Kapetan Miša

МИША АНАСТАСИЈЕВИЋ (1803–1885), ВЕЛИКИ ТРГОВАЦ И ЗНАМЕНИТИ ДОБРОТВОР

Играчке дунавског капетана
Био је један од најбогатијих Срба кроз многа времена. У једном раздобљу, тргујући сољу,
поседовао је имовину скоро осам пута већу од тадашњег државног буџета
Србије. Позајмљивао је чак и свргнутом кнезу Милошу, од чије ће освете
доцније заувек побећи из Србије. Нису му ишли од руке политика и мушка
деца, али је његова трговачка флота бројала 74 брода, а његова пословна
империја запошљавала је средином XIX века преко 10.000 људи! Он, у
чијој велелепној задужбини је данас ректорат највећег српског
универзитета, већ 122 године почива ван Србије, заборављен од „свога
отечества”. Заувек?

Када је флота Мише Анастасијевића (24. фебруар 1803, Пореч на Дунаву
— 27. јануар 1885, Букурешт) под српским заставама својевремено
упловила у Београдско пристаниште, подно Калемегдана, Српске новине су о томе известиле: „Чудо невиђено!”
А почео је као сиротан од малих ногу. Изгледа да је и име, не наследивши
га, стекао некако успут, на улици острвског града Пореча, на Дунаву,
свог родног града. Као дете је рибарио, чувао овце, савладао буквар и
рачун, био помоћник у дућану, сароар, теглио лађе уз Дунав. Првих 300
гроша зарадио је као кнежев цариник, а онда их уложио у трговину. Почео
је трговином сапуном, затим стоком и јеленским роговима, а на врхунцу
био је главни снабдевач Србије сољу из Влашке и Молдавије.
Кроз
многе бурне и тешке године, тако радећи, стекао је толико богатство да
су га у наредном веку, XX, плићем и мањем маштовитом, звали „дунавски
Ротшилд” и „српски Оназис”.
Да је поред пет кћери (Јелене, Персиде,
Саре, Ружице и Анке) имао бар једног сина, за којим је толико жудео, ко
зна да ли би се његово благо истопило за само десетак година након
његове смрти. Наследници су се трошкарили, живећи на високој нози и
ниској памети, и до краја XIX века спискали и последњу пару.

НАЈТЕЖА ОД СВИХ ЈЕДНОСТАВНОСТИ
Промућурни кнез Милош Обреновић, који ништа није радио случајно, 17.
јула 1833. именовао је Мишу Анастасијевића за „дунавског капетана” на
делу воденог пута од Голупца до ушћа Тимока. Миша је срастао са
Дунавом, узео га под своје! Све ћуди моћне реке је знао. Ту се родио,
учио, трговао, стекао богатство. Са реком разговарао, умео да је
савлада, укроти. Бродови у његовим рукама, док их је теглио Ђердапом,
„постајали су лаки као играчке”. Од прве велике уштеђевине је и купио
брод.
Видимо капетанов лик на једином сачуваном портрету. Сувоњав
човек, густе косе и обрва, са бакенбартима и златним прстеном на
кажипрсту леве руке. Одавао је кицоша. Једни га сматрали господином,
други говорили: скоројевић. У сваком случају, трговац великог стила!
Тајне свог карактера однео је са собом. Није се петљао у политику, а
кад је једном и покушао, у зрелим годинама, одмах је пропао. Занимљив у
сваком случају.
Биографски подаци су јасни: родио се 24. фебруара
1803, у граду Поречу, на дунавском острву. Родитеље није запамтио.
Мајка Ружа умрла на порођају, а отац Настас тек што је дечак проходао.
Од очевог имена настало је Мишино презиме, али се крсно име никада није
сазнало. Остао надимак: Миша.
Јединче расло без браће и сестара.
Остао би сироче да отац не беше оженио Миљу, удовицу без деце.
Племенита жена чувала га као рођено дете и подигла уз велике муке.
И тако је бурни живот капетана Мише Анастасијевића почео је у тој чудној
вароши насред Дунава, пограничном месту богомданом за трговину,
привлачном за људе са свих страна: трговце, војнике, лађаре и разне
пробисвете. У Поречу Мишиног времена цвета трговина, граде се бродови и
мукотрпно Дунавом тегле... Варош је привукла и војводу Миленка
Стојковића све са његовим харемом, театром, гардом и писарима.
Дечак расте у сенци турских зулума. Када османлије притисну, људи беже
Дунавом, у Аустрију. Једне ноћи и Миља је у чамцу, са двогодишњим
Мишом. Весла на другу обалу. У избеглиштву жена и дете остају годину
дана, а када је ослобођен Београд (1806) враћају се у Пореч.
Ни богата деца се не школују, а Миша је савладао рачун и буквар. Покушао
је да заради као учитељ, да описмењује децу за 10 пара, али посао му
није ишао. Образовање није у моди. Нови посао је нашао код неког
Динуловића, где је служио и успут учио, у дућану, вештину трговања.

