na strašnom zevanju

GOSPODIN KOGITO O ČEDNOSTI

1

Nije čudo
što nije miljenica
pravih muškaraca

generala
atleta vladalaca
despota

vekovima ide za njima
ta plačljiva usedelica
sa groznim šeširom Vojske Spasa
opominje

izvlači iz skrovišta
portret Sokrata
krstić načinjen od hleba
stare reči

- a unaokolo huči divan život
rumen kao klanica ujutro

gotovo ju je moguće strpati
u srebrnu kutiju
nevinih uspomena

sve je manja
kao dlaka u grlu
kao zujanje u uhu

2

o Bože
i da je bar malo mlađa
malo lepša

da ide sa duhom vremena
da se njiše u bedrima
u taktu moderne muzike

možda bi je tada zavoleli
pravi muškarci
generali atlete vladari despoti

da povede računa o sebi
da izgleda ljudski
kao Liz Tejlor
ili Boginja Pobede

ali od nje izbija
zadah naftalina
šnira usta
ponavlja veliko – Ne

nesnosna u svojoj upornosti
smešna kao baštensko strašilo
kao san anarhista
kao životi svetaca

STIDNI SNOVI

Metamorfoza naniže do izvora istorije
izgubljenog raja detinjstva u kaplji vode

bekstva trke kroz mišje hodnike
lutanja insekata na dno cveta
oštra probuđenja u gnezdu strnadice

ili oprezan beg po snegu u koži vuka
i nad rubom ponora veliko zavijanje prema mesecu
nagli strah kad vetar donosi miris ubice

ceo zapad u rozima jelena
spiralni san zmije
vertikalno bdenje polarnog obliša

sve je to zapisano u atlasu našeg tela
i u steni lobanje otisnuto kao portret predaka
te ponavljamo glasove zaboravljenog jezika

noću igramo pred kipovima životinja
obučeni u kože ljušture pera i oklope
beskrajna je litanija naših zločina

dobri dusi ne odbacujte nas
predugo smo lutali po okeanima i zvezdama
prekomerno utruđene primite u stado

ESHATOLOŠKA PREDOSEĆANJA GOSPODINA KOGITA

1

Toliko čuda
u životu Gospodina Kogita
hirova sreće
ozarenja i padova
pa će valjda
imati gorku večnost

bez putovanja
prijatelja
knjiga

no zato
mnogo vremena
kao plućni bolesnik
kao car u izgnanstvu

sigurno će morati da mete
veliki trg u čistilištu
ili da sedi pred ogledalom
u napuštenoj brijačnici

bez para
mastila
pergamenta

bez uspomena iz detinjstva
opšte istorije
atlasa ptica

slično kao drugi
učestvovaće
na kursevima istrebljivanja
zemaljskih navika

komisija za vrbovanje
radi precizno

čisti ostatke čula
kandidata za raj

Gospodin Kogito će se braniti
pružaće žestok otpor

2

najlakše će dati svoje disanje
koristio ga je umereno
nikad nikog nije gonio

takođe će dati bez žaljenja
ukus jela
i ukus gladi

na sto komisije za vrbovanje
položiće komade ušiju

u ovozemaljskom životu
bio je ljubitelj tišine

samo će
objašnjavati strogim anđelima
da vid i dodir
neće da ga napuste

da još u telu oseća
sve zemaljske trnove
zanoktice
nežnosti
plamen
bičeve mora

da još uvek vidi
bor na planinskoj padini
sedam svećnjaka zore
kamen s modrim žilama

pokoriće se svim mučenjima
blagog ubeđivanja
ali do kraja će braniti
divni osećaj bola

i nekoliko izbledelih slika
na dnu spaljenog oka

3

ko zna
možda će uspeti
da anđele uveri
kako je nesposoban
za nebesku
službu

i dopustiće mu da se vrati
po zarasloj stazi
na obalu belog mora
u špilju početka

USPAVANKA

Godine kraće i kraće
sveštenici Amonova hrama
otkirli su da Večna Lampa svake godine troši manje ulja
što znači da svet grči
prostor vreme i ljudi

Opažaj sveštenika preneo je Plutarh i sugurno je
pobudio gnevno gunđanje u krugovima filozofa
jer očajni zbog čovekove promenljivosti
hoće da nam kosmos služi kao svetao primer

A ipak dokaz iz lampe prividno glup
slaže se sa iskustvom onih što su napustili
svratišta železničke stanice domove prešli preko potoka varki
i sad niz blagu padinu idu tamo kuda svi idu

Oni znaju
- sve je manje dana i noći

- ruža ubrana u zoru u uplašenosti roni latice
uveče je već samo spaljeni gaj tučkova

- sve je manje putopisa čuđenja

- sveća vitka kao igla u drhtavim prstima
pokazuje put od zida do zida
smrznuta ogledala odbijaju utehu

- dragi pokojnici mnogi su kao peščane lavine slični pesku
naši domovi pamćenja ne primaju nikog

- u praznim sobama prašina je sela i piše memoare

- gasi se rodni grad i čak Ca d’Oro
više ne svetli a sva mesta koja smo voleli
na netrajnim lagunama tonu u more

Svake godine Večna Lampa troši manje ulja

Tako nas čestiti svemir smešta u krevet na spavanje

FOTOGRAFIJA

S tim dečakom pravim kao elejska strela
dečakom u visokoj travi nemam ničeg zajedničkog
sem datuma rođenja i papilarne linije

tu fotografiju je snimio moj otac pred drugi persijski rat
po lišću i oblacima zaključujem da je bio avgust
pevale su ptice zrikavci miris žita miris izobilja

dole je reka što na rimskim kartama nosi naziv Hipanis
predeo voda i bliski grom savetovali su da se sklonimo kod Grka
njihove pomorske kolonije nisu bile previše daleko

dečak se poverljivo smeši jedina senka za koju zna
jeste senka slamnatog šešira senka bora senka kuće
a ako crvenilo onda crvenilo sunčeva zraka

moj mali moj Isače pogni glavu
to je samo trenutak bola a potom ćeš biti
što god poželiš – lastavica poljski ljiljan

znači moram da prolijem tvoju krv moj mali
da bi ostao nevin pri letnjoj munji
već zanavek bezbedan kao insekat u ćilibaru
lep kao katedrala paprati sačuvana u uglju

