Ronald Harvud - Garderober

PRVI ČIN

Serova garderoba i hodnik. Svetlost pada na Normana koji ima izgubljen, skoro očajnički izraz lica. Svetla se pojačavaju ipokazuju ukaljan kaput i zgužvan filcani šešir na podu. Čuju se koraci. Norman se prene. Ustaje. Ulazi Milostiva Ledi. Stoji u vratima.
MILOSTIVA LEDI: On samo plače.
NORMAN: Zadržali su ga?
MILOSTIVA LEDI: Nisu mi dozvolili da ostanem. Doktor je rekao da ja kao da još više pogoršavam stvari.
NORMAN: Nije trebalo da ga odvedem u bolnicu. Ne znam šta mi bi. Trebalo je da ga dovedem ovde gde mu je i mesto.
MILOSTIVA LEDI: Zbog čega je njegov kaput na podu? A njegov šešir...?
NORMAN: Suše se. Skroz su vlažni, namokreni, da izvinete na izrazu. A i on je bio. Nakvašen. Znoj i sitna kiša...
MILOSTIVA LEDI: Kako je dospeo u takvo stanje, Normane? Kada ste se javili telefonom, isprva sam pomislila da je ranjen u vazdušnom napadu...
NORMAN: Nije...
MILOSTIVA LEDI: Ili da je doživeo neki udes...
NORMAN: Nije, nije udes...
MILOSTIVA LEDI: Nije, znam jer su rekli da nema nikakvog traga fizičke povrede...
NORMAN: Milostiva Ledi...
MILOSTIVA LEDI: U besvesnom je stanju...
NORMAN: Znam...
MILOSTIVA LEDI: Kako je dospeo u takvo stanje?
NORMAN: Milostiva Ledi...
MILOSTIVA LEDI: Šta mu se dogodilo?
NORMAN: Sedite. Molim vas. Molim vas, sedite. (Ona to učini.) Moramo ostati mirni, da ne kažem pribrani.
MILOSTIVA LEDI: Doktor kaže da mu se to sigurno nedeljama spremalo.
NORMAN: Ako ne i duže.
MILOSTIVA LEDI: Jutros ga nisam videla. Otišao je iz stana pre no što sam se probudila. Gde je proveo čitav dan? Gde ste ga pronašli?
NORMAN: Evo šta se dogodilo, Milostiva Ledi: pošto se začuo poslednji zvuk sirene da je „prošla" uzbuna, ja sam otišao na Market skver dok se sumrak spuštao, nekakva čudna svetlost, sva tako žućkasta, dim i prašina dizali su se iz kratera bombi, senke u trku, sve puno neočekivanih stvari. Nadao sam se da ću nabaviti koje pakovanje kukuruznog brašna „Braun" i „Polson" pošto su nam zalihe tako male, a ta roba se retko nalazi i nikad se ne zna. I upravo sam se raspitivao po tezgama kada sam začuo njegov glas.
MILOSTIVA LEDI: Čiji glas?
NORMAN: Serov, naravno. Okrenuo sam se i ugledao ga pored radnje voskara koji je upravo zatvarao radnju. Osvetljavala ga je jedna visoka lojanica koja je sva curila, a on je izgledao kao na onoj slici gde je naslikan u ulozi Lira, sve zelene i tamnoplave nijanse videle su se kroz tu neobičnu svetlost. Skidao je svoj kaput, po tom vremenu. „Bog neka je u pomoći onome ko pokuša da me zaustavi", vikao je, i bacio kaput na zemlju bas kao Lir u sceni bure. Pogledajte ga. Ne znam hoću li ikada uspeti da ga očistim. A bio je tako ponosan na njega, sećate se, ili je to možda bilo pre no što ste se vi pojavili? Prva turneja po Kanadi, Toronto, raglan rukavi, krzneni okovratnik, a pogledajte ga sad.
MILOSTIVA LEDI: I šta se dogodilo pošto je skinuo kaput?
NORMAN: Onda je krenuo na šešir, iz Danove prodavnice, na Pikadiliju, samo pre godinu dana, odleteo je dole na kaput, a on je skočio na njega, zgazio je na svoj šešir, besno je gazio svoj šešir. Možete da vidite. Podigao je obe ruke onako kako to čini da bi preneo neplodnost u Gonerilinu utrobu i doviknuo, „Koliko još očekujete od mene da ovako izdržim?" Prsti su mu samo poigravali dok je raskopčavao sako, raskopčavao okovratnik i razvezivao kravatu, kidajući dugmad na košulji.
MILOSTIVA LEDI: Da li je naokolo bilo mnogo ljudi?
NORMAN: Mala grupa. Zato sam mu i pritrčao. Nisam hteo da tamo stoji i izgleda smešan i da mu se svi ti ljudi naokolo podsmevaju...
MILOSTIVA LEDI: Da li vas je video? Da li vas je prepoznao?
NORMAN: Nisam čekao da to saznam. Jednostavno sam ga uzeo za ruku i rekao, „Dobro veče, Ser, zar ne treba da idemo u pozorište?" svojim najboljim glasom negovateljice, onim koji koristim kad je on jogunast. Nije obraćao pažnju. Drhtao je. Kao da mu je čitavo telo drhtalo i to kakvo drhtanje.
MILOSTIVA LEDI: Nije trebalo da dopustite da ga ljudi vide u takvom stanju.
NORMAN: Lako je biti mudar kad je sve gotovo, ako nemate ništa protiv što to kažem, Milostiva Ledi, ali sam ja pokušao da se izgubimo odande, što nije lako s čovekom njegovih proporcija, a upravo u tom trenutku prišla je neka žena, dosta stara, nosila je bombazen ispod kaputa od tvida, ali savrseno doterana. Podigla je njegovu odeću i htela je da mu pomogne da se obuče. Jednostavno sam stajao tamo, zgranut, potpuno zgranut. Rekao je toj ženi, „Hvala vam, draga moja, ali Norman obično vodi o meni brigu. Izgubljen sam bez Normana", pa tako pomislih u sebi evo tvog šlagvorta, luče moje, i rekoh, ,,Ja sam Norman, ja sam njegov garderober." Ta žena imala je papilotne na glavi uzela mu je ruku i poljubila je, govoreći, „Bili ste božanstveni u Korzikanskoj braći" Dugo ju je posmatrao, zanosnim osmehom, znate kako on to radi kad hoće nekoga da šarmira, a onda rekao, „Hvala vam, draga moja, ali morate da me izvinite. Treba da izađem sa scene", a onda je otrčao.
MILOSTIVA LEDI: Rekao je, moram da izaclem sa scene?
NORMAN: Pa, naravno, pošao sam za njim, plašeći se onog najgoreg. Nisam ni znao da može tako brzo da trči. Jednostavno sam pratio trag odbačene odeće, sakoa, prsluka i pomislih nećemo valjda sad da Ser pravi striptiz po gradu. A onda sam ga pronasao. Oslonjenog na stub ulične svetiljke. Uplakanog.
MILOSTIVA LEDI: Gde?
NORMAN: Ispred Kardomaha. Bez reči, skoro ne znajući šta činim, odveo sam ga u bolnicu. Bolničarka ga nije prepoznala, iako je kasnije kazala kako ga je sinoć gledala u ulozi Otela. Pozvali su doktora, onizak, ćelav, s naočarima, a mene su isključili navukavši zavesu.
MILOSTIVA LEDI: I onda ste mi telefonirali.
NORMAN: Nisam. Čekao sam. Sedeo iza busije, kao što kaže Edmund, i čuo doktora kako šapuće, „Ovaj čovek je iscrpljen. Ovaj čovek je u besvesnom stanju." Onda je izašla bolničarka i kazala da moram odmah da vas dovedem. Tada sam vam telefonirao. I to se tako dogodilo.
(Pauza. Sirena svira „prestanak opasnosti".)
MILOSTIVA LEDI: Samo je plakao.
NORMAN: Da, rekli ste.
MILOSTIVA LEDI: Kada sam otišla ležao je na krevetu, i dalje u svojoj odeći, uplakan, ne, lile su mu suze, kao da je izgubio kontrolu, kao da nije imao izbora, lijući neprekidno suze, potocima. Šta nam valja činiti? Za samo jedan sat publika će biti u ovom pozorištu nadajući se da će ga videti kao Kralja Lira. Šta da radim?
NORMAN: Kao prvo, nemojte se nervirati...
MILOSTIVA LEDI: Nikada ranije nisam morala da donosim ovakvu vrstu odluke. Bilo kakvu vrstu odluke ranije. Čim sam izašla iz bolnice telefonirala sam Medž i zamolila je da se ovde što pre nađemo. Ona će znati šta treba učiniti.
NORMAN: Oh, da, Medž će znati šta treba učiniti. Ona se neće nervirati, to je izvesno. Medž će biti sasvim razborita. Naravno, tehnički direktori moraju biti takvi. Jednom sam imao nekog prijatelja, bio je sveštenik pre nego što je pao s predikaonice i našao se na pozornici. Bio je sjajan kao Ružna sestra. Urođenih manira. Njegova se žena nije lako nervirala. Na svu sreću, pretpostavljam, kada se sve uzme u obzir. Medž me podseća na nju. Hladna, poslovna, dosadna. (Pauza)
MILOSTIVA LEDI: Doktor me je odveo u jednu malu prostoriju punu razbacanih emajliranih posuda punih okrvavljenih zavoja. Izvinio se. Imali su mnogo posla posle vazdušnog napada. Htela sam da se onesvestim od smrada. Pitao me je o njegovom ponašanju poslednjih dana. Jesam li primetila išta neuobičajeno? Osmehnula sam se. Nehotično. Neuobičajeno. Čudno da je upotrebio takvu jednu reč.
NORMAN: Šta ste rekli, ako nemate ništa protiv što pitam?
MILOSTIVA LEDI: Slagala sam. Rekla sam kako je bio savršeno normalan. Nisam htela da ispadnem nehatna. Trebalo je da budem budnija. Pa, prošle noći sam se probudila... (Koraci. Ajrin ulazi u hodnik.) Da li je to Medž?
NORMAN: Nije. To je Ajrin. (Ajrin izlazi.) I rekoste. Sinoć ste se probudili.
MILOSTIVA LEDI: Gledao me je odozgo. Bio je nag. Bilo je strašno hladno i on je drhtao. Rekao je, „Hvala ti što paziš na mene. Ali nemoj previse da brineš. Jednostavno nastavi da me paziš. Imam neko osećanje da bih mogao da učinim nešto neobuzdano".
NORMAN: Kad već pričamo o neuobičajenom. Drago mi je što to niste ispričali doktoru, zauvek bi ga stavili pod ključ.
MILOSTIVA LEDI: Ovoga jutra, naša gazdarica prijavila je nešto neuobičajeno. Posle doručka, dok sam ja još uvek spavala, slušao je vesti, rekla je, i plakao. Posle toga, sedeo je za trpezarijskim stolom i pisao, ili pokušavao da piše, ali jedino što je činio bilo je da gužva list za listom papira. Kada sam sišla ja sam ih ispravila da bih videla šta je napisao. Moj život. Moj život. Ostatak stranice bio je prazan.
NORMAN: Rekao mi je da će njegova autobiografija biti njegov jedini spomenik. „Jeste li već puno napisali?" upitao sam. ,,Ni reči", rekao je. A sinoć, posle Otela, upitao me je, „Šta sutra igramo, Normane?" rekao sam mu Kralja Lira, a on je kazao, „Onda ću se probuditi s oblacima bure u glavi."
MILOSTIVA LEDI: Trebalo je da ga nateram da se odmara. Doktor je rekao kako je on na izmaku snage i da je u jadnom stanju to što mu je još preostalo od nje.
NORMAN: Svako bi se tako osećao ako bi morao da pretrpi ono što je on pretrpeo. Trebalo je da kažete doktoru sve u vezi tih problema...
MILOSTIVA LEDI: Ne. Obični ljudi nikada ne shvataju.
NORMAN: To je tačno. Naročito doktori. Oni nikada ništa ne razumeju. Dođe mi da udarim samog sebe zato što sam ga odveo u bolnicu.
MILOSTIVA LEDI: Bila je to prava stvar koju je trebalo učiniti.
NORMAN: Nadam se. Doktori. Zamislite samo da pokušate da objasnite nekom doktoru kroz šta je sve Ser prošao. ,,Pa, vidite, doktore, on pokušava da angažuje glumce za svoju Šekspirovu trupu ali su svi oni sposobni i najbolji u uniformama, a pozorišta se bombarduju i ruše do temelja čim ih zakupite, da ne pominjemo probleme ove nedelje s gospodinom Devenport-Skotom." Doktori. Sveg bi ga izboli injekcijama pre no što bi uspeli da kažete „Kako vam drago". Oni samo to znaju. Potkožne injekcije. Da je neki doktor prošao kroz pola onoga kroz šta je prošao Ser, taj ne bi bio na izmaku snage jer bi mu sve davno bilo izmaklo.
MILOSTIVA LEDI: Koje su najnovije vesti o gospodinu Devenport-Skotu?
NORMAN: Ako nemate ništa protiv, ja s jednom damom radije ne bih diskutovao o gospodinu Devenport-Skotu. Ispričaću Medž sve o tome kad bude došla. Neka bude dovoljno da kažem da on večeras neće nastupati. Naravno, ispricao sam Seru. Rekao sam, „Nemojte, molim vas, nemojte dopustiti da vaš operativni direktor uskače u ulogu Budale u Kralju Liru. Sada je izgubio obojicu u jednom neposrednom blickrigu, da izvinete na izrazu". (Pauza)
MILOSTIVA LEDI: Medž je u pravu. Nema druge. Moraćemo da otkažemo.
NORMAN: Oh ne, Milostiva Ledi, otkazivanje je tako drastično.
MILOSTIVA LEDI: On je bolestan. Nije nikakav zločin biti bolestan, nije to neka veleizdaja, nije to slučaj koji zaslužuje smrtnu kaznu, nije dezertiranje pred neprijateljem. On nije pri sebi. Ne može da radi. Hoće li zemlja prestati da se okreće? Hoće li nacisti pregaziti Englesku? Jedan Lir manje-više na svetu neće predstavljati nikakvu razliku.
NORMAN: Ser uvek veruje da bi.
MILOSTIVA LEDI: Koga je stvarno briga hoće li on glumiti ili ne?
NORMAN: Mora da ima nekog. (Pauza)
MILOSTIVA LEDI: Nikada nisam ni pomislila da bi se ovako moglo završiti. Uvek sam mislila da je neunistiv. Svih tih godina koje smo proveli zajedno. Čini se kao čitav život.
NORMAN: On i ja smo čak bili i duže. Ovo bi bio prvi put da otkažemo. Hoću da odem u bolnicu...
MILOSTIVA LEDI: Ne, Normane...
NORMAN: Hoću da sedim kraj njega i budem sa njim i pokušam da ga utešim. Obično mogu da ga navedem da se osmehne. Možda će kad me ugleda...
MILOSTIVA LEDI: Čak ni meni ne bi dopustili da ostanem. (Norman se bori da ne zaplače. Pauza.)
NORMAN: Šesnaest godina. Samo kada bih mogao da se setim imena devojke koja me je u sve ovo uvukla. Ponašala se materinski, male uloge, igrala je u podeli. Jasno mogu da joj se setim lika. Mogu da je vidim kako stoji tamo, na drugom peronu u Kruu. Bila je nedelja. Ja sam bio na peronu 4. „Normane", doviknula je. Zajedno smo nastupali u predstavi u odlasku, na trećoj turneji, pomagao sam oko garderobe, zamenjivao sam u ulozi Skrabija, stjuarda. Sve se to događa na brodu, znate. Divan prvi čin. ,,Mi smo svi mrtvi, zar ne?" A ja kažem, „Jesmo, ser, svi smo mrtvi. Sasvim mrtvi." A on kaže, „Koliko ste već već oh, znate?" ,,Ja, ser? Oh, ja sam još kao mlad umro." A on kaže, „Kuda mi to plovimo? „ A ja kažem, ,,Na nebo, ser. I u pakao, takode. To je jedno te isto mesto, znate". Divno. I tako. „Normane!" doviknula je. Kako se ono zvala? Pridružila se Seru, oh, veoma nadmena, činilo mi se, sanjala je o velikim ulogama dok sam ja bio u pantomimi i igrao u alternaciji Ružne Sestre. Obe. „Imaš li stalan posao?", vikala je iz sveg glasa. Eh, dobro. I da skratim ovu kratku priču, Seru je bila potrebna pomoć u garderobi i neko ko bi mu uopšte pomagao, ali uglavnom oko bure u Liru. Ovo sam vam već ranije ispričao, zar ne? Stavio me na timpane, baš tako. Na premijeri, posle scene bure, dok je čekao da izađe i kaže ,,Ne, ne mogu mi ništa zbog kovanja novca", pozvao me je k sebi. Kolena su mi klecala. „Jeste li vi večeras bili na timpanima?" „Jesam, Ser," rekoh, plašeći se onog najgoreg. „Hvala vam", rekao je. ,,Vi ste umetnik". Oka nisam sklopio. Narednog dana me je upitao da li bih hteo da mu budem garderober. (Pauza)
MILOSTIVA LEDI: Moj otac je bio tačno takav. Uvek je preterivao sa svojom bolešću. Zato sam i pomislila kako to nije nešto jako ozbiljno, pomislila sam...
NORMAN: Medž. Čovek može uvek da je prepozna. Hoda kao da orkestar svira „Napred hrišćanski vojnici". (Medž kuca na vrata garderobe i ulazi.)
MEDŽ: Ima li novih momenata? (Milostiva Ledi odmahuje glavom.) Bolje da odemo do upravnika. Možda bi trebalo da pođete sa mnom.
NORMAN: Oh, milostiva Ledi, molim vas, da razmislimo polako, nemojmo da požurujemo stvari...
MEDŽ (Milostivoj Ledi): Nema druge.
MILOSTIVA LEDI: Medž je u pravu, on je u bolnici. Ne možemo da igramo Kralja Lira bez Kralja. Niko neće da plati da vidi raspeće dvojice lopova. Moramo da donesemo nekakvu odluku.
NORMAN: Oprostite, Milostiva Ledi, nije to nekakva odluka koju treba doneti, radi se o pravoj odluci. Imao sam prijatelja, pre no što mi se lice izboralo, što se ono kaže, koji je bio jako potišten, tako je bio krhak, prava muka biti s njim u društvu. Čovek s njim nije mogao biti siguran ni usred autobusa. Ako bi se desilo da sedi pored vas, ispričao bi vam od a do š o svojoj nesreći između dve autobuske stanice ,,po potrebi". Neko ko mu je bio blizak, njegova majka čini mi se, mada to nikada nije bilo dokazano, razumljivo uznemirena, donela je odluku. Malo odmora, rekla je, među onima koji su isto tako skrajnuti, u Kolvin Beju, nikada pravi trenutak za to, ne februara meseca, umotan u sivi prekrivač, i da gleda u sivo more. Strašno sumorno. Draga mama donela je odluku, ali to je bila pogrešna odluka. Moj prijatelj nikada više nije glumio.