КУЋА СА ЈЕЛЕНСКИМ РОГОВИМА
Миша није ни дете ни младић — напунио је четрнаесту — када је 1817.
у Пореч навратио кнез Милош Обреновић и поставио за нахијског писара
ученог Стефана Стефановића Тенку, а за начелника Јоксу Милосављевића. И
Миша тада напредује. Именован је за цариника (ђумрукџију) на скели
Добровачкој. Цењено занимање оличава власт, али и омогућава додир са
виђеним људима.
Ђумрук је напустио пет година касније, са
уштеђевином од 300 гроша и одмах се латио трговине. Већ прве године
умногостручио је капитал на 6.000 гроша. У круг богатих тада се улазило
са 4.000 гроша.
Трговац од каријере се жени. Изабраница је
Христина, девојка из села Брзаски, на аустро-румунској страни Дунава,
из српске куће попа Илије Урошевића. Младожења је у „мираз” добио и
младиног брата Симу Урошевића, једног од Милошевих писара-секретара.
Шурак га помаже финансијски и доводи у везу са највећим трговцем у Србији тог
доба, кнезом Милошем Обреновићем, преко кога се одвија сва трговина.
Познанство са Милошем омогућило му је да напусти трговину „на мало” и
да почне да тргује стоком.
Догађаји младом Миши Анастасијевићу иду
на руку. У то време Аустрија усмерава трговину на свој терен и брани
својим трговцима да прелазе у Србију. Кнез Милош је то сазнао на време.
Одмах је српским трговцима забранио да прелазе код суседа, а
аустријским прелазак у Србију допушта само код скела и прелаза, где се
једино купује стока.
Миша Анастасијевић од сељака у унутрашњости
купује стоку и тера је до скела на продају. Тргује и веома траженим
роговима, волујским и јеленским, од којих су Аустријанци правили
чешљеве и дугмад, што му је донело лепу зараду од 40.000 гроша. Од тих
пара подигао је двоспратну кућу у Поречу, а на оџаке ставио јеленске
рогове!
У каснијим селидбама Пореча и Милановца, како је било ново име града, о чему је Национална ревија писала
у свом претходном броју, и кућа капетана Мише Анастасијевића је
пресељавана. У данашњи Доњи Милановац, пре потапања старог града 1964,
због изградње хидроелектране и акумулационог језера „Ђердап”, пренете
су и куће двојице најзначајнијих Поречана. Капетан Мишин конак саграђен
је као спратна грађевина, са приземљем у камену и спратом у бандуку, а
кућа Стефана Стефановића Тенке као приземна. И дан-данас, када кота
Ђердапског језера падне за 5 до 6 метара, изроне остаци некадашњег
Милановца. Препознају се главна улица, црква, па чак и имање капетана Мише.