VAVILON

Kad sam se posle više godina vratio u Vavilon sve se promenilo
devojke koje sam voleo brojevi linija metroa
čekao sam kraj telefona sirene su uporno ćutale

znači tešenje umetošću – Petrus Hristus portret mlade dame
bio je sve plići složio krila za spavanje
svetla uništenja i grada međusobno su se približavala

festival Apokalipse buktinje samozvanca Sibila je
davala oproštaj pijanim gomilama pristalica izobilja
zgaženo telo Boga vučeno je u trijumfu po prašini

tako se ispunjavao kraj sveta postavljeni su etrurski stolovi
u košuljama polivenim vinom nesvesni sudbine svetkuju
varvari stižu na kraju da preseku aortu

nisam tebi grade želeo smrt u svakom slučaju ne takvu
jer će s tobom sići pod zemlju slatki plodovi slobode
i sve će valjati počinjati od gorkog znanja od trave

BOŽANSKI KLAUDIJE

Govorilo se o meni
začet od Prirode
ali nedovršen
kao odbačen kip
skica
oštećen odlomak pesme

godinama sam se pravio priglup
idioti žive bezbednije
mirno sam podnosio uvrede
kad bih posejao sve koštice
koje su mi bačene u lice
izrastao bi maslinjak
prostrana palmova oaza

obrazovanje su mi dali svestrano
Livije retori filozofi
grčki sam govorio kao Atinjanin
ali na Platona sam podsećao
samo u ležećem položaju

studije sam dopunio
u lupanarima i lučkim krčmama
nezapisanim rečenicama vulgarnog latinskog
i provalijskim riznicama prestupa i razvrata

posle Kaligulina ubistva
skrio sam se iza zastora
izvučen silom
ne stigoh da načinim mudar izraz lica
kad mi pred noge baciše svet
glup i plitak

otad sam postao najradniji car
opšte istorije
Herakle birokratije
s ponosom se sećam
liberalnog ukaza
koji je dopuštao puštanje glasova iz trbuha za vreme gozbi

odbijam često mi pripisivani prigovor okrutnosti
u suštini sam bio samo rasejan

na dan nagle Mesalinine smrti
po mom naređenju su – priznajem – jadnicu usmrtili
upitao sam za vreme gozbe – zašto nije došla Gospođa
odgovorilo mi je grobno ćutanje
zaista sam bio zaboravio

dešavalo se da sam pozivao
umrle na partiju kockanja
nedolazak sam kažnjavao novčanom kaznom
opterećen tolikim poslovima
mogao sam se varati u pojedinostima

navodno
naredio sam da se pogubi
trideset pet senatora
i neke tri centurije ekvita
pa šta

malo manje purpura
manje zlatnog prstenja
zato – što nije nevažno –
više mesta u teatru

niko nije hteo da shvati
da je cilj tih postupaka bio uzvišen
želeo sam da ljude naviknem na smrt
da otupim njenu oštricu
da je svedem na banalne i svakodnevne razmere
takve kao laka melanholija ili kijavica

a evo dokaza moje
delikatnosti osećanja
sa gubilišta sam
uklonio spomenik blagog Avgusta
da osetljivi mramor ne bi
slušao jauke osuđenika

noći sam posvećivao studijama
napisao sam istoriju Etruraca
istoriju Kartage
sitnicu o Saturnu
prilog o teoriji igara
traktat o zmijskim otrovima

ja sam spasao Ostiju
od invazije peska
isušio sam močvare
sagradio akvadukte
otada je spiranje krvi
u Rimu postalo lakše

proširio sam granice Imperije
za Britaniju i Mavritaniju
i čini se Trakiju

smrt mi je nanela moja žena Agripina
i neuzdržana strast prema varganjima
gljive esencija šume – postale su esencija smrti

sećate se – o potomci – sa zaslužnim poštovanjem i zahvalnošću
bar jedne zasluge božanskog Klaudija
dodao sam azbuci nove znakove i zvukove
proširio sam granice govora što znači granice slobode

slova koja sam ja otkrio – voljene kćeri – Digma i Antisigma
vodile su moju senku
kad sam kolebljivim korakom odlazio u mračnu krajinu Orkus

Крштење

Ветерани четрдесетодневних потопа
упознати са провалама неба
који су видели смрт планина
и избављење мишева
сада седе на својим праговима
гледају таласање жита
лепо као опадање вода
то је била веома срећна помисао
поверити наду птицама
отада је њихова вера моћна
као голубарник

спашени из пламтећих кућа
где човек гори као перце
загледају у унутрашњост лобање
у бесмисао свитка ружичасте анатомије
они који познају значај тела
говоре
да заслужују више некретнина
злочинац мачка и астроном
лоши и добри
изравнаће плитке јаме

на крају ми с труном дуге под капцима
који подижемо покретима горе и доле
приносећи му жртву
и спуштајући капке
говоримо
и једни и други имају руке
уроњене у воду
уроњене у ватру
помирене ништавности
или милосрђе

а само против нас су
црквени очеви писали брошуре
contra academicos
само нас задеси страшна судбина
пламена и ламента
пошто примисмо кршење земље
одвише храбри бејасмо у неизвесности