Miodrag Lukić - Mileva Marić Ajnštajn

Monodrama
(Na sceni, skromna dnevna soba, izlazi Mileva. Teškim korakom, hramljući dolazi do stola na kome je beležnica i olovka, albumi sa slikama, flaša sa vodom, čaša i par kutija sa tabletama. Sedne, uzima olovku u ruke počinje da piše. Pored stola kovčeg ili ormarić sa knjigama i papirima U pozadini polica sa knjigama, a na zidu slika Mileve Marić I Alberta Ajnštajna, kao i slika Milevina sa sinovima Edvardom i Hans Albertom.)
Draga Savo Lizerl…
(Podigne pogled i zamisli se)
Šta da napišem? Postoje li reči koje mogu da objasne zašto majka ostavlja tek rođeno čedo? Postoje li reči koje moga popuniti prazninu koja nastane kad shvatimo da smo ostavljeni jer je on ili ona nekog volio više od nas? Žrtvovala sam te kćeri, prinela na oltar zbog ljubavi prema njemu, a on je žrtvovao mene, naše sinove i tebe, zbog ljubavi prema Elzi ili Ilzi ili prema „dragoj mami“ Paulini? Mada ipak verujem da je najviše voleo samog sebe.... Ima li opravdanja za moj čin? Ima li opravdanja za odricanje od prvog čeda koga sam pod srcem nosila?... Nema. Možda ljudi mogu da razumeju, možda mogu da se stave u moj položaj, ali ja ne tražim opravdanje ni sažaljenje, ne treba niko da me opravdava niti da me žali. Zbog sažaljenja sam pobegla u nauku, u matematiku....
(Ustane)
Pobegla sam od sažaljivih pogleda u svet brojeva i formula. Ubedila sam sebe da je važnija nauka od zdravih nogu. Vešto sam lagala i sebe i druge da mi ništa ne znači više od nauke, a čoveku je od nauke bliže sve ili skoro sve. Ubedila sam sebe da je život matematika. Bila sam uverena da sve mogu da izračunam, sve da svedem na matematičku formulu a onda, onda sam shvatila da je ljubav iracionalna i da nema formule po kojoj se ona može izračunati...uh (ponovo sedne) Nikad ti nisam pisala da sam ti izmerila noge čim si se rodila. Iako sam bila jedva živa i činilo se da ću umreti, ja sam ti crvenim koncem izmerila noge i tek onda zaspala kad sam se tri puta uverila da su obe jednako duge. Bila sam srećna da mi je bilo svejedno da li ću živa dočekati buđenje ili ću se probuditi u raju. Zašto sam ti izmerila noge?
(Ustane i prošeta)
Zbog ovog. Zbog ove nesrećne noge koja je kraća i slabija od kad znam za sebe. Ne znam da li sam se takva rodila ili povredila u detinjstvu, a da to ni roditelji nisu primetili, znam samo da mi je ova noga bila i kočnica i zamajac u životu. Dala bih sve na svetu, svo znanje koje sam stekla, doktorsku titulu i doktorsku disertaciju koju više nema jer su je ukrali iz arhive univerizteta za dve zdrave noge. Slavu koju nisam sticala za sebe već za njega, novac od Nobleove nagrade, koji mi je moram priznati dao, dala bih za dve zdrave noge i šansu da budem obična paorka, žena i majka i ništa više. Za šansu da prošetam, zaigram, zaplešem bez straha da ću biti ismejana i sažaljevana. Dala bih sve što ima i što nemam za šansu da se ponovo rodim i budem obična, netalentovana devojka sa dvije zdrave noge.
(Ponovo sedne)
Da draga kćeri, ukrali su moju disertaciju verovatno da ne pomuti slavu tvom ocu. Da, da, tvom ocu koji te nikad nije video, iako smo ti ime dali po njegovoj želji, Liserl. Da nismo poštovali njegovu želju odmah bi ponela ime Sava. Kum, doktor Laza je predlagao da ti damo ime Sava, rođena si na Savindan, ali ja nisam dala, činilo se da se Albert toliko raduje tvom rođenju, da nisam htela da mu uskratim zadovoljstvo da mu se kćerka zove imenom koji je on izabrao. Na žalost nije nikad došao da te vidi. Kao da je njegova ljubav za tebe nerođenu nestala čim si se rodila....Danas je tvoj otac slavan, da ne grešim dušu ako kažem da ga pominju češće nego Isusa, a ja koja sam ga gurala, ja koja sam noći probdela rešavajući nerešive matematičke zadatke, čekam da dođu po mene odvedu me u bolnicu, da umrem, a videla te više nisam, da umrem bez Hansa Alberta, bez Edvarada, bez tebe, bez ikog, sama kao stena, a govorila sam nekad “mi smo Einstein, mi smo jedan kamen, jedna stena”. Kad su me pitali zašto samo Albert potpisuje naše radove i otkrića i zašto nema moga imena kada je svima poznato da sve radimo zajedno. Verovala sam da jesmo, da smo kamen čvrst toliko da se na njemu može sazidati kuća, tvrđava, da se na njemu podigne ceo grad.