ДАРОВИ И ДУГОВИ
Кнез Милош је владар чврсте руке, што изазива отпор
„Уставобранитеља”. Они су потпомогли да Устав из 1835. оконча Милошев
монопол на трговину, учинивши је свима доступном. Такозвани „Турски
устав” поделио је власт између Кнеза и Савета, али деспотска природа
српског владара се томе успротивила. Милош се 1839. одрекао престола и
абдицирао у корист свог старијег сина Милана. Са другим сином Михаилом
отишао је у Влашку.
Огорчени противници нису дозволили свргнутом владару да било шта
понесе. Ни новац за пут. Кнез се обраћа молбом дунавском капетану за
позајмицу. Миша му радо даје 400 гроша. Дуго ће остати привржен Милошу
Обреновићу, али не и заувек.
Откуп соли у Влашкој и Молдавији је
посао века, над којим, све до абдикације, кнез Милош има монопол. Кад
се повукао са власти, Миша постаје једини закупац и једини снабдевач
Србије сољу. Као и кнез Милош, тада он беспоштедно гуши сваку
конкуренцију. Кад су турски трговци покушали да тргују сољу, Миша их је
блокирао на Ђердапу. Није им дао коње да превуку своје лађе.
Удајом
својих кћери, богати трговац се уплео у политику. Све су се поудавале
за значајне политичке личности. Персида се удала за Јована Маринковића,
председника Српског сената, првог министра и посланика у Паризу, Сара
за Ђорђа Карађорђевића, Карађорђевог унука, Ружица за Арсенија
Црнојевића, потомка старе фамилије Црнојевић, велепоседника у
Мађарској, а Анка за Радована Рају Дамјановића, једног од главних
покретача Тенкине завере против Александра Карађорђевића. Ородио се и
са Илијом Гарашанином, најзаслужнијим за увођење уставобранитељског
режима. Мишина ћерка Јелена удала се за Васу, Гарашаниновог синовца.
По Милошевој абдикацији, капетан Миша му је још једно време привржен. Није
се истицао као велики поборник Уставобранитеља. Ипак, променио је
страну. Спријатељио се са Александром Карађорђевићем када је овај 1842.
године дошао на престо. Богати трговац дарежљив је према двору.
Приређује балове и вечере у част кнегиње Персиде.
Уз двор, помаже он и просвету и писце. Један од ретких коме је само позајмљивао новац
био је Вук Стефановић Караџић. Није му учинио ни поклон. Необјашњиво за
богатог човека широке руке, који даје добротворне прилоге за Народно
позориште, цркве, школе... и никада не заборавља на сиромашне. Када је
одлазио у Милановац, све девојке је даривао јелецима, невесте
либадетима, а бабе шкуртељкама (врста горње хаљине са оковратником од
самуровине и дугачким рукавима).
По завршетку Револуције 1848,
поново цвета трговина. Капетан Миша је преузео откуп соли из Влашке,
Молдавије и Аустрије. Захваљујући својим пријатељским везама, слободно
је продавао по Србији, Бугарској, Босни и Мађарској. Он је једини
закупац соли на Дунаву и Сави, од Сиска све до Сулине на Црном мору.
Врхунац његове трговачке каријере потрајаће петнаестак година, све до 1865.