MEDŽ (Milostivoj Ledi): Moramo se suočiti s činjenicama.
NORMAN: Nikada to nisam. učinio u svom životu, Milostiva Ledi, i ne vidim zasto bih sada počeo. Ja jednostavno volim da stvari budu ljupke. Nikakav bol - to je moj moto.
MEDŽ: Ali stvari nisu ljupke, Normane.
NORMAN: Nisu, ako se suočite s činjenicama. Ne brine mene da se suočim s činjenicama, već sa ansamblom. Siroti oni... Šta će biti s njima? A mušterije? Ovog popodneva bio je red pred blagajnom, ako četiri postarije usedelice predstavljaju red. Šteta je vratiti im pare, verovatno su ionako imale već dosta razočaranja u životu. Šta vredi što Ser priča o odgovornosti i službi i borbi i opstanku, a onda otkažemo predstavu.
MEDŽ (Milostivoj Ledi): To je bolest.
MILOSTIVA LEDI: Šta to?
MEDŽ: Nadati se tako. Mislim da bi ovo trebalo da prodiskutujemo nasamo. Biću u svojoj sobi. (Odlazi. Milostiva Ledi samo što nije krenula za njom.)
NORMAN: Da, sad, možda i jeste bolest, ali ja sam nešto mnogo gore zaradio od Sera.
MILOSTIVA LEDI: Šta to?
NORMAN: Gadnu dozu želje da se dostigne nedostižno. (Smeje se, ali se smeh pretvori u suze. Milostiva Ledi mu priđe.)
MILOSTIVA LEDI: Pre mnogo godina, u ansamblu moga oca. Na repertoaru škotska tragedija, ime joj se ne pomenulo. Jedan novi Mekdaf. Nije mogao da upamti tekst. Moj otac je trebalo da ga najuri posle prve probe. Ali ne, moj otac je rekao, „Naučiće ga, naučiće ga." Ali nikada ga nije naučio.
NORMAN: Eh sad, to je bila škotska tragedija. Svakome je poznato da je to najnesrećnija drama na svetu. To je jedino sujeverje u koje apsolutno verujem. Taj komad bi i dobru vilu pretvorio u zlu.
MILOSTIVA LEDI: U sceni borbe. Taj čovek nije mogao da se seti kako ide ta borba. Nasrnuo je kad nije trebalo i rasekao lice mom ocu. Desni obraz se pretvorio u iskrivljenu grimasu. Jedina uloga koja je bila ostala mom ocu da igra bila je uloga Kalibana.
NORMAN: Nije to isto...
MILOSTIVA LEDI: Biću u sobi kod Medž, ako me neko bude tražio.
NORMAN: Nemojte još donositi odluku, Milostiva Ledi, pustite me da odem do bolnice, dopustite da vidim kako je on, nikad se ne zna...
MILOSTIVA LEDI: Ja znam. Sada shvatam da sam prisustvovala polaganom iscrpljivanju. Čula sam šištanje vazduha koji je ispuštao. Okupićemo ansambl pola sata pre početka predstave. Reći ću im... (Norman se naglo prene.) da se večerašnja predstava otkazuje, da se angažman okončava... (Teški koraci. Zgledaju se. Koraci se približavafu. Ulazi Ser sav neuredan. Duga pauza.)
NORMAN: Dobro veče, Ser.
SER: Dobro veče, Normane. Dobro veče, Maco.
MILOSTIVA LEDI: Bonzo, zašto si ovde?
SER: Moje ime je napisano na vratima.
MILOSTIVA LEDI: Jesu li doktori rekli da možeš da odeš?
SER: Doktori! Dželati. Znaš li šta mi je rekao? Onaj mali, ćelavi kasapin, Il Duce u belom mantilu. „Potreban vam je odmor", rekao je. Da li je to sve? Kada ti doktor kaže da ti je potreban odmor, možeš biti siguran da on nema pojma šta ti fali. Sam sam se otpustio iz bolnice. (Plače.)
MILOSTIVA LEDI (Normanu): Telefonirajte bolnici.
SER: Nemojte da telefonirate bolnici. (Plače i dalje.)
MILOSTIVA LEDI: Normane, hoćete li nas ostaviti nasamo, molim vas?
NORMAN: Idem do Medž da joj kažem da postoji izbor. (Norman odlazi. Tišina.)
MILOSTIVA LEDI (s pravim gađenjem): Nizašta nisi.
SER: Molim te, Maco, nemoj.
MILOSTIVA LEDI: Otkaži predstavu.
SER: Ne mogu. Ne smem. Neću.
MILOSTIVA LEDI: Onda snosi posledice.
SER: A kad to nisam?
MILOSTIVA LEDI: Doktor je obećao da će te zadržati tamo.
SER: Pokušali su da mi daju injekciju. Nisu mogli da me savladaju.
MILOSTIVA LEDI: Gde si bio čitavog dana? Nemoj mi reći da si našao kupleraj u ovom gradu.
SER: Ne mogu da se setim svega šta sam radio. Znam da me je neko predveče pratio, ali nisam mogao da vidim koji su to bili nitkovi. Onda su se začule sirene. Odbio sam da odem u sklonište. Naviknut sam na razrušenu pustoš. Oštar miris. Suzenje očiju. Gdegod da sam krenuo ja kao da sam čuo neku ženu kako plače. Najednom, jasno mi se ukazala slika mog oca na plaži u blizini Leustofta, kako drži projekte u rukama, i pregleda brodove koje su sagradili njegovi ljudi. „Glumac?" rekao je. „Nikad. Bićeš brodograditelj kao i ja." Ali ja sam mu prkosio i izgubio njegovu ljubav. Otac je više voleo da se ljudi Šćućure od straha. Ali ja sam morao da isplaniram svoj put. Ja odlučujem kad sam zreo za đubrište. Ne ti. Niti iko drugi. Ja. (Sedne i gleda netremice.)
MILOSTIVA LEDI: Ja sam bila ta žena koju si čuo kako plače.
SER (doziva): Normane! Normane! (Norman dotrči hodnikom i uđe u garderobu, za njim ubrzo stiže Medž.)
NORMAN: Ser.
SER: Normane, hoću da budete uz mene.
NORMAN: Da, ser.
SER: Ne napuštajte me, Normane.
NORMAN: Neću, Ser.
SER: Biće mi potrebna pomoć, Normane.
NORMAN: Da, Ser. (Medž kuca i ulazi.)
SER: Medž draga.
MILOSTIVA LEDI (obraća se Medž): Vi razgovarajte sa njim. Ne čuje nijednu moju reč. Očito nije u stanju...
MEDŽ (Seru): Izgledate iznureni.
NORMAN: To ja zovem taktom.
MEDŽ: Jeste li sigurni da ste u stanju da nastavite večeras?
NORMAN: Ne bi bio ovde da nije, zar ne, Ser?
SER: (Obraća se Medž) Koliko ste već dugo sa mnom, Medž draga?
MEDŽ: Duže od bilo koga.
SER: Koliko?
MEDŽ: Dvadeset godina, skoro dvadeset godina.
SER: Jesam li ikada propustio neku predstavu?
MEDŽ: Niste, ali nikada niste ni bili bolesni. (Ser sedi i gleda netremice. Tiho.) Želim samo ono što je najbolje za vas.
NORMAN: Najbolje za Sera je da mu se dopusti da se pripremi.
SER: Da se pripremim, da, moram da se pripremim. (Daje im znak rukom da se udalje.)
MEDŽ: Da se pripremite za šta? (Ona odlazi. Ser sedi i gleda netremice.)
NORMAN: Izvinite, Milostiva Ledi, zar i vi ne treba da se pripremite? (Stavlja čajnik na malu ringlu na gas)
MILOSTIVA LEDI: Ne mogu da podnesem da ga gledam u tom stanju.
NORMAN: Onda je najbolje da nas ostavite. Imam iskustva sa ovakvim stvarima. Znam šta je potrebno učiniti. (Ser se suzdržava da ne jeca.)
MILOSTIVA LEDI: Zamislite da se uz ovako nesto budite iz noći u noć. (Ona odlazi. Norman krišom vadi frtalj bocu rakije i potegne. Vraća bocu u džep i okreće se Seru.)
NORMAN: Dobro! Da počnemo od početka? (Pauza) Dobro veče, Ser. (Pauza) Dobro veče, Normane. Kako se osećate veceras, Ser? Malo plačljivo, plašim se, a vi, Normane? Ja sam vrlo dobro, hvala Ser, proveo sam tako miran dan, čistio vašu periku i bradu, peglao vaše kostime, prao vaš donji veš. A šta ste vi radili, Ser? Skakao sam po svom šeširu, Normane. Jeste li i vi? Čudno je raditi tako nešto. Sme li čovek da upita zašto? Šta zašto, Normane? Zbog čega smo skakali po našem šeširu, Ser? Ova konverzacija nije mi mnogo zabavna, nije mnogo zabavna ni vama, pretpostavljam. (Pauza) Hoćemo li da se durimo čitave večeri ili ćemo da razgovaramo s našom poslugom? (Pauza) Hoćemo li da se igramo ,,Na slovo, na slovo"? Vidim svojim malim okom nešto na slovo G. Znam da nećete pogoditi pa ću vam zato reći. G kao glumac. A glumci moraju da rade, i glumci moraju da se našminkaju i da se presvuku a onda, naravno, glumci moraju da glume. Dovraga, madam, gde si stekla to znanje? Od majmuna, Ser, koji je skitarao po Raju. Ili tako nekakve reči. Nikada nisam video da čajniku treba toliko da provri. Znate šta, uzmite malo rakije. Prekršite pravilo, gucnite malo. Malo rakije neće da škodi kao što reče hirurg grobarevoj udovici. (Nema odgovora. Norman gucne malo rakije.) Ostalo je još manje od sata. Vama obično treba duže. Hoćemo li da počnemo? (Ser ga pogleda.) Da, to sam ja, Norman, onaj s melanholičnim očima. (Čajnik vri. Norman spravlja čaj.) Sačuvao sam svoje sledovanje za vas. Mogu i bez njega. (Nešto pevuši za sebe, a zatim odnosi šolju Seru.) Pijte! To je čaj. Nije otrov za pacove. (Norman sedne pored Sera i daje mu da pije čaj.) Tako. To je već bolje, zar ne? Zar nije? (Ser ovlaži usne.) Hoćete li jedan keksić? Sačuvao sam jedan sa prijema kod gradonačelnika u Bridlingtonu. Nećete? Zašto onda ti ne uzmeš jedan, Normane? Mnogo vam hvala, hoću. (Vadi Jedan biskvit iz kutije i jede ga.) Izvinite što to kažem, Ser, izgleda da nema mnogo smisla što ste se otpustili iz bolnice, a onda dođete i sedite ovde kao Nioba pre nego što je pretvore u kamen. Dobro. Hoćemo li malo da se potrudimo? (Ser pokušava da otkopča kragnu i razveže kravatu.) Dopustite. Zato sam ovde. (Pomaže Seru, koji naglo sčepa Normana, zarije mu lice u vrat i počne da jeca.) Znam ja kako je to. Imao sam prijatelja, bio je još gori od vas, i jedino što su želeli s njim da učine bilo je da ga sklone. A nikome se ne dopada da mu se dešavaju takve stvari. Tako je bar rekao moj prijatelj. Poslaće vas u Kolvin Bej, a vi znate da u Kolvin Beju nema šta da se radi. A znate li šta je pomoglo mom prijatelju da se oporavi? Zvuči glupo. Ponuđen mu je posao. Telegram, da, zamislite, telegram. Možete li da uskočite u ulogu Skrabija u U odlasku počev od ponedeljka? Otpustio je sam sebe iz bolnice, baš kao i vi, to je učinio moj prijatelj, otišao vozom u London, nasao stan u Brikstonu i tako mu je krenulo. Kako vam se to čini? Ponuda da radi. To je značilo da je neko mislio na njega, a to je velika uteha. (Ser se odvoji iz zagrljaja.) A sad evo nešto što će vas razveseliti. Večeras će pozorište biti puno. Svi ti ljudi koji misle na vas i žele da glumite. (Duga pauza.)
SER: Zaista? Puna sala?
NORMAN: Da počnemo? (Duga pauza.)
SER: Koji je komad večeras?
NORMAN: Kralj Lir, Ser.
SER: Nemoguće.
NORMAN: Mnogo vam hvala, baš lepo, zar ne? Ljudi plaćaju dobre pare da vas vide, a vi kažete da je nemoguće, zaista baš lepo, meni se ne čini tako. (Pauza)
SER: Ne želim da me vide.
NORMAN: Teško kad igrate Kralja Lira i s rasvetom koju koristite.
SER: Ne želim da vidim Milostivu Ledi.
NORMAN: To je još teže pošto ona igra Kordeliju. Malopre ste je videli. Bili ste nasamo zajedno.
SER: Stvarno? Koji je komad večeras?
NORMAN: Kralj Lir, Ser. (Pauza)
SER: Medž nije bila u pravu.
NORMAN: Često nije.
SER: I ranije sam bivao bolestan. Jeste li me ikada videli u Korzikanskoj braći!
NORMAN: Avaj, nisam, Ser, to je bilo pre mene.
SER: Nastupao sam s upalom oba plućna krila. Zgodno kad igrate Korzikansku braću. Više bih voleo da imam upalu oba plućna krila nego ovo.
NORMAN: Nego šta? (Ser dopušta Normanu da mu pomogne da se skine.)
SER: Šta me sprečava da se spakujem i odem kući? Zašto sam ovde kad bi trebalo da spavam? Čak i kraljevi abdiciraju.
NORMAN: Nadam se da je srećan sa ženom koju voli, ja samo to mogu da kažem, nadam se da je srećan. Hoćemo li da se skinemo? Kad već pričamo o skidanju, zar večeras nije bila čudna svetlost na Market Skveru?
SER: Ne sećam se da sam bio na Market Skveru.
NORMAN: Čitav dan vam je promakao. Čega se sećate?
SER: Kako šetam, šetam, šetam. Samo kad bih mogao da smislim jedan dobar, privlačan naslov. Mislim da je Moj život malo prosto, zar ne?
NORMAN: I dalje ni makac, zar ne?
SER: Nije. Danas sam malo pisao. Dve ili tri stranice u vežbanci. Ali ne mogu da pronađem naslov.
NORMAN: Smislićemo nešto.
SER: Vidite da li mi je još uvek u kaputu. I moje naočare za čitanje. (Norman traži u džepu kaputa, nalazi vežbanku i polomljene naočare. Daje vežbanku Seru, a naočare podigne uvis.)
NORMAN: Kroz ove nećete mnogo videti. (Ser lista vežbanku.)
SER: Mislio sam da sam danas pisao. Pogledajte umesto mene. Ima li ičega? (Norman brzo lista.) Nema. Očigledno nema. Ne može biti da je opet Lir?
NORMAN: Hoćemo li da počnemo s našom šminkom? (Odvodi Sera do toaletnog stola, ali se Ser naglo zaustavi.)
SER: Gde mi je šešir? Odlazim odavde. Ovde više ni trenutka neću da ostanem. Okružen sam zmijama otrovnicama, izdaja je na sve strane, neko me mrvi, krv ističe iz mene. To je prevelik teret. Normane, Normane, ako imate iole poštovanja prema meni, nemojte ga slušati...
NORMAN: Koga? Koga?
SER: Još, još, još, nejnogu više da pružam, nemam više šta da pružim. Želim spokojnu starost. Odrastao sam čovek. Ne želim više da iz večeri u veče farbam lice, da nosim odeću koja nije moja, nisam ja dete koje se oblači za maskaradu, ovo mi je posao, moj životni posao, ja sam glumac, i šta je koga briga da li ću ja večeras ili bilo koje večeri da izađem i sebi skratim život? (Sedne, zarije lice u šake.)
NORMAN: Imao sam prijatelja koji je jednom prilikom rekao, „Normane, nije me briga da li tamo ispred pozornice ima samo troje ljudi ili da li se publika smeje kad ne treba ili se ne smeje kad treba, jedna osoba, samo jedna osoba će sigurno znati i razumeti. I ja glumim za tu osobu" Eto, to je rekao moj prijatelj.
SER: Ne mogu da pokrenem ono što se ne može pokrenuti.
NORMAN: O čemu mi to sad?
SER: Ispunjen sam kamenom. Kamen na kamenu. Ne mogu da se podignem. Taj teret je prevelik. Prepoznajem besciljnost kad je ugledam. Noću sanjam kako mi neke nevidljive ruke zabijaju drvene kočiće u stopala. Ne mogu da se pokrenem, a kad pogledam u rane vidim zgusnut, leprozni gnoj. A i san je dug i zlosrećan. Budim se, sav obliven znojem, otrovan. I čitavog dana u meni neka vrelina što žeže, potiskujući sve ostalo iz svesti. Šta sam danas radio?
NORMAN: Šetali ste. Mislili ste da ste pisali. Bili ste na Market Skveru. Jedna žena vas je poljubila u ruku i rekla da ste divni u Korzikanskoj braći.
SER: Otkud znate sve to? Neko je ispričao? (Pauza)
NORMAN: Ne želim da vas požurujem, Ser, ne, lažem, želim.
SER: Mrzim te svinje.
NORMAN: Koga?
SER: On je surov gospodar, previše me goni. Imam previše toga da nosim. (Medž kuca na vrata. Norman otvara, ali je ne propušta.)