(Ustane)
Izmerila sam ti noge. Srce mi je udaralo kao ludo od straha da ti jedna noga ne bude kraća. Nisam imala snage da napišem pismo tvom ocu, pisao je moj otac... Na žalost ma, koliko u njegovom pismu bilo slatkih reči, nežnosti i dobrote bilo je jasno da između njega i tebe stoji jedan svet koji neć moći da te prihvati. Znala sam da ću morati da te ostavim i vratim se u Cirih. Bojala sam da te više neću videti iako je kum Laza obećao da će urediti da te vidim svaki put kad dođem u Titel. Rekao je da je našao divan par bez dece u Kaću, koji će te gledati kao da si njihova prava kćerka. Dok je to govorio srce mi se cepalo, a oči punile suzama. Suze su mi kao za inat mutile pogled, a gledala sam te poslednji put i želela da tvoj lik sačuvam u mojim očima.
(Uhvati se za glavu)
Nema reči, nema opravdanja draga moja Savo Lizerl, nema. Moram da ti napišem pismo pre nego što se preselim na groblje Nordheim, a znam da, šta god da napišem neću moći da se opravdam ni pred tobom ni pred Bogom što sam te ostavila. Pred vama dvome, Bogom i tobom bi želela da budem čista, a pred svetom niko me i ništa ne bi moglo oprati jer svetina živi od tuđih jada. Moram da napišem dok sam još pri svesti, pre nego što stara dama u crnom dođe po mene i odvede me u neki drugačiji svet, može da bude I gori od ovoga samo nek bude drugačiji. Može i pakao biti bolji od ovog sveta, u paklu barem znamo na čemu smo dok ovde živimo u stalnoj laži i zabludi.
(Sedne i uzima olovku u ruke da nastavi da piše)
Kad si se rodila poslao mi je pismo, odgovor na pismo koje mu je napisao moj otac, jer sam bila iscrpljena porođajem pa nisam mogla da pišem, pamtim svaku reč: „Siroto, drago zlato, šta sve moraš da pretrpiš, da najzad više ne možeš sama da mi pišeš! I naša draga Lizerel mora svet da upozna upravo sa te strane!... Ali, vidiš, stvarno je došla Lizerel, kako si Ti to želela. Da li je zdrava? Kakve su joj oči? Na koga od nas liči? Ko je hrani mlekom? Da li je gladna? Ja je toliko volim, mada je uopšte ne poznajem!... Želeo bih i sam da načinim jednu Lizerel, to mora da je zanimljivo. Ona sigurno može da plače, ali da se smeje, uči tek mnogo kasnije. I ne veruješ koliko patim kada vidim koliko me oni, moji roditelji, oboje vole i kako su neutešni kao da sam načinio najveći prestup, a ne učinio ono što mi srce i savest neodoljivo nalažu. Kada bi te samo poznavali!..”