KAPETAN MISA I TURSKI BRODARI

DA SE TURSKIM LAĐAMA ARAPI NE DAJU
Zakup solskih okana u Vlaškoj i Moldaviji bio je "posao veka". Knez Miloš nije propustio da na njega stavi monopol. Posle kneževe abdikacije, Kapetan Miša postaje zakupac i jedini snabdevač Srbije solju. Kad su turski trgovci pokušali da trguju morskom solju, Kapetan Miša ih je blokirao na Đerdapu. Nije im davao konje da prevuku svoje lađe
Istoričari i biografi znamenitog Kapetan Miše Anastasijevića, od Milana Đ. Milićevića, Matije Bana, Slobodana Jovanovića do Petra Milosavljevića, izrekli su sud o ličnosti i delatnosti jednog od najvećih sprskih trgovaca, bankara i dobrotvora DžIDž veka.
Ocene o liku ovog velikana novije srpske istorije kreću se od nadahnute sentence Matije Bana da je "bilo i biće u svako doba ljudi, koji se svojim svojstvima i vrlinama toliko ističu iz reda običnih ljudskih stvorova da se popnu svijetu na ugled", preko uravnoteženog stava Petra Milosavljevića da je "za svoje vreme, Kapetan Miša Anastasijević bio pravi gospodin i biznismen velikog stila", do pomalo ironične i nadmene istoriografske opaske Slobodana Jovanovića da je Kapetan Miša "sa bogatstvom koje je stvorio, kao svaki skorojević, dobio apetit da bude viđen i poštovan i da uđe u red gospode".
Životni put Miše Anastasijevića, put od po nuždi učitelja, preko dućanskog pomoćnika, tegljača lađa uz Đerdap, carinara, podrumara, trgovca stokom i jelenskim rogovima, do trgovca pa i veltrgovca solju na Balkanu, simbol je rasta i napretka ne samo novostasalog trgovačkog sloja obnovljene Srbije, već i njenog poleta posle završetka Drugog ustanka 1815. godine, kada je odlučno, ali oprezno i mudro, zakoračila ka ekonomskoj i političkoj nezavisnosti.
"Jedini solski velikokupac na Dunavu i Savi, od Siska pa do Crnog mora"
Želja nam je da ovom prilikom dodamo jedno zrnce istine, jednu iskru svetla tom životnom putu kome su se divili savremenici, a kojim su se dičili potomci, sagledavanjem odnosa između Kapetana Miše i turskih brodara -- trgovaca iz Vidinskog pašaluka, a na osnovu njihove žalbe vidinskom paši.
Žalba vidinskih trgovaca solju je pisana na turskom jeziku i, nažalost, nema oznaku datuma. Na osnovu podataka iz žalbe, mislimo da potiče iz 50-ih godina prošlog veka, tj. iz vremena kada je Kapetan Miša praktično u svoje ruke preuzeo celokupnu trgovinu solju, tj. uvoz iz Vlaške i Austrije u Srbiju, kao "jedini solski velikokupac na Dunavu i Savi, od Siska pa do Suline na Crnom moru".
U uvoznoj trgovini Srbije u prvoj polovini DžIDž veka uvoz vlaške soli stajao je na prvom mestu. Ova neophodna životna namirnica ubrzo je posle Drugog srpskog ustanka, a naročito posle rusko-turskog rata 1828-1829. godine i izdavanja hatišerifa Srbiji o nezavisnoj unutrašnjoj upravi 1830. postala izvor najsigurnijih prihoda. Zbog toga je zakup solskih okana u Vlaškoj i Moldaviji, po pravilu, bio predmet državnog monopola ili "monopola brojnih krunisanih i polukrunisanih i njima sličnih glava". Iz tih razloga najveći zakupac vlaške soli posle rusko-turskog rata 1828-1829. postao je knez Miloš Obrenović, čiji trgovački nerv nije propustio da se upusti u ovaj unosan i siguran posao. Miša Anastasijević javlja se kao knežev pregovarač i potpisnik ugovora sa tadašnjim glavnim zakupcem vlaških okana, baronom Stefanom Mejtanom 1836/1837. godine.
Godine 1847, osam godine posle abdikacije kneza Miloša, Kapetan Miša postaje direktan zakupac vlaških solana u ortakluku sa Aleksom Simićem. Zadivljujuću trgovačku karijeru otpočeo j 1851. godine, kada je postao jedini snabdevač Srbije solju, s tim što je, u nedostatku kneževskog dostojanstva i uticaja, beskompromisno pribegavao monopolisanju i gušenju svake konkurencije.