NORMAN: Da?
MEDŽ: Htela bih da ga vidim.
NORMAN: Više bih voleo da to ne učinite.
MEDŽ: Ja sam zadužena za to da večeras podignem zavesu. Nema mnogo vremena.
NORMAN: Stvari su došle u delikatnu fazu. Ne želim niko da ga uznemirava.
SER: Kakvo je to šaputanje?
NORMAN: Ništa, ništa.
MEDŽ: Da li je počeo da se šminka?
NORMAN: Još nije, ali...
MEDŽ: Shvatate li koliko je kasno? Za koji trenutak će zvoniti prvo zvono.
NORMAN: Znam koliko je kasno.
MEDŽ: Onda ćete vi potpuno snositi odgovornost. (Ona odlazi.)
SER: Ko je to bio?
NORMAN: Došla Medž da kaže da sve ide kao sat. (Zabrinuto gleda na sat.) Oh, pogledajte! Penjoar! Hoćemo li da ga obučemo da nam bude toplo? (Pomaže Seru da obuče penjoar.) Šta je važno gde ste danas bili i šta ste radili? Ovde ste, u pozorištu, živi i zdravi, gde vam je i mesto. A sala puna. Božanstveno.
SER: Stvarno? Puna sala?
NORMAN: Stajaće i gore na galeriji. (Norman odvodi Sera do toaletnog stola. Ser sedne i bulji u svoj lik u ogledalu.)
SER: Znate li da su bombardovali Veliko pozorište u Plimutu?
NORMAN: A pored toga i dobar deo grada.
SER: Debitovao sam u Velikom pozorištu u Plimutu.
NORMAN: To nisu mogli da znaju.
SER: Nije trebalo da se ove jeseni pojavim, ali nisam imao izbora. Naterao me je.
NORMAN: Ko?
SER: Trebalo je da se odmaram.
NORMAN: Imao sam prijatelja kome su naredili da se odmara. Poslušao je. To ga je dokrajčilo. Bio je tako bolestan. Umalo da postane katolik. (Pauza) Hoćete li da vas malo izmasiram? (Nema odgovora.) Ne iznenađuje me što ste tako malodušni. Stalno neke poteškoće. Nema mladića da igraju mladiće, a onda i problem s gospodinom Davenport-Skotom. (Ser se najednom prene.)
SER: Kakve su vesti o gospodinu Davenport-Skotu?
NORMAN: Policija je odbila kauciju.
SER: Šta?
NORMAN: Pa, to mu je bilo drugo upozorenje.
SER: Kako ćemo onda da rasporedimo naše snage?
NORMAN: Gospodin Tornton je rezerva za ulogu Budale.
SER: A ko će igrati Osvalda?
NORMAN: Gospodin Braun, bojim se da kažem.
SER: To znači da će mi faliti jedan vitez za „razlog a ne potreba".
NORMAN: Devedeset osam nedostaje, u stvari, ako uzmete integralni tekst, tako da jedan manje ili više neće biti nista strašno.
SER: Krezavi Tornton kao Budala. Frfljavi Braun kao Osvald. Čopavi Oksenbi kao Edmund, na šta sam ja spao? Nikada nisam imao ansambl kao što je ovaj. Spao sam na starce, bogalje i pederčiće. Her Hitler jako otežava rad Šekspirovim ansamblima.
NORMAN: Tp će predstavljati posebno poglavlje u knjizi, Ser. Žao mi je ali, moram da vam kažem, nedostajaće nam ljudi za buru. Nemamo nikoga ko bi okretao masinu za vetar, nemamo ako gospodin Tornton treba da igra Budalu. Gospodin Tornton je uvek bio jako dobar na mašini za vetar. Medž zna za taj problem, ali ne pokazuje razumevanje.
SER: Recite Medž da sam joj poručio da moram imati najžešću moguću buru. Šta je s Oksenbijem?
NORMAN: Nije od one najodgovornije gospode.
SER: Pošaljite mi ga kad bude drugi znak. Porazgovaraću s njim. Bolje bi bilo da porazgovaram i sa Torntonom.
NORMAN: Vidite? Ovako mi nešto treba. Vi ste tamo gde i pripadate, radite ono što najbolje znate i ponovo ste svoj čovek. Počnite da se šminkate. Idem da im kažem da vam dođu. Očistio sam periku i bradu. Videćemo šta možemo da učinimo s ovima. Skakao lepo po svom šeširu! Odmah dolazim. (Norman odlazi. Ser se ogleda, a zatim počne da se maže crnom bojom. Norman se vraća.) Oh, ne, Ser! Ne! Nije Otelo!
(Ser ga bespomoćno gleda; Norman počne da mu briše lice kremom.)
SER: Konopci su pobrkani. Podignite prvi cug, spustite onaj zadnji. Jesu li konopci obeleženi? Dajte uputstvo lutkaru da obnovi konce. Punjenje ispada na šavovima, slama iz strasila leži razbacana s leve strane pozornice. (Norman čisti Serovo lice.)
NORMAN: Sve bih dao samo da večeras vidim ovaj komad. Vi skroz tako nacrnjeni, a Kordelija kaže, „Stvorili ste me, othranili me, voleli me." Pa vidiš, luče moje, ovaj Kralj Lir je malko švrljao naokolo. (Ser se smeje.)
SER: Kad sam bio s Bensonom imali smo nekakvu igru. Zvali smo je Risque. Trebalo je da ispreturate neku rečenicu da biste dobili jedan double entendre. Najbolju koju sam ikada čuo sastavio je neki karakteran glumac po imenu Beriton. Znate onaj stih, „Kakvih pedeset mojih sledbenika na pljesak rukom? U roku od dve nedelje!"
NORMAN: Da, znam taj stih, a znam i tu priču.
SER: Jednoga dana, putujući vozom između Aberdina i Liverpula, jedno putovanje koje ja preporučujem kao kaznu za dezertere, Beriton predloži, „Šta, pedesetorica mojih sledbenika dobilo triper? U roku od dve nedelje!" (Obojica se smeju. Norman je obrisao Serovo lice. Ser zaćuti. Posmatra se u ogledalu.) Opet prazna stranica.
NORMAN: Došao je trenutak, da izvinete što to kažem, da prestanemo da budemo poetični i da budemo praktični. (Pauza. Ser se maši šminke. Kucanje na vratima.)
NORMAN: Ko je?
AJRIN: Ajrin. Došla sam po tijaru.
SER: Uđite. (Ajrin, odevena kao nosilac mape u Liru, ulazi. Smeši se.) Dobro veče, dete moje.
AJRIN: Dobro veče, Ser.
SER: Sve je u redu?
AJRIN: Hvala, Ser.
SER: Došli ste po tijaru.
AJRIN: Jesam, Ser.
SER: Dobro je izglancajte. Volim kad sija.
AJRIN: Da, Ser.
SER: I vratite mi je dosta pre podizanja zavese. Volim da mi je na glavi na treće zvono.
AJRIN: Da, Ser.
SER: A pošto je budem koristio na sceni, postarajte se da se ona vrati u moju sobu posle pauze.
NORMAN: I ranije je to radila, Ser.
SER: Volim da sam siguran. Evo je, dete moje. (Ona mu prilazi. Pomiluje je po zadnjici.) Baš ste lepa mladica, zar ne?
AJRIN: Hvala, Ser. (Ona odlazi. Ser zaljubljeno gleda za njom.)
NORMAN: Ser, vreme je da se ostari. (Ser gleda na poslužavnik sa šminkom.)
SER (u panici): Sve su iste boje. Koju od njih da uzmem? Ne vidim boje. (Gleda nemoćno u Normana. Norman prilazi umivaoniku i bokalu, sipa vodu, nakvasi sapun i donosi ga Seru.)
NORMAN: Počnite s obrvama.
SER: S obrvama?
NORMAN: Da, Ser. Nasapunjajte obrve. (Ser nanosi sapun na obrve tako da se one slepe.) Dobro je. A sada broj pet. (Dodaje Seru tu boju.) Uvek kažete samo maska. Neka vam ostanu čisti gornja usna i brada za brkove i bradu. I ne previsoko na čelu. (Ser nanosi belilo.) Tako. Lako kao pasti sa zategnute žice. (Ser nastavlja da se šminka.)
SER: U jednom pitagorejskom budućem životu ja bih svakako trebalo da se latim slikanja. Moja paleta, nekoliko četkica, slikarsko platno od tri i po penija, kamp stolica i nikoga ko bi me gonio.
NORMAN: Niko vas ne goni sem vi sami.
SER: Kako se usuđujete, otkud biste vi to znali, ko kaže da ja sebe gonim? Mene gone, gone, gone...
NORMAN: Izvinite, nisam mislio...
SER: Morate verovati u sebe i vašu sudbinu, morate imati vere u vaše aspiracije i dopustiti sebi da vas one zatoče, a ta veza je večna. Kako se usuđujete!
NORMAN: Zao mi je što sam to i pomenuo...
SER: Morate naučiti da čekate i čekate i čekate, a dođe trenutak kada otisnete svoju barku i uhvatite krmu, tada, oh moji gospodari! Čuvajte se. Napor da zaboravite sve ono što rizikujete, da se suočite s premijernom publikom pred kojom treba da otvorite svoju dušu, da čitav svoj život dovedete u opasnost bezbroj puta, da povijete leđa pod šibama kritičara, i da nastavite da to činite iz godine u godinu, stalno uz sve veća strahovanja, jer lakše je peti se nego opstajati, a sada da li vidite zbog čega mi je Benson napisao posle mog prvog pokušaja u rukovodenju, „Neka vas prate zdravlje i snaga da nastavite"? Sve dalje i dalje i dalje.
NORMAN: To bi trebalo da unesete u knjigu.
SER: Znaju li oni šta to znači? Da li je njima stalo? Mrzim svinje.
NORMAN: Koga?
SER: Sve dalje i dalje i dalje...
NORMAN: U redu, Ser, hoćemo li sve dalje i dalje s našom šminkom? (Pauza. Ser gleda bespomoćno na svoj poslužavnik sa šminkom.) Lak za bore. (Norman dodaje štapić laka. Ser nanosi bore.)
SER: Svojevremeno sam morao da iscrtavam sve bore. Sada ja jednostavno produbljujem ono što već postoji. (Nastavlja da se šminka. Medž prilazi i zakuca na vrata. Norman odgovara.) Šta je sad?
MEDŽ: Kako mu je?
NORMAN: Biće u redu ako ga ostave na miru.
MEDŽ: Hoću svojim očima da se uverim.
NORMAN: Niko ne sme da ga uznemirava.
MEDŽ: A šta ćemo sa uskakanjima?
NORMAN: Upoznat je s time, sve je pod kontrolom.
MEDŽ: Pita direktor da li može da pusti publiku u salu.
NORMAN: Recite mu da može.
MEDŽ: Da li shvatate da de sada tamo biti publika.
NORMAN: Bilo bi glupo prolaziti kroz sve ovo da je nema.
MEDŽ: Hoće li on biti spreman na vreme? Hoće li se dovoljno dobro osećati?
NORMAN: Hoće. (Zatvara joj vrata pred nosem.)
SER: Šta se dešava, ko je to bio?
NORMAN: Nevažna osoba nevažnim poslom.
SER: Previše me prekidaju... moja koncentracija... Normane!
NORMAN: Molim, Ser?
SER: Kako počinje komad?
NORMAN: Koji komad, Ser?
SER: Večerašnji, večerašnji, ne mogu da se setim prvog stiha.