(Ustane)
Ni u ovakvom pismu nije mogao, a da ih ne pomene. Nije mogao da mi ne pospe so po rani, a znao je koliko je rana duboka i bolna. Ne verujem da je to hteo, ne verujem da je hteo da me zaboli, bio je uvek pomalo nepromišljen i istrčavao pred rudu, što bi rekli naši ljudi. Njegovi roditelji su bili protiv mene, njegova majka me je mrzela. Bila je između nas od samog početka. Uvek sam osećala njeno prisustvo iako je bila daleko. Bila je od onih majki…Ah Paulina, Paulina koliko sam gorkih suza prosula zbog tebe. Koliko mi je puta Albert pričao kako si padala u nesvest i glumila da umireš samo da ga oteraš od mene. Koliko si puta glumila da umireš samo da bi ga oterala od mene i vratila u porodicu? Da, Albertova majka Paulina me je mrzela kao kugu, kao zlu kob…a Albert je bio rastrgnut između nje i mene, kao što sam ja bila rastrgnuta između njega, naših sinova I tebe. I da me nije ostavio, da smo ostali zajedno čini mi se da bi Paulina i mrtva bila između nas. Nadala sam se…
(Sedne)
Nada umire poslednja zatvorena na dnu Pandorine kutije. Tako i moja nada da ću te kad tad ponovo uzeti nije umirala sve ove godine, iako je dio mene umro, kad sam te dala kumu Lazi da te odvede u Kać kod ljudi koji će te kćerkom zvati..... Ponekad sam u teškim danima kad me je Albert ostavio mislila da je bolje što nisi sa mnom, da ne deliš moj patnje. Tad kada sam svakodnevno razmišljala da prekratim muke, da se ubijem i
oslobodim praznine koja me je gušila u grudima, ali nada da ću te bar jednom videti nije dala da to učinim.
(Ustane. Pretura po kovčegu)
Čuvam negde pismo kojim me je pozvao da se vratim u Cirih, da se vratim ali bez tebe. Nije bilo prvo, pisao mi je još dok rođena nisi bila da se vratim, ali bez deteta. Vanbračno dete bi štetilo njegovom ugledu. Njegovom, ja se za svoj ugled nisam ni borila, bilo mi je dosta da budem žena i majka. Veruj mi da nikad ne bih stigla do Univerziteta u Cirihu da sam imala dve zdrave noge. Ostala bih u Titelu i rađala decu, mužu kakvom takvom, poslednjem sluzi ako treba....Pristala sam, o kako bi srećna bila da nisam. Pristala sam da
se vratim, a ponela sam sa sobom nadu da ću te uzeti sebi čim se venčamo. Pristala sam koliko zbog njega toliko i zbog sebe, da sam ostala u Titelu ili Novom Sadu morala bih da se povučem u zidove i sakrijem od ljude, jer zaboga rodila sam vanbračno dete, rodila sam kopile. Da sam te povela u Švajcarsku obrukala bih Alberta i njegova karijera bi bila možda završena pre nego što je i počela. Proklete ambicije, zar čoveku nije dovoljno da bude čovek? Zar nam treba više od malo hleba i krov nad glavom? O Bože kako sa glupa
bila! Milion puta sam odrecitovala onu Puškinovu pesmu diveći se ženi koja ima hrabrosti da javno kaže da je majka…ja nisam imala snage da dozvolim da me razapnu na stub srama
(Uspravi se)

Ne mogu da ga nađem, ne mogu kao što na Univerzitetu u Cirihu ne mogu da nađu moji doktorsku disertaciju. Nekako sve stvari koje moje ime veže uz Albertovo nestaju na jedan volšeban način. Kao da Paulina sa onog sveta dolazi i krade ih samo da opere ime svog dragog prvenca. Da ga očisti od tragova da je bio oženjen jednom Srpkinjom, jednom primitivnom paorskom kćerkom kako je to ona znala reći. Nisam je videla ali mogu da zamislim njen izraz lica kada je čula da me je Albert ostavio. Verujem da se
preporodila i da više nikad nije bila bolesna. Do tad je svojom izmišljenom bolešću mučila Alberta. Zbog njegove griže savesti uništeno nam je ono što je trebalo da bude lepo. Znala sam kakav je, a ipak sam se nadala. Volela sam ga toliko da nisam videla ono što bi slepci videli.
(Sedne)
Vratila sam se u Švajcarsku i venčala sa njim. Skromno, siromaški, samo nas dvoje I kumovi. Iako sam naučnik, nisam drvo. Želela sam kao i sve devojke svadbu sa belom venčanicom i kočijama u koje su upregnuti belci. Albert se kad smo bili u Novom Sadu divio našim svadbama i ukrašenim konjima, ali mi svdabu nismo imali. Pomenula sam da bi dobro bilo da te usvojimo. Takvo je pravilo, pošto sam te dala na usvajanje morali bismo sad mi da te usvojimo. U to vreme su još uvek devojke iz dobrih kuća dolazile u
Švajcarsku da se porode i davale decu na usvajanje, neke su kasnije istu tu decu ponovo uzimale…. Čekala sam strepeći na njegov odgovor. Strepila sam da ne kaže: „Šta će reći moja mama?“
Nije to rekao. Pogledao me onim svojim naivnim očima i rekao: „Ostavi to sad, novaca nemamo, čim prodamo patente…. Ostavio je obećanje da visi u vazduhu, obećanje koje nikad nije ni nameravao da ispuni.