"Ovde cvanciki za sol padaju kao kiša"
Upravo o tome svedoči pomenuta žalba vidinskih trgovaca. Oni se žale paši da su od pre nekoliko godine, tj. od vremena kada je Kapetan Miša preuzeo vlašku so "ostali prikraćeni u poslovanju sa njom", ali da su prionuli na posao sa morskom solju. Uprkos tome, Kapetan Miša je i to osujetio tako što je za vuču svojih brodova počeo da koristi konje, "te dok se svi njegovi brodovi na izvuku iz Đerdapa, roba ostalih trgovaca i dan i noć biva zadržavana na Dunavu". Na kraju, trgovci mole pašu da dozvoli da se i za njihove lađe počnu koristiti odgovarajuće oznake kako bi se njihova roba uspešno i bezbedno prevozila. Posebnu vrednost ovog dokumenta predstavljaju potpisi i pečati (njih 29) vidinskih trgovaca, koji ovom prilikom po prvi put otkrivaju identitet ovih ljudi pred očima nauke, premda su imena nekolicine turskih trgovaca solju ranije utvrđena.
Ponašanje Kapetan Miše Anastasijevića, protiv čega protestuju trgovci brodari, nije bilo neouobičajeno za svoje vreme i nije predstavljalo izuzetak.
Još 26. jula 1829. godine Aleksa Simić, knežev ortak i činovnik, pisao je:
"Ovde za sad padaju cvancici za sol kao kiša, a uveren sam da će tako i za svagda ostati, dok god je sol samo (podvukla M.M.) u vašoj ruci". U suzbijanju konkure-ncije u trgovini solju na Dunavu, knez Miloš je pisao Aleksi Simiću 4. aprila 1832. godine:
" Što mi savetujete da istom paši (tj. vidinskom) pišem za lađe koje s solju k nama idu, odgovoram da mi politika ne dopušta zatvarati vode; no toliko sam učinio i zapovedio Tenki da istim lađama potrebni arapa ne daje, čim će se one i morati zadržati u Porečkoj Reci..."
Sedamdeset lađa, devet spahiluka, 10 hiljada ljudi . a sirotim devojkama broj se ne zna
Prema tome, držanje Kapetan Miše prema konkurentima iz Vidinskog pašaluka bilo je svojevrsna demonstracija trgovačke moći i one sebičnosti i lukavstva neophodnih da se u ono vreme dođe do bogatstva. O nevoljama Turaka i Bugara zbog Kapetan Mišine apsolutne vlasti nad prometom soli na Dunavu podatke je ostavio i Matija Ban:
. A sad evo i taj njihov kapetan Miša došao u zemlju vlašku da kupuje so, od koje Podunavlje življaše; pa ne samo da prodaju so po što hoće, nego je i prevozi na svojim lađama, a Turci i Bugari hoće da pomru od gladi".
Pedesetih godina DžIDž veka, u vreme učvršćivanja trgovačke imperije na Dunava i velikog poslovnog uspona, vidinski Turci su trpeli velike štete zbog isključivog prava kapetana Miše na eksploataciju i trgovinu rumunskom solju, na osnovu sporazuma sa vlaškom vladom. To je bio povod da se za vreme Krimskog rata 1853-1856. godine kapetan Miša optuži da vrbuje dobrovoljce za rusku vojsku i tako ovaj nedostižni konkurent istisne iz poslovanja sa solju. Diplomatskom akcijom Ilije Garašanina, velikog prijatelja Miše Anastasijevića, uz pomoć francuskih poslanika Renoara i Segira, optužebe vidinskog paše i turskih trgovaca nisu urodile plodom.
Žalba vidinskih trgovaca iz 50-ih godina prošlog veka potvrđuje da se slavljeni dobrotvor i privrženik svoga otečestva, a nadasve dušebrižnik za koga se "ne zna broja sirotim devojkama, koje je on udomio, ni malim trgovčićima, kojima je pomogao, niti ostarelim trgovcima koje je izdržavao" u svome poslu nije mnogo osvrtao za sobom.
Vidinski trgovci bili su isuviše sitan ulog na putu ka stvaranju "prve sprske multinacionalne kompanije" sa njenih 10 000 ljudi, 23 filijale - tzv. komarašije i najmanje 74 lađe uz devet spahiluka u Vlaškoj.

СМРТ У БУКУРЕШТУ

Време после Кримског рата обележено је сукобом Уставобранитеља са
кнезом Александром Карађорђевићем. Међу кнежевим противницима је и зет
капетана Мише Анастасијевића, Раја Дамјановић, министар унутрашњих дела
и председник Врховног суда. Завереник је осуђен на дугогодишњу робију у
злогласној Гургусовачкој кули, названој „српска Бастиља”.
Иако је капетан Миша све учинио да издејствује помиловање за зета, то му није
пошло за руком. Раја Дамјановић је у заточеништву умро, а таст се
зарекао да ће помоћи сваку акцију за свргавање кнеза са престола. У
породици је имао претендента на титулу кнеза, зета Ђорђа Карађорђевића,
владаревог синовца. Неки тврде да је „сањао о замени једног
Карађорђевића другим Карађорђевићем”, како би његова мезимица Сара
постала краљица. „Капетан Мишино здање” у Београду и зидао је желећи да
то буде њихов и српски дворац.
То велелепно здање почео је да
гради 1857, по пројекту чешког архитекте Јана Неволе. Пред сам почетак
Светоандрејске скупштине, он је са ћерком Саром и зетом Ђорђем
Карађорђевићем у тек довршеном раскошном здању примио посланике.
Миша се својим богатством супротставио лавини новца коју је кнез Милош слао
у Србију да се обори Карађорђевић. Једном приликом је изјавио да га је
свргавање кнеза Александра, и покушај довођења зета на престо, коштало
колико и подизање раскошне палате на Великој пијаци.
На Светоандрејској скупштини Миша Анастасијевић је изабран за председника,
али су уставобранитељи поражени. Одлучено је да се у Србију врате
кнезови Милош и Михајло. Да би избегао освету Милоша Обреновића,
дунавски капетан одлази у изгнанство. Политиком се више никада није
бавио. Напустио је Београд и Србију.
Жена му је остала у Београду,
а он се, кажу, препустио лагодном животу. Огромне трошкове покривала је
трговина сољу. Свака му је жеља доступна, изузев једне: богати трговац
нема сина. Како су године пролазиле, све више је патио што није имао
мушку децу, да наставе лозу.
Полагао је извесну наду у своја два
унука, кнежевиће Алексија и Божидара Карађорђевића. Узалуд. Доживео је
да види да од њих неће бити ништа. Један је био космополита и монден,
који се оженио Американком да би се спасао дугова, други се изгубио у
музици и књижевности.
У међувремену, богати трговац је распродао
сву со и спахилуци су му једини извор прихода. У Влашкој је приређивао
балове, позоришне представе и организовао лов за нови краљевски пар,
краља Карла и краљицу Силву. Кад није бивао у Румунији, путовао је по
Европи са великом свитом родбине и пријатеља и немилице трошио. Где год
би се појавио, говорили су: „Из њега цури злато!”
Нарадио се, наживео и дочекао лепу старост. Свој богати живот окончао је у 82.
години, на Св. Саву, 27. јануара 1885, далеко од Србије, у Букурешту, у
својој кући у Улици Доамна 6. Када је заувек напустио овај свет, његова
имовина вредела је 20 милиона франака у злату!
Капетан Миша Анастасијевић сахрањен је на свом имању у Клежанима, у крипти Цркве Св.
Архангела, његове задужбине. Земни остаци великог добротвора нису
никада пренети у Београд. Остао је да почива у Клежанима, заборављен од
„свога отечества”, према којем је био тако дарежљив.
Доњи Милановац, међутим, чува успомену на славног претка. Главна улица носи
име Капетан Миша, уређено је спомен здање Мишин конак, а на малом тргу
је и споменик чувеном трговцу и добротвору.
Доле, низ Дунав, у пристаништу, сидре се лађе страних земаља. Никако да се завијори и
застава неке наше праве, велике, моћне лађе. Ех, да је капетана Мише,
на то се не би тако дуго чекало...
***
Империја
Империја Мише Анастасијевића, коју неки
сматрају и првом мултинационалном компанијом код нас, почивала је на
великим бројкама. Она је упошљавала 10.000 људи, имала је 23
филјале-камарашије (стоваришта за смештај соли)у разним местима на Сави
и Дунаву, флоту од најмање 74 брода „соларца”, 60 бродских агенција,
контролоре у Бечу и Пешти, многобројне спахилуке у Влашкој, са
покретним и непокретним инвентаром и масом влашких сељака на
спахилуцима.

Капетан-Мишино здање
Био је, рекосмо, један
од највећих добротвора и задужбинара у српском народу. Његова највећа
задужбина, у срцу Београда, по њему названа Капетан-Мишино здање, данас
је зграда Ректората Београдског универзитета. Представља складну
мешавину романтике, готике и ренесансе. На здању је позлаћеним словима
писало: „Миша Анастасијевић своме отечеству”. Својевремено се говорило:
„Велик као капетан Мишино здање”.

Наслеђе дунавског капетана

Чувени српски предузетник и,
касније, добротвор Миша Анастасијевић још почетком 19. века показао је
својим земљацима како могу да се обогате вредним радом, али и
познавањем тржишта. Признањем које носи његово име данас се награђују
најуспешнији српски привредници, компаније и брендови

На самом крају прошлог века, са још свежим сећањима на бомбардовање
Србије, у Новом Саду је 2000. основана агенција за тржишне комуникације
„Медија инвент”, која је – придржавајући се мота „Стварајмо лепшу
будућност” – досад покренула неколико акција за афирмацију
најуспешнијих достигнућа у области предузетничке културе и стваралаштва
у нашој земљи. Једна од најзапаженијих, у оквиру пројекта „Пут ка врху”
који се реализује у сарадњи са Привредном комором Србије и новосадским
Факултетом техничких наука, постала је традиционална и стекла велики
углед у овдашњој јавности: годишња додела награда „Капетан Миша
Анастасијевић” за врхунске резултате према критеријумима пословности,
тржишне позиције, кооперативности, стандардизације, социјалне политике,
јавности рада, општег имиџа и етичких вредности.
На нивоу регионалних комора најбољима се уручују повеље и златници,
а на завршној манифестацији, на нивоу Републике, повеље и статуета Мише
Анастасијевића, једног од првих српских предузетника и задужбинара 19.
века. Међу досадашњим добитницима су, поред осталих, новинска кућа
„Политика”, Војномедицинска академија у Београду, „Симпо” из Врања,
пожаревачки концерн „Бамби”, Рударски басен „Колубара”, Београдски
сајам и многи други.
Њихове – и не само њихове – приче и визије сабране су у две досад
издате монографије „Пут ка врху”, а око 1.500 текстова у два опсежна
тома на по 1.000 страна урадили су професионални новинари, колеге које
је директор „Медија инвента” Владо Маркановић ангажовао под геслом да
„најбољи заслужују да о њима пишу најбољи”. Поред награђених, овим
написима су обухваћена и друга успешна мала и средња предузећа,
компаније, брендови, уметнички занати и – појединци. Монографије нема у
слободној продаји, намењена је првенствено онима који су у њој
поменути, а штампана уз помоћ АИК банке из Ниша која је, истиче
Маркановић, „показала највеће разумевање, са заједничким мотивом да сви
путеви некуда воде, али да су најлепши, мада и најтежи, они ка врху”.

Промоција идеја и знања

Статуета и златник за најуспешније предузетнике

По природи сам оптимиста, и верујем да ће позитивне особине људи увек
прокрчити пут кроз безнађе, а праве вредности изборити своје место. Са
таквим ставом сам, у тренутку кад је после НАТО бомбардовања све у
Србији изгледало мрачно и безнадно, основао „Медија инвент”. Желео сам
да оживим традицију српског предузетништва и промовишем је у новим,
савременим условима, као израз корпоративног идентитета и прегнуће свих
оних који у нашој средини представљају ослонац за иницијативу, идеје,
знање, квалитет организације и производа. А има ли погодније личности,
чије би име понела награда за наше најистакнутије предузетнике, од
дунавског капетана Мише Анастасијевића, који је искључиво својим
вредним радом, предузимљивошћу и осећајем за тржиште успео да стекне
знатно богатство (био је један од најимућнијих људи тог времена у
средњој Европи!) да би га касније утрошио на доброчинства и задужбине –
каже Маркановић.
Наш гост у скученим просторијама „Магазина” на осмом спрату
„Политикине” зграде је и аутор златне статуете капетана Мише, академски
вајар Љубиша Манчић, чији се животни и уметнички пут, вели, готово
судбински већ три деценије укршта са наслеђем богатог српског
добротвора –од дунавског острва Пореч код Доњег Милановца, где је
Анастасијевић рођен 1803, па до велелепног здања његове београдске
палате, подигнуте 1857. године, и завештане 1863. српском народу за
културне и просветне сврхе.
Управо је Манчић дошао на идеју да се награда савременим
предузетницима назове именом њиховог чувеног претходника, и направио
први одливак бисте Мише Анастасијевића.

Повезивање региона
– Кад смо кренули са пројектом „Пут ка врху” имали смо идеју,
визију, добру вољу и упорност, али нисмо знали куда ће нас то тачно
одвести. Оно што, међутим, јесмо знали, јесте да сваки пут почиње исто,
вером у успех. То је показала прича о капетану Миши Анастасијевићу, али
и свака од оних хиљаду прича које су освануле на страницама наше
монографије – тврде Маркановић и Манчић.
Њихово сопствено „путовање ка успеху” није се зауставило на
промоцији српског предузетништва. „Медија инвент” је 2003. покренуо – и
поново постигао да то постане традиција – сусрете привредника и
пословних људи из региона југоисточне Европе, под називом „Партнери и
пријатељи”.


–
Поносни смо што успешно повезујемо људе, идеје и тржишта у овом делу
континента, помажемо да се успоставе бољи односи на принципима сарадње,
толеранције и договора, у служби реинтеграције и развоја региона. Досад
смо организовали такве сусрете у Теслићу, Скопљу, Београду, Бечићима,
Темишвару и на Кипру, ове године би требало да буду у Сарајеву. И то
су, наравно, прилике да најбољи добију признања, овога пута у виду
статуете и повеље „Златни мост” (обе су рад Манчића).
Следећи корак је укључење у регионални пројекат „Отворени градови Балкана”.
Свима који су им скретали пажњу да „није време за велике планове и
амбиције” док влада светска економска криза, Маркановић и Манчић
поручују да „без изазова нема ни напретка”, јер само савладавајући
проблеме човек се развија, сазнаје своје могућности и постаје потпун.
Александра Мијалковић
-------------------------------------------------------
Успешан пословни човек
Миша Анастасијевић, који је презиме добио по оцу Анастасу, каријеру
је почео још као дечак, да би – ако је веровати архивама с почетка 19.
века – са непуних 15 година био постављен за цариника на добровачкој
скели. Већ тада је стекао знатну уштеђевину, а женидбом са Христином
Урошевић (имао је тад 22 године) стекао је и „пролаз” до српског
владара и највећег трговца у земљи, па је могао да крене у озбиљнији
посао. Прво у промет крупније стоке за рачун аустријских трговаца,
затим у надзор над пловидбом на Дунаву (књаз Милош га је 1833. поставио
за дунавског капетана), па у трговину сољу (закупио је монопол на њен
увоз из Аустроугарске). Запошљавао је око 10.000 људи, поседовао
шездесетак „камарашија” (бродских агенција) на Дунаву, 23 стоваришта и
барем 74 брода за превоз соли, и сматрали су га једним од најбогатијих
предузетника на Балкану.
Упоредо са стицањем богатства, он га је и трошио на помоћ сиротињи,
писцима приликом штампања њихових књига, изградњу школа и цркава.
Спасавао је трговце од пропасти опраштајући им дугове, давао удавачама
миразе, плаћао школовање ђацима на свом имању у Влашкој и, најзад,
„своме отечеству” оставио и свој несуђени двор, у којем су се некада
налазили Велика школа, гимназија, Министарство просвете, Народна
библиотека, музеј, а данас Ректорат Универзитета у Београду.
-----------------------------------------------------
Спасавање Неволине лепотице
Капетан Мишино здање, препознатљива палата у
ренесансно-романтичарском стилу, једна од најлепших старих грађевина у
центру Београда, однедавно је под скелама. У току је њена обнова, за
коју није извесно колико ће дуго трајати, и колико коштати, јер је реч
о „деликатним грађевинским захватима, конзервацији и занатским
радовима”, како је новинару „Политике” објаснила Јасмина Кабадаја,
руководилац сектора за имовину и задужбину Универзитета у Београду.
Зграду коју је, инспирисан тадашњим трендовима, али и српским
средњовековним манастирима, пре једног и по века пројектовао чешки
архитекта Јан Невола, озбиљно угрожавају влага и подземне воде из
остатака некадашњих римских бунара. Нарушена је не само лепота фасаде,
већ и функционалност и стабилност целог здања, указују стручњаци
Архитектонског факултета, којима је поверена израда елабората о стању
Капетан Мишине задужбине.

Miša u Bukureštu