NORMAN: „Dovedi gospodare Francuske i Burgundije, Glosteru."
SER: Da, da. Koja je ovo predstava? (Norman gleda u malu beležnicu.)
NORMAN: Večeras će biti vaša dve stotine dvadeset i sedma predstava u toj ulozi, Ser.
SER: Dve stotine dvadeset i sedam Lira, a ja ne mogu da se setim prvog stiha.
NORMAN: Nešto smo zaboravili, ako nemate ništa protiv što to kažem. (Ser ga gleda belo.) Moramo da napravimo upale obraze. (Ser nanosi odgovarajuću šminku.)
SER: Hoću li ovako izgledati u svom mrtvačkom kovčegu?
NORMAN: I široka prava linija s brojem dvadeset duž nosa. Daje snagu, kažete. (Ser dodaje liniju niz nos i izučava rezultat. Norman sipa malo "Braun" i "Polsonovog" kukuruznog brašna uposudu.)
SER: Jeste li uspeli da nadete „Braun" i „Polsonovo" brašno?
NORMAN: Nisam, ali ga i dalje tražim. Dovoljno je ostalo za ovu turneju. A sad, pomešamo beli tvrdi lak s malo hirurškog alkohola, je li tako?
SER: Znam ja kako se lepi brada. Bavim se ovim preko četrdeset godina i radio sam po svome preko trideset. Mislite li da ne znam kako da pričvrstim bradu i brkove? Prekardašujete, dečače. Ne idite preko svojih mogućnosti. (Ser počne da stavlja lepak i prilepi bradu. Norman mu okrene leda i cugne malo rakije.) Posle scene bure biće mi potrebno malo da se odmorim.
NORMAN: Nema potrebe da mi se to govori. Znam.
SER: Peškir. (Norman dodaje Seru peškir koji Ser pritisne preko brade i brkova. Ser se gleda u ogledalu i najednom se zabezekne.) Nešto nedostaje. Šta nedostaje?
NORMAN: Ne želim da idem preko svojih mogućnosti, Ser, ali kako bi bilo da stavite periku? (Norman skida periku s frizerske lutke i dodaje je Seru.) A hoćemo li večeras obratiti naročitu pažnju na spoj? Prošlog utorka Ričard III je izgledao kao da na glavi ima šiljatu kapu. (Ser stavlja periku i počne da boji spoj. Zastane...)
SER: Vrućina, nepodnošljiva vrućina, onesvestiću se... (Norman brzo izvuče bocu s rakijom.)
NORMAN: Otpijte malo, neće škoditi... (Ser odmahne rukom. Norman otpije, skloni bocu, i okreće se Seru koji se nije pomerio.) Oh, Ser, ne smemo se predavati, ne sad, ne sad. Hajde da istaknemo naše bore. (Tišina. Ser nastavlja da dodaje šminku za isticanje bora.)
SER: Pomislite samo da su bombardovali Veliko pozorište u Plimutu. Varvari jedni. (Pauza) Večeras će dobiti dobru predstavu. (Pauza. Ser se usplahiri.) Normane!
NORMAN: Molim, Ser?
SER: Kako rekoste ide prvi stih? Sve ono tandaramandara broć...
NORMAN: „Dovedi gospodare Francuske i Burgundije..."
SER: Vi ste mi to izbili iz glave. Morate ćutati dok se oblačim. Posao moram da obavim, posao, proklet krvavi posao, večeras moram da nosim čitav svet, čitav prokleti svemir...
NORMAN: Ser, Ser...
SER: Ne mogu da se setim prvog stiha. Sto hiljada predstava iza mene a moram da vas pitam za prvi stih...
NORMAN: Ja ću vas provesti kroz predstavu...
SER: Provešćete me kroz predstavu? Niko se ne provodi kroz predstavu, jednostavno te proguraju kroz nju, iz večeri u veče, a ja nemam snage.
NORMAN: Pa, baš ste mi vi neka cvećka, moram reći, baš vi, razočarali ste me, ako nemate ništa protiv što to kažem, vi, koji uvek kažete da je samosažaljenje najneatraktivnija osobina na sceni i van nje. Za koga ste radili sve ove godine? Za Ministarstvo za informacije? Borba i opstanak, kažete, samo je to važno, kažete, borba i opstanak. Pa, svi se mi borimo, zar ne? Borim se, borim se, mislite da mi je lako, pa, reći ću vam nešto otvoreno nije to lako, ni najmanje, niti borba niti taj prokleti opstanak. Čitav svet se bori za taj prokleti opstanak, zbog čega ne biste i vi mogli? (Tišina)
SER: Dragi moj Normane, izgleda da sam vas uznemirio. Izvinjavam se. Shvatam. Ne možemo uvek biti jaki. Postoji opasnost u prikrivanju naprslina.
NORMAN: Pustite sad prikrivanje naprslina, šta je s ivicom perike? (Ser nastavlja da se šminka.) Žao mi je ako sam narušio vašu koncentraciju.
SER: „Obojica znamo šta je ropstvo, Alfonso." Šta dolazi posle toga? Šta ja kažem na to?
NORMAN: ,,Da li je to bio nedostatak ambicija što mi je dozvolio da izdržim ono što moram izdržati? Zavisi, vaša visosti, šta se misli pod ambicijom. Ako ambicija znači želju da se sedi na stolici moćnih, da, nedostajala mi je takva ambicija. Za mene je to bila donekle nevažna stvar onamo gde sam obavljao svoj posao. Sam rad je bio ono što mi je predstavljalo glavnu radost."
SER: Lepo pamćenje, Normane.
NORMAN: Moje pamćenje je kao policajac. Nigde ga nema kad je potrebno.
SER: To je bio pravi komad. Pare je pravio. Jako su mu se divile pametne čistačice i glupi sveštenici. Da sam mlađi dvadeset godina i dalje bih mogao da igram takve gluposti. Ali sada moram da se uzdignem u kosmos. A da li je njima stalo? Mrzim te svinje.
NORMAN: Hoćemo li da završimo naše obrve? (Ser češlja nasapunjane obrve i stavlja belilo na njih. Ajrin kuca na vrata.)
AJRIN: Drugo zvono, molim, Ser. (Odlazi.)
SER: Zar već?
NORMAN: Večeras ste kasno stigli, Ser.
SER: Zašto mi nije donela tijaru? Volim da mi je u ovo vreme na glavi. Pogledajte!
NORMAN: Šta to?
SER: Moje ruke. Tresu se.
NORMAN: Vrlo efektno za tu ulogu. Ne zaboravite da ih našminkate.
SER: Ne mogu da ih smirim. Smirite ih vi. (Norman podigne svoju ruku, a i ona se trese.)
NORMAN: Pogledajte, mora da je zarazno. (Norman šminka Serove ruke.)
SER: Mogu da se suočim s podelom mog kraljevstva. Mogu da se nosim s Budalom. Mogu da podnesem smanjenje moje pratnje. Mogu da svarim psovke koje moram da izgovorim. Mogu čak da se suočim da me šiba nepogoda. Ali se užasavam poslednjeg ulaska. Da nosim mrtvu Kordeliju, da plačem kao vetar, da urlam, urlam, urlam. Da je nežno položim na tlo. Da umrem. Imam li ja tu snagu?
NORMAN: Ako vi nemate snage, onda je niko nema.
SER: Normane, vi ste dobar prijatelj.
NORMAN: Hvala, Ser.
SER: Šta bih ja bez vas?
NORMAN: Snalazili bi se sami, pretpostavljam.
SER: Bićete nagrađeni.
NORMAN: Izvinite, samo da skoknem po violinu.
SER: Ne rugajte mi se. Neću možda još dugo.
NORMAN: I moj otac je tako govorio. Doživeo je devedeset treću. Koliko ja znam, možda je još uvek živ. Tako. Ni Albreht Direr ne bi umeo bolje. (Ustaje. Puderiše Serove ruke. Ulazi Milostiva Ledi, s perikom i u kostimu kao Kordelija, a preko loga ima domaću haljinu.)
MILOSTIVA LEDI: Bonzo, kako se osećaš?
SER: Malo sam se povratio, Maco.
NORMAN: Vidite? Čim se preruši postaje drugi čovek. Bogami, Gospo, imaš oštar smisao za humor.
MILOSTIVA LEDI: Jesi li siguran da si u stanju da nastaviš?
SER: Sve dalje i dalje i dalje.
NORMAN: Ne počinjite sad opet s time, molim vas.
SER: Maco, mislio sam da je večeras Onaj Crni.
MILOSTIVA LEDI: Dragi moj.
SER: Maco, jesam li se budio noću? Jesam li ti zahvalio što paziš na mene? Da li se pričalo o nasilju. (Pauza)
MILOSTIVA LEDI: Nije, Bonzo, sanjao si.
SER: Još uvek imam taj osećaj.
MILOSTIVA LEDI: Da ti donesem ogrtač i da ga privežemo kao i obično?
SER: Da. Kao i obično.
MILOSTIVA LEDI: Gospodin Tornton i gospodin Oksenbi čekaju pred vratima da te vide. Da ih pozovem da uđu?
SER: Ne želim da vidim Oksenbija. On me plaši. Ali pazi, on je najbolji Jago koga sam ikada imao ili video, a tu uključujem i onu pezu, Ser Artura Palgrouva od četiri stope i šest inča.
NORMAN (Milostivoj Ledi): To već više podseća na Sera koga znamo i volimo.
SER: Ser Artur Palgrouv. Igrao je Hamleta sve dok nije napunio šezdeset i osam godina. Bilo je više bora na njegovom licu nego što ima stepenica do treće galerije. Video sam njegovog Lira. Bio sam prijatno razočaran. Ser Artur Palgrouv. Ko savetuje njegovo Visočanstvo, odgovorite mi na to? (Nastavlja da popravlja svoju šminku, stavlja poslednje detalje. Milostiva Ledi odvodi Normana u stranu.)
MILOSTIVA LEDI: Vi ste čudotvorac, Normane.

NORMAN: Hvala vam, Milostiva Ledi.
MILOSTIVA LEDI: Evo vam parčence čokolade.
NORMAN: Hvala vam, Milostiva Ledi.
MILOSTIVA LEDI: Večeras demo svi dati sve od sebe, Normane.
NORMAN: To je samo delić službe, Milostiva Ledi.
MILOSTIVA LEDI: Hvala vam. (Odlazi.)
SER: Nemojte misliti da nisam video, pošto jesam. Ima na hiljade dece u ovoj našoj voljenoj zemlji koja preturaju po ostavama ne bi li pronašli neki slatkiš, a kada bi samo došli k meni mogao bih da im kažem ko ima neiscrpne zalihe čokolade. Ja sam taj koji treba da je nosi kao mrtvu Kordeliju. Ja sam taj koji mora da je podiže, da je nosim na rukama. Hvala Bogu, pomislio sam, kad su uveli sledovanja, ali ne vredi, ona će da pronađe šećer i u peščanoj dini.
NORMAN: Da uvedem glumce?
SER: Neću... Ne želim...
NORMAN: Ser, vi morate da vidite te glumce. (On otvara vrata i poziva.) Gospodin Tornton! (Džefri Tornton, postariji glumac, ulazi. Na sebi ima kostim Budale koji mu je prevelik.) Gospodin Tornton je došao da vas vidi, Ser.
SER: Pa, Džefri.... da li pasuje kostim?
DŽEFRI: Gospodin Davenport-Skot je bio tako visok čovek.
SER: Gospodin Davenport-Skot bio je kao glista. Vi izgledate... (Napravi neki neodređen pokret rukom. Norman krene da pomaže Seru da obuče Lirov kostim.) Da li znate stihove?
DŽEFRI: Da.
SER: Nemojte da čekam na njih.
DŽEFRI: Oh, ne.
SER: Ritam, ritam, ritam, ritam, ritam, ritam.
DŽEFRI: Da.
SER: I držite se dalje od snopa svetlosti koji je usmeren na mene.
DŽEFRI: Da.
SER: Reflektori koji su postavljeni bočno u dnu scene su za mene i samo za mene.
DŽEFRI: Da, stari, znam.
SER: Snađite se kako znate za svoje svetlo.
DŽEFRI: U redu.
SER: Da vas čujem kako pevate.
DŽEFRI: A šta?
SER: ,,Ko pameti malo ima."
DŽEFRI (nesigurno): ,,Ko pameti malo... ko pameti malo ima..."
NORMAN (peva): ,,Ko pameti malo ima..."
DŽEFRI: ,,Ko pameti malo ima,
Hej, pa vetar, kiša bila,
Taj sudbinu svoju prima,
Ma svaki dan kiša lila."
SER: U redu, to izgovorite, nemojte pevati. A u sceni bure, ako ćete da moje noge zagrlite rukama kako je to Davenport-Skot radio, onda neka to bude oko mojih listova, a ne butina. Dva puta me je skoro okilavio.
DŽEFRI: Ako bi više voleli da to ne radim, stari...
SER: Osetite to, dečko moj, osetite to, to je jedini način. Kako vas ponese.
DŽEFRI: U redu.
SER: Ali nemojte da vas previše ponese. Ostanite u granicama. I po svaku cenu ostanite mirni kad ja govorim.
DŽEFRI: Pa naravno.
SER: I nema plakanja u toj ulozi.
DŽEFRI: Nema.
SER: Ja plačem u ovom komadu.
DŽEFRI: Znam.
SER: Služite dramskom piscu.
DŽEFRI: Naravno.
SER: I vodite računa da vam ne ispadnu proteze.
DŽEFRI: To samo kad sam nervozan...
SER: Bićete nervozni, to vam garantujem. Za ovu predstavu se neće ništa ekstra plaćati. Verujem da vam je ugovor „prema podeli uloga".
DŽEFRI: Jeste.
SER: Neka dobra sreća prati vaše napore.
DŽEFRI: Hvala, Ser. (Ser mu da znak glavom da ode. Norman ga isprati.)
SER: Bog vas blagoslovio, Džefri.
DŽEFRI: Lakše bi mi bilo da se suočim s nacističkim hordama. (Odlazi.)
SER: Nadam se da gospodin Čerčil ima bolje ljude u svom kabinetu.
NORMAN: Gospodin Oksenbi čeka, Ser.
SER: Oksenbi? Sta... šta... ne mogu... Šta hoće Oksenbi?
NORMAN: Nije u pitanju šta on hoće, radi se o tome šta mi hoćemo, nekoga ko će da radi na mašini za vetar...
SER: Ne želim da vidim Oksenbija, ne mogu da podnesem tog čoveka, ovde je zagušljivo...
NORMAN: Bez njega nećemo imati buru. (Tišina. Norman propušta Oksenbija, obučenog kao Edmund. Hramlje. Pauza.) Gospodin Oksenbi je došao da vas vidi, Ser.
OKSENBI: Hteli ste da me vidite.
SER: Ja...ja jesam li ja... Normane... zašto?
NORMAN: Ser se pitao da li bi mogao da vas zamoli za jednu uslugu.
OKŠENBI: Može da pita.
NORMAN: Sa nama niste baš dugo, ali sam siguran da ste dovoljno videli da biste shvatili da mi i nismo neki ansambl koliko smo jedna velika i srećna porodica. Po potrebi svi priskočimo u pomoć. Kako ste van svake sumnje već čuli, gospodin Davenport-Skot neće se ponovo priključiti ansamblu.
OKSENBI: Da, čuo sam. Kad čovek deli garderobu s jednim ili dvojicom od njih, onda ništa drugo i ne čuje. Bratstvo pederčića se usplahiri kad nekog od njih zateknu.
NORMAN: Pošto gospodin Tornton mora da igra Budalu, i kako naša dva postarija Viteza postavljaju onu kolibu iza prednjeg platna u toku bure, nemamo nikoga ko bi radio na mašini za vetar. Zamolili bismo gospodina Brauna, ali on je zaista i suviše slabašan. Pitali smo se ne biste li vi okretali ručicu.
OKSENBI: Ukratko, ne. (Tišina) Još nešto? (Nema odgovora.) Da li je on već pročitao moj komad? (Nema odgovora. Oksenbi odlazi.)
SER: Možda su se Rusi povukli na Istočnom frontu. Boljševizam će uništiti pozorište.
NORMAN: Šta da radimo. Pomislite da neće da priskoči u pomoć.
SER: Mrzi me. Osećam njegovu mržnju. Sve ono što ja predstavljam on prezire... Ne bih mu pročitao dramu pa da je Komesar za kulturu.
NORMAN: Ja sam je pročitao.

SER: Ima li neka uloga za mene?
NORMAN: Ima, ali vam se ne bi dopao jezik. Lord Čemberlen bi dobio grč u vilici kao da ima tetanus.
SER: Nije se lepo poneo kad je govorio o Davenport-Skotu. Ne podržavam pedere, ali gde mu je čovečnost? Kolega umetnik koji je unižen i u zatvoru ne može da bude povod za radost. Tačno mogu da vidim šta Oksenbi smera. On piše drame za kritičare, a ne za narod.
NORMAN: Zar sada ne bi trebalo da se malo smirimo, Ser?
SER: Gde je ona devojka s tijarom?
NORMAN: Ne paničite. Idem da je pronađem. (Norman odlazi. Odmah potom, Ajrin se ušunja s izglancanom tijarom.)
SER: Ah, draga moja. Norman je upravo otišao da vas pronađe.
AJRIN: Stvarno? Mora da mi je promakao. (Ona mu prilazi, podiže krunu i osmehuje se.)
SER: Podsetite me kako se zovete, dete moje.
AJRIN: Ajrin, Ser.
SER: Ajrin... Krasno. Da li ste bili na Kraljevskoj akademiji dramskih umetnosti?
AJRIN: Nisam, Ser. Otišla sam pravo u repertoarsko pozorište.
SER: Pa naravno. Sad se sećam. (Pauza) Koje repertoarsko pozorište?
AJRIN: Mejdenhed.
SER: Mejdenhed. Tako je. (Uzima lijaru, ostavlja je na stranu i obuhvati joj lice šakama.) Sledeće nedelje. U Istbornu... (Norman se vraća.)
NORMAN: Ne mogu da je pronađem... (Zaustavi se.)
SER: Upravo se divim strukturi njenih kostiju.
NORMAN: Bežite, Ajrin.
SER: Da, bežite. (Ona ode.) Rođena glumica. Uvek to mogu da prepoznam po jagodicama.
NORMAN: Stavite krunu. Uskoro će treći znak. Da odem po Milostivu Ledi da je zamolim da vam priveže ogrtač?
SER: Kako komad počinje, Bog da mi je u pomoći, to dete mi je to izbilo iz glave... (Medž kuca i ulazi.)
MEDŽ: Još četvrt sata, molim vas, nekoliko minuta kasnimo, izvinite, ta devojka, Ajrin...
SER: Treće zvono, ne mogu, nisam spreman, recite im da idu kući, vratite im pare, ne mogu, mrzim te svinje ne mogu, ne mogu...
MEDŽ: Šta kažete, hoćete da se otkaže predstava?
NORMAN: Ne, neće...
SER: Kako počinje?
MEDŽ: Za vaše dobro...
SER: Kako počinje...?
MEDŽ: Uopšte nećete izdržati...
NORMAN: Hoće, hoće...
SER: Kako počinje?
NORMAN: Napolje. Biće dobar i spreman kad se zavesa podigne...
MEDŽ: Isteklo nam je vreme.
NORMAN: Ima još dvadeset minuta. Kasnićemo sa dizanjem zavese, ako bude potrebno.
SER: Ostavite me na miru. Ne mogu da se setim teksta. (Medž ode.) Normane, Normane, kako počinje?
NORMAN: „Devet godina je bio u inostranstvu, i opet odlazi." (Imitira zvuk trube.) „Dolazi kralj." (Tišina) „Dovedi gospodare Francuske i Burgundije, Glosteru."
SER: „Dovedi gospodare Francuske i Burgundije, Glosteru."
NORMAN: „Hoću, gospodaru." (Pauza)
SER: Da?
NORMAN: „Sada, naš tajniji otkrićemo..."
SER: „Sada, naš tajniji otkrićemo smer." (Pauza)
NORMAN: „Dajte mi tu mapu..."
SER: Nemojte mi govoriti, nemojte mi govoriti, znam, pitaću ako bude potrebno. Već sam igrao tu ulogu, znate. „Sada, naš tajniji otkrićemo smer." (Duga pauza.) Da?
NORMAN: „Dajte mi tu mapu."
SER: „Dajte mi tu mapu." Nemojte mi govoriti, nemojte mi govoriti. (Duga pauza.) „Čega se to plašim?"
NORMAN: Greska. „Podelili smo, znajte..."
SER (nastavlja): ,,Ja? Nema nikog drugog. Tačno, govorim o snovima, koji su deca dokonog uma."
NORMAN: Pogrešan komad, pogrešan komad...
SER: „Pokrenuću bure, oplakivaću malo..."