Kad ti se rodio brat Hans Albert (otvori album i gleda fotografiju) bila sam svesna da te nikad nećemo uzeti, ali sam se ipak nadala. Još više sam nadala kad smo bili prisiljeni da odemo u Novi Sad kod mog oca. Albert nije imao posao, njegovi nisu hteli da nas pomažu, a moj otac je predlagao da Alberta odvedem u Beograd i zaposlim ga kao profesora nemačkog jezika...
(Ustane)
Kako sam se tad ponadala da ćemo opet biti zajedno, da ćemo daleko od njegove „drage mame“ živeti u miru. Računala sam barem dve tri godine da ćemo provesti daleko od njegove mame, barem dok naši radovi ne budu priznati ali ona je stalno bila prisutna, videla sam je u Albertovom setnom pogledu, u njegovoj rasejanosti pa i u rakiji koju je redovno pio sa mojim ocem. Nadala sam se i čekala da vreme učini svoje, da Albert zavoli moju ravnicu, da ostanemo i da te uzmemo k sebi. Na žalost nije bilo tako,vratili smo se u Švajcarsku, a da te ni jednom nisam posetila, nisam imala snage iako je sve goreleo u meni od želje da te vidim i privijem na grudi. Možda bih i došla, možda da nije bilo kuma Laze koju je strahovao da je rano da te posetim i otrgnem od bezbrižnog detinjstva. Možda je kum Laza video jasnije od mene ili je samo slutio da nikad neću moći da te uzmem, možda..
(Sedne)
Cirih. Volela sam ovaj grad dok sam volela Alberta, ali od onog dana kad sam saznala da je oženio Elzu, oženio je rodicu, oženio je nju jer ga je njena kćerka Ilza odbila. Nek im se Bog smiluje i jednom i drugom i trećem. Čula sam da od kako je Elza umrla, Ilza živi sa njim. Možda lažu novinari, možda.... Od kako me je ostavio spoznala sam da živim u gradu samoće. U ovom prelepom gradu koji na žalost nema dušu usamljeni ste i onda kada ste okruženi stotinama ljudi. Ne umem to da objasnim, ali sam sve ove godine pokušavala da saznam zašto ovaj grad nema dušu i opet ne znam zašto, iako sam sigurna da ni na jednom mestu u svetu čovek ne može biti usamljeniji nego ovde. Možda grešim, možda se to tako čini svim ostavljenim ljudima, možda...
(Ustane)
Govore zli jezici da je Albert prestao da me voli kad se ispostavilo da je Edvard bolestan od neizlečive bolesti, šizofrenije, ali ja sa ove tačke na kojoj stojim počinjem da sumnjam da sam živela u zabludi sve one godine i da me Albert nikad nije ni voleo. Biće najbliže istini da je uvek voleo samo sebe i mislio da voli svoju dragu mamu, koju je verovatno mrzeo i voleo u isti mah. Nije me zabolela prevara, varao me je kad je stigao, kao što jevarao i Elzu, ako je istina da ju je varao sa njenom kćerkom Ilzom onda je njen život
pakao, a on će završiti u paklu kao najveći grešnik. Ne, nije bio ni zavodnik ni veliki ljubavnik već čovek koji beži iz stvarnosti u ženski zagrljaj, kasno sam to shvatila. Kao što neki ljudi beže u alkohol i droge on je bežao u zagrljaje svih onih žena koje nisu videle njegovo lice već njegovu slavu. Koliko sam bila slepa od ljubavi nisam osuđivala njega već njih, te žene bez morala koje su jurišale na njega. A on je bežao, bežao je od nas, a da nije bio svestan da u stvari beži od svoje “drage mame” Pauline koja je svojom posesivnošću od njega napravila vetropira, a mogao je da bude čovek i to kakav. Mogao ali nije, ko zna da je bio čovek možda ne bi bio ovo što je danas, ne bi imao slavu, možda....
(Sedne)
Zabolelo me pismo. Zarilo mi se u srce kao otrovan bodež. Nakon hiljadu pisama koja mi je napisao punih ljubavi zahvalnosti kako za moju pomoć na polju matematike i fizike tako i za novac koji sam mu davala, novac koji sam zarađivala učeći netalentovanu decu da sviraju klavir i predvala im matematiku, kao i novac koji sam dobijala od oca koji je davao iako je bio protiv mog braka sa Albertom. Video je u njemu hohštaplera koji hoće da me iskoristi. Video je jasnije od mene, ali ja nisam htela da to čujem. Nisam verovala ocu, nisam mogla, da sam mogla da se pogledam u ogledalo videla bih svoju kraću nogu i
shvatila da sam Albertu samo stepenica prema nebu.
(Ustane i pretura po papirima)
Evo ga. Kad sam postala potrošena. Kad je dobro izgazio stepenicu i skočio na drugu poslao mi je pismo u kome je napisao pravila kojih moram da se pridržavam ako ne želim da se razvede od mene. Najniže što je mogao da učini učino je. Gurnuo me je tako niske da niže ne može biti. Lakše bih mu oprostila da me je ostavio bez reči, da me je pretukao i ostavio polomljenu, ali ovako hladno sadistički kao što je on uradio nije mogao niko da uradi. Evo, pročitaću iako ga znam na pamet, iako sam pročitala hiljadu puta i žalila svako slovo sa stotinu suza. Nisam prevela na srpski, ne mogu, na srpskom možda ne bi zvučalo tako okrutno kao što zvuči na nemačkom.
A. Du sorgst dafür
1. dass meine Kleider und Wäsche ordentlich im Stand gehalten werden.
2. dass ich die drei Mahlzeiten im Zimmer ordnungsgemäß vorgesetzt bekomme.
3. dass mein Schlaf- und Arbeitszimmer stets in guter Ordnung gehalten sind, insbesondere dass der Schreibtisch mir allein zur Verfügung steht.
B. Du verzichtest auf alle persönlichen Beziehungen zu mir, soweit deren Aufrechterhaltung aus gesellschaftlichen Gründen nicht unbedingt geboten ist. Insbesondere verzichtest Du darauf
1. dass ich zuhause bei Dir sitze.
2. dass ich zusammen mit Dir ausgehe oder verreise.
C. Du verpflichtest Dich ausdrücklich, im Verkehr mit mir folgende Punkte zubeachten:
1. Du hast weder Zärtlichkeiten von mir zu erwarten noch mir irgendwelcheVorwürfe zu machen.
2. Du hast eine an mich gerichtete Rede sofort zu sistieren, wenn ich darum ersuche.
3. Du hast mein Schlaf- bzw. Arbeitszimmer sofort ohne Widerrede zu verlassen, wenn ich darum ersuche.
D. Du verpflichtest Dich, weder durch Worte noch durch Handlungen mich in den
Augen meiner Kinder herabzusetzen.
Stao je na mene, svoju stepenicu ka nebu, kamen temeljac svog uspeha, još jednom celom težinom svoje gadosti i svog kompleksa majke i polomio me. Izgazio me je nogama, a da me nije ni pogledao. Prešao preko mene i otišao kao da nisam ni postojala. Uništio je sliku koju sam volela. Umesto najlepše ikone u njemu sam videla samo demona koji bez milosti uništava sve što je dobro. Demona koja bežeći od svojih skrivenih slabosti juri u zagrljaj udovici koja mu je rodica i dok nju grli pogled na njenu kćerku baca... Najlepše godine, ili barem godine koje bi čoveku trebalo da su najlepše protraćene su u čekanju i trpljenju. Duša mi se rasula u paramparčad i jedva sam dočekala da ode u Berlin, a ja sam se iz Berna vratila u Cirih. Nije bilo razlike između Berna i Ciriha oba su tuđi gradovi za mene, ali sam pobgla iz Berna od svežih i bolnih uspomena u Cirih u kome su ostale uspomene na prvu ljubav. Mislila sam da ću moći da sačuvam
samo dobre, samo lepe uspomene, ali na žalost kad izračunam, a računam, moram, matematičar sam, stalno sam u minusu. Uložila sma daleko više nego što sam dobila ne računajući ljubav, jer ljubav nije matematika, ljubav je viša od najvećeg broja. Ljubav ne podleže zakonima matematike i fizike i zato ne računam ljubav koju sam poklonila već samo rad koji sam uložila i novac koji sam teško zarađivala, a lako davala. Obećao mi je novac od Nobelove nagrade kad je dobije. Bilo smo sigurni da će je dobiti jer godine života smo uložila u taj rad. Više ja nego on, ali predugo sam bila slepa od ljubavi I verovala da je svjedno da li rad potpiše on ili ja. Morao je da obeća da će mi dati novac od Nobelove nagrade da ne bih izašla u javnost sa istinom, da su dosadašnja dela više moja njego njegova.
Nije mi napisao ni jedno pismo iz Berlina. Ponovo je postao nemački državljanin i to uvažen. Primili su ga raširenih ruku, nije slutio da će uskoro morati da beži od tih istih koji ga tapšu po ramenima. Nije mogao da nasluti da će njegovo poreklo biti razlog da nemačka zaboravi da je genije i u njemu vidi samo Jevrejina. Njegova „draga mama“ nije volela Elzu kao što nije volela ni mene, ali je očigledno ćutala jer Elza bar nije bila kćerka srpskog paora već rođak. Nikad nisam razumela kako roditelji mogu da odobre rodoskrvnuće, ali Paulinu nisam mrzela, oprostila sam...
(Sedne)
Oprostila sam. Možda nisam dobar čovek, možda ni dobar vernik već neko ko oprašta da bi mu bilo oprošteno. Možda sam opraštajući Paulini želela da ti oprostiš meni što sam te žrtvovala. Paulini jesam oprostila, oprostila sam i Elzi, ali Albertu nisam iako sam pristala na ćutanje...(uzdahne) Elzi i nisam imala šta da opraštam, ona se borila za sebe paćenica. Borila se za sebe, a on se borio za njenu kćerku...
(Ustane)
Pristala sam da me pokrade, pristala sam da dobije Nobelovu nagradu kao jedini zaslužan. Pristala sam da svi naši radovi budu potpisani njegovim imenom, Ne, nisam ga više volela, nisam to učinila iz ljubavi, za ljubav sam previše žrtvovala, žrtvovala sam tebe, ako je i za ljubav, jedna takva žrtva je dovoljna. Pristala sam na ćutanje jer sam morala, bilo je možda kasno da se borim, ali više od toga pristala sam zbog Edvarda... (Uzdahne. Otvori album i pogleda fotografiju)
On jeste bolestan, možda po okolinu opasan, ali on je moj sin, moje čedo. Krv moje krvi, telo mog tela, kao i ti i Hans Albert. Možda sam ljubav namenjenu tebi prenela na Edvarda, možda zbog toga jer sam strahovala da mi je Edvard kazna od Boga što sam te ostavila….Da bih njega mogla da lečim pristala sam na ćutanje. Albert je dobio Nobelovu nagradu i otisnuo se u visine, a ja sam ostala da se davim u blatu čamotinje i bola. Ispunio je obećanje, morao je, dobila sam novac i mogla nešto bolje da živim, ali sam i dalje nastavila da dajem časove klavira i matematike jer skoro sav novac od kamata sam trošila na Edvardovo lečenje.
(Ponovo pretura po papirima)

Ne mogu da nađem pismo od rektora u kome mi sa žaljenjem javlja da je nekim čudom nestala moja disertacija. Šta će mi u stvari, zašto ga tražim? Time više ne mogu da naškodim Albertu sve i kad bi htela, on je uostalom naškodio sebi kad me je izgubio. Da nije do sad bi ostvario ono što je započeo i ne bi se zaustavljao na pola puta, ovako, neki žele da ga ubiju. Sto autora piše knjigu protiv njega jednog. Ne ume da se brani, u stvari on nikad nije umeo da se brani, da jeste ne bi mu „draga mama“ zagorčavala život. Ne bi
mu život bio bežanje.... Čula sam da su hteli da ga ubiju, da je nekakav čovek osuđen na kaznu od šest dolara što je nagovarao druge da ga ubiju. Nekako mi dođe ovo kao primerna kazna, kakav je to čovek, čiji život ne vredi više od kazne od šest dolara? Šta može čovek da učini od sebe ako nema ženu koja pazi na njegove korake. Čim ostane sam zagazi u blato, a on je zagazio i to duboko. Umesto da ostane ono što jeste one je počeo da se bakće politikom. Čitala sam da je Cionist i da baš zbog toga žele da ga ubiju? On Cionist? (Nasmeje se) On je Cionist koliko sam i ja svetski prvak u skoku s motkom? Pa on je ateist, kosmoplit koji
do porekla i vere drži kao do lanjskog sveta. Da je držao do svog jevrejstva ne bi dozvolio da naša deca budu krštena u pravoslavnoj crkvi. Ili možda bi....
(Sedne)
Godine su proletele. Dok sam se okrenula Hans Albert je odrastao. Razvio se u lepog, pametnog i skromnog mladića. Bez sujetnosti i rasejasnosti koje su mu nagrđivale oca. Gledala sam ga kako odrasta bojeći se svake sličnosti sa Albertom. Strahovala sam da će neka druga žena biti ostavljena, isceđena kao što sam to bila ja. Nije bio u dobrim odnosima sa ocem. Nije moja krivica, govorila sam mu da se pomiri i da meni oprosti što
sam ga zapostavljala i svu ljubav i pažnju poklanjala bolesnom Edvardu. Kako nada da ću ponovo biti s tobom nije umirala isto je tako tinjala da bi Edvard mogao biti izlečen. Nije me napuštala, mada, mislim da sam uporno lagala sebe da je izlečenje moguće. Možda me je zavravao njegov muzički talenat. Da nije bio bolestan bio bi violinista kakav se retko rađa...Gledala sam violinu u njegovim rukama i činilo mi se da
sraste sa njegovim telom kad je svira. Njegujući Edvarda zapostavila sam Hansa Alberta kao što sam već davno ostavila tebe....uzdahne. Hans Albert se oženio i pomirio sa Albertom. Znam, neka, otac mu je
iako mu nije bio otac. Kad su Hans Albert i Frida krenuli Ameriku znala sam da sam ga izgubila, da se nikad neće vratiti iz Amerike niti ću ja tamo otići sve iako me pozove. Ostala sam sama u ovom gradu čamotinje iz koga nisam otišla samo zbog Edvarda. Život mi se sveo na posete bolesnom sinu. Ipak te godine kad sam dobila prvo pismo od Hans Alberta iz Amerike u kojem mi je napisao da mu je otac rekao za njegovu sestru Liserl, odlučila sam da te potražim. Dugo mi je trebalo da smognem snagu i uputim se u Titel. Činilo mi se da će me dotući uspomene, da ću umreti kad ugledam moju ravnicu, a smrti sam se bojala samo zbog Edvarda i neipsunjene želje da tebe vidim...
(Ustane)
Došla sam iako skoro više nekog nisam imala. Roditelji behu umrli, brat nestao u prvom velikom ratu, a te godine mi je i sestra umrla. Bilo je krajnje vreme da te pronađem I padnem na kolena pred tobom i pokajem se. Pre nego što sam došla u Kać otišla sam u crkvu, iako godinama nisam išla, i tražila sam da se ispovedim. Sveštenik je znao ko sam, bio je star i dobro se sećao, mog oca i kuma doktora Laze i izgleda bio upućen u moju tajnu, sigurno, pa ispovedao je u kuma Lazu i mog oca. Oni su mu ako su bili vernici morali reći kakvu tajnu čuvaju i kakav greh na leđima nosim. On me je odvratio od namere da te tražim rekavši: „To devojče se udalo za nekog radnika koji je na imanju njenih roditelja radio preko leta. Čuo sam da su iste godine otišli u Ameriku. Ne traži je kćeri, ona ne zna da si njena majka, a ljudi za koje je verovala da su njeni roditelji umrli su poodavno. Bolje je i za tebe i za nju da je ne nađeš.“ Nada da ću te videti, velika i puna splasnula je kao prubušen balon. Samo malo je ostalo skriveno u dubini duše. U trenutku kad sam saznala da si najverovatnije otišla u Ameriku, zajedno sa splašnjavanjem nade rađao se strah. Ti si u Americi, Albert i Hans Albert u
Americi, uplašila sam se da ne dođe igrom zle sudbine do rodoskrvnuća. Ne bi moj sin bio spreman na tako nešto iako je njegov otac...uh bolje da ne ponavljam. Sveštenik me nije utešio, u Pravoslavlju nema iskupa greha, Bog će mi ili neće oprostiti, tu sveštenici ne mogu da pomognu, a i kad bi tvrdili da mogu ne bih im verovala. Ne može čovek da čini gnusobe i onda ode u crkvu sa vrećom zlatnika da bi mu greh bio
oprošten, ne može. Kad bi to u Pravoslavlju bilo moguće ja ne bih više bila ni Pravoslavac ni Hrišćanin...Popa me ispratio rečima da će se moliti za mene i moju kćerku Savu. Možda te je on i krstio, možda, u svakom slučaju poznavao te daleko bolje nego ja.
(Sedne)
Ipak sam otišla u Kać, verovala sam svešteniku ali sam htela da barem vidim kuću u kojoj si provela detinjstvo i zahvalim Bogu što si živa, što te nije odeno šarlah kako su me jedno vreme svi lagali. Htela sam da uđem u tu kuću i sednem tamo gde si ti sedela, legnem u krevet u kome si ležala i igram se igračkama sa kojima si se ti igrala, ne bi li osetila tvoje prisustvo u svim tim stvarima. Na žalost u toj kući su bili neki drugi ljudi, neki koji te nisu poznavali jer su kupili tvoju kuću tek kad si ti već odavno bila otišla. U Kaću rekoše da si otišla sa nekim sezoncem iz Bosne ili Srbije, „sa nekim gologuzanom otišla lepa Sava“, ali niko ne pomenu Ameriku. Ponovo mi je nada u grudima porasla do neviđenih razmera, da si ipak tu negde blizu i da ću te videti.
(Ustane)
Kažu od sudbine se ne beži. Ja sam pobegla. Onog leta pre nego što ću otići u Švajcarsku zagledao se beše jedan mladić sa one strane Save u mene. Da budem iskrena ni ja nisam bila ravnodušna, i meni je oko srca bilo toplo kad me pogleda, ali sam pred sobom imala viši cilj pa mu sam u srcu ugušila seme ljubavi pre nego što je proklijalo. Bio mi je teško, bilo mi je teško, ali nisam mogla da se predam životu kad sam već predugo živela u laži da je nauka jedini cilj mog života. Eh da sam bar tako odlučna bila kad se Albert
pojavio.... Čula sam propio se zbog neuzvraćene ljubavi i otišao nazad u svoj kraj. Ko zna možda je tebe odveo baš njegov sin, ja sam pobegla ali ti nisi...
(Sedne)
Ponovo sam otišla kod sveštenika. Setno se nasmešio zbog moje nade da je on pogrešno čuo da si otišla u Ameriku. Potapšao me po ramenu i rekao: „Idi kćeri, ne traži ono što ne možeš naći. Ono što svojom voljom izgubimo ne treba ni da tražimo. Da je Bog hteo da je nađeš ne bi je ni dala od sebe. Idi kćeri, tvoja kćer je u
Americi, veruj mi.“ Otišla sam. Otišla sam da se ne vratim više nikad. Otišla sam u nadi da će dama u crnom
uskoro doći po mene....(Uzdahne) Evo prošlo je deset godina od kako sam zauvek otišla iz moje ravnice. Dođe opet veliki rat i podseti me na Alberta. Strepila sam da će Nemci biti brži, da će posijati pečurke smrti po svim zemljama protiv kojih ratuju. A isto tako sam strahovala da će prognani fizičari otkriti Amerikancima tajnu, da će ono na čemu sam i ja radila odneti u smrt hiljade ljudi. (Ustane) Na dan kada sam čula za Hirošimu i Nagasaki imala sam prvi moždani udar. Kao da su bombe koje su eksplodirale u Japanu eksplodirale i u mojoj glavi. Kao da mene Bog kažnjava za sve što drugi pogreše ili je to sve kazna zato što sam tebe ostavila, što sam tebe žrtvovala za lažnu Albertovu ljubav. Od tada, osećam potrebu da ti pišem i
svaki dan počinjem pismo ali ga nikad ne završim, a osećam da mi vreme curi kao pesak u peščanom satu. Adresa na koju sam ti poslala prvo pismo možda nije tačna, jer mi nikad odgovorila nisi, a na ovo drugo koje pišem, a nikako da završim možda ćeš da mi odgovoriš. Možda i dođeš da me vidiš...možda
(Sedne uzme olovku i počne da piše)
Draga moja Savo Liserl, ja tvoja majka Mileva Marić Ajnštajn beskrajno žalim što sam te ostavila... (zastane)...Ja nisam žena, ni čovek ni majka ni kćerka već samo kamen, kamen uzidan u stepenice kojima se tvoj otac penjao ka nebu. On koji je iskoristo moju ljubav I prislio me da te ostavim...Zato želim da pre nego što umrem... (Iznenada se obema rukama uhvati za glavu, pokuša da ustane i skljoka se u stolicu.)
Zavesa
Kraj