NORMAN: Opet pogrešan komad.
SER: „Sve vas molim, recite mi šta zaslužuju oni koji su smerali moju smrt demonskom vradžbinom. Može li ovo bojište da izdrži ogromnu vojsku Francuske. Ljudi će biti onakvi kakvi jesu. Magbet spavati više neće. Moj život je na kraju!"
NORMAN: Pogledajte samo kud ste otišli i šta ste učinili...
SER: Šta...?
NORMAN: Izađite, citirali ste škotsku tragediju...
SER: Stvarno? Magb...? Stvarno? Oh, Isuse...
NORMAN: Napolje... (Ser ode) Okrenite se tri puta. Zakucajte. (Ser ponovo ulazi.) Opsujte.
SER: Sto mu gromova. (Ser drži glavu i blago se njiše. Norman ga posmatra, sav očajan. Ulazi Milostiva Ledi i nosi ogrtač i odevena kao Kordelija. Ser je posmatra i uzima joj lice u svoje šake.)
„Ludica je moja jadna obešena.
Ne, nema života! Zašto da pas, konj
I pacov imaju života, a ti
Ni daha? Ti mi više nećeš doći
Nikad, nikad, nikad, nikad, nikad!" (Tišina)
NORMAN: Srećno nam se vratili, Ser, s vama će biti sve u redu. (Ser stavlja tijaru. Milostiva Ledi prebacuje ogrtač preko ramena Seru. Ritual:)
MILOSTIVA LEDI (ljubeći mu ruku): Borba, Bonzo.
SER (ljubeći joj ruku): Opstanak, Maco. (Kucanje na vratima.)
AJRIN: Pet minuta, molim, Ser.
NORMAN: Hvala.
SER: Hajde da siđemo i pregledamo poprište bitke. (Spremni su da krenu, a u tom trenutku začuju se sirene za vazdušni napad. Ostanu ukočeni.) One večeri kada sam igrao svog prvog Lira bila je prava grmljavina. Sada nam šalju bombe. Koliko još toga moram da izdržim? Treba da govorimo stihove Vila Šekspira večeras, a oni će sve učiniti kako bi me sprečili.
NORMAN: Ne bih ja to uzimao tako lično, Ser...
SER (gleda put neba): Bombardujte, bombardujte, bombardujte nas do u zaborav ako se usuđujete, ali svaka reč koju izgovorim biće štit protiv vašeg divljaštva, svaki stih koji izustim zaštita od vašeg nasilja.
NORMAN: Ne verujem da mogu da vas čuju, Ser.
SER: Svinje! Varvari! (Ser počne nekontrolisano da se trese i da cvili)
NORMAN: Oh, Ser, baš kad smo počeli da pobeđujemo.
MILOSTIVA LEDI: Možda je na vreme. On ne može da nastavi. Pogledajte ga. (Teši ga) (Normanu): Idite po Medž.
SER: Normane!
NORMAN: Molim, Ser.
SER: Odvedite me na pozornicu. Isusa mu, nikakva armija fašista-boljševika sada me neće zaustaviti. (Nastavlja da drhti. Milostiva Ledi i Norman nesigurno se pogledaju.) Učinite kako kažem! (Norman i Milostiva Ledi mu pomažu.)
MILOSTIVA LEDI: Ko će da objavi otkazivanje?
SER: Davenport-Skot, naravno. (Tišina)
NORMAN: Oh, Bože. Gospodin Davenport-Skot nije ovde večeras. Svi ostali su u kostimima.
SER: Onda vi, Normane.
NORMAN: Ja, Ser? Ne, Ser. Ja ne mogu da se pojavim!
SER: Vi, Normane.
NORMAN: Ali, Ser, nikada neću upamtiti šta treba da kažem...
SER: Ne raspravljajte, izdao sam svoja naredenja, dosta mi je što moram da se borim sa...
NORMAN: Ali, Ser, Ser, nisam spreman.
SER: Učinite to. (Milostiva Ledi mu pomaže da hoda.) Zašto ne mogu da prestanem da se tresem? (Sirene nastavljaju glasno da zavijaju. Bombe počinju da padaju. Norman dobro otpije iz boce s rakijom i dovršije. Sirene. Bomba. Zatamnjenje. Sirene i bombe nastavljaju. Snažna svetlost pištolja na Normana.)
NORMAN (tiho): Dame i gospodo... (glasnije) Dame i gospodo, alarm je upravo dat. Vazdušni napad je u toku. Nastavićemo s našom predstavom. Zamolio bih one da li bi oni koji žele da žive da li bi oni koji žele da odu to i učinili što je tiše moguće? Hvala vam. (Stoji kao ukopan na mestu. Bombe. Zatamnjenje.)

DRUGI ČIN

Iza scene. Mrak. Vazdušni napad i dalje traje. Čuje se Normanov glas.
NORMAN (tiho): Dame i gospodo... (glasnije) Dame i gospodo, sire... sirene su se upravo oglasile... Vazdušni napad je u toku. Nastavićemo s predstavom. Da li bi oni da li bi oni koji žele da žive da li bi oni koji žele da odu to i učinili što je tiše moguće? Hvala vam. (Čuju se zvuci gudačkog kvarteta koji svira finale izbora iz Mikada. Svetlost na Medž koja stoji u uglu za šaptača. Muzika prestaje. Aplauz.)
MEDŽ: Spremni. Spremni za zavesu. Svetlost u sali na pola. (Gviri kroz špijunku u publiku. Žamor pun iščekivanja dopire iz publike.) Šlagvort za Timpane. (Timpani počinju ravnomernim ritmom.) Gasi svetlo u sali. (Pauza) Šlagvort za gramofon. (Začuju se zvuci snimljenih fanfara.) Šlagvort za dobovanje. (Timpani zatutnje. Medž daje šlagvort za zavesu.) Spremni na sceni. Idemo električari. Diži zavesu! (Svetlost se pojačava i otkriva Normana koji nosi bič, peškir iposlužavnik na kome se nalaze čaša piva i pufna za puderisanje. Upravo ulazi iza scene.) (Sledeće se događa na sceni istovremeno dok komad počinje iza scene.)
NORMAN: Džefri, jesam li bio dobar? Ona najava. Jesam li bio efektan?
DŽEFRI: Oh da, stari moj, vraški dobar.
NORMAN: Milostiva Ledi, jesam li bio dobar?
MILOSTIVA LEDI: Bolji od gospodina Davenport-Skota.
NORMAN: Stvarno? Stvarno tako mislite? Bio sam tako nervozan. Mislite li da je iko primetio onu omašku? ,,Da li bi oni koji žele da žive." Bilo mi došlo da se zveknem. Jesam li stvarno bio dobar?
MILOSTIVA LEDI: Bili ste dobri.
NORMAN: Je li on nešto rekao?
MILOSTIVA LEDI: Nije.
MEDŽ: Šlagvort za gramofon. (Fanfare) Pripremite se molim, Milostiva Ledi, pripremite se, Ser. (Fanfare. Trube se oglašavaju preko zvučnika. Milostiva Ledi izlazi na scenu. Proređen aplauz.) Šlagvort za timpane, Ser. (Medž okrene prekidač. Upali se zeleno svetlo upozorenja. Ajrin počinje da udara po timpanima u sporom ritmu. Medž više puta isključuje i uključuje prekidač od čega zelena svetlost počne da treperi. Ajrin pojačava ritam na timpanima.) Spremni, Ser. Slagvort za kraljeve fanfare. (Iza scene čujemo glasove Glostera, Kenta i Oksenbija (kao Edmunda) kako počinju komad.)
KENT: Mislio sam da kralj više voli vojvodu od Olbanija nego vojvodu od Konvala.
GLOSTER: Tako nam je uvek izgledalo...
KENT: Nije li ovo vaš sin, lorde?
GLOSTER: Njegovo vaspitanje, gospodine, palo je meni na teret. Toliko sam puta crveneo priznajući ga za svoga da sam sad već sasvim oguglao na to.
KENT: Ne razumem vas.
GLOSTER: Gospodine, mati ovog mladića me je razumela, pa joj se stoga trbuh zaokruglio...
GLOSTER: Ali ja imam zakonitog sina, gospodine, oko godinu dana starijeg od ovog, koji mi ipak nije ništa draži... Poznaješ li ovog plemenitog gospodina, Edmunde?
EDMUND: Ne, gospodaru.
GLOSTER: Lord od Kenta. Pamti ga odsada kao mog uvaženog prijatelja.
EDMUND: Na službi vašem lordstvu.
KENT: Moram vas voleti i staraću se da vas bolje upoznam.
EDMUND: Gospodine, trudiću se da to zaslužim.
GLOSTER: Devet godina je bio u inostranstvu, i opet odlazi...
GLOSTER: Dolazi kralj. (Oglašavaju se velike fanfare. Norman pokušava da pomogne Seru da ustane. Ser ostaje u sedećem položaju i nastavlja da drhti.)
NORMAN: Ser, vaš šlagvort. (Ser se ne pokreće. Ajrin nastavlja da udara u bubnjeve.) Milostiva Ledi je ušla. Sasvim lep aplauz. Sada je red na vas. Idemo, Ser. (Fanfare prestaju. Ser se i dalje ne pomera. Medž isključuje svetiljku za šlagvort a Ajrin prestane da udara bubnjeve. Medž prilazi Seru i Normanu.)
MEDŽ: Vidite? Šta sam rekla.
NORMAN: Molim vas, Ser, preklinjem vas.
NORMAN: Red je na vas. Red je na vas. (I Medž i Norman pokušavaju da ga odvedu na scenu.)

Molim vas, Ser, vaš ulazak. Gospodin Oksenbi je prinuđen da improvizuje. (Pokušavaju da podignu Sera na noge. On nekontrolisano drhti.) Ser, domoroci počinju da se komešaju (Obraća se Medž.) Oglasite ponovo fanfare. (Medž prilazi Ajrin i šapuće joj uputstva. Norman podiže Sera na noge. Ser ponovo sedne. Negde u blizini eksplodira bomba. Norman ponovo podiže Sera na noge i vodi ga ka sceni. Oksenbi dolazi sa scene iza kulisa.)
OKSENBI: Hoće li da dođe ili neće?
NORMAN: Hoće! (Oksenbi se vraća na scenu.)
MEDŽ: Pustite kraljeve fanfare ponovo kao šlagvort. (Fanfare se oglašavaju. Sasvim blizu ponovo eksplodira bomba.)
NORMAN: Borba i opstanak, Ser, gledalište je puno. (Ser dolazi k sebi.) „Dovedi gospodare Francuske i Burgundije.
GLOSTER: Dolazi kralj. (Tišina)
OKSENBI: Učini mi se da video sam kralja.
KENT: I meni se učini.
OKSENBI: Učini mi se da sam ga video, njegova povorka oformljena, stotinu vitezova u njegovoj pratnji, smrknuto su izgledali, njihove prigušene boje u tonu sa sumornom pustarom koja je naše kraljevstvo.
MILOSTIVA LEDI: Kralj, moj otac, bio je, činilo mi se, iza mene. Od našeg logora napredovali smo, na pristojnom rastojanju, ja napred, kakav je naš običaj. Možda je zastao da se odmori, jer starost nema gipkost mladosti. (Žamor iz publike.)
OKSENBI: A! Čini mi se da vidim kralja… Nije, prevario sam se… Gospodaru, s tvojim pristankom otišao bih njegovom visočanstvu, tamo da saznam kako napreduje… Uveravaju me, gospodaru da kralj zaista dolazi. (Obraća se Medž) Šlagvort za vitezove. Šlagvort za vitezove.
MEDŽ (Vitezovima): Idite. Idite. (Isključi šiagvort svetiljku. Ajrin prestane da dobuje, otrči da uzme mapu i stane spremna za svoj ulazak.)
NORMAN (Obraća se Ajrin): Uđite, za ime boga. (Ajrin izlazi na scenu. Ser stoji kao da je na ivici stene. Zatim zakorači na scenu. Veliki aplauz. Tišina, Norman i Medžzabrinuto posmatraju. Norman vadi novu bocu rakije i dobro povuče. Zatamnjenje. Bombe i protivvazdušna artiljerija i dalje se čuju. Prigušena svetlost. Norman, Medž, Džefri i drugi posmatraju pozornicu i čuju Serov glas. Svetli zelena svetlost i Norman trese limenom tablom za grmljavinu. Vazdušni napad se nastavlja dok se Ser vraća iza scene. Svetla.)
MEDŽ: Spremni za buru. (Čuje se sirena za „Kraj uzbune ".)
SER (gleda put neba): Svinje! Baš kad ti trebaju oni pobegnu.
MEDŽ: Ide bura. (Okrene prekidač. Zasvetli crvena šlagvort sijalica. Zelena svetlost za upozorenje. Počinje grmljavina, Norman i Ajrin zajedno rade na mašinama. Ser i Džefri odlaze na scenu. Milostiva Ledi posmatra scenu. Oksenbi stoji po strani, takode posmatra. Milostiva Ledi pritrči ekipi za grmljavinu.)
SER: Dovedi gospodare Francuske i Burgundije, Glosteru.
GLOSTER: Hoću, gospodaru.
SER: Sada, naš tajniji otkrićemo smer. Dajte mi tu mapu...
SER: Ne, neprirodne veštice, obema
Osvetiću se, da če ceo svet...
Učiniću stvari koje, ne znam još
Ali će one biti strahovite.
Ne mislite da ću plakati; ne, neću.
Ja imam mnogo razloga za plač
Ali ovo srce raspašće se pre
U sto hiljada komada, no što će
Zaplakati. O, budalo, poludeću!
KENT: Za dokaz da sam mnogo više no što
Spoljašnost mi kaže, otvorite ovu
Kesu i uzmite što ima u njoj.
Vidite li Kordeliju a vi ćete je naći,
Ne bojte se ovaj prsten joj pokaž’te.
Ona će vam reći ko je onaj čovek
Koga još ne znate. Do vraga s ovom burom!
Idem da tražim kralja.
PLEMIĆ: Dajte mi ruku. Imate li još što reći?
KENT: Nekoliko reči važnijih od svih
Dosadašnjih: potražimo kralja
Toga radi pođite u tom pravcu vi,
A ja ću ovuda; ko ga prvi nađe
Nek vikne drugoga.
SER: Duvajte, vetri, da obrazi vam prsnu... (Buka nepogode zaglušuje njegov glas.)
MILOSTIVA LEDI: Glasnije! Glasnije! (Vraća se da posmatra scenu dok se grmljavina pojačava. Milostiva Ledi vraća se ekipi.) Glasnije, glasnije, on želi da bude glasnije! (Buka se povećava. Norman radi besomučno. Milostiva Ledi ponovo im prilazi.) Glasnije! Glasnije! (Norman i Ajrin daju sve od sebe. Oksenbi, koji ih posmatra, prcuzima metalnu tablu za grmljavinu. Milostiva Ledi preuzima mašinu za vetar. Stvara se zvuk snažne nepogode. A kada zvuk postane nadmoćan i najglasniji: zatamnjenje. Ser dolazi besan iza scene. Svetlost obasjava Sera i Normana.)
SER (lud od besa): Gde je bila nepogoda? Ja tražim provale oblaka i uragane, a dobijem kišu koja sipi i zviždukanje. Zahtevam gromove što cepaju hrastove, a vi mi odgovarate muvljim prdežima. Ja sam bura! Ja sam vetar i kišica i vatra i tutnjava a ne dobijem ništa sem nekakve prigušene pogrebne dobose. Svemogući Isuse, Bože oprosti im jer ne znaju šta čine. Ogluveo sam od šapata. Normane, Normane, sve ste mi pokvarili. (Ser umaršira u svoju garderobu a Norman ga prati.) Bio sam tamo, na dohvat, samo me je trebalo podstaći naviše i slavu bih mogao da uberem, a tamo nije bilo ničega, nula, tišina, povetarac, pljusak, sudar vate, treperenje leptirovih krila. Hoću buru, a ne da rominja kiša. Nešto se mora učiniti. Zahtevam da saznam šta se večeras dogodilo s burom! (Ser se strovali na kauč.)
NORMAN: Zadovoljan sam što ste zadovoljni. Ne sećam se da se nekada niste žalili kada ste zaista bili dobri, a večeras, čovek bi slobodno mogao da kaže bez straha da će da pogreši, potpuno ste se uneli u ulogu. Odmorite se sada. (Ser se zavali. Norman ga pokrije pokrivačem, obriše mu čelo i čini sve da mu bude udobno. Zatim uključi ringlu na gas tako da čajnik provri, pravi čajza Sera i daјe mu da pije.) Imate pauzu i sve ono što govori Gloster pošto ga oslepe, pre vašeg teksta ,,Ne, ne mogu mi ništa zbog kovanja novca." Pokušajte da zaspite. Progurali ste ili ste progurani kroz sve ovo, štagod da vam se više sviđa i potreban vam je mir, kao što gluvonemi reče klavir-štimeru. Milostiva Ledi misli da ste večeras bili moćni, stvarno, tu je reč upotrebila, moćan. Naravno, ja ne mogu da komentarišem scenu bure, ali sam ipak čuo, „O, ne rasuđujte o tome šta treba". Da se čovek naježi. Nikada vas nisam video tako ispunjenog onim pravim, da izvinite na izrazu, Ser. A zar Džefri nije bio okretan kao Budala? Za čoveka njegovih godina. Stalno se držao zadnjeg dela scene, nijednom nije upao u vaše svetlo, mnogo manje je smetao nego gospodin Davenport-Skot. U svakom pogledu. A sad da vam ispričam nešto neobično. U sceni bure, kada smo ludeli od bubnjanja, a ja morao da skačem između lima za grmljavinu i timpana kao žongler s gumenim loptama i palicama, gospodin Oksenbi nam je pritekao u pomoć, a da ga nismo ni zvali. Treskao je i praskao potpuno predano. Ni reči nije rekao, jednostavno je pomogao kad je pomoć bila potrebna. Kasnije, baš pred pauzu, ja sam mu zahvalio. „Jebi se", rekao je, što nije bilo lepo, i dodao prezrivo, ,,Ne znam zašto sam pomagao." A ja sam rekao, „Zato što smo mi jedna bratija, a vi ste jedan od nas uprkos sebi samom." Stvarno, to sam rekao, potpuno miran. Odšepao je, oborene glave, i da je imao običaj da gunđa on bi gunđao. Smrknuto. (Pauza) Još čaja? Da li spavate, Ser?
SER: Da me tako gone. Mrzim te svinje.
NORMAN: Koga? Koga to mrzite? Kritičare?
SER: Kritičare? Da mrzim kritičare? Prema njima osećam samo sažaljenje. Kako čovek može da mrzi bogalje, mentalno zaostale i mrtve? Kopilad jedna.
NORMAN: Koga onda?
SER: Šta koga onda?
NORMAN: Koga onda to mrzite?
SER: Pustite me da se odmorim, Normane, morate prestati da me stalno ispitujete, pustite me da se odmorim. Ali me ne ostavljajte dok spavam. Ne ostavljajte me samog. (Pauza) Ja sam istrošena snaga. (Pauza) Dani su mi odbrojani. (Tišina. Norman ga posmatra, zatim vadi svoju bocu s rakijom i vidi da je prazna. Na prstima izlazi iz sobe. U hodniku sretne Milostivu Ledi koja nosi torbicu s priborom za šivenje.)
MILOSTIVA LEDI: Da li spava?
NORMAN: Mislim da spava.
MILOSTIVA LEDI: Sedeću uz njega.
NORMAN: Nemojte ga probuditi, molim vas, Milostiva Ledi. Tako je umoran. (On ode. Milostiva Ledi ulazi u Serovu garderobu i namerno pravi buku. Ser se prene.)
SER: Moj šlagvort?
MILOSTIVA LEDI: Nije. Još je pauza. (Ona sedne i počne da krpi triko.) Moram neke stvari da kažem.
SER: Kaže mi Norman kako misliš da sam večeras bio moćan.
MILOSTIVA LEDI: Tako nešto nikada nisam rekla. Izmišlja koješta. (Pauza)
SER: A šta to imaš da kažeš?
MILOSTIVA LEDI: Ono što stalno pričam.
SER: Znaš moj odgovor.
MILOSTIVALEDI: Naporno si radio. Uštedeo si. Što je dosta dosta je. Večeras, kad budeš govorio pred zavesom, objavi.
SER: Ne mogu.
MILOSTIVA LEDI: Nećeš.
SER: Nemam izbora.
MILOSTIVA LEDI: Umrećeš. Ili ćeš na kraju potpuno onemoćati. Pa, to je tvoja stvar. Ali mene nećeš povući za sobom.

SER: Bespomoćan sam, Maco. Radim ono što mi se kaže. Uzmičem od straha, plašeći se da će me bičevati. Progone me.
MILOSTIVA LEDI: Progonjen, ne. Tvrdoglav, da, svirep, da, nemilosrdan, da.
SER: Nemoj!
MILOSTIVA LEDI: Za jednog glumca imaš bedan nedostatak uvida. Iskoristi svoju maštu, upotrebi svoje nadahnute talente, pokušaj da osetiš ono što ja osećam, ono što sam ja prinuđena da proživljavam.
SER: Pa to i činim. Ali mi je potrebno da si uz mene, ona koju dobro poznajem, prava.
MILOSTIVA LEDI: Pored tebe sam i krpim triko. Dobro znana, sasvim prava. Ja jedino tražim, Bonzo, da sada prestanemo. Večeras. Krajem nedelje. Ali dosta je bilo. Više ne mogu da podnesem.
SER: Kada bi bilo moguće...
MILOSTIVA LEDI: Moguće je...
SER: Nije...
MILOSTIVA LEDI: Ti obmanjuješ samoga sebe i nikog više.
SER: Ako je to tačno zašto sam onda ovde, dok bombe padaju, rizikujući život ili da budem osakaćen, zašto? Ne po izboru. To mi je dužnost. Moram da održavam veru.
MILOSTIVA LEDI: Muda Marjanova.
SER: Šta?
MILOSTIVA LEDI: Ništa ti ne radiš što ti nije u interesu. I sve druge vučeš za sobom. Mene. Vezanu lancima. Čak ne ni po zakonu.
SER: Da li bi ti brak predstavljao nekakvu veliku razliku?
MILOSTIVA LEDI: Pogrešno si shvatio. Namerno.
SER: Trebalo je da je nateram da se razvede od mene.
MILOSTIVA LEDI: Nisi dobio razvod zato što si želeo da dobiješ titulu viteza.
SER: Nije istina.
MILOSTIVA LEDI: Istina. Ti znaš šta ti je najvažnije. Sve što činiš radiš za svoje dobro i ničije tude. Pričaš tu da te neko nagoni. Uspevaš da zvučiš kao neki nezainteresovani scenski radnik. Ništa ti ne radis što nije u tvom interesu. Samo za sebe. Ti. Jedino.
SER: Maco, molim te, ja tonem, ne guraj me dublje u mulj...
MILOSTIVA LEDI: Ser. Milostiva Ledi. Izmišljotine. Za ime Boga, pa ti si trećerazredni glumac-upravnik na bednoj turneji po unutrašnjosti, a ne nekakav Kolos koji korača uskim svetom. Ser. Milostiva Ledi. Pogledaj me. Krpim triko. Pogledaj se. Lirova koliba pravi je luksuz u poredenju s ovim.
SER: Čudim ti se, Maco. S nasleđem koje imaš. Tvoj otac je bio istog soja. Ogrnut purpurom.
MILOSTIVA LEDI: Ogrnut purpurom. Istog soja. Služba. Celog sam života to slušala. Moj otac je isto tako govorio kao da je presuđivao o apostolskom nasleđu.
SER: Nije mi dobro, još treba da proživim pola Lirovog života, treba da te uzmem u naručje, još treba da urličem, urličem, urličem i opet da govorim.
MILOSTIVA LEDI: Ser. Milostiva Ledi. Mi smo predmet podsmeha. Nikada ti nećeš dobiti titulu viteza zato što Kralj ne poseduje mač sa dve oštrice. Jedina počast koju ćeš ikada dobiti jeste kada izađeš na pozornicu, a mi se svi poklonimo. (Tisina.)
SER: Sećaš li se, pre više godina, jedna od naših Gonerila, ona visoka, lepa crnka s grčkim nosem...
MILOSTIVA LEDI: Flora Bejkon.
SER: Je li tako, da, možda i jeste. Flora. Sećaš li se one večeri kada sam se prilično grubo poneo prema Normanu zato što mi je izvrnuo naopako triko za vreme brze promene u Lutajućem Jevrejinu? Ili je to bilo u predstavi Prekrstiti se? Nije ni važno. Napala me je. ,,On može da vam bude sluga", rekla je, ,,ali on je ljudsko biće." A onda, Normanu, rekla je, „Zašto ga ne napustite? Zašto se mirite s time?" A Norman je rekao, ,,Ne paničite. Ponaša se prema drugima kao i drugi prema njemu. Mora na nekome da se iskali." Bio je u pravu. To su kazne za težnje i ambicije: tvrdoglavost, netolerantnost i neutrošena energija. Njih je tako teško podnositi da vera, borba i dužnost moraju biti reči koje se koriste umesto njih. Njih je tako teško podnositi da drugi, koji nisu tako prokleti, moraju da pate u njihovom prisustvu. Norman shvata. On zna da to nisam ja već ono što mi je dano, nešto što izbija iz mene, preneto na mene nemilosrdno. Flora Bejkon nije shvatala. Nazivala me je goničom robova. Zašto sam li je uopšte primio u službu?
MILOSTIVA LEDI: Njena majka bila je Ledi Bejkon. Uložila je 200 funti u trupu.
SER: Svojevremeno sam uposlio i dobar broj boljševika. Gonič robova? Ja? (Duga pauza) Večeras mi se učinilo da sam ga sebi razjasnio. Ili video sebe onako kako me on vidi. Izgovarajući tekst, „O, ne rasuđujte o tome šta treba", najednom sam se odvojio od sebe. Moje su misli letele. I ja sam posmatrao s velike visine. Nastavi, kopile jedno, kao da sam to izgovarao ili čuo. Nastavi, moraš još više da daš, ne zastajkuj, još više, još više, još više. I posmatrao sam Lira. Svaka reč koju je izgovorio bila je novosmišljena. Nisam znao šta će se kasnije dogoditi, kakva ga je sudbina očekivala. Ta agonija nastala je u trenutku glume. Video sam starca, a taj starac bio sam ja. I znao sam da je bilo još toga što će se tek dogoditi. Ali šta? Blaženstvo, delimični oporavak, još bola i smrt. Znao sam da sve to tek treba da vidim. Izvan mene, shvataš li? Izvan mene. (On ispruži ruku. Ona je ne prihvata.) Ne napuštaj me. Lakše ću se odmoriti ako ostaneš. Od mene nemoj tražiti nemoguće. Inače, znam, bez tebe, u mraku, videću zaključana vrata, okrenutu tablu u izlogu, zatvoreno, otišao, i navučene roletne.
MILOSTIVA LEDI: Ostaću dok se Norman ne vrati.
SER: Duže. Mislio sam duže. Molim te. Molim te, Maco. Ohrabri me, osećam neku mučninu...
MILOSTIVA LEDI: Mučninu, da, pa i ja je osećam. Muka mi je od hladnih vozova, hladnih čekaonica, hladnih nedelja na stanici u Krevu i hladne hrane noću. Muka mi je od pakovanja i raspakivanja i noći provedenih u krpljenju. Muka mi je od mirisa kostima koji trule i naftalina. A više od svega mi je muka da iz nedelje u nedelju čitam da sam jedva zadovoljavajuca, prestara, najbolja između onih loših što igraju sporedne uloge, da ti nisam ravna, nedostojna tvoga talenta, muka mi je što moram da pokazujem odvažno lice. (Pauza) Trebalo je da te ostavim u Baltimoru na poslednjoj turneji u Americi. Trebalo je da prihvatim ponudu gospodina Feldmana i prihvatim zapad dvadesetog veka. (Pauza)
SER: Feldman je mislio da ne bih dobro izgledao na filmu. Svinja. Mrzim bioskop. Verujem u žive stvari.
MILOSTIVA LEDI: Kako brzo čovek gubi svoj lep izgled.
SER: Nisu napravili dovoljno veliku kameru koja bi mogla mene da snimi.
MILOSTIVA LEDI: Ne bih imala ništa protiv skromnog uspeha.
SER: Zašto su dali plemićku titulu onom kepecu Arturu Palgrouvu nikada neću shvatiti. „Ustanite, ser Arture", reče kralj. „Ali, ser, ja nisam klečao." Ni jedan jedini put u svojoj čitavoj karijeri on nije promolio nos van Londona.
MILOSTIVA LEDI: Meni se svidela Amerika.
SER: Mrzeo sam te svinje. (Kucanje na vratima.)
AJRIN (van scene): Oni koji počinju u drugom činu, molim vas, Ser.
SER: Sad moram da se odmorim, Maco. Treba mi mir.
MILOSTIVA LEDI: Ti jedino želiš da dobiješ svoju slavljeničku tortu i da je pojedeš.
SER: Ne vidim nikakvu svrhu da čovek ima tortu, ako neće da je pojede. (Smeje se. Vraća se Norman.)
NORMAN: Je li sve veselo?
SER: Umete li vi da kucnete kad ulazite?
NORMAN: Molim vas, Ser, nemojte tako pred Milostivom Ledi. Malo sam cunjao naokolo. Samo da čujete šta tamo napolju misle. Ovakvu pauzu još nikada nisam video. Mikelanđelo, Vilijam Blejk, Bog sveti zna na koga ih sve podsećate. Neki jadan momak, pilot, glava mu u zavojima, plakao je u baru na galeriji, a tešio ga je jedan postariji čovek, nekad je bio plav, sada je sed, suva koža i nežne ruke, koji je stalno ponavljao, „Dosta, dosta, Ivline, pa to je samo komad," što meni nije ličilo na utehu uopšte, jer da to nije bio komad „Dobro, dobro, Ivline" ne bi ni bio toliko uzbuđen.
SER: Mikelanđelo, stvarno su to rekli?
NORMAN: I Blejk.
MILOSTIVA LEDI: Idem u svoju sobu.
SER: Molim te ostani.
MILOSTIVA LEDI: Moraš da se odmoriš, Bonzo, je li tako, Normane?
NORMAN: Jeste, mora.
SER: Maco... (Ona ode.) Budite pažljivi prema Milostivoj Ledi.
NORMAN: Ja sam uvek pažljiv prema Milostivoj Ledi.
SER: Naročito pažljivi.
NORMAN: Zašto?
SER: To doba života.
NORMAN: Hoćete da kažete sva se zajapuri i ima vrtoglavice.
SER: Postala je veoma zaokupljena sobom.
NORMAN: To mi izgleda kao da je neki jak napad promene.
SER: Budite pažljivi. Ne želim da je iko povredi.
NORMAN: Spavajte sada. Želite li još nešto?
SER: Samo zaborav.
NORMAN: To će doći pre ili kasnije. Nadam se kasnije. Probudiću vas dovoljno rano tako da imate dosta vremena da uđete fantastično okićeni divljim cvećem. Laku noć, buve vas jele celu noć. (On ode. Ajrin, s tijarom u ruci, pojavi se i posmatra Normana kako izlazi. Ser se trgne, ustane i priđe vratima, otvori ih i nađe se licem u lice s Ajrin.)
SER: Dovedite Medž. (Ajrin otrči Ser nalazi svoju vežbanku pa, naprežući se da vidi, počne da piše. Nekoliko puta počne loše. Ulazi Medž. Ajrin čeka napolju s tijarom. Medž kuca na vrata garderobe i ulazi.)
MEDŽ: Izvolite?
SER: Dobro ide, čini mi se...
MEDŽ: Sem vašeg prvog ulaska.
SER: Priđite. (Ona priđe.) Držite me za ruku. Molim vas. (Uhvati ga za ruku.)
MEDŽ: Kao led je.
SER: Hladna od straha.
MEDŽ: Čega ste se uplašili?
SER: Od onoga što će tek doći.
MEDŽ: Vi znate s kime razgovarate, zar ne? To sam ja, nije to neko na koga treba da ostavite utisak.
SER: Govorim iz srca. Nikada se ranije nisam osećao tako usamljen.
MEDŽ: Molim vas, treba da vodim predstavu... (Pokušava da se oslobodi.)
SER: Slušajte me. Kažem da sam uplašen od onoga što će doći i tako stvarno i mislim. Zato što mi je prvi put u životu budućnost sakrivena. Ne vidim prijatelje. Ne greje me druženje. Poznajem samo strašnu usamljenost.
MEDŽ: Čovek se izlaže takvoj opasnosti ako se bavi ovim poslom. (Oslobodi se) Zvali ste me? U vezi s čime?
SER: U vama vidim jedinog pravog prijatelja.
MEDŽ: Moram natrag u svoj ugao.
SER: Dvadeset godina, rekoste dvadeset godina?
MEDŽ: Da.
SER: Jeste li bili srećni? Da li se isplatilo? (Pauza)
MEDŽ: Ne, nisam bila srećna. Da. Isplatilo se. (Pauza)
SER: Medž draga, svojim testamentom ostavio sam vam svealbume sa isečeima iz štampe...
MEDŽ: Ne želim da čujem šta ste mi ostavili svojim testamentom...
SER: Isečei koji obuhvataju čitav život, jednu celu karijeru. Pobožno sam ih čuvao. I dobre i loše prikaze podjednako. Nema tako mnogo loših. Pričajte o meni ponekad. Pričajte lepo o meni. Glumci nastavljaju da žive jedino u sećanju drugih. Pričajte lepo o meni.
MEDŽ: Ovo je smešan razgovor. Vi ste usred predstave Lira, a igrate manje mehanički nego što ste to činili u poslednje vreme, a govorite kao da organizujete sopstveni pomen.
SER: Najdivnija stvar u životu jeste da vas se drugi sećaju. Pričajte lepo o meni. Vama će verovati.
MEDŽ: Sećaće vas se. (Pauza)

SER: Medž draga, imam nešto za vas. (On otvara kutiju na svom toaletnom stolu i nalazi prsten.) Hoću da uzmete ovaj prsten. Ako nešto što čovek poseduje može da bude dragoceno onda je ovaj prsten najdragocenija stvar koju posedujem. Ovaj prsten nosio je Edmund Kin u komadu čiji naslov predstavlja prikladnu posvetu onome što osećam: Nov način da se plate stari dugovi. Kad budete govorili o njemu, recite da smo ga Edmund Kin i ja nosili. (On joj stavlja prsten u ruku. Ona pokušava da ne pokaže svoja osećanja.) Jednom sam, pre više godina, imao nameru da vam ga dam, ali onda ste bili mlađi, pa sam pomislio da biste me pogrešno shvatili.
MEDŽ: Da. Ako muškarac pokloni ženi prsten onda, se to lako može pogrešno shvatiti.
SER: Znam da o meni misle da sam bezosećajan, ali ja nisam slep.
MEDŽ: Ne. Ja sam uvek znala da ste vi svesni šta jedna usedelica koja stoji po strani oseća. (Pauza) Imali ste pravo što pre više godina niste dali prsten. Tada sam živela u nadi. (Pauza) Bar sam vas viđala svakoga dana, bila vam od koristi. Pomirila sam se s onim što mogu da dobijem. Uvek sam bila svesna svojih ograničenja.
SER: Vi ste jedina koja me zaista, iskreno voli. (Ona mu vraća prsten i brzo izlazi izsobe. On stavi prsten na prst. Okrene se vežbanci i nastavi da piše. Ajrin nežno kuca na vrata.) Ko?
AJRIN: Ajrin. Vraćam vam tijaru, Ser.
SER: Udite. (Ona ulazi u sobu.) Spustite je. (Ona to učini. On i dalje piše. Pauza.)
AJRIN: Ser, hoće li vam smetati ako nešto kažem?
SER: Zavisi šta je to.
AJRIN: Samo sam htela da vam zahvalim.
SER: Na čemu?
AJRIN: Na večerašnjoj predstavi.
SER: Još nije gotova.
AJRIN: Bila sam počastvovana što se nalazim na sceni. (Pauza)
SER: Izvucite tu fioku pa ćete naći jednu moju fotografiju. (Ona to učini. On napiše posvetu.)
AJRIN: Volim da dodem u ovu sobu. Mogu da osetim snagu. I svu tajanstvenost. U davna vremena ovo bi bilo mesto gde su visoki sveštenici oblačili odeću. Uplašena sam. Kao da činim neki prestup.
SER: Srodna duša. (Gledaju se.) Zaključajte vrata. (Ona to učini.) Priđite bliže...
AJRIN: Ajrin.
SER: Ajrin. A vi želite da glumite?
AJRIN: Da.
SER: Strasno?
AJRIN: Da.
SER: Svakim delićem svoga bića?
AJRIN: Da.
SER: Da se svega ostalog odreknete?
AJRIN: Da.
SER: Morate biti pripravni da žrtvujete ono što većina ljudi naziva životom.
AJRIN: Spremna sam. (Duga pauza)
SER: Koii ste znak u horoskopu?
AJRIN: Skorpija. (U hodniku se pojavljuje Norman. Prilazi vratima, nežno pokušava da ih otvori, ali shvata da su zaključana. Osluškuje na ključaonici.)
SER: Dobro. Ambicije, tajanstvenost, lojalnost i sposobnost za veliku ljubomoru. Bitni kvaliteti za pozorište. Imate li dobre noge? (Ona slegne ramenima.)
SER: Priđite. Da vidim. (Ona zadiže suknju) Više. (Ona učini to) Predobre. Sve najbolje glumice imaju noge kao trupce. (Opipava joj butine) Nema vas baš. (Opipava joj kukove) Tako sitne kosti. (Ruke mu odlutaju do grudi) Imate li dovoljno hrane? (Rukama joj uh vati lice i kao da će da je poljubi.) Tako ste mladi, tako ste mladi. (Iznenada, u jednom trenu on je podigne u naručje. Ona vrisne. Snažan urlik.) Da mi je ovako nešto! (On posrće, spušta je na pod, a onda joj da znak rukom da ode.) Prekasno, prekasno. (Ona pritrči vratima, otključa ih, izađe u hodnik i nađe se licem u lice s Normanom, koji je zgrabi za ručni zglob. Norman zatvori vrata. Ser sedne, piskara nešto, zatim se odmara.)
NORMAN: Tako znači, slatkišu moj, draga moja.
AJRIN: Pustite me.
NORMAN: Čemu sve to? (Pauza)
AJRIN: Izgleda da mu je bolje.
NORMAN: Od čega mislite bolje ili od koga?
AJRIN: Mislila sam da večeras neće uspeti da dovrši predstavu.
NORMAN: Još je nije završio. (Pauza) Ja čekam.
AJRIN: A šta to?
NORMAN: Grafički opis događaja. Da čujem. Ili ću vas pljusnuti preko lica. I to snažno. Bolje bi bilo da znate da je moje poreklo sumnjivo i da umem da budem zao kad me neko isprovocira.
AJRIN: Mislila sam da smo prijatelji.
NORMAN: I ja sam tako mislio, Ajrin. Dugo ću pamtiti kako sam vas prijateljski dočekao u našoj trupi u sobi s rekvizitima Palas Teatra u Njuarku na Trentu, miris ćiriša i stolarskog lepka, pucketanje pletenih sanduka za kostime a u čvrstom zagrljaju Princa od Monaka, oženjenog čoveka, takav komičan prizor kad mu je triko bio srozan do članaka a vi skroz umazani crnom bojom šminke. Ja sam rekao: ,,Ne brinite, nikome neću reći ni reči o ovome, ali da se to više nije ponovilo." Razgovarali smo, kuvali čaj na ringli za gas umazanoj bojom, ispod fotografije gospodina Čarlsa Dorana u ulozi Sajloka, nekako nakrivo postavljenoj i uvek s tako prekornim pogledom. Izrazili ste svoju zahvalnost, a ja sam rekao, „Sada ste postali član ove porodice." A ovako mi to vraćate.
AJRIN: A šta sam ja to navodno učinila?
NORMAN: To vi recite meni.
AJRIN: U vezi sa čime?
NORMAN: U vezi sa Serom, Gazdom, Šefom, Ocem, Njim od koga sva milost potiče. Vi znate ko je Ser, Ajrin.
AJRIN: Kasnim. Moram da pomognem Milostivoj Ledi s njenim oklopom.
NORMAN: Oklop Milostive Ledi može da sačeka. Možda niste čuli moje pitanje. Šta je Ser učinio?
AJRIN: Neću da vam kažem... (Cimne je bliže i preti joj da će je udariti.)
NORMAN: Nagrdiću vas za ceo život, šećeru moj.
AJRIN: Reći ću mu samo ako me udarite, reći ću Seru, reći ću Seru, hoću, reći ću Seru... (Pusti je.)
NORMAN: Tužićete me Seru? Mene? Uh, što sam se prepao. Neću moći da popijem svoj čaj. Tužićete Seru? Malo sutra, gospođo, šta vam pada na pamet, da me tužite Seru. Sećeru moj, u stanju u kome se on sada nalazi, koje se koleba negde između konfuzije i haosa, da bi se Seru ma šta reklo potreban je snažniji glas i jasnija dikcija od te koju poseduje najmlađi član ove Šekspirove trupe, pomoćnik inspicijenta, potrčko, zamena za sve uloge, nosač mape i ljubavnica cele trupe, drugim rečima vi. Nećete biti u stanju da kažete Seru da ćete mu dopustiti da vam dira grudi za vreme neke matine predstave nekog četvrtka u Aberistvitu. Da kažete Seru. Mislite da mi nije poznata ta igra? Mislite da sam oblačio tog pokvarenjaka punih šesnaest prokletih godina, dvorio ga, razmazio ga, prao njegove znojem natopljene gunjeve i čarape i njegove prljave gaće iz večeri u veče, a da nisam znao sve što mu je prolazilo kroz ono što se s podsmehom naziva njegova svest? Nije važno što ćete da kažete Seru. Reći ću ja vama nešto. Učinio je nešto, nešto nevideno i podlo, nešto što mu je pricinilo zadovoljstvo. ,,Da mi je ovako nešto!" Kao šta to, Ajrin? Moram da znam sve što se dogodilo. Moram da znam sve što on učini. (Pauza)
AJRIN: Podigao me je u naručje.
NORMAN: Podigao vas?
AJRIN: I ja sam shvatila šta je hteo da kaže. „Tako mlada, tako mlada", rekao je i podigao me. ,,Da mi je ovako nešto", uzviknuo je, i ja sam znala, onako u njegovom naručju, da je on želeo mladost i čednost... (Norman se smeje) zašto se smejete? Ja sam bila tamo, to se dogodilo, tačno tako, osetila sam to. On je drhtao, a i ja sam drhtala. U njegovom naručju, deo njega, ,,da mi je ovako nešto", a onda me je spustio, dao znak rukom da odem i ja sam pobegla. Mladost. Zatvorenih očiju zamišljala sam kako bi to izgledalo da me nosi, kao Kordeliju, mrtvu u svom naručju, mladu.
NORMAN: Pustite vi mladu Kordeliju, šećeru moj, njemu treba lagana Kordelija. Lagana, šećeru, lagana. Pogledajte se. A pogledajte Milostivu Ledi.
AJRIN: Vi ne razumete. Njemu je potrebna mladost...
NORMAN: Šećeru moj, pokušali smo sa Majstorom zidarem u Lemingten Banji. Tri predstave. Igrali smo, a da ništa nismo postigli pa zato nemoj da mi tu trabunjate o mladosti, sve znam o mladosti koja kuca na vrata, šećeru moj, i publici koja ostaje napolju u čoporima, uključujući i mene. ,,Da mi je ovako nesto". Lakši ste od nje, šećeru moj. (Smeje se. Pauza.) Niste vi prva koja je stavljena na kantar. Šta mislite kako je Milostiva Ledi dobila posao? Milostiva Ledi, dok je još bila devojčurak, prošla je od nosača mape do najmlađe ćerke preko noći. Dobro se toga sećam. Bilo je to na turneji kada je Dužd od Venecije preneo triper Lanselotu Gobu. (Ajrin počne tiho da plače.) Ne traži on mladost ni talenat ni kvalitet zvezde, šećeru moj, već nekoga ko umereno jede. (Pauza) U ono vreme mogli smo sa svim i svačim da izađemo na kraj. Dirinčenje mu je bilo srednje ime. (Norman se malo zanjiše, a onda se pribere. Navru mu suze, ali se suzdrži.) Tako onda, šećeru moj. Dobro se držite po strani. Stara vremena su prošla, dani poleta i snage, ono što predstoji još uvek je neizvesno. Ne saplićite se više, lepa, slatka stvarčice. Ne možemo sebi dopustiti nikakve zabave. Ne možemo više. Ne ako hoćemo da sve bude lepo. I bezbolno. (Pauza) Nemojte da me ne poslušate, važi? Te sudbonosne reči, „Subota vam je poslednji dan na poslu" imaju zlokoban prizvuk nesumnjivo... (Milostiva Ledi se pojavi.) nesumnjivo sve prstenje i narukvice do lakata.

MILOSTIVA LEDI: Tu ste. Kasnite s mojim oklopom. (Ode.)
NORMAN: Idite sad, šećeru moj. Moraćete da pronađete neki drugi čamac u kome ćete veslati. Naš, plašim se da kažem, ima rupe. (Ajrin odlazi. Norman povuče iz svoje boce s rakijom. Odlazi u Serovu garderobu. Nežno prodrma Sera i probudi ga.) Fantastično ukrašen divljim cvećem. (Ser ustaje. U tišini Norman mu pomaže da promeni kostim, a onda ga ukrasi divljim cvećem.)
SER: Mikelanđelo, tako su rekli?
NORMAN: I Blejk.
SER: Znao sam šta misle. Moralna veličina. (Pauza)
NORMAN: Razgovarao sam s tom devojkom. Nije toliko lagana koliko izgleda. Niko od nas nije dovoljno jak za promenu uloga. (Pauza. Ser iznenada i žestoko zagrli Normana.)
SER: Vi svakako niste plaćeni onoliko koliko vredite. In pectora, imenujem vas svojim prijateljem. Vaš sam dužnik. A ja ću naći načina da vam se odužim. Moram, moram da sredim sve svoje dugove.
NORMAN: Nemojte, nateraćete me da zaplačem...
SER (pušta ga iz zagrljaja): Bože, dah vam zaudara na ustajali triko. Koliko ste popili?
NORMAN: Ne dovoljno.
SER: Jago, Jago..
NORMAN: Pogrešan komad.
SER: Moram da budem dobro raspoložen, moram da nosim Milostivu Ledi, potrebni ste mi trezni.
NORMAN: Jesam. Trezan. Savršena dikcija. Držanje stabilno. Raspoloženje vedro. (Norman se smeši.)
SER: Ništa tu nije smešno! (Pauza) Poslednji napor. Nadam se da ste dorasli tome.
NORMAN (sebi u bradu): A i vi, sire.
SER: Šta?
NORMAN: I vi, Lire. (Krenu. Svetla blede do zatamnjenja. Doboši. Trube. Zveket mačeva. Svetlost se pojačava. Iza scene. Ser, Milostiva Ledi i Norman stoje spremni, Ajrin za timpanima. Ser opljune u šake.)
MILOSTIVA LEDI: Volela bih da to ne radiš. Podsećaš me na fizičkog radnika. (Ser podiže Milostivu Ledi u naručje i izlazi na scenu. Oni koji stoje iza kulisa posmatraju. Svetlost bledi do zatamnjenja. Svetla se brzo ponovo upale. Ajrin udara laganim, sumornim ritmom.)
MEDŽ: Šlagvort za spuštanje zavese.
KENT: Došao sam da mom gospodaru, Kralju,
zauvek kažem laku noć. Da li je on ovde?
OLBANI: Reci nam, Edmunde, gde je Kralj?...
EDMUND: Borim se s dušom; a uprkos svoje prirode bih nešto dobro učinio. Požurite, brzo pošljite u zamak. Pismom naredih da se pogube Lir i Kordelija. Pošaljite s mesta...
OLBANI: Trčite, trčite! O, potrčite! Žuri, tako ti života!
SER: Urlajte, urlajte, urlajte! O, vi ste ljudi od kamena. Da imam jezik vaš i oči ja bih njima parao svod nebeski. Ona je otišla zauvek. Znam kad je ko mrtav il živ; Ona je mrtva k’o zemlja.
KENT: Prepukni, srce, molim te prepukni!
OLBANI: S teretom zlog doba govorimo samo
Ne što smo svikli, no što osećamo;
Stari su, patili, a mlad neće niko
Ni videti niti živeti toliko. (Zvuk zavese koja se spušta. Aplauz. Ser dolazi iza kulisa.)
SER (gleda ka nebu): Uspeli smo Vile, uspeli smo.
MEDŽ: Spremni za poklon. Zavesa se diže. (Ansambl se klanja.) Spremni za svoj poklon, Ser. (Ser izlazi da se pokloni. Gromoglasan aplauzi povici. Promena svetlosti na samo jednu svetiljku, svetlu i jaku. Ser zakorači na svetlost a Norman stoji odmah iza njega u senci. Aplauz i povici se nastavljaju sve dok Ser nepodigne ruku moleći za tišinu.)
SER: Poštovane dame i gospodo. Hvala vam za način na koji ste primili najveću tragediju na našem jeziku. Živimo u opasnim vremenima. Našoj civilizaciji prete sile mraka, a mi, ponizni glumci, činimo sve što je u našoj moći da se borimo kao vojnici na strani pravde u vclikoj bici. Naša najdraža ambicija jeste da sačuvamo ono što je najbolje od naših drama, da služimo najvećem dramskom pesniku koji je ikada živeo, a nas ne pokreće ništa drugo do želja da obrazujemo naciju njegovim delima tako što donosimo njegove drame u sve uglove našeg voljenog ostrva. Sutra uveče prikazaćemo...
NORMAN: Ričarda III.
SER: ...Kralja Ričarda III. Ja ću lično igrati grbavog kralja. U subotu popodne moja supruga će igrati...
NORMAN: Porciju.
SER: Porciju, a ja Jevrejina kome je naneta velika nepravda u Mletačkom trgovcu, jednoj drami za koju možete smatrati da je aktualnija no ikad. U subotu uveče...
NORMAN: Lir.
SER: U subotu uveče još jednom ćemo pokušati sa tragedijom kojoj ste večeras prisustvovali i ja ću još jednom proći kroz taj najstrožiji ispit koji je znan glumcima. Sledece nedelje, ako da Bog, bićemo u...
NORMAN: Istbornu.
SER: ...Istbornu. Verujem da će prijatelji i rođaci koje tamo imate, na vašu ljubaznu preporuku, otkriti izvore osveženja, baš kao što ste čini se vi učinili vašim toplim gestom, u divnim rečima koje smo počastvovani da izgovaramo. Za taj darežljiv način na koji ste primili naše iskrene napore, u ime moje gospođe supruge, mog ansambla i moje lično, ostajem vaš ponizni i odani sluga i ne mogu ni na koji drugi način uzvratiti sem rečima hvala, hvala i uvek hvala. (Klanja se. Aplauz. Povlači se iz svetla. Aplauz se nastavlja. Svetlost bledi. Svetlost obasjava Serovu garderobu i hodnik. Ser sedi za toaletnim stolom uz "Skoč" i pivo. Norman sklanja kostim i počinje da čisti brkove i bradu kojeje Ser skinuo. Ser sruči "Skoč"i srkuće pivo.)
SER: Normane, Normane...
NORMAN: Ser?
SER: Šta će biti s vama?
NORMAN: Da li bi mogli da budete malo jasniji?
SER: Sta će biti s vama ako ja ne budem mogao da nastavim?
NORMAN: Prestanite. Ništa mi se nikada ne dogada. Ja vodim život potpuno bez incidenata.
SER: Ali ako ja ne budem u stanju da nastavim.
NORMAN: Za to ne postoje nikakve šanse zato neću ni da se trudim da odgovorim.
SER: Brinem za vas, dečko moj.
NORMAN: Nemojte.
SER: Mogli biste da postanete stjuard na nekom brodu.
NORMAN: Šta i da napustim pozorište?
SER: Poznajem nekoliko brodovlasnika. Pomogli bi.
NORMAN: Neću vas mučiti da ih mučite, a ni vas.
SER: Šta ćete raditi?
NORMAN: Ono što najbolje znam. (Pauza)
SER: Koji je sutra komad?
NORMAN: Ričard III.
SER: Ropstvo, prokleto ropstvo. (Čuje se kucanje na vratima.)
NORMAN:Ko je?
DŽEFRI: Džefri.
SER: Uđite. (Džefri ulazi odeven u svoje odelo.)
DŽEFRI: Samo sam svratio da kažem laku noć, stari.
SER: Laku noć, Džefri. Bili ste veoma dobri u sceni bure, dečko moj. Osetio sam vašu ljubav, a to je ono što je najvažnije.
DŽEFRI: Hvala vam. Budala je daleko najvažnija uloga koju sam ikada igrao u Šekspiru. Nadam se da vas nisam razočarao.
SER: Ponudite Džefriju čašicu piva, Normane.
DŽEFRI: Hvala. (Norman sipa pivo u malu čašu i daje je Džefriju.) Večeras sam imao tako neko čudno osećanje, stari moj, prilično je uzbudljivo doći u moje godine i dokazivati drugima da se može glumiti. To je ono što je najdivnije u ovom našem životu. Nikada nije prekasno. Dešavaju se iznenađujuće stvari. Ali ima i nedostataka. Dobiješ želju za još toga. Živeli.
SER: Neka vas zdravlje posluži.
NORMAN: Naiskap, Džefri.
DŽEFRI: Mogu li nešto da vas upitam, stari moj?
SER: Pitajte!
DŽEFRI: Uloga Budale je čudna. Daješ sve od sebe skoro čitav sat i po, a onda nestaneš u vazduhu do kraja drame. Sledeći put kad se o meni čuje to je kada kažete da su me obesili. Ali zašto? Ko to? Izgleda strašno nepošteno.
SER: Moja teorija glasi da je, u Vilijamovo vreme, uloge Budale i Kordelije igrala jedna ista osoba. Mora da je bila dobra dupla uloga. Budala i Kordelija. Uštedeli su i na plati, takode, naravno.
DŽEFRI: Pa. Stvari se nisu izmenile. Važno je da smatrate da vas nisam izneverio.
SER: Nikako.
DŽEFRI: I još samo nešto, neću vas zadržavati, znam da ste jako umorni. Ali kad ste me pozvali na razgovor oko angažmana, rekao sam da ne želim previše. Male uloge, rekao sam. Može se pomisliti da nije vredno divljenja, ali ja nikada nisam ni najmanje reskirao. Nikada nisam želeo da se uspnem u visine. Igrao sam solidne uloge, turneje naravno, nikada nisam nastupao u Londonu. Ne žalim se. Na turnejama se lepo živi. Preko leta sam uživao igrajući kriket, hokcj preko zime, divne žene, duge šetnje, svake nedelje drugi pejzaž, engleska provincija po svakakvom vremenu. Šta ima lepše? Ali nikada ništa nisam rizikovao. Imao sam sreće. Ne smem da se žalim. Očekujem da mogu da se provučem do kraja poglavlja. Malo sam izdvojio na stranu. I moja žena donese malo dajući časove pevanja. Nemam prava da očekujem posao, ne u mojim godinama. Rat je doneo izncnađujuće mogućnosti zapošljavanja. Svi mladi su na frontu. Moj unuk, koji nije profesionalni vojnik, zarobljen je u Tripoliju. Izvinite što sam tako opširan. Stvar je u tome, ukoliko se ikada ukaže nekakva prilika, voleo bih da me imate u vidu za neke bolje uloge. Ne želim samo povećanje plate.
SER: Imaću vas prvog na umu.

DŽEFRI: Hvala vam, stari moj. Pa. Laku noć. Hvala na piću. (Džefri se spotakne, Norman krene da mu pomogne.) Neka, mogu sam. (Džefri izlazi.)
SER: Fin čovek. Fin čovek.
NORMAN: Zar ne treba da skinemo našu šminku, Ser? (Ser bulji u svoj lik u ogledalu.)
SER: Nadam se da je Vil zadovoljan večeras.
NORMAN: Imao sam jednog prijatelja...
SER: Nemojte sad, Normane...
NORMAN: Imao sam prijatelja koji je imao tako prijatan zvonak glas ali ga je izgubio u Kolvin Beju posle jednog gadnog napada zbog morske magle. Ali mu se na kraju povratio, a znate li zašto? Zato što je rekao sebi da i oni koji stoje i služe isto tako pevaju. Tako je nekako rekao.
SER: Jeste li vi pijani, Normane?
NORMAN: Ja, Ser? Pijan, Ser? Blagi Bože, Ser Persi, kako me zasmejavate.
SER: Dunite mi u nos. (Norman kratko dune podalje od Sera.)
NORMAN: Eto. Jesam li vam rekao. Prijatnije nego Vinston Čerčil.
SER: Ne mogu da dopustim da ste mi tu pijani. (Milostiva Ledi ulazi odevena u svoju odeću.)
MILOSTIVA LEDI: Još se nisi presvukao?
SER: Nešto sam večeras usporio, Maco.
MILOSTIVA LEDI: Neću da čekam. Vraćam se u stan da pokušam da zapalim vatru.
SER: I ja ću brzo.
MILOSTIVA LEDI: Laku noć, Normane. Nisam sigurna da li da vam zahvalim ili ne.
NORMAN: Nemojte. Ne podnosim da mi se zahvaljuje. (Ona ode.)
SER: Dobra žena. (Ser polako i umorno maže lice kremom. Oksenbi kuca na vrata.) Ko je?
OKSENBI: Gospodin Oksenbi. (Ser odmahne rukom dajući znak da ne želi da ga vidi. Norman otvara vrata.)
NORMAN: Šta želite?
OKSENBI: Moj rukopis. Neće ga on pročitati. Znam ja to.
NORMAN: Govorite tiše. Još nije otišao. Sačekajte ovde. Večeras je nešto usporio. (Norman počne da traži Oksenbijev rukopis. Oksenbi čeka na vratima.)
OKSENBI (namerno glasno) Sva ta borba i opstajanje su ga iznurili, nema sumnje. (Norman dojuri do vrata)
NORMAN: Molim vas, gospodine Oksenbi.
OKSENBI (sikće): Zastareli licemer.
SER: Šta... šta...?
NORMAN: Nemojte sad, gospodine Oksenbi.
OKSENBI: Smrt svim tiranima.
SER: Šta, šta je kazao? (Norman nalazi rukopis komada i daje ga Oksenbiju.)
OKSENBI: Prenesite mu od mene, s nestrpljenjem očekujem novi poredak. Želim ansambl bez tirana.
NORMAN: A ko će ga voditi?
OKSENBI: Ja ću. (Osmehuje se.)
NORMAN: Nemojte ga otpisati. Ni mene. Ni Milostivu Ledi. Ona ima jako dobar pedigre. Njen je otac...
OKSENBI: Video sam njenog oca. U ulozi Kalibana. Dobar šminker i ništa više.
SER: Zatvorite ta vrata.
NORMAN: Uz mali uspeh bili biste divni, gospodine Oksenbi.
OKSENBI: Večeras vam je nos tamniji nego obično, Normane. (Odlazi.)
NORMAN: Mnogo mi ti znaš...
SER: Šta je hteo Oksenbi? (Ajrin ulazi u hodnik i zastaje pred Serovim vratima.)
AJRIN: Laku noć, Ser. Laku noć, Normane.
NORMAN: Ako požurite, stići ćete gospodina Oksenbija. (Ona ode. Ser počne da maže lice kremom i kada je maska prekrivena, a sve boje izmešane, on iznenada pusti jauk i ostane nepokretan.)
NORMAN: Ser, šta je bilo, Ser? (Ser ječi.)
SER: Ja sam... umoran sam. Strašno sam umoran. Soba se okreće. Moram... da legnem. (Norman mu brzo pomogne da dođe do kauča. Ser legne.) Vidite da li možete da mi nađete taksi u ovom mestu kome je i Bog rekao laku noć.
NORMAN: Sve u svoje vreme. (Nema reagovanja. Norman uzme vatu i počne da briše Serovo lice. Ser počne da plače.) Ne plačite. Ne plačite.
SER: Ništa drugo nije preostalo.
NORMAN: Odmah da ste prestali. Imao sam jednog prijatelja...
SER: Za ime sveta, muka mi je od tih vaših prijatelja. Baš su neka šarena družina. Patetični ljudi, usamljeni, očajnici...
NORMAN: Baš lepo, zar ne? (Pauza)
SER: Izvinite molim vas. Sasvim neumesno. Računajte me za svog prijatelja.
NORMAN: Nikada ne očajavam.
SER: Pa izvinio sam se.
NORMAN: Nikada, nikada ne očajavam. Pa. Možda. Ponekad. Noću. Ili u vreme Božića kad ne možete da dobijete pantomimu. Ali nikada unutar zgrade. Nikada. Patetičan možda, ali ne i nezahvalan. Suviše oprezan kad je sreća u pitanju, štono kažu. Nijedan vojvoda nije više privilegovan. Ovde je lepota. Ovde su proleće i leto. Ovde je bol podnošljiv. I nikad usamljen. Ne ovde. Jer onaj koji danas proliva svoju krv je sa mnom. Mek, svakako. Osećajan. Pa, takav sam po prirodi. Lako povredljiv, ali to je vrlina. Nisam ja ovde samo iz sopstvenih razloga. Niko me ne može optužiti za niske pobude. Imam ono što želim i nije mi potrebno da to iko zna. Neadekvatan, da. Ali nikada, nikada ne očajavam.
SER: Počeo sam Moj život.
NORMAN: Šta?
SER: Donesite knjigu. Počeo sam... (Norman mu je donosi.) Nađite to mesto. (Norman lista knjigu.)
NORMAN: Niste mnogo odmakli....
SER: Sta sam napisao?
NORMAN (čita): Moj život. Posveta. Ova knjiga je posvećena Mojoj Voljenoj Maci koja mi je bila sjajan podstrek. Duhu svih glumaca zbog njihove vere i istrajnosti koja ih nikada nije izneverila. Onima koji rade u pozorištu, a ipak imaju samo mali udeo u njegovoj slavi: stolarima, električarima, dekoraterima, rekviziterima. Publici koja se smejala s nama, plakala sa nama i čija su se srca sjedinila sa našim u simpatijama i razumevanju. I konačno ah, Ser u znak sećanja na Vilijama Šekspira u čijoj blistavoj službi svi radimo. (Tišina)
SER: Moj život će morati da ostane kao naslov. (Tišina)
NORMAN: Trenutak molim, trenutak molim! (On ponovo čita taj odlomak) „Stolari, električari, rekviziteri" Ali Ser, Ser... (Norman ga posmatra.) Ser? Ser? (On nežno drmusa Sera. Duga pauza.) Nismo valjda umrli? (Tišina) To vam je šlagvort. Znate tekst. „Lažete! Džek Klinton je... (Pravi se kao da skida brkove. Tišina.) ...živ!" kad je reč o neuobičajenom. (Normanovo pijanstvo se prvi put i fižički pokaže. Posrće, skoro padne.) U pravu ste. Soba se okreće. (Uspostavi ravnotežu, stoji bulji u Sera, a onda ga spopadnu strah i panika. Spotičući se ide ka vratima.) Milostiva Ledi! Medž! Bilo ko! (Stoji na vratima i cvili. Medž uleti u hodnik, a onda prođe pored njega i uđe u garderobu. Norman zakorači unutra i posmatra je. Medž gleda u Sera. Savršeno je mirna. Ispusti mek, kratak krik, a zatim se pribere. Tišina.) I nije bila neka scena umiranja. Obična i sasvim kratka. Kada je on u pitanju. (Medž okrene Ieda lešu.)
MEDŽ: Gde je Milostiva Ledi?
NORMAN: Otišla je pre njega. Nije mogla da ga čeka.
MEDŽ: Telefoniraću joj. Pozvaću doktora.
NORMAN: Prekasno je za doktora, lepa moja. (Medž napušta sobu. Dok prolazi pored Sera.) Šta li će sa mnom biti?
MEDŽ: Zatvorite vrata! Sačekajte napolju!
NORMAN: Ne želim da čekam napolju. Nikada ne čekam napolju. Hoću da budem s njim. Znam gde mi je mesto.
MEDŽ: Pokušajte da se istreznite. (Ona ode. Norman, napola uplašen, oprezno ulazi u sobu. Ne može da gleda u leš. Pravo prilazi vežbanci i otvara je. Čita za sebe.)
NORMAN: „Stolari, električari, rekviziteri?" Svirepo kopile. Mogao si se setiti. (Tišina. Norman se osvrće oko sebe da bi se uverio da ga niko ne gleda. Nalazi olovku i piše u vežbanku. A zatim, kao neko ljutito dete okreće se Serovom lešu i besno mu se krevelji s prstima ispred nosa. Ali ponovo počne da cvili. Pije rakiju sa Serovog poslužavnika. Vraća se Medž.)
MEDŽ: Milostiva Ledi odmah dolazi. Veoma je mirno to primila. Tražila je da bude pokriven Lirovim ogrtačem. Gde je ogrtač?
NORMAN: Da bude pokriven Lirovim ogrtačem? Dovedite fotografa, lepa moja. Pokriven Lirovim ogrtačem? Ovo nije Nelsonova smrt, znate.
MEDŽ: Gde je? (On pokazuje. Ona donese ogrtač. Norman odvrati pogled. Ona upravo hoće da pokrije Sera, ali prvo kradomice smakne prsten s njegovog prsta i staviga u džep. Onda ga pokrije. Norman se iznenada zasmeje.)
NORMAN: Ne pominju se ni vođe predstava.
MEDŽ: Izađite ovamo.
NORMAN: Hoćemo li biti plaćeni? Moću da kažem, ima li para u kasi pošlo se odbije porez? Znate, treba da budemo plaćeni za celu nedelju. Samo zato što neko umre u četvrtak ne znači da mi treba da budemo plaćeni pro rata.
MEDŽ: Sačekajte napolju.
NORMAN: Sada ste niko i ništa, srećo moja. Skinuo vam je epolete. I meni. Kako je mogao da bude tako prokleto nesmotren?
MEDŽ: Izađite.
NORMAN: A kuda onda da idem? Kuda? Nigde me nema kad nisam u svom pravom okruženju. Ne želim da završim vodeći neki pansion u Vestklifu na moru. Ili u Kolvin Beju. Šta da radim?
MEDŽ: Možete lepo da govorite o njemu.
NORMAN: Da lepo govorim o toj starkelji? Ni na sudu ne bih lepo govorio o njemu. Nezahvalno kopile. Tišina, lepo moje. Usne su mi zapečaćene.
MEDŽ: Napolje! Ne želim vas ovde.
NORMAN: Sveto mesto, sveto mesto, sveto mesto, je li? Jesmo li to u nekom svetilištu? Nema da se piša po oltaru...
MEDŽ: Prekinite.
NORMAN: Nijednom me nije izveo na ručak. Nijednom. Uvek u poslednjem redu, ja. Ne mogu čak da se setim da mi je ikada platio piće. I tek tako ode, ostavi me, ni na koga ne misli, samo na sebe. Šta sam ja to radio ovde svih ovih godina? Zašto? Da, pa, razlog, a ne potreba, pokvarenjak jedan. Pardon molim, napustite sobu, okrenite se tri puta pa se vratite ... vratite se... (Prestane da govori i okrene se od nje.) Da lepo govorim o njemu? Ja znam šta biste vi rekli, lepa moja. Znam sve o vama. Imam oči u glavi. Svi mi imamo naše male tuge. (Medž odlazi, ali Norman ne primećuje.) Znam šta biste vi rekli, samo hrabra, verna, lojalna. Puna ljubavi. Pa, ja imam samo jedno da kažem o njemu ali to ne bih rekao pred vama, niti pred Milostivom Ledi, niti bilo pred kime. Usne čvrsto stisnute. Ne želim da vam pričinim zadovoljstvo. Niti njemu. Naročito ne njemu. Da sam rekao što sam imao da kažem, on bi našao načina da to upotrebi protiv mene. Niko nikada neće saznati. Svi mi imamo naše male tuge, niste vi jedina. Što si manji, to veća tuga. Mislite da ste ga vi voleli? A šta je sa mnom? (Dugotrajna tišina) Ovo nije mesto za smrt. Imao sam prijatelja... (Odjednom se okrene kao da je shvatio da neko stoji iza njega, ali shvata da je sam.) Ser? Ser? (Tišina. Grli vežbanku. Peva.)
,,Ko pameti malo ima ima,
Hej, pa vetar, kiša bila."
(Zaćuti. Gleda uprazno. Svetla se gase